Južna Stara Srbija : istorijska, etnografska i politička istraživanja. Knj. 1, Kumanovska oblast : (sa dvadeset i tri slike u tekstu i jednom etnografskom kartom)

340 ОВ. ХАПИ-ВАСИЉЕВИЋ

коња, а он ја(х)не кобилу. После жена му вика: „А што сети скина от коња та мене узеде кобилу.“ А он ву вика: „Не мож да гу тераш ти кобилу а коњ побрго иде; ја ћу гу терам кобилу.“ „Не, не, жена му вика, неје тој тики ти си ништо знаја, кажи ми, кажи; кажи ми па ми кажи.“ Увила се онај жена на мужа си, па му не дава ни реч да прозбори. Њему му се веће додијало птг ву рекнаја: „арно ама ће умру ако ти кажу.“ „Умри, вика му жена, сал ми

кажи.“ „Па чекај бере кд се врнемо од гости.“ Икд се вр-

нале жена му спра(јуила веће све за умирање, зашто ће умреја бија чим би ву казаја. А муж ву рекнаја: „Чекај да иду на трло па да уреду што ваља патг да умру.“ „Е арно, идп“, вика му жена. И отишја на трло куде овчари п њи ги испратија дома, а сал он сам останаја на трло. Код тики задале се вуци око трло и почнале да вијев — сакав да дођев да подавив овце па се допраттујев сас кучики ће ги оставив ли да подавив овце. А они ги одговарав на вуците — лајев кучики ама чорбаџија све разбира. „Дођете давете, овчари ги нема туј; само је чорбаџија туј, ама и нас (нама) ако оставите.“ А имало (уједно куче старо, болно, па ги одговарало на вуците: „Докле см ја жив, п докле су ми овија два зуба у вилице, не ве пуштам.“ И такој вуци не смејале да давив овце. И такој прошја тј ноћ. Јутре дни дошли овчари кр овце и чорбаџија си отишшја дом, и тамо ће умира. Жена му га (једва чека да дође...

Дошја чорбаџија дом п затекја све справно за умпрачку. Опра(јјија се и легнаја сам у ковчаг па рекнаја на жену да врљи још (јједн пут на кучики и на кокошке леб да једев, да види он. И она врљила леб. Дошле и кокошке и кучики. Сви једев, само оној старо куче не (х)тејало. Оно почело да вика на петла: „И, бре, ненаситнику, не мож да се наједеш, ало житна“ А петл му вика на куче: „А ти, штрбане, што си штрб па не мож' да једеш, а и ти би се нафурија. Или гледаш овога нашега лудога чорбаџију што не може ни (јједну жену да повеља. Ја повељам деведесе пи девет жене и све ги зберу на (уједно пченично зрно па га ја поједу, па која се наљути ја њума по ћулав, по ћулав, па не смеје ни да писне.“ П“р станаја муж, па грабнаја једну остегарку па удри жену, удри, докле не му се почела да моли да неће више да тражи да ву каже тој, што имаја да ву каже.

(Карловце) Милош А.

3. Од судбину не мож' да се побегне

У (једну кућу родило се (/једно девојче. Трећи вечер дошле му суђенице, да му судив на девојче што ће му биде

| } i