Kaluđer i hajduk : pripovetka o poslednjim danima Srbije u XV veku

96

— Све је лепо, говораше властеличић Плетикосић, али чиме нас турски султан обезбеђује да ће остати све што стоји, овако како је и на овоме, још само педесет година» Ко год дође отуда испреко границе, говори другојачије. Они који су некад овде држали села поручју по људима својим познаницима овуда да ће скоро доћи да их опет заузму. Куда ћемо онда

ми» У Скопљу и околини Турци гоне нашу веру и те-

рају свет да се турчи. Многи их слушају. У Скопљу се отворено говори да неће прози година две, па ће нестати и деспота, и Србија, и овуда ће се раширити Турски пашалуци, као што су се онамо, јужно од Новог Брда, већ раширили по некадашњој Костадиновој и Марковој земљи.

— Па говори се свашта, Плетикосићу, одговори Гвозденовић, али све не треба веровати. Има султан доста своје земље и блага без мере и без броја. Од нас и од наше мирољубивости зависи да за дуго задржимо ово што је. Само кад Сибињанин Јанко не би имао својих присталица и овамо; кад се само не би мислило да се може повратити оно што је било под парем Стефаном. Цар Стефан је био велики јунак, али је грешио што је мислио да његовој снази граница нема. Ето видите до чега смо дошли.

— Славни и силни цар Стефан! уздахну један младић. Зашто његова властела нису боље чувала његове аманет и његове порукер Не бисмо били у овом у чем смо сад!

— Хе, младићу, рече Г возденовић, теби је све властела крива, а и сам си властелин. И ти би, чини ми се, радо пошао за Сибињанином, а заборављаш како је Јанко на Косову страдао!

— Па видиш, честити господине, страда се, кал се добро ради, али за то добро не губи своје цене. Ни овако се не можемо никако одржати, па не можемо. Ја мислим увек косовски. Ако морамо падати и пасти. да попадамо с мачем у рукама.

и