Književne novine
Ž BIRANA Žž
; DVADESETPETOGODIŠN JICA SMRTI BUGARSKOG REVOL UCIONARNOG PESNIKA
| Osamnaestog juna 1923 godine,u jednom sanatorijumu neđaleko od Sofije, umro je od tuberkuloze velilci bugarski „proleterski pesnik, Hristo Smirnenski.
Smimenski je rođen 30 septembra \
1898 godine u malom makedonskom gradu Kukušu, u kome je proveo detinjstvo i završio progimnaziju. Posle balkanskog rata, on deli sudbinu svog naroda proteranog sa rodnog ognjišta i dolazi, kao izbeglica, u Sofiju, koju UA je posećivao i ranije. Za njega i za We njegovu porodicu u Sofiji nižu se crni dani nemaštine i teške borbe za opsta~
nak, tako da je Smirnenski jedva u sta-
nju da nastavi školovanje. Njegov ie otac siromašan poslastičar. Sin pomaže
_ ocu u radu, a pored toga, prodaje no|. wine i pohađa tehničku školu. Godine | 1917 stupa u vojnu školu kao pitomac. Nacionalna katastrofa koju je prežive~
Ja Bugarska i veliki politički događa]Ji,
koji su nastali u svetu posle prvog svetskog rata, naročito Velika okto-
= barska socijalistička revolucija, utiču =?! na njega i on napušta vojnu školu, i 52
a:
studira neko vreme na pravnom fakultetu Sofijskog univerziteta, ali ga ne završava, nego se posvećuje samo književnom radu. Godine 1919 stupa u Smirnenski u Bugarsku komunističku ____ partiju i otađa stavlja sve svoje snage sat u službu radničkoj· klasi sve do smrtl. · Hristo Smirnenski počeo je svoju književnu delatnost još 1915 godine kao učenik drugog razreda tehničke škole. Prvi njegov rađ štampan je u humorističkom listu — »Kvo đa e«. Od 1916 do 1922 sarađuje Smirnenslsi, po'nmekad istovremeno, u nizu humorističnih listova. On je i jedan od najredovnijih saradnika naprćdnog ·satiričnog lista. »Červen smeh«, koji je ppčeo da izlazi 1919 godine. Aktivno sarađuje i u listovima »Rabotničeski vestnik«, »Mladež«, »Narodna armija«, a 19902 sam osniva list »Maskarad«. Kao veoma altivan Književnik, sarađuje Smirnenski u to vreme u nizu listova i časopisa pođ najraziičitijim pseudonimima, od kojih mu je najpoznatiji bio Vedbal. Pa i samo ime Smirnenski ustvari je preinačeno njegovo pravo prezime Izmirlijev. Godine 1918 izlazi njegova prva ·knjiga »Uzdisaji raznog. kalibra u stihovima i prozi«, 1922 druga — »Da bude dan!«. Posle njegove smrti Dbjavljen je 199. godine ciklus pesama .»Zimske večeri«, a 1032 i 1933 godine izlaze sabrana dela u tri knjige ma da ni u njima nije objavljeno sve što je Smirnenski napisao. Otađa su njegova dela nekoliko puta ponovo objavljivana. ~ Književno stvaranje Hrista Smirnenskog obeležava novu efapu u razvitku bugarske revolucionarne poezije. Posle imperijalističkog rata stari svet se savijao pod pritiskom revolucionisanih narodnih masa. Partija bugarskog proletarijata postala je vrlo masovna, stekla političko iskustvo, odli.kovala se kao moćna politička organizacija koja ima pristalice među radnicima, seljacima i u narodnoj inteli___genciji. Dve nacionalne katastrofe i "1 događaji koji su se desili posle rata primorali su mlađog pesnika da konačno odbaci izvesne velikobugarske i šovinističke elemente i ideale, koji su mu nametnuti u ranom dečaštvu i kojima je bio posvetio neke od svojih najranijih, stvari, Još pre nego što je ušao u Bugarsku komunističku partiju, Hristo Smirnenski istupa protiv kriva= } ca za pogrome protiv takozvanih hero- ja iz pozadine. Niegova klasna pripad= nost i uslovi pod kojima živi odlučno utiču na njegov razvitak i na njegovu ideološku orijentaciju. Politički događaji, plamena poezija Hrista Boteva, ostvarenja bugarske poezije do tog vremena, prijateljstvo sa poznatim narednim savremenicima i uticaj partiubrzavaju razvitak pesnika 1 on unosi u poeziju novu tematiku i nove oblike. Smirnenshki nalazi teme u konkretnoj stvarnosti i stavlia svoje stvaranje u službu radnih ljudi. On posmatra oko sebe siromašne, ponižene i
. R_M | +
eksploatisane, s jedne strane, i, s dru- ,
ge strane, mračne aferaše, špekulante i pljačkaše, koji plivaju u izobilju i razvratu. Novi život može biti izvojevan samo revolucionarnim sredstvima. Smirnenski traži borce u svim epohama i posvećuje im vatrene pesme. Revolucionarnim patosom svoje nadahnute poezije on je inspirisao naprednu omladinu u borbi protiv snaga reakci" je, Iako niie đoživeo Septembarski ustanak 1923. svojim stvaranjem Smirnenski je odigrao odlučnu ulogu u njegovom pripremanju, njegove pesme,
Georgi VESELINOV
zajedno s pesmama Boteva, bile BU Za-
stava u borbi protiv fašizma do njegovog uništenja. dd Odrastao u nemaštini i nužđi, on je poznavao muku radnih, elcsploatisanih ljudi, žena i dece, Jasni su mu i uzro-
ci. U celom ciklusu pesama »Deca gra ·
da« on je dao sliku njemu savremenog velikog grada.
