Književne novine

“

Poema »Zrenjanin« O, Daviča ima dvostruki značaj, Ona je značajna za našu poeziju, jer u krupnom pesničkom obuhvatu daje sadržinu revolucienarne borbe iz vremena pre rata, a= vreme rata i po oslobođenju; ona je značajna i za samog pesnika O. Daviča, jer še pokazalo u njoj da na realnim temama iz revolucionarne borbe raste i njegovo pesničko hađahbe „rastu i njegovi pesnički kvalieti. Oskar Davičo nije prišao liku narođnog heroja idealizatorski, & postuDpkom koji bi stavio lik narodnog heroja na pijedestal slavljeničke plorifikacije i ođavanja pompezne posmrtne počasti. Narodni heroj je u poem! O. Daviča stvaran lik, požrtvovani borac koji podvige čini kao dug otadžbini i revoluciji, kao đuh svetlog ljudskog karaktera koji je svoje naj-

. više ovaploćenje našao u životu i bor-

bi Komunističke partije, koji u herojskom delu daje ljudski i partiski doprinos ciljevima i uspesima revolucije.

Njegov život je zavet Partiji i re. voluoiji, smisao njegovog života 'je misao revolucionarne borbe svetskog proletarijata. njegovo postojanje je akcija te borbe, Njegova egzistencija je nerazlučna od revolucionarnog dela. Zbog toga su momenti iz njegove biografije, opevani emotivno lirski u ovoj poemi, momenti biografiie same borbe, borbe Partije koja se hvata u koštac sa buržoazijom, njenom Sšurovom policijom „.koia pobeđuje muke. tamnice, robijašnice, mobiliše narođ protiv fašizma i koja kali u borcu aktivnu revolucionarnu svest i revolucionarni moral koji je sav od hrabrosti, kamene čvrstine i nepovredne ša• sti. Partija je u poemi u liku narodnog heroja koji ie njen vaspitnik, njen porod. moćna istoriska snaga koja nezadrživo ide ciljevima pobeđe,

Svi oni koji su uzeli učešća u borbi Partije i ostali njoj verni, prepoznače borbu Partije u liku narodnog heroja koji je O. Davičo lirski izgrađio u svojo) poemi. Potsetiće ih na one mučne i slavVne dane kada su agitovali u narodu za revoluciju pod terorom vlasti buržoazije, kada su bili zatvarani i mučeni po hapsanama, a Partiju izdali nisu, kada su ih izvodili pred preke sudove, slali na robije u kojima su davali aktivan otpor svima atacima ha njihovu čast i doštojanstvo, Prepoznaće bekstva iz tamnice, hladnokrvnošt u opasnostima, drugarsku bomoć koja je bezmerna u izdašnosti života i u vrlinama, prepoznaće slavne dane narodnooslobođilačke „borbe, prepoznaće onu ljubav prema Partiji, koja u nanjkritičnijim momentima po život borca pobeđuje i samu smrt.

Ličnost Zrenjanina sa biografijom koja je puna dramatičnosti i akcija, tipičnim dozvljajima partijca |koji punim intenzitetom svoje ličnosti, ulaže ceo svoj život u borbi, nadahnula je O. Daviča da istinskom: lirskom' emotivnošću i patosom izradi inkaynaciju lika heroja „narodnooslobodilačkog rata. Istinitosti ove nadahnutosti doprinela je u emocijama, ustreptaloj lirskoj subjektivnosti i intimna veza O. Daviča za uspomenu na Zrenjanina, na borca koji je sagorevao u borbi, koji je veran drug u svima uslovima i okolnosti borbe, koji izmučen policijskim torturama ne gubi duh. koji smrino ranjen ostaje prise• ban i vidovit i do poslednjeg daha života, do poslednjeg metka brani otstupnicu svojih drugova, brani Parftiju u njima, To je drug u neprekidnim burnim događajima i sukobima izoštrenoji akciji borbe, to je drug kome nema života izvan izvršenja cilje-

