Kaluđer i hajduk : pripovetka o poslednjim danima Srbije u XV veku

<2

а ни

ској игри показала већ потоња велика сила п славг "непобеднога АНА Прича о Александру младићу и. детету п о коњу дусипалу, који је био као говече, такође је забав"дала наше читаоце и опомињала их како су тада већ народни певачи почели уз гусле певати о коњу Марка Краљевића који је био шарен као говече. С пажњом су читали како је, нешто силом а нешто НО от Александар ТО Кумане. Исто су тако. с пажњом читали како су Александру, кад је као то олив ступио на престо војводе његове саветовале да одмах војује и да своје противнике или судуће супарнике поуклања пре него што му се они и надају. Чудили су се обо јица како су онда војводе саветовале Александру да свој белег (грб), т. ј. воловску (или лавову) главу изради на штитовима и на шлемовима свију својих војника и војвода, да би се знало чија су војска. Врло је згодно било што су главни противници Александра Македонског били Персијанци. Византинци су у својој кЊижевности тим именом и Турке звали. Тако је непризатељ Александров био онај исти који је онда био противник и балканских хришћана. С тога су се наши читаоци весело смејали манитоме Даријевом писму и мудром одговору Александровом. По том су редом тргатили Александрово покоравање Атине, Рима и осталих царстава по Европи, причу о славном тројанском војевању „ради жене“ и лепу белешку о једноликој уредби Александрове македонске војске од сто хиљада људи. За тим су дошле занимљиве приче о сукобу Александра и Дарија, 0 коначној пропасти и смрти цара Дарија и цара Пора, о женидби Александровој Роксандом, ћерком Даријевом, и о казни коју; је Александар применио чак и на издајнике својих. непријатеља. Којадин је с ванредним интересом слу=: шас ову прекрасну причу, коју су Византнинци вешто прерадили по хришћанским мислима, тежњама и: потребама. Не мање је наше читаоце занимао опис