U svojoj pesmi »Gavrošova brača« on vidi kako kroz veliki građ, koji se stisnuo u pakosti, promiču svake veče= ri siluete pocepane i iznurene dece, »beskućnih Gavroša«, kojima grad, »toliko izdašan prema jednima« ne daje ništa. Pocepana deca pretstavljaju kontrast okolnom sjaju, a u njihovoj nežnoj duši ključa nezadovoljstvo zbog ovakvog stanja stvari. Kroz poglede i uzdahe dece probija pretnja onih koji će postati budući borci. Deca su pesnikovi omiljeni heroji iu nizu drugih pesama u zbirci »Zimske večeri«.
Pored dece, Smirnenski je opevao i ženu. U pesmi »Cvećarka« naslikan ie veliki grad, koji se priljubio uz tajan= stvenu planinu i sakrio u svojim gra-
nitnim nedrima »?a hiljade razbijenih
duša«. Među njima je i mala cvećarka, koja obilazi kafane i prodaje cveće. Ona nije slobodna žena, koja je svoj gospodar, koja može da nađe zaposlenje i đa učestvuje u izgradnji života. Ona samo može da buđe mama za prljave poglede, koji klize kao crni pipci po njenom lepom telu. Ona nudi cveće, a kameni grad vreba je da bi joj stvorio životni put bez radosti. .
Sem mnogobrojnim „nesrećnicima, kao što su stari svirač, gavrošovci, ulična žena, siromašna cvećarka i druge nesrećne žrtve, veliki grad pružio
je utočište i zlom grabljivcu, razvrat-”
niku, koji je naslikan veoma reljefno u pesmi »Vuk«, Kada se građ budi i svi odlaze na rad, on se vrača pijan posle noćne terevenke. U »prazničnoj raskoši« on je ispijao čašu za čašom, a sada se vraća, dobro odeven, s debelom cigarom u ustima, a u n}Jegovom maglovitom pogledu zvoni »bankarska duša« svojom jeđinom žicom, koja je od zlata. Tai stari vuk identifikuje se sa starim svetom koji, »odlazi na spavanje nečiste savesti i pijan«.
Nasuprot tome starom svetu, stoji bodar radnik. U pesmi »Radnik« on korača rano izjutra » s gomilom bleda lica« i »izgara u zapaljenom gnevu«. Kameni grad oseća njegove teške korake. Radnik nije pokoran rob, već novi Prometoj, koji je odbacio »jaram bogova« i stupa odvažnim korakom ka novom životu.
Hristo Smirnenski naročitom \Jubavlju opevao je polet masa, koje će ustati u borbu za pobedu socijalne pravde. Zlokobna noć i smrt pokrivaju zemlju. Rat besni svuda. Zlatni bog je svemoćan, Život postaje sve teži i teži, ali u haosu robovanja i nasilja odjekuje glas pobunjenog naroda: »Da buđe daa! Da bude dan!« (»Da bude dan!«), Potobljeni narodi vide bespravlje u kome se nmalaze, Svi su »đeca majke zemlje«, ali ona ne:daje hranu svima. Međutim, oni su snagana kojoj počiva svet; oni stvaraju bogatstva. REksploatisani vide dan odmazde, jer njihov gnev već ključa i njihov snažan poklič odjekuje: »I mi smo deca majke zemlje!« (»Mi«). Gnev potlače-
nih maša i njihova želja đa.zbace ropski teret upoređuje se simbolički sa erupcijom vulkana (»Pobuna Vezuva«). U gomilama se krije nepoznata oluja.
