Kaluđer i hajduk : pripovetka o poslednjim danima Srbije u XV veku

ппотиштени свет и да га батрим да не клоне, да не ма-

г лакше у јуначком трпљењу. Кад се мора страдањем и

ттрпљењем задобијати боља будућност, ја бих најволео

гда будем поборник свете вере и божанственог трпљечња. Кепља камен дуби. Тиха реч с миросаних устана гможе много учинити.

— Све је тако, одговори Драгош, али ја тако чиинио не бих. Ја се не бих подао. Докле има још једнога који би се борио, ја бих био други. „Помози сам себи, ппа ће ти и Бог помоћи“, вели стара пословица. О мој гдраги Којадине, ја нисам твојих мисли. Кад би, не дај аБоже, клонула и уништена била народна застава, ја

обих се слметнуо у планину, па бих крвавим ножем неппрестанце ширио мисао да је ропство највећа непправда. Уживао бих бесним уживањем кад бих гледао глушманске станове где у огњу горе, лавао бих шило 32 шогњило, зуб за зуб, муку за муку. О,-ја нисам за ппопуштање !

Он уздахну, јер се при самој помисли на зло врег име које их је чекало, био распалио.

Ћутећи, јахали су даље, путем кроз шуму. На зђеданпут се зачу звоно, и складним својим гласом одјеокиваше кроз планину. Они су се примицали манастиру.

— Победиће онај у кога никад неће отупети и

зарђати сабља, одговори Драгош.

Пут се спуштао низа страну, а пред њима су се Др ле куле манастира светог Николе.

У време: у коме се збива наша приповетка, интетигенција није била што је данас, нити је била тако "многобројна. Готово сви образовани људи из народа гфили су калуђери или свештеници, пошто је, у оно

време, црква држала просвету и образованост у сво-

им рукама. Отуда су и виђени људи у народу, они

О ожоји су душа народна, били из црквеног реда. Отуда

7 по велико поштовање према црквеним људима које 22е држи до данашњега дана.

Игуман манастира Светог Николе у Белој Пркви