Kaluđer i hajduk : pripovetka o poslednjim danima Srbije u XV veku

90

— А хоће ли доћи данас овамо >

— То неће. Јутрос је рано отпутовао у Смедерево неким послом оца Каластрата. Мислим ла се неће вратити читав месец дана, говораше Којадин неким више но обично збиљским начином.

— Читав месец дана г — одговори Миља узбуђенидим гласом. А какав је то посао оца Калистрата, по коме се Драгош може у Смедереву задржати читав месец дана. | |

— Што се ти чудиш » Шта ти је стало рече Којадин машајући се за једну ружицу. Што у оца Касистрата не би могло бити таквих послова >

— Па ваљда би он сам ишао, кад је толико дугачак посао.

— Није хтео или није могао.

— Није могао! А шта ради овде у манастиру 2 Ја данас чекам Драгоша и спремила сам му киту цвећа; а он отишао у Смедерево по послу оца Калистрата! Отац Калистрат као да је тебе, Којо, слушао или питао. Ваљда је тебе нудио да идеш, па ти ниси хтео.

— Погодила си. Није ме нудио, али као да је хтео мало да тебе дира.

— Мене да дира. А зашто 2 рече Миља изгубивши са свим свој ранији весели тон.

— Па да. Ја сам се још прекјуче, уочи лова, кад је то уређено, у себи смејао на твој рачун.

Којадин се насмеја гласно, а Миља само што не бризну плакати.

— Ето видиш, сад сам и ја тебе ухватио. Ти се, видим, сад нимало не смејеш као отоич. Није ти право што Драгоша нећеш моћи видети месец дана. Е, видиш, није истина ни да ће ићи. Ја сам све измислио: само да те искушам и да те познам.

Расположење се Миљино сместа промени.

— Истину ли сад говориш» рече му она, претећи му прстом. Ја сад не знам више ништа.