Književne novine
a — među kojima je bio i
\
SMRT PAŠIZMU = SLOBODA NARODU 7le
BROJ 12 GODINA II
Bez obzira na to koliko će ostati trajno za budućnost od njegovih pesama, za koje je — Umirući mlad sam rekao da ih u traljama ostavlja, Branko Radičević je u srpskoj poeziji vesnik nove književne epohe, njen prvi istinski pesnik, koji nije isčezao pošto ju je navestio, nego je ostao živ do sada. Sto dve godine posle prve pojave njegovih »Pesama« mnoge od njih još žubore u srcu naroda, i žuboriće još dugo, slivene u moćni tok današnjih kulturnih napora naroda= gospodara,
„Njegove »Pesme«,. izišle 1847 godine, bile su završni, poetski akordi Vuko=ve pobedonosne borbe za narodni je= zik i demokratski duh u književnosti, a i početni akordi nove poezije, umetničke poezije na narodnoj osnovi, nacionalne po formi. Samim tim što su poetski potvrdile pobedu Vukove revolucionarne reforme, one su mora-– le imati i novu misao, novi duh, novu intonaciju, morale biti početak kvualitetno nove umetničke poezije na narodnoj osnovi, Vuk je imao još jednu sreću što mu se pridružio zaista talentovani pesnik. Alii Vukovoi Brankovo delo bilo je istoriski nužno. Bez Brankovih pesama Vukova pobeda, ma koliko potkrepliena salvama nauč no-lingvističke antiljerije učenog Daničića, ne bi bila potpuna. Trebalo je ne samo izvojevati priznanje BOVOTnom jeziku »prostog naroda«, koji je tvorac i zakonodavac jezika, trebalo je ne samo svetsko priznanje izvanrednoi usmenoj književnosti slobodarskog i patrijarhalno kulturnog naroda, trebalo je i dokazati da taj isti govorni jezak, naučno oformljen u književni može da bude oruđe za preciznu savremenu naučnu misao, i da se na njemu mogu pisati pesme Visokoga kvaliteta, — ne više naivne iako vanredno prefinjene kao narodme, nego svesno stvarane, da se njima može izražavati sva nova osećajnost i misaona ustreptalost mladoga građa– nina-plebejca, pretstavnika „naroda
koji postaje sam sebe svestan. Sam
Muk je,/kao pisac-stvaralac, kao poJemičar, istoriograf, kritičar, etnograf i propagandista pokazao ubojitost tog jezika vernog misli, Dapičić je dokažao da taj jezik može da bude instrumena ne samo za prevođenje svetih knjiga nego i za naučne analize koje u krajnjoj liniji ukidaju, svete stvari No da je taj jezik vanredno gibak i zvonak instrumenat, sa Velikim | rasponom, sa bogatom škalom fonova i nijansa za sve stftrasti i sve osećanjem usijane misli nove epohe (a to je bila epoha nacionalnih pokreta i ustanaka, prvih gamostalnih radničkih pokreta i »RKomumističkog: manifesta«, doba oformljavanja srpske države), — to je.dokazao Branko Rađičević. dokazao to ne samo na-– gomskim stvaralaštvom nego i svesno, kao saborac Vukov, kao pesnik koji je poeziju mobilisao za pobedu stvari što iu je smatrao velikom. Jer zaista, nije bila reč samo o jeziku on je bio samo ideološka forma bitke, — i jezik nije samo instrument kojim se govori i na kojem se piše, i te bilo na ovom bilo na onom jeziku, — jezik je mnerazdvojan 5 mišlju, njen elemenat, njena fiksacija, ali i njen činilac, Jezik izražava misao i razvija se & njom, a reči iz kojih je on sastavlien nisu izdvojene, »nisu na zidu nabisšane nit stoje na putu«ć, kako je rekao u drugoj vezi Vuk. nego su delovi žive celine, zgusnute percepcije i pretstave naroda, pojmo= vi kristalisani iz prakse, takoreći tragovi stopa narođa u istoriskom razvit Mu tragovi živi od tela koji ž je otismulo, a u isti mah tragovi stopa hojima treba sleđiti. Da jezik nije samo prenosno sredstvo za praktičnu razmenu u životu narođa, nego da
'jJe i on sam jedna slikovita istorija
narodnog života — o tome svedoči Vukov »Rečnik«. ta riznica narodnog umovanja o svom mukotrpnom iji borbenom životu. Zato i borba za jezik i pravopis, koju je skoro peđeset godi na vodio Vuk protiv vrlo mnogih i
moćnih protivnika. sa malo poborniBranko Radičević, — nije bila samo borba za jezik. Ona je bila borba za ideje, za stvari. Borba između jednog stanja stvari. ideološko prerušenoB, ušančenog iza osveštanog nenarodnoR slovenosrpskog jezika i volje da se to stanje izmeni. da se stvore nove stvari. Brankova pesma »put« nije samo prvi moderni satirični spev naše književnosfi. napisan na novom, vukovskom jeziku, nego i prva ideino-borbena, partijna pesma naše nove poezije.