_ One nose u sebi brige, ali i svetlu bu· dučnost (»Gomile«). Smirnenski je po-
svetio jednu od svojih najboljih pesama. »Kopač uglja« rudarima woji se spuštaju duboko u nedra zemlje. Rad u kapitalističkom društvu — u kom je eksploatacija čoveka čovekom osnovni zakon — nije zadovoljstvo, već ropska nevolja. Podzemna tama i crni slojevi uglja slika su te nevolje, nagomilane u toku vekova. Ali te dubine skrivaju i snagu i vatru revolucije. Kopač uglja mora, ne samo da ruši ·podzemne slojeve, već 1, kao klasno svestan radnik, da budi revolt među potlačenima. Ova snaga »crnih slojeva«, »robovskih duša«, treba da«bude bačena u borbu, da bi zasjale ognjene struje reke revolucije. Ova pesma, po snazi osećanja, jedna je od najborbenijih pesama ne samo u stvaranju Smirnenskog, već i u čitavoj bugarskoj poeziji.
Hristo Smirnenski traži borce i u dubokoj drevnosti — u licu vođe pobunjenih rimskih robova, Spartakusa, u heroju Pariske komune Deleklizu i u bugarskoj istoriji — u legendarnom bugarskom pesniku i revolucionaru Hristu Botevu, u herojskim pretstavnicima nemačkog proletarijata MKariu Libknehtu, Rozi Luksemburg i borcu Johanu. Tako Smirnenski postaje ne samo pesnik bugarske radničke klase i bugarskog radnog naroda, već i pe= snik radnih ljudi celoga sveta.
Smirnenski jie posvetio čitav niz pesama velikom delu Oktobarske revolucije: »Crveni eskadroni«, »Severni sjai«, »Moskva«, »Severni Spartakus«, »Rusija«.
Moskva bdi nađ sudbinom radnih ljudi, okuplja rađosti i boli cele zemlje. Ona je srce od rastopljenog metala. Pred njenim prilazima razbijaju se 'neprijateljski napadi (»Moskva«). U pesmi posvećenoj mladoj Crvenoj armiji Smirnenski veliča njenu oslobodilačku ulogu. Po snazi osećanja i zamisli, po poletnom Yvitmu, pesma »Crveni eskadroni« dolazi u ređ najboljih, njegovih pesama. -
Ličnost kod Smirnenskog stapa se sa kolektivom. Pesnik se oseća kao deo mase, živi njenim životom.
U pesmi »Prolećno pismo« ođraženo je beskrajno oduševljenje revolucionara, prožetog verom u budučnost u čijoj će jzgradnji naročitu ulogu odigrati omladina jer ona ima snagu đa menja život. Pesnik živi u rađosnom: predosećanju novog života i želi da svoja osećanja podeli stiglo đo te »svetle radosti« potrebna je spremnost na sve žrtve.
Smirnenshki je pisao i humorističke stvari s temama iz društvenog, političkog i svakodnevnog života, i u njima ismejao prefstavnike nenarodne vlasti, crkve, špekulante, reakcionare.
Ime Hrista Smirnenskog stoji u bu-
~
garskoj književnosti uporedo. sa imeni- ·
ma njenih najvećih preistavnika. On je podigao na viši umetnički stupanj bugarsku' revolucionarnu poeziju i uneo u nju novu tematiku. On je stavio svoje stvaranje u službu radničke klase i Partije, Zbog toga Smirnenski pripađa čitavom narodu, jer odražava njegove najdublje težnje.
Plemaniti gest sovjetskog književnika A. N. Stjepanova
“Nakladni zavođ Hrvatske izdao je, roman sosvjetskog pisca Aleksandra Nikolajevića Stjepanova »Port ArTtur«. A. N. Stjepanov, koji je kao četrnaestogodišnji dečak preživeo sa SsVOjim ocem,artileriskim oficirom, opsadu Port Artura, radio je na svom romanu osam godina, To je dosad jedino njegovo veliko delo. Roman je 1946 g. nagrađen Staljinovom nagradom prvog stepena.za 1943-1944 godinu.
Pripremajući prevod romana, izdavači su se obratili Stjepanovu pismom i zamolili ga da za hrvatski prevod pošalje autobiografske podatke. Sovjetski književnik tome se odazvao i u svom pismu sa autobiografskim podacima, u kome izveštava Nakladni zavod Hrvatske da prilaže svoj honorar od 100.000 dinara našoj deci, zabeležio je i ove redove.
»Radujem se što je moj roman »Port Artur« preveđen na hrvatski
i što će se jugoslovenski čitaoci upoznati s junaštvom ruskih boraca, koji su branili opkoljenu tvrđavu.
U znak poštovanja i ljubavi prema herojskoj Jugoslaviji, honorar koji mi pripada za knjigu, predajte fondu siročadi-dece palih partizana.
Upućujem bratski pozdrav herojskim narodima Jugoslavije, želeći im dalje uspehe u radu na kulturnom uzdizanju i jačanju domo-
vine.
· A. STJEPANOV
Reči sovjetskog književnika A. N. Stjepanova: njegov dar našoj deci izraz su ljubavi kojo sovjetski ljudi gaje prema našim narodima. One su još jedan dokaz više da sovjetski ljudi ne zaboravljaju godine zajedničkih patnji i herojske borbe; one govore o neraskidivim vezama koje vezuju sovjetske narode s našim narodima.
