Kaluđer i hajduk : pripovetka o poslednjim danima Srbije u XV veku

Е У

58

у страху и зебњи од господара и од његових страс-

них пожуда, једва се, као кришом, могла, како греба.

молити Богу, ма да јој је султан допустио да држи обреде и калуђера своје вере у двору своме. Али је жељна била отвореног, јавног хришћанског служења. Богу, јер ред није допуштао да она као султанка 15-

лази на хришћанске службе и у цркве које су још

служиле у Дренопољу. Тога ради јој је прослављање празника најтеже падало. Сада би увек ишла на архијерејску службу у цркву Св. Николе код Беле Цркве. Још више је уживала када је тога лета боравила кол оца и мајке у Смедереву, где се служба Божја вршила с пуним сјајем, у присуству деспота Бурђа и свеколикога његова двора.

Истом кад су се разишли гости, могао је [805деновић да посвети неколико часова своме сакривеном госту, Ибрахим-бегу.

Кад се упутио к њему и кад се договарао са госпођом Круном о ономе што за њ треба спремнити, за

јело и за ноћиште, госпођа Круна не хте сакрити да јој није повољан тај гост, ни начин на који је ош примљен.

— Ти као да се стидиш тога госта, Витомире, рече она. Ако га се стидиш' за што га примаш» Могао сп га увести међу друге госте да га виде, па ин он њих да види. Или се стидиш њега, или се, пред њим стиЛиш ових других гостију, па не смеш да му их покажеш» Ја то не разумем.

— Ти то не разумеш и не можеш ни разумети, Круно. Ти нареди што ја од тебе тражим, па се за

друго не брини.

— Ти ми нешто много бараташ с Турцима. А ти знаш, како било да било, ја за Турке не марим.

— Па они су нам већ господари, рече Гвозденовић. Док склопи очи стари деспот, а то може бнти сваки час, ето их као што су били пређе. То се не да избећи.