Godine 1834 (dvadeset godina posle početka Vukove borbe u kojoj je stajao neodlučno uz Vuka), Lukijan Muintonirajući svoj horacijevsko-
šicki, Rklopštokovski tropar na »Glas arfe šišatovačke«, priziva Wuzu da, »ako
joj je ikada pesmom srpskom, zemni, ugodio«, oblije sladošću njegov varvit: obedonosno u POO Siru peBmu nizpošlji mi, Koja će živit dok je serbska Plemena jarkim pod suncem ij i beznača– Lukiian Mušicki „niie bio jan pesnik — do Njegoša i Branka on je čak bio vodeći pesnik, koji je ispod arhimandriteke odežde krio plemenito srce sposobno za rodoljublje u gra“
Adresa uredništva i administracije: Francuska ? — Telefon: 28-098
BEOGRAD, UTORAK, 22 MART „51949
JUGOSLAVIJE»
LIST IZLAZI JEDANPUT NEDELJNO
OTORKOM
POVODOM STODVADESETPETE GODIŠNJICE ROĐENJA BRANKA RADIČEVIĆA
Branko Radičević
nicama austriskopravoslavnih zakona a ispod pseudoklasičnih visokoparnih stihova ponekad „zazvučao poetskim tonom. No njegovo zazivanje Muze (on je stalno vodio apstrakne razgovore s mitološkim bićima), nije mu pomoglo da njegove pesme nadžive čak i njega, kamoli da traju dok je srpskog naroda. One su ostale u izdanjima školskih pisaca, on pak u isloriji književnosti. A Branku su uskoro sledili Đura Jakšić i Zmaj, i mi danas ne slovimo u njemu časnu ali mrtvu starinu, nego pesnika koii ulazi živ u naše kulturno nasleđe, pesnika koji još klikće u srcu naroda,
I Branko ie govorio o tome kako će on nadživeti sebe:
Al što pevah neće propanuti, nakon mene hoće ostanuti...
U svojoj skoro obesnoj samosvesti on čak nije smatrao potrebnim da se pri tom uozbilji i umudri „nego je svoju trajnost odredio šaljivo, valjda u prkos suviše ozbiljnim pesnicima:
... dok se poje, dok se vince pjje dok se kolo oko svirca vije, dokle srce srcem uzdiše:
e pa dotle, a kuđa ću više!