NEČOVEČNA MISTIFIKACIJA BEZ VELA
Povodom filma »Sedmi veo»
Jedna ličnost u scenariju engleskog | ____filma.»Sedmi veo«, koji se prikazuje O ovih dana u Beogradu a koji engleska
| Mritika udiže kao remek — delo, koni: statuje da je film suprotan životu. Ona je u ovoj konstataciji pod filmom podrazumevala izvesno film koji stvara američka filmska produkcija i njoj podložna engleska, Da je film u _ toj produkciji zaista suprotan životu dokazuje i scenario »Sedmog vela«.
Siže filma je proizvolina konstruk-
cija prožeta dekadentnim duhom, Nje-
govna sadržina sva je u psihičkim bo-
| lestima. i đeformacijama, kao ı u laž-
no prikazanim ljudskim odnosima.
- - Sva je u znaku konstruisane psihoa-
malize i hipnoze. Odmah u početku
udara se po gledaocu misterioznim
pokušajem samoubistva, a zatim sle-
duje hipnoza koja »skida« sedmi veo
sa psihe bolesne pijanistkinje. Pija-
nistkinju, junakinju filma, proganja
fatumski nesreća s rukama, U detinj-
| stvu nju je šibala po rukama vaspita-
čica, a kađa je odrasla naljućeni tu-
- tor uđario je ARE iP. prstima. Be-
____ žeći od tutora stradala
|. bilskoj nesreći i to opet dobivši teške
povrede po rukama. S druge strane,
tutor, ženomrzac, deluje na nju neob-
jašnjivom, svengalijevskom snagom, da postane prvoklasna umetfnica. |
Između tutora i štićenice odnosi su
prinudni, nastrani. Ona raste ne zna”
se kako pod njegovom despotskom
je u automo-
čarobnjačkom sugestijom. Ona nije živi stvor već automat drugoga, To svođenje čoveka na automat, mehanizam, to je u biti sadržine ovoga filma, koji je sav u konstrukcijama i trikovima. Ljudski odnos je u niemu potpuno neprirodan, ljudski lik doveden do mistificirane sablaznosti. I pre nego što je došao hipnotizer da je leči od obolelosti psihe, devojka je bila me: dijum. Ona u tom stanju bez realne slrasti za svoj umetnički poziv, bez iskrenog, zdravog oduševljenja prema muzici, kreće od koncerta do koncerta, uvek samo zagledana u svoje prste kao da je samo u njima umetnička snaga pijaniste, uvek u opsesiji straha, terorisana samoživošću svoga tutora, a podnoseći taj teror beživotno, mehanički, )
Sve je mistificirano u tom filmu, i nastranost, i psiha, i muzička obđarenost, i sugestija hipnoze. Nijedan elemenat nije realan, životan, istinit, ni u scenaniju, ni u njegovoj interpretaciji, Onako kako je sastavljen scenario, kako je postavljen zaplet fabule, kako je dato rešenje zapleta, tipično je za dekađenciju buržoaske umetnosti. U nemoći da se prikažu zdravi, prirodni životni odnosi među ljudima, pribegava se ovakvim trikovima da se u njih plasira siže bolesnog, nastranog senzibiliteta i đa se od njega sačini nešto senzacionalno, da se da jedna potpuno iskonstruisana jstorija
koja je vrlo slična kriminalnoj hronici. A ova istorija ima i svoj potsmisao. Kađa je »skinut sedmi veo« pokazalo se da je devojka volela despota koji ju je tiranisao i tukao.
Interpretacija je velikim delom jas-
no demaskirala „mistifikaciju sižea.
Onaj lekar hipnotizer smešan je u ozbiljnim pozama vidara psihe, jer liči u mnogome na kakvog trgovačkog putnika ili silnog činovnika kompanije koja je producirala ovaj film. Junakinja filma potseća na seriski tip filmskih glumica koje mistificiraju fatalnost truđeći se da budu uvek u kobi hladne, neme fizionomije svoga ., p?rototipa — ,Grete Garbo. Glumac koji igra Žženomrsca futora uspeo je zaista bezizraznom igrom da sakrije svoja prava osećanja prema devojci koju Wroz Život progoni da od nje stvori predmet svojih ambicija. Tehničke mogućnosti filma, režiska nastojanja
pokušala su da jakim efektima po-'
kriju besadržajnost i idejnu nakaznost ovog filma,
Muzika je takođe poslužila kao mamac za publiku. Muzika je tu dovedena u situaciju da servira publici laž, bespdržajnost i sve abnormalnosti jednog sižea koji ie slika dekadencije i umetničkog pađa buržoaske kulture,
Velibor GLIGORIC
KNJIŽEVNE
s drugima. Da bi se'
NOVINE
Pismo Haucrda Fasta _ pred odlazak u zatvor
U svome broju od 18 juna ame-
rički list »P. M« objavio je u rubri-
s ci »Pisma uredniku«, sledeće pismo DOBIO američkog pisca Hauarda asta: i \
Dragi gospodine,
Hteo bih preko vas da uputim sleđeće otvoreno pismo američkom narodu: Moji dragi američki sugrađani,
· Možda je u izvesnom smislu smelo 8 moje strane što pokušavam da se obratim milionima poštenih ljudi koji žive u ovoj zemlji. Već više meseci zatvorene su za mene redakcije skoro svih naših listova: isti je Sslučaj i sa časopisima, pa i sa radiom. Oklevetati čoveka, zatim mu ne dozvoliti da odgovori, da se odbrani, to je uobičajeno pravilo »slobodne štampe« u današnjoj Americi.
