Kaluđer i hajduk : pripovetka o poslednjim danima Srbije u XV veku

81.

Еђене су мисли ројиле се и ишле овамо онамо. У томе току као да су дошле на неки предмет који јој је променио расположење. Она на једанпут постаде озбиљна. Као да би неким чаробним миљем била премештена у некакав мађијски врт самога мириса и благоте, она погледа к икони Матере Божје. Бојзи нешто необично стеже прси. Нека чудна милина обузе је целу.

На једанпут у свакоме крају њезине девојачке собице, у плаветникастом зрачку кандила што је пред иконом горело и на сваком листићу зеленога шипрага што се споља кроз прозор од стране долине видео, као да ускрсе слика Драгошева, с оном његовом црном косом, с оним живосним очими, с оним руменим уснама и с оним збиљским али благим поносом који му млађано лице прекриљаше. Миљино срце стаде силније куцати, блага топлота нежне оданости разли се по руменим јој обрашчићима, и лепа Миља прошапта само: „Па да ли ми је то суђеник>', и испред отоичашње шале и безазленога весеља колена јој се спустише на ћилим пред иконом, и она склопи руке и изтуби се у тихој молитви, пуној искрености и оданости.

Миља се била дигла са молитве, када се врата од споредне до ње собице отворише. Мушким, тешким и озбиљним корацима уђе к њојзи њезин брат Којадин. Плаве му очи гледаху намрштено доле, чело му је било набрано борама мрке бриге. Непроспавана ноћ увеличавала је јучерашњи умор на Којадину.

Али покрај свега тога, сама његова појава наново развесели сестру његову. Она хитро и мило скочи на сусрет суморноме брату своме.

— О Којо, Којо! Добро јутро, Којо! Што си ми "лењ био» Што ми ниси данас боље уранио, ћереташе она орату, грлећи га око паса и милујући по челу. Хајде казуј ми како си се провео у лову!

Лак осмех пређе преко КЖојадинова лица. Он у