Tom prividnom neozbilinmošću, koja je ustvari bliska narodnoi sramežliivosti, on izražava vrlo veliku pretenziju. On uverenost u svoju noeprolaznost nije izrazio tako monumentalnim proročkim stihovima o svome tra ianju u budućnosti naroda kao Puškin — a on je i znatno manji od Pu škina. No ovaj prvi nacionalni umetnički pesnik srpski smatrao je toliko prirodnim da će živeti dok bude naroda za koji ie on stvarno a ne verbalno sagorevao, đa on sebe stavlja u lju dsku večnost. Pritom on nije zazivao Muze ( u »Putu« on s visine razgova– ra sa Apolom, Pegaza imenuje »Pe-
'gom» a boga skoro tapše po ramenu),
nego u spomenar Mine Karadžić u jedan od spomenara koji su klasič= ni za dragocenu srpsku građansku
poeziju XVIII veka — upisuje:
Pevam danju, pevam noću, pevam, sele, što god hoću, TI što hoću to i mogu...
On peva živoj, telesnoj a đuhovitoj"
i dražesnoi devojci. koju bi pesmom hteo da digne međ zvezde — a jedino to ne može. Ta obest.da sve može Uustvari je prkosna samosvest mladoga
plebejca Sraslog s probuđenim naro-
dom.
Za niepa ljubav više nije rekvizita, kao što zefir i šumarci nisu kopija horacijevskih i prepercijevskih slika, Za njega je ljubav, bolna ili radosna, stvarna ljubav, narod je stvarni narod
„koji ima svojih muka iza koji treba pod
neti muke, za njega se boriti. Kod njega devojka na »persima« ima ne-
što što se može opipati, kao što se i osveštane svetinie i autoriteti mogu
opipavanjem proveriti, za njega teme nisu poetski školski zađaci iz obraza=
ca latinske ili pseudoklasične poezije, nego teme iz stvarnosti bremenšte razvojnim mogućnostima. On velike teme epohe unije često direktno obrađivao ni idejno produbio, ali je uspon srpskoga građanstva izrazio kroz SVOju bezbožničku,. antiautoritativnu aTirmaciju života. Ako kod Lukijana Mušickog , među pseudoklasičnim stihovima, neuverljivo strše imena Gergeteg i Krušedol iz stihova Brahkovih zaista biie dah Fruške Gore. Dunav se može preplivati, u vinogradima ima grožđa, vina, beračica i tamburica, vetar je svež Jivade zaista zelene, a cveće miriše ia dižu. Prvo mesto koje jie zaista umetnički opevnno u srpskoj poeziji, to su Karlovci u »Đačkom rastanku«, u toj mladalički zanosnoj pesmi drugarstva, ljubavi prema narodu i zavičaju, obesne životnosti i setne zamišljenosti. Ako se kod niefa može govoriti o Muzi. jer je on nije prizivao, onđa je to mlada eračica koja poigrava skladnim stasom, ohgma je nogama na zemlji, grožđe u ruci joi je slatko a i grudi su joi slatko voće, ona ima i srce i dušu i duh. ali joi se vide i bele no=ge. Njegova Muza je ustvari prosti narod koji se kroz njega manifestovao PJ ;
Kako je morao delovati njegov vragolan kada je upao među bradate mudrace i nastrane filozofe dotađašnje srpske poezije! On ne samo što je »lep kao beli dan što za! gorom ViTi«. ne samo što se sam gorom Širi, nego devojku koju nalazi ljubi onako kako se dotle u srpskoj poeziji nije liubilo, iako u životu jeste. Anateme su padale sa suprotne strane, sa stra-
ne crkve i narodu daleke infeligencije, ali je sa te sWuprotne strane pakost još više zaudarala ma memlu. A novi akcenti u Brankovoj poeziji nisu bili sasvim s neba pali: on je izražavao novu osećajnost nastalu na društvenom prelomu, a pritom. je crpeo sa dva vrela, sa vrela ušsmene narodne poeziie i sa vrela pesmarica srpskih građana, zanatlija i trgovaca u Vojvodini XVIII veka. U svojoj poeziji on nije izricao najveće napred ne ideje epohe u Evropi, čak je u nekim stihovima izricao i nacionalistički skučene misli, ali iz njegovih stihova bio ie dah novoga. a to novo, rečeno na narodnom jeziku, uzdiglo je poeziju ka visini. evropske poezije više nego pseudoklasičarski napori ijednog srpskog pesnika do njega.