Bilo bi ipak nesavesno s moje strane da ne kažem svoju reč o pitanju odbijanja od strane Vrhovnog suda Sjedinjenih Američkih Država da sasluša apel odbora Ujedinjenog antifašističkog komiteta za pomoć izbeglicama. Danas nije vreme za strpljenje i ćutanje.
Kroz nekoliko dana jedđanaestoro ljudi i žena otići će u zatvor, Zločin za koji su osuđeni jeste dvostruk. Prvo, oni su antifašisti; drugo, oni su se godinama predano zalagali da izleče bolesne, da nahrane gladne, da prihvate ranjene i invalide koji su se borili za republikansku Španiju.
Oni su zbog toga žigosani kao zločinci, MN | Au Već ima dve godine kako nas, čla nove odbora Ujedinjenog antifašističkog komiteta za pomoć izbeglicama, uznemiravaju, progone i saslušavaju, inikakve druge činjenice O sim onih koje sam gore nabrojaonisu bileutvrđene.
Na Stotine stranica sastavljani su zapisnici o saslušanju svedoka pred sudom. Pa ipak, nikakve druge činjenice,osim ovih koje. sam gore nabrojao nisu bile ustanovljene.
Ima ljudi koji tvrde da smo strani agenti. Podle laži! Ima ih koji tvrde da smo anftiamerikanci. Ja antiamerikacima zovem njih — jer od mojih drugova, članova odbora, ja ne znam boljih Amerikanaca, lojalnijih i privrženijih onim velikim principima koji su činili nekad da samo ime Amerike tako divno odjekne u duši svih ljudi.
To što ćemo otići u zatvor nije stvar od velikog značaja. Što se nas tiče, nama je milije da budemo zatvoreni nego da se odreknemo svojih principa i principa svoga narođa u korist etike Komiteta za ispitivanje antiameričke delatnosti. Ali razlozi zbog kojih mi iđemo u zatvor pretstavljaju stvar od velikog, zaista tragičnog značaja za sve Amerikance.
Jer, posle našeg satvaranja, antifa-
>
žistička delatnost posštaje zločin Koji dolazi pod udar zakona ove zemlje. Dobročinstvo postaje zločin. Pomagati
bolesnim i gladnim postaje zločin —
ako politička shvatanja onih koje pomažete ne odgovaraju političkim shvatanjima Komiteta za ispitivanje antiameričke delatnosti.
To je goruća, užasna sramota današnje Amerike! To je ono šio mi nećemo i ne smemo da dozvolimo! Meni nije potrebno niti želim da opravda– vam svoju domovinu. Poznajem je 1 suviše dobro i suviše je duboko VvOlim. Desetine miliona među vama čitali ste moje knjige: nije mi potrebno da van dokazujem kako nikad nisam napisao nijednu reč koja nije bila izraz moje liubavi, poštovanja i brige za zemlju u kojoj sam rođen i koja me je othranila. Ja ne mogu da ćutim dok jedna grupa loših ljudi pokušava od ove zemlje da učini predmet užasavanja u očima slobodnih ljuđi svih zemalja. ji;
Moj će se glas čuti. Čuće se i glasovi desetoro hrabrih ljudi i žena koji su osuđeni zajedno sa mnom. 1 vaš glas „takođe, treba da se čuje — jer jie ovo što se sada radi još jedan korak bliže ka nastanku one užasne no ći, strašne i neljudske noći koja ie već silazila nad toliko mnogo narođa i koju ljudi zovu fašizam.
Manhattan : MHHauarda Fast
SARTROVE PRIJAVE RUKE
Posle Prvog svetskog rata građanska »umetnost« Zapada dala je nadrealizam, posle ovog rata ona je za svoje književne uzore i moralno-političke teoretičare izabrala »bivše književnike i bivše ljude«, izdajnike radničkih partija, renegate pokreta otpora: Žan-Pol Sartra, Andre Malroa i Artura Kestlera, Samo, dok su prvi, nadrealisti bar na književnom planu propovedali bežanje od stvarnosti (uostalom iz sasvim jasnih političkih motiva), dotle se ovi drugi, zadojeni američkim smislom za posao (biznes), ne zadovoljavaju samo dizanjem prašine, zamagljivanjem horizonata, svilenim'koprenama i kulama od slonove kosti. Oni su malo dublje
posšegnuli da bi mutili po samoj stvar- ·
nosti, od koje se više ne može pobeći, i koja se ne da sakriti, i, u ime nekih tobože demokratskih principa i antikonformizma, duboko zagazili u dnevnu politiku na strani fašista i imperijalista. I tobože najuzdržljivi među njima,.