R ZRENJANIN” OSKAR

va i zadataka borbe, to je tipičan borac Komunističke partije Jugoslavije. Davičo ga je osetio kao jednostavnog, nepokolebljivo pribranog, škrtog na reči, druga koji ljubav prema čoveku iskazuje delom. U njemu nema oratorske poze, narcisoidnosti, izlišne fraze, nije nakićen ničim što bi taklo

·'prostotu, širinu i jednostavnost nje-

gove duše. On je lep skrivenom unutrašnjom lepotom, vrlinama koje zablistaju velikim karakterom, čednom moralnom čistoćom kad se život prinosi na žrtvu revoluciji, Blagost i toplina njegovog osmeha koji se duboko urezao u osečćajni život pesnika i u njegov lirski zanos doprinose impresivnoj realnosti ovog herojskog lika koij je u poemi O. Daviča duboko i prisno ljudski,

Smrt heroja u poemi O. Daviča nije tragizirani epilog. Njegov junak je živ i posle herojske smrti. On je živ u borbi za socijalizam, on je u velikim podvizima socijalističke izgradnje. On nije samo u revolucionarnom preporodu grada koji ponosno nosi njegovo ime. on je svugde gde se socijalistički radi, u duhu udarnika, novatora, za mašinom, za traktorom, Onako kako je podvig narodnih heroja bio inkarnacija borbe u ratu protiv fašističkog okupatora i u revoluciji protiv izdajničke buržoazije tako je on i putovođa koji nadahnjava svojim primerom u poletnoj dinamici radnih masovnih akcija.

Momenti poslednjeg obračuna sa fašistima ispunjeni su vizijom buđućnosti koja je u poemi ispunjena blamenom sadržinom „sadašnjice” naše stvarnosti. Pesma »Na ivici« koja nesumnjivo ima ij najviše pesničkih kvaliteta u lirskom patosu emocija i živog doživljaja dramatike herojskog momenta, pokazuje najbolje tu sponu igmeđu heroike nnrodnooslobodilačke borbe i heroike izgradnje socijalizma u našoj zemlji, Iz stihova koji sadrže dramatiku junačke pogibije narodnog heroja ulazi še u zanosni patos graditeljskih omladinskih akcija kao u prirođan odjek podviša sa bojnih polja revolucije,

»Dug rafal —

pa muk

Zrenjanin svoje misli šalje danu pobeda nerođenih, još za vidikom.

Dug rafal —

pa muk.

Tamo već život

teče dalje.

i seljak se zdravi

na istom putu

s drugom radnikom. Razmahni zato, oružjem radnim,

ćelijo Skoja!

Krampaj pod suncem,

krampaj pođ lampom,

krampaj, ne žali krvavog znoja, brđa probijaj macunom i štampom iz sna probuđi blistave ruđe Krampaj pod suncem,

krampa] pod lampom, . za zemlju tvoju,

sve ljude. .

Davičo je postigao, s jedne strane istinskim lirskim patosom koji je sav od emocija jakih unutrašnjih doživljaja revolucionarne borbe i od doživljaja čovekoljubivog drugarstva iskovenog na muci i u boju, s druge strane poetfskom sposobnošću da realnu sadržinu života, realne đogađaje i odnose, ftransponira u liriku, tako da anegdotska mesta u tematici poeme postanu lirski mnadahnuta i lirikom impregnirana materija. Poema »Zrenjanin« nagoveštava dalji razvoj pesničkog stvaralaštva O. Daviča. Široko obrađena tematika povesti naše revolucionarne stvarnosti, verujem, sve će više ulaziti u njegovu poeziju.