Da li se sve to može staviti na račun Brankove mladosti? Nije on valjda bio prvi mlađi čovek u srpskoj književnosti, Da li je ovaj »trovač o= mlađine« kako ga je nazvala mitropolitska stranka, zavodio samo tom Veselom obešću mladosti? Veselih i obe= snih poskočica bilo je i do njega. doduše van književnosti, ali tamo gde se mladež sastajiala. To je kroz poe= ziju zakliktala životna radost mladoga građanstva Vojvodine i nove.škoJovane. buntovne mladeži Srbije .to je bila afirmacija života za koji se vredi boriti. Ta se građanska samosvest izražava i kroz tako naivno-neposre= dne stihove kao što su:
Al se nebo osmeiva, al se nebo plavi,
a ribarče u čun sniva jasno Mo na javi...
'Preba imati u vidu da su najveći pesnici početkom devetnaestog veka nastojali da krajnjim majstorstvom dostižu kristalnu jiednostavnost koja liči na naivnost A kakva je svežina zadahnula' iz Brankovog »Putnika na uranku« kako je novim kvalitetima zazvučala i tuga i lepota jezika u »Jad noj dragoj«, u fragmentima »Tuge i opomene«. kako je zgusnuta smerna osećainost. ženskih narodnih pesama dobila nov kvalitet u »Devojći na studencu«• kako je vitlalo njegovo ko lo u »Đačkom rastanku«, i kako je srpska poezija dobila savršeno poetsko delo »Kad mladijah umreti« ispod ruke jednog početnika.
Ovaj pesnik je umeo da voli, da se raduje do obesti. da iz bola cedi kristalne suze. da se srdđi. da preti, da poziva na boj, da se bori, da 1848, iako je bio u nedoumici o tome na čijoj je strani pravo. iako je osećao da je srpski narod pogrešno vođen, traži da se vlastelinska zemlia podeli seliacima — i umeo ie da ta osećanja kazuije književnim jezikom koji je tek stvoren, koji je on prvi primenio u umetničkoi lirici i takoreći ga OsveŠtao, jezikom koji je narod osetio kao svoji. ~.
Upravo iste godine, 1847, i Crnogor– ski vladar, genijalni jugoslovenski pesnik Njegoš, koji nije išao do kraja u Vukovoj borbi za pravopis ali je igražavao narodni duh, obeležio je svojim »Gorskim vijencem« rađanje nove, nacionalne umetničke poezije nn narodnoi osnovi. umetnički prerađujući i uopštavajući borbenu narodnu stvarnost.
To je doba kada su sazreli uslovi i nastala nužnost stvaranja srpske nacije i ostalih jugoslovenskih nacija, Jer nacionalna kultura,sa književnim jezikom razumliivim celom narodu, jedan je od nužnih. bitnih uslova formiranja moderne nacije i stvaranja nacionalne države, ona je i zahtev građanske klase u usponu.
Zašto vizija besmrtnosti kod Mušickog deluje danas tužno, jer se izjalovila. a zašto se Brankovo obesno titranje besmrtnošću pokazalo delimično pravilnim predviđaniem? Zato što je Branko bio poetski tumač linije uspona u razvitku naroda. što je izražavao revolucionami kulturni preokret koji je istoriski bio ne samo opravdan, nego i nužan, što je imao
OI POOR TOR OM O O LO Telegrom književnika Srbije maršalu Junoslavije Josipu Brozu Titu
Sa skupštine Udruženja književni- .