»otmeni i produhovljeni« Žan-Pol Sartr smatrao je, na primer, za potrebno.da se za vreme referenduma po pitanju ustava u Francuskoj izjasni
na strani reakcije i da sebe i sVoj-
»egzistencijalistički pokret«, kad je to frebalo, stavi u službu De Gola, »treće sile« i Maršalovog plana, da bi najzad otvoreno zaplovio američkim vodama i pristao:na amerjčkoi obali. .
'U Sjedinjenim Američkim Državama uz velike i zvučne reklame putovao je i držao predavanja između Njujorka i Kalifornije, i na Brodveju prisustvovao prikazivanju svoje drame »Muve«, u kojoj je, na zadovoljstvo američkih imperijalista i fašista, preko. ličnosti iz starih grčkih tragedija: Egista, Oresta, Klitemnestre, Elektre i Jupitera pokušao da opravdava nasilje, a narod prikazao kao gomilu i stoku. koja se uvek povodi za čvrstom rukom i vapije za bičem. Pošto je tako položio ispit za ispovednika. i dušebrižnika reakcije, Amerikanci su mu, u okviru »ideološke ofanzive« generala Lušjusa Kleja, organizovali triumfalno putovanje po zapadnim zonama Nemačke. a on je, da bi im se odužio, svojim »Muvama« i izjavama koje je davao u vezi sa njima »pomogao Nemcima da se oslobode svoje zle savesti«, koja je, po Sartru, bespredmetna, jer je svaki zločin opravdan alo iza njega stoji neki snažan motiv i čvrsta volja koja ga sprovodi u delo.
Pošto je u svom »filozofskom« delu »Biće i ništavilo«, osporio celom ljudskom rodu pravo na egzistenciju, on je, vezujući svoju egzistencialističku filozofiju za Ničea, Huserla i Hajdegera, mračne prethodnike Rozenbergo= vog »Mita XX veka«, nivelišući idejni put za novi nastupajući fašizam, prišao rušilačkom poslu obaranja svih
moralnih i kulturnih vrednosti, sveg
zdravog i kulturnog nasleđa preko koga še čovek preko hiljađe godina svoje egzistencije postepeno uzđizao.
U »Muvamax« («Les Mouches») ismejao je ljubav brata i sestre, muža i žene, majke i dece; on ne vidi razliku između zločina, pravđe i kazne, U drami »Iza zatvorenih vrata« (»Huis-clos«) narugao se osjećanju časti i noštenja;
" za njega je osveštan samo princip sve-
tog egoizma, a »pakao to su Drugi« (»lenfer, cest les Autres«), U drami »Mrtvaci bez pogreba« »Morts sans sć-
Erih KOŠ
pulture«) pokušao je da se naruga hrabrosti i požrtvovanju junaka Pokreta otpora u Francuskoj; za njega su borci otpora ljudi rukovođeni taštinom, slepi fanatici koji izazivaju nepotrebna krvoprolića i svojim rukama dave decu, slabići koji izdržavaju muke, ali popuštaju kad im se osmehne život i umiru kad su hteli da žive, U »Časnoj prostitutki« («La putain respectueuse») pretposlednjoj svojoj drami, Sartr je, da bi ismejao moralne predrasude kako bi on to rekao — za njihovog nosioca izabrao baš prostitutku i pustio
je da se uzaludno opire i da najzad,
kapitulira u borbi sa opštom amoralnošću, koja je, po Sartru, gvozdeni zakon po kome se upravljaju odnosi između ljudi. Na kraju pošto se dohva-– tio svega što je u zapadnom svetu na– šao pozitivno, Sartr se u svojoj najnovijoj drami, koja je nedavno prikazana u Parizu, uhvatio i teme o oslobodilačkoj borbi potlačenih naroda u ovome delu Bivrope, uloge komunističkih partija koju su one u toj borbi igrale i svojim »Prljavim rukama« pokušao da zahvati i u svetle prilike i čiste horizonfte naše nove stvarnosti.
. Sadržaj te drame, koju je jednodđušno pozdravila sva reakcija u Francu-
skoj, a s. prezirom i osudom propratila ·
je sva napredna štampa, bio bi orema.
reakcionarnim »lLes nouvelles litterai--.·
rese: »problem moralne čistoće u politici«, koje, po mišljenju Sartra i pozorišnog recenzenta lista, nema u zemljama narodne demokratije.
