Kaluđer i hajduk : pripovetka o poslednjim danima Srbije u XV veku

бити преко шездесет година, али се веома добро држала, само што је била мршава.

Псетанце Шанино које је било на вратима, објави јаким лајањем да се неко кућици примиче.

Шана погледа на врата, која се у исти мах отворише. На вратима се помоли, премишљајући да ли да уђе, Драгош Плетикосић.

— Може ли сег упита он, заставши на вратима.

— Може, може, одговори Шјана, дижући се са свога троношца. — Каквим добром, ти красни младићу, овамо код маторе врачарег

— Добром, ако Бог да, одговори Драгош. Хоћу само нешто да те питам о будућности.

— Ништа ти ја не могу казати; само Божја воља зна шта ће бити у будућности.

— Нећу ни ја да вређам Бога, али ти погледај шта можеш видети по руци и по другим знацима. Ти то знаш.

— Лепо, младићу ! Онда седи, дај ми белег и кажи ми шта си рад дознати, и чега ради си се помучио до мене, маторе вештице.

Драгош извади златник и од убруса одсече парченце, те јој пружи, па се спусти на креветац Шанин. — Ја сам дошао да ми врачаш ради моје женидбе.

— У добри час, синко, рече Шана примајући што јој је пружио Драгош. Одмах поче разгледати белег. По том заиска руку и гледаше дланове. По том нали воде у један црн лонац, спусти у њ белег и мотраше на покрете онога парченцета убруса што јој Драгош беше дао. Спусти и златник и гледаше га кроз воду. Свршивши све то, рече Драгошу да дође на ново сутра у исто доба и да ће му онда моћи штогод ка_ зати о срећи у женидби његовој.

Кад је Драгош сутра дан опет дошао Шани, она му одмах поче говорити.

— Не знам, рече она, окретала сам од сваке