Kaluđer i hajduk : pripovetka o poslednjim danima Srbije u XV veku

7106

„дали су нам их као закон Божји. Како можемо, како "бисмо ми ту што мењати могли

— Добро, али што ми, на пример, пишемо дан и част другојачије (дБнб, чбстр) него рат и сласт, "иако их ми данас тако подједнако изговарамо2

— Онде где је Божјим откровењем, говораше отап -Калистрат, откривено нама Словенима и Србима слово Божје говорило се другојачије него што ми го„воримо. А пошто је онде откривење било, и пошто су Словенима онде слова подарена, онај је изговор "остао за све, по благослову Божјем. Ти знаш и сам за бе у Македонији, па и у Зети и онамо око Приз_рена још говори чбБст и дбн, тако како пише, а не како ми изговарамо. У те се ствари, синко, никада "не дира. Како су их нама стари оставили, ми треба тако и вашима млађим да предамо. Ја на то никад и "не мислим. Пишем како пише у најстаријим п најбољим изводима, а изговарам како је сад овде обичај.

— Знам оче Калистрате, и сам тако чиним. Али ми се тако слатко учинило твоје усмено превођење, да су ми се ова питања и нехотице на језик натурила.

Као стар, веома озбиљан човек, отац Калистра није марио за забавну књижевност, у којој је било пуно приповедака, макар да су оне биле веома поучне и увек с моралном тежњом. Њему су најмилија била историјска дела. Али Којадин је још био млад, па је волео и приповетке, и, нарочито, различите апокрифе. И апокрифе из Светога Писма оба завета, н. апокрифна светитељска житија читао је у сласт. Манастир Св. Николе имао је доста велику књижницу. Којадин није из ње избивао, једно што је у њој налаке доста забаве, а друго што се старао да оцу Кали-

страту буде што мање на досади. МИ чим би се оцу

Калистрату јавио какав гост, или му је каква год по- | сла давало манастирско властелинство, Којадин би се склонио у књижницу, и онде би превртао књиге, или | "настављао читање каквог започетог дела.