Komad se dešava u Iliriji godine 19483, pod nemačkom okupacijom. Iga (Hugo), mladog intelektualca, koji je »iz ideoloških razloga postao komunista«, postavila je partija za ličnog se-
kretara šofa partije, Ederera (Hoede- .
rer), sa zadatkom da ga ubije, jer neki istaknuti članovi partije smatraju da Ederer namerava da paktira sa sinom regenta koga su postavili Nemci i sa šefom Pokreta otpora građanskih partija. Realizam Bderera, koji na taj
način želi da se posle rata dokopa vla-
sti, u suprotnosti je sa fanatizmom i čistunstvom Iga, ali ga snažna ličnost vođe partije, njogova životna snaga i plemenitost, toliko privlače da on ne može da izvrši naređenje. Tađa se na sceni pojavljuje Olga, Igova ljubavnica, u ulozi krvožedne boginje osvete, nalik na anarhistkinje iz druge polovine devetnaestog veka, (iz vremena Orsinija, atentatora na Napoleona TIT ili Luiđija Lukenija, ubice carice Jelisavete austrijske). Ona je muškobanja, potšišane kose, oči joj sevaju i u sva-– Rom džepu nosi po nekoliko bombi. Da bi prikrila slabost svog ljubavnika i spasla ga od osude partije, Olga baca bombu na Ederera u času kad ovaj pregovara sa emisarima Nemaca. Međutim, atentat ne uspeva.
Dotle je drama uglavnom »politička«, isprepletena raspravama o dužnosti i naklonosti, moralu i politici, pojedincu i delini, ciljevima i sredstvima, a tada se u glavnu temu, po ukusu publike sa velikih bulevara, upliće i ljubavna tema o bračnom +trokutu. Jesika, lepa i ćudljiva Igova »žena-dete«, pređaje se Edereru i odaje mu ubilačke namere svoga muža, Bderer je velikođušan i oprašta to Igu. Međutim, Igo zatiče Je-
___ -___ __„ıı i JJ —--——-—-———-–>=—==1>FZE—T–o–——+1N158R__—-—
ITALIJA
NW (lit), Dliht ||
i OMMIIMIOMNAIEMI |I
I ORISNI Miri
Italijanski časopis za politiku i kulturu »Rinašita« (»Rinascita«), čiji je direktor Palmiro Togliati, donosi u svom 4—5 dvobroju pismo Valentina Gerretana upućeno jednom katoliku. U pismu autor govori o odnosu katolika u F'rontu prema crkvi i njenoj politici. pa kaže: :
»Ideje (o kojima su diskutovali) postale su mi jasnije razmišljajući pred
izlogom jedne knjižare koja prodaje ·
religiosnu literaturu. U pitanju je knjižara Koleti (Coletti), u ulici Svete TMatarine Sienske... Izlozi knjižara, svih knjižara, za mene su uvek atrakcija; i teško mi je da prođem pored jednog od izloga a da se ne zaustavim, pa i onda kađ se radi o kajigama koje već poznajem ili o knjigama koje me ne imteresuju. Ali posebnu atrakciju, naročite vrste, izazivaju izlozi s religioznim knjiigama, Čudnu senzaciju osećam u ovim slučajevima. Zaustavivši se, međutim, juče pred knjižarom Koleti uobičajena senzacija ustupila je
mesto iznenađenju i otkriću: otkriću ·
##" jri
jednog, izvanredno aktuelnog simbolizma, nad kojim bi morali da se zamisle svi katolici. \
Potrebno je da opišem spoljašnost ove knjižare. Sa strane ulaza, dva mala izloga, u njima stare avanturističke knjige za omladinu, stare ružičaste knjige za gospođice, a za odrasle ljude Papini i Barđelini (Bargellini). Izlozi na, ulaznim vratima prepuni su niza brojanica, Hristosa i Madona; levo. međutim, stoji glavni izlog, u kome su izložene knjige religioznog karaktera. U centru izloga stoji veliki otvoreni misal; sa obe njegove strane, dva putira za misu. Tačno ispod putira na dvema mensolama, istaknute, stoje jedine dve nereligiozne knjige u čitavom izlogu, i fo: nedavno izišla knjiga generala izdajnika Graziania (Graziani) s jedne strane i Kestlerova (Koestler) s druge. Fašizam i antikomunizam ispod putira namenjenih da prime. ono što za katolike pretstavlja mistično telo Hristovo.
Kao što vidiš, jedan prilično mračan ali aktuelan simbolizam«,
ziku u Edererovom zagrljaju i puca iz pištolja. Da li je ubio izvršavajući naređenje partije ili iz ljubomore, — eto to je novi »moralni« problem koji Sartr postavlja pred gledaoce. i
Siroti Igo, koji u međuvremenu sedi u zatvoru (osuđen je na blagu kaznu, jer se radilo o ubistvu iz ljubomore i jer je žrtva bio »komunista«), ni sam ne može da reši ovaj problem. On primećuje da su drugovi hteli da ga »likvidiraju« upućujući mu u zalvor Otrovanu hranuitu za njega nastaje dru gi problem — da li su oni to učinili da bi ga se rešili, jer sad suviše zna, i da li je on dužan da se povinuje njihovoj želji?