ka Srbije upućen je sledeći ftelegral maršalu Jugoslavije Josipu Brozu Titu:
Okupljeni na svojoj trećoj redovnoj godišnjoj skupštini, na kojoj kritički pretresaju svoj dosađašnji rad i postavljaju sebi nove zadatke, književnici NR Srbije upućuju Vam, druže Tito, plamene pozdrave i izraz svoje ljubavi, svoje nepokolebljive privrženosti Vama kao vrhovnom rukovodiocu naše države inaše Partije i Vama kao oličenju svega najvećeg i najplemenitijeE u mašim narodima, Preko Vaš obavezujemo se našoj dvžavi, našoj Partiji i našim narodima — koji su nerazdvojno jedinstveni —, da ćemo uložiti više stvaralačkih, napora da kvalitetnim književnim delima izeazimo našu narodnu revoluciju i našu socijalističku izgradnju u kojoj ste nas vodili i u kojoj nas vodite ka socijalizmu, da ćemo svojim delima pokazati našem radnom mnmarodu šta je
stvorio i ukazivati mu na njegove stvaralačke mogućnosti, da ćemo nastojati da ne ostanemo dužni našim narodima svedočanstvima o herojskom društvenom preobražaju koji nas nadahnjuje i daje nam uslove za puni stvaralački razmah, da ćemo još više raditi na jačanju bratstva i jedinstva naših ravnopravnih naroda i na produbljivanju novog jugoslovenskog patriotizma, da ćemo jačati i produbljivati socijalističku idejnost i umetnička „kvalitetnost naše književnosti, time vaspitavati naše radne mase i doprinositi pobedi istine i pravedne stvari naše Partije i naših naroda koji su danas nepravedno napadnuti i sa one strane sa koje to nisu smeli i ne smeju biti. Ponošni smo i srećni što nas Vi vodite i pomažete nam đa budemo što dostojniji maše velike stvarnosti, i obećavamo Vam da će nas Vaše reči i Vaša dela nađahnjivati za umetnička ostvarenja kakva su potrebna našim narodima, |
kcrona u narodu,-što se iz njega uzdigc2) kao tumač njegove svesti, a u narod je verovao s pravom, — onako kao što ie Vuk na narod položio kulturni razvitak i skromno bio uveren da treba biti Aristotel u svom narodu i da će blagođarno potomstvo ići njegovim putem, Tu revolucionarnu sa-
„mosvest, oslonjenu na intuitivno sa-
gledani razvoj, ođeažavao je svojim sredstvima i Branko. Da je on bio mlad. nije bez značaja. Da je bio taJentovaniji od ostalih pesnika njegova doba, na sreću je istina. Srećna okolnost njegova života, koji je inače nažalost kratko trajao, jeste i to što je u ranoj mladosti bio ponesen revolucionarnom borbom Vuka, i u toj borbi rastao, tako da su njegova prvenčad bila i prvenčad nove umetničke lirike srpske. To je bila srećna okolnost, kao što je srečna okolnost što je Vuk imao učenog slovenskog filologa Kopitara kao vernog saradnika. No te srećne okolnosti su samo deo istoriske nužnosti, a bitno je da je Vuk imao istorisko pravo. i svestan toga borio se bez kompromisa u jed= noi od presudnih bitaka naših naroda. Uz, njega, Branko je imao istori=Ski pravo. i u borbi za to pravo razvio se njegov talenat do izraza epohe. Što on tu epohu nije idejno dublje izrazio. to ne osporava činjenicu da ju ie on tađa najvernije odrazio, upravo kroz svoju t. zv. subjektivnu liriku. Kao što je Vuk crpeo neiscrpnu snagu iz ustaničkih narodnih masa Srbije, koje su kao istoriski subjekat izvršile dva ustanka, tako je i Branko verovao u heroizam i snagu naroda. idealizujiući junake oslobodilačke borbe. U imitaciji narodnog eposa on je najmanje pesnik — Umetnička književnost imala je da zameni vekovnu usmenu, izmenili su se odnosi. uslovi za usmenu književnost su nestajali. a veštački se ona nije mogla održavati u umetničkoj