Karakteristika kneza Miloša Obrenovića u pripovetkama iz njegovog života : kao još neke priče iz 1848-1849. godine

12.

Једна стара жена, чије је син биоу Бачкој у војници, дође моме покојноме оцу Васи Стојадиновићу, пароху у селу Врднику и запита га: „је ли, попо, гријота, што се ја у овој војници Богу молим овако: „помози, Боже, нашима, али помози и Мађарима !“ Попа јој одговори да право не чини, што се моли Богу и за Мађаре, и преповеди јој укратко, шта су Мађари с нама починили, и шта би од нас још починили, да им Бог даде области. Онда баба настави: „а ја велим, попо, да имам право што се тако молим Богу, јер и Мађари имају матере као и наши војаци, и као год што је мени за мојим сином жао који је у војници, исто тако и мађарску мајку боли срце за њеним сином, који је у војници.“ Мој отац слегне раменима и одговори јој: „ЉМолм се Богу као ч до сад.“

=

Једноме Сремцу допадне некако његов коњ да буде својина народног одбора у Карловцима, и одма је тај коњ био народни коњ. Сремац дође у главни одбор и доказујући да, је тај коњ његов властити коњ рече: , „Кажу, гостодо, да је то коњ из одбора, али бог и душа, то по коњ из одбора, већ је то мој рођени коњ.“

Онда је био обичај тако говорити: ово