Kaluđer i hajduk : pripovetka o poslednjim danima Srbije u XV veku

1055

храјњих делова света, који је уплетен с Александрозим освајањем и кратка Александрова похода онога. света, и по том смрт његова.

— Ала би ово лепо било да на наш језик преведете, оче Калистрате, рећи ће Којадин.

— Има наш превод; ја сам га читао у младости, само што ми немамо преписа. Требало би само препис набавити, друго ништа, одговори отац Калистрат. Је сам се сетио тога у младости читања, па ми је мило било да га сад овако по орипиналном грчком тексту пПоноОвИМ.

Ово усмено превођење отац Калистрат је, држе-. аи пред собом грчку књигу, чинио својим говорним, српским језиком, с малом примесом ондашњега књи»кевнога словенскога језика, и пошто је отац Калистрат био врло даровит, искусан и веома образован човек, ојадин га је слушао тако рећи нетренимице, и слуппао би га, гладан и жедан, по вас дан и по сву ноћ. Џедном ва одмору упита он свога учитеља, оца Катистрата, зашто се тако и не пише како он гозори, него се пише другојачије, и шта је узрок, те ту лепу притоветку. кад би се она писала, не би ни он, Калистрат, тнити ико други писао тако како он говори, већ друтојачије, црквенски, онако како се пишу све књиге.

— Како су стари нас учили, одговори отац Катистрат, ми онако учимо вас, а ви тако треба да учите гвалпе млађе, одговори отац Калистрат. Те се ствари нне мењају, јербо су оне предање наших словенских апостола, а оно што су апостоли оставили, само се тнува као свака светиња.

— Лепо, лепо, али што да се по нешто не проимени > упита Којадин. — Шта би било ружније да се опише ето тако како ви говорите, одговори Којадин. СВашто би се то противило предањима словенских апо"стола 2

— Слова и књиге, синко, дар су нам, најлешши а дар Божји. Они људи који су нам их предали, пре-