Po izlasku iz ztavora Olga mu poma– še da reši oba pitanja. Ona ga izveštava da je »po nalogu iz Rusije« izmenjena linija partije, da se pokazalo da je Pderer bio u pravu što je hteo da sarađuje sa Nemcima i da je proglašen za heroja, te je partija rešila da Igo, kao njegov ubica, mora đa umre. Da bi ga spasla, Olga uverava Iga da je Eđerera ubio iz ljubomore, a ne iz političkih motiva, ali Igo više voli da umre, nego do živi »prljavih ruku«.
Jasno je šta je Sartr hteo đa kaže ovim svojim pozorišnim komadom. »Prljave ruke« trebalo je da dopune listu klevetničkih napisa koje su za račun reakcije — američke u prvom: redu —
· isfabrikovali u. poslednje vrenie--razni
izdajnici i probisveti tipa Kravčenka, Budenca, Kestlera i drugih, i da, u horu sa reakcionarnom štampom, na knji ževnom planu ponovi poznate klevete o komunističkim partijama i narodnim demokratijama, u kojima tobože vladaju opšte nepoverenje, strah i nesigurnost, a svemoćne tajne policije na sva– kom koraku prate građane, i gde ko-
. muhisti idu stalno s pištoljem u ruka-
ma i ubijaju ljude nasred ulice. »Mnogi ljudi danas — pišu reakcionarne »Le nuvel literer• (pLes nouvelles litfteraires«) polažu svoje nade u komunjizam. Sartr im je, sa veštinom koja istina ponekad kvari opšti utisak, pokazao svu opasnost koja im od komunizma preti.«
U jednom ođ svojih »dela« Sartr je napisao: »Što se.mene tiče, ja sam mišljenja da se politika ne može voditi, a da se pri tom ne uprljaju ruke.« I zaista, — ukoliko se to tiče Sartra — on je vodeći politiku za račun De Gola, » Treće sile«, »>Demokratsko revolucio= narnog pokreta« koji podržava Bluma, stavljajući svoje pero u službu reakcije, napađajući u svojim spisima sve što je vredno i pozitivno u Francuskoj i u svetu, zablatio ruke do ramena. Na stranu njegove filozofske besmislice o »apsolutnoj slobodi ličnosti«, »apstraktnoj čistoti apstraktnog iđeala«, kao i plitki konvencionalni i neukusni aforizmi o bračnom trokutu, svemoćnoj ljubavi, neizbežnoj ljubomori, grubom mužjalu, ženi-detetu itd. Takva »literatura« i odgovara plitkom ukusu većeg dela posetilaca pozorišta »Antoan«. Prema svecu i tropar! Ali, bezočnost i drskost (avoir le touper reklo bi se to na Sartrovom maternjem jeziku), s kojim se u »Prljavim rukama« prihvatio feme o oslobodilačkoj borbi naroda Istočne Evrope, zaista traži da se on udari po prljavim prstima. I već je i dobio po njima. i
Gospodin Sartr, na vrhuncu svoje žalosne književne slave, doživeo je s »Prljavim rukama« neuspeh. Uzalud je Francuska realcionarna štampa pokušavala da pohvalnim kritikama i reklamom spase situaciju. Ni jevtini, vodviljski efekti pozorišnog komada nisu mogli da zabave publiku, te je najzad i reakcionarna štampa morala da prizna, da su situacije u komadu »isuviše iškonstruisane i da ličnosti deluju beskrvno«. ;
Šta to znači? To znači da su narodno-oslobodilački pokreti i njihova rukovodeća snaga — komunističke partije i njihovo voćstvo u zemljama narođne demokratjje, — prikazani u Sartrovom komadu do gluposti lažno i da su herojska borba narođa tih zemalja i predvodnička uloga komunističkih partija u borbi protiv fašističkih okupatora, toliko proslavljeni u PFrancuskoj i svetu da ih ni Sartr nije mogao nekažnjeno falsifikovati.
„JOŠ pre premijere u francuskoj štampi pojavila se vest đa je jedna
američka filmska kompanija otkupila .
pravo da »Prljave ruke« iskoristi Rao scenario za film. Zar američki filmzki magnati nikakvu pouku nisu izvukli iz neuspeha filma »Gvozdena zavesa«? Možđa će im Sartrov neuspeh najzad ipak pokazati da je oslobođilačka borba naroda Jugoslavije i Istočne Mivrope tako ozbiljna, plamena tema, da se ona ne može nekažnjeno doticati prljavim rukama.