Kaluđer i hajduk : pripovetka o poslednjim danima Srbije u XV veku

) у

84

се он везао с девојком, с којом после не би могао живетиг Ужасавао се и од самога помисла ча такзу случајност, која му се чинила готово неизбежна. 10 том је видео и да он Стаменију љуби, јер му се тада, када је на то помислио, показало да он без ње не би могао у животу, да само на њу може да мисли као на своју жену. По том му се стане приказивати Стаменија као дувна, у црним грубим хаљинама, умотана црним превесом, с књигом у руци, с крстом на прсима, бледа, превела, чисто болесна. Срце му се цепало; сузе су му грунуле на очи при самој тој помисли. Он би устао и ходао би крупним корацима по соби, да ноћ прекрати. Једва су га пред зору одмор и сан савладали.

Којадин је по нарави био са свим на своју мајку Круну, која је била скроз другојачија од свога мужа Гвозденовића. По њеним осећајима, ни она не би тражила боље снахе од Стаменије, али у свима пословима који су се тицали кућног и породичног угледа, њу Гвозденовић. није ни за што ни питао. Те ствари је он одређивао сам, и у томе је само заповести издавао. Тако је њему једанпут сестра његова Каја споменула како се поговара да Којадин радо гледа Стаменију Плетикосићеву и упитала га да ли би он пристао да му Стаменија буде снаха. Гвозденовић је сместа одговорио да ће он себи снаху тражити и Којадина женити од веће породице, да себи стече пријатеља. Отуд је Каја то преко жена дотурила Стаменији самој, и отуда је оно Стаменија самом Којадину изговорила, с нарочитом намером да му покаже да она то зна. Госпођа Круна Гвозденовићка, да је питана, не би то, може бити, тако схватила, ма да у овоме она ништа не би смела.ни писнути мимо свога мужа и господара.

Госпођа Круна је била врло побожна, врло кротка, врло нежна жена. Осим бриге о великом Гвозденовићевом дому и о гостољубљу које је она у њему