Kaluđer i hajduk : pripovetka o poslednjim danima Srbije u XV veku

55

Нашавши очима Гвозденовића, ћефалија Петар се поклони, и приступивши му ближе поздрави се с њиме и пољуби и честита му славу.

— Наш превисоки господар, деспот Ђурађ наложио ми је, отпоче ћефалија, да твоме господству на данашњи дан крснога имена лично предам ову његову хрисовуљу, и да ти је прочитам, пошто сам јој, по високој вољи деспотовој, ја милосник (извршилац).

(С тим речима ћефалија разви повељу са златним печатом, и прочита како деспот своме драгом властелину Витомиру Гвозденовићу поклања у баштину на вечита времена, пет села у Морави не далеко од града Копријана, за превелике услуге, учињене Србији и дому деспотову.

Ново весеље заори се двораном и кроз цео дом великога властелина. Гвозденовић је био дубоко узбуђен. Нареди момцима да пехаре напуне најбољим вином које је имао и које је лане купио од неких Дуоровчана у Новом Брду.

Пошто се већ примицало вече, гости су поустајали од трпезе и почели се међу собом разговарати.

_ Меки су се спремали да полазе: неки су мислили да

онде ноће, пошто су били из даљине, па да сутра кувама пођу.

Поред свега што се с поља видело и што се по обичају чинило, гости су Гвозденовићеви обузети били тешком бригом. Свакога је тиштао густ облак који се. био наднео над Србијом, као кобна слутња. У међусобним разговорима сви су признавали да се у Србији ке може водити другојачија политика него она коју је водио деспот Бурађ, политика мира и покорности. Нико није био ни за дражење ни за изазивање. Нико није био за то да се Србија у политици против Турске

_Удружи с католичким државама и с Угарском, или с

„Јанком Сибињанином и с његовом партијом у Угарској, уз коју је понеко и из Србије пристајао. Али

опет нико није био задовољан.