Jugoslovenski Rotar

postao takozvani Dawesov plan, koji je predviđao sledeće izvore za finansiranje reparacije: 1) prihodi iz državnog budžeta nemačke države; 2) pristupa se emisiji 5 milijardi zlatnih maraka, industrijskih obligacija sa 5% kamata i 15 amortizacije; 3) izdaju se novih 11 milijardi maraka obligacija, za koje služe kao garatija nemačke železnice, kamata 5%, 1% amortizacije; 4) nemačka železnička kompanija uvocdi naročitu obrtnu porezu u korist nemačke vlade, a ova naplaćene sume ustupa saveznicima za reparacije.

U isto vreme zaključen je zajam, takozvani Dawesov zajam, u 800 miliona zlatnih maraka u cilju stabilizovanja marke, koja je postala bila novac bez vrednosti. Ovo je bilo potrebno da bi se podiglo

poverenje u nemačku državu i njenu privredu i da bi se kod poverilaca stvorilo raspoloženje, da Nemačkoj dadu nove zajmove za investicije.

Kako se Dawesovim planom diralo u suverena prava Nemačke, jer se vršila kontrola prihoda od strane saveznika, to je ovaj plan u 1928 godini zamenjen novim Youngovim planom, kojim se sa političkog terena prešlo na bankarsko i ekonomsko polje. U tom cilju osnovana je Banka za međunarodna plaćanja u Bazelu, koja se starala o naplati i rasporedu reparacija.

Po Youngovom planu krajnji rok za davanje reparacija je 1988 godina. Za prvih 37 godina Nemačka je imala plaćati 1.988,800.000 RM godišnje. Iz te sume Jugoslavija je imala da primi 84 miliona RM godišnje (Francuska 1046, Engleska 409, Italija 213). Za vreme idućih 22 godine predviđena su takozvana »neto inostrana plaćanja«, a to su obveze poverilačkih zemalja za izmirenje svojih međusobnih dugova ргоisteklih iz vremena rata.

Ranijim Dawesovim planom bilo je predviđeno da se mogu odloziti plaćanja za slučaj pogoršanja nemačke privrede, Youngov plan međutim predviđa da se suma od 660 miliona RM mora staviti na raspoloženje saveznicima bez obzira na financiisku situaciju Nemačke. Iz ove sume bilo je predviđeno takođe i bezuslovno vršenje službe po ranijem Dawesovom zajmu. Iz garantovane sume od 660 miliona RM Jugoslavija je imala da dobija po 6 miliona maraka godišnje (Frncuska 500, Engleska 55, Italija 42, Japan 6.6, Portugal 2.4). Ostatak od 48 miliona bio je određen za službu Dawesovog zajma). Neobično je važno za nas da je Youngov plan predviđao plaćanje Nemačke ne samo u gotovom novcu već i u naturi, i to prve godine 750 miliona RM, a poslednje (desete) godine 300 miliona.

Dok su se druge zemlje uzdržavale da čine znatniju upotrebu reparacija u naturi, plašeći se da ne bi konkurisale sopstvenoj industriji. dotle je Jugoslavija kao zemlja slabije industrije, a s obzirom na ogromne potrebe za obnovu Srbije, polagala važnost baš naročito na to da dobije što više materijala i robe, naročito za obnovu železnica i železničkog inventara i zgrada, s obzirom da je neprijatelj pri povlačenju sve to uništio. I zato sve do 1928 god. mi nismo ništa dobili na ime reparacija u novcu, vec jedino u naturi.

Do konca 1924 Jugoslavija je dobila 220 miliona zlatnih maraka u materijalu. Od ovoga je polovina samo za železničke potrebe. Za budžetsku godinu 1924/25 pa sve do 1929/30 (osam i po meseca 1930) u našem

DVT),