književnosti. Kao pesnik. Branko nije narodan onda kađa sklapa veštačke tvorevine od imitacije narodne epike. nego kada u duhu narođa, u sve= sno stfvaranim umetničkim pesmama, daje odraz objektivne stvarnosti kroz subjektivni izraz. “feko ponekad naizgled nemaran u versifikaciji i proizvoljan odnosno prkosno provincijalan u jeziku, Branko je vrlo ozbilino shvatao rad na pesšmama. Niegova pesma »Kad mlidiiah umrefi«, u kojoj usfvari izražava ljubav prema životu a ne odnos prema metafiziciranoi smrti, ne samo što je uzor adekvatne forme za duboko prvosećan sadržaj, nego u njoj on, opraštaiući se sa svojim nedovršenim pesmama, sa svojom »siročadi u fraliama«, odaje koliko je bio svestan dis-
PRIMERAK 83 DINARA
ciplinovanog savlađivanja materije kojom je najdublje inspirisan. On pokušava kod nas nove fakture stiha. Kod njega stihovi ne batrgaju u štulama ili koturnima po metrima, stopama i razmerima, nego pevaju kroz
ritmove i melođije. On je jedan od”
prvih koji je osetio vrednost samog jezika i reči, kao elementa poezije. Njemu se danas mogu nalaziti neđostaci i praznine, kako u sadržaju tako i u formi. (Skerlić je prema njemu bio pristrasno nepravedan), no ostaje činjenica da jie om kasnije pesnicima pokazao put kako se jezik ceni kao bitni elemenat poezije.
Kod Branka mi i danas nalazimo ne samo književni narodni jezik, nego vrelo lepota tog jezika. A da Jli bi se jezikom Lukijana, ili drukčijim, jezikom Sime Sarajlije, mogle izraziti nove misli, mogla iskazati nova osećanja. dah revolucionarne epohe? U tome i jest bitna stvar, da jezik izražava i prati u razvoju misao, da ose ćanje traži reč koja baš njega izražava smislom. slikom, bojom i treperenjem, traži reči koje upravo zahtevaiu da idu jedne s drugima.
Kako drukčije zvuči kad stari i pošteni Lukijan izvikuje: »Serbi ljube, da! svoi rod!« nego kađ stihovi Brankovi trepere od ljubavi za narod i prenose to treperenje na narod. Kako drukčije zvuči pametno nabrajanje jugoslovenskih naroda u raznim krajevima. u Lukijanovoj odi, nego vilovito Brankovo kolo u kome jugoslovenski narodi igraju srećni što su zaiedno i što ih nosi muzika je zika. š
Lukijan. koji je hteo đa izmiri dve struje. staroslovensku i narodnu Ssrp= sku. odbacuiući samo srednju, »baba Smilianinu«, priznaje đa za svakodnevni život odgovara prostonarodni jezik. da on, tai »posvemestnij jezik serbskog roda« javlja »um, harakter naš. sem toga miline srodne duhu, serdcu „serbskom. kovčeg drag ieste on. ogledalo sveg serbskog rođać, sam je uviđao da »soiuz nam rečij, mi
sli jesu lepe. — No.lepote nema reča.
Razume se da veštačka reč š apstrake tnom mišliu i školskim osećaniem nije mogla imati lepote, Lulkijnn je hteo da uveri prijatelia Volnoga da i srpske muze umeju da igraju, »uborom Serbkinjie, hodđom Rimke«. No stvar ie u tome da u »uboru« (odelu) dotađaniih muza srpske poezije nije Milo mi tela ni đuha macionalnne ma im hod bio latinski a prosvećenost srednieevropska. U svoioj pesničkoj poslnnici Niegošu Branko je izrazio pravilno poimanie nofrebe nacionalne forme za narodni đuh: »Bolje čedo i prođavolasto — neg bogaliče i slepo
(Nastavak na drugoj strani)
Izjava zemaliskog komiteta za pripremu Svetskog Kongresa za mir
Kulturni radnici, zajedno sa svima društvenim organizacijama u Jugoslaviji, odlučno se pridružuju inicijativi Međunarodnog komiteta za vezu kulturnih radnika u borbi za mir i Međunarodne demokratske feđeracije žena da se sazove svetski kongres pristalica mira u aprilu mesecu ove godine.
Narodi Jugoslavije borili su se u Drugom svetskom ratu, zajedno sa svima istinskim demokratskim snagama sveta sa Sovjetskim Savezom na čelu, protiv imperijalističkih agresora i njihovih pokušaja porobljavanja drugih naroda, za čvrst i pravedan mir među narodima, Preko 1,700.000 Jugoslovena palo je u toj borbi, potvrđujući i svojim životima duboku veru u pobedu pravednog i čvrstog mira i prijateljskih odnosa među narodima.
Međutim, mir i prijateljska saradnja među narodima nije po volji imperijalističkim „elementima u svetu. Narodi sveta još nisu zalečili rane iz poslednjeg rata, a reakcionarne snage u nizu zemalja ponovo sve više ugroža-
vaju mir među narodima.
U mnogim zemljama reakcionarni političari, koristeći sva propagandna sredstva, otvoreno seju mržnju prema drugim narodima i vođe propagandu za novi rat, Te snage rade na stvaranju vojnih. blokova koji nisu u skladu s miroljubivom saradnjom među narodima, već pretstavljaju opasnost po mir, one politički i vojnički rade na raspirivanju novih ratnih žarišta u svetu,
Narođi Jugoslavije uvereni.su u to dđa su snage mira danas u svetu tako velike da su u stanju da onemoguće izazivanje novog rata i ako snage mira u celom svetu budu budne i povezane među sobom, to će iti čvrst oslonac za miroljubivu saradnju među narodima, Stoga narodi Jugoslavije pridaju veliki značaj pretstojećčem svetskom kongresu pristalica mira. ee
Borba za čvrst mir i prijateljsku saradnju među narodima dolazi u našoj zemlji svakodnevno do izražaja u borbi za izgradnju socijalizma koju vođe narodi Jugoslavije pod rukovodstvom Komunističke partije. Pripreme za svetski kongres pristalica mira, kao i učešće na kongresu, jeste jedna manifestacija borbe za mir koju narodi Jugoslavije vođe u neposrednoj saradnji sa svima naprednim snagama u svetu, Pridajući veliki značaj pretstojećem svetskom
kongresu pristalica mira, naš komitet za pripremu OVOg kongresa, kao i dru-
štvene organizacije u našoj zemlji, učiniće sve da pripreme za taj kongres buđu
što šire i svestranije.
ZBMALJSKI KOMIT ET ZA PRIPREMU | SVETSKOG KONGRESA ZA MIR
Akademik Ivo ANDRIČ, pretsednik Saveza književnika Jugoslavije: Kre-
šimir BARANOVIĆ, kompozitor i dirigent Opere u Beogradu; Al : BELIĆ, pretsednik Srpske akađemije nauka; Vladimir DEDIJER., direk" Vladi FNRJ; Prance Kidrič, pretsednik laže KONBSKI, profesor Univerziteta u
tor Direkcije za informacije pri
Slovenačke akademije nauka; B
ksandđar
Skoplju; Miroslav ERLEŽA, potpretsednik Jugoslavenske akademije zn: nosti i umjeflnosti, književnik; Olga MILOŠEVIĆ, sekretar pita ie
odbora Crvenog krsta Jugoslavije; Čedomir MINDEROVIĆ,
generalni ·
sekretar Saveza književnika Jugoslavije; Milo MILUNOVIĆ, slikar; Mitra, MITROVIĆ, član Centralnog. odbora Avttifašističkog fronta žena
· Jugoslavije; akademik Pavle SAVI
Oton ŽUPANČIĆ, književnik.
\
Ć, profesor Univerziteta u Beogradu
Gaia | yh
NOVI KVALITETI U POEZIJI BRANKA RADIČEVIĆA