Potrebno je zaoštriti kritički osvrt na izvesne postupke koji se nalaze u

21

|

izražajnim sri jer smatram da bi ova sugostivna Dpoema, koja zrači čednom Icpotom heroizma, postala daleko dc ežnija i u efektu plodonosnija u reć vima radničke, zemljoradničke i ir elektualne

· omladine, kad bi bila oslobođena ne-

kih slabosti koje O. Davičo uporno neguje u tretiranju poezije. i O. Davičo poseduj" svoj pesnički stil, svoju pesničku individualnost. No ta individualnost, neukrotna razmabnuta, vrlo probojna i aktivna u.pesničkom stvaralaštvu, naklonjena je proizvoljnosti u versifikaciji, u formi kojom: Davičo hoće da markira slobodu svoje pesničke individualnosti. Porma njegove poezije često je u protivrečnosti sa sadržinom. Dok u sadržini i lizskom patosu poeme »Zrenjanin« ima daha i stvarnosti epohe revolucionarnog preobražaja naše ze=mlje, dotle su izvesna poetska izražaj=na sredstva u versifikaciji poeme strana jeziku te epohe, Versifikacija poeme je nekad u pojedinim njenim

delovima zamagljena, mestimična go- .

tovo obesmislena, a mestimično i nečitka, ; j Davičo se ne zadovoljava jezikom koji je već formiran ı našoj književnosti i koji delom može da sputava pesničkv nadahnutu izražajnost i izrazitost u lirski autentičnim akcenti= ma izvesnim „akademskim „manirizmom, Davičo traži nave jezične mogućnosti koje bi otvorile put slobod= nijem i izvornijem izražavanju hjegove lirske subjektivnosti. Književni jezik zahteva obnavljanja, a poezija kad je izraz, stvaralačkog života naroda ima tu magijsku snagu da otkrije lepote i bogatstva narođnog jezika, Veliki pesnici bogatili su knjiševni jezik iz stvarnosti života svoga naroda, iz poezije koju nose najizrazilije manifestacije narodnog života. Život našeg naroda u svome najsadržajnijem i najpoetskijem izrazu na– lazi se đanas na velikim radilištima, u livnicama, hidrocentralama, rudnicima, u radnim seljačkim zadrugama, u omladđinskim rađnim kualektivima, svude gd» "e vođi bitka za izgradnju socijalizma. | Oskar Davičo uzima međutim, nove reči pret•žno iz starih rečnika, češto unosi u stih reči koje se ne čuju više u govoru naroda, reči koje su postale lingvinistički kuriozum. Događa se da zanet versifikacijom, podredi smisao takvoj reči. da reč formalno odluči smisao stiha, Tako je pojedine strofe u trećoj pesmi poeme učinio za čitaoca nepristupačnim. Čitaoc ne može bez rečnika dešifrovati ove strofe: »Svet ne postoji, oči borne, da bude ljudima krletka

i nisu ponoći oskorne da život gnjije kao tep'

dok gorim sav da se oborim na smrt, leđini svud u vrištu, kad ja sam živ samo dok sorim bezmećrnom hrleći poprištu.«

Kada bi se sprovela analiza ovih

· strofa ostao bi sama motiv rešenosti

junaka poeme da se bori za slobodu, ali bi se posle dugih napora teško mogli shvatiti stihovi »i nisu ponoći oskorne Sa život gn'ije kao tepka« i »kad ja sam živ samo dok šarim... Reči slične onima kao što su »borne«, »oskorne«, »tepke«, »sorim«, opteretile su poemu. Mnoge od tih reči ne sadrže neki estetski kvalitet, nisu ni plastične, ni zvučne, nemaju ni boja, ni sokova, nemaju ni formalno estetskog pravdanja zbog čega su unesene, Ovakav pesnički postupak dovodi ga i do naturalističkog bojenja metafora i epiteta u poemi »Zrenjanin«. To je najčešće kada je u slici krv: »i obora mi krv džibrana«, »ili krv što muzga iz crnih dolmi«, Davičo upotrebljava i reči koje iznenađuju divljom sirovošću: »tame slepačke«, »nebo se šukutri«, »nek džarnut stihome.

—=— kNJIŽEVN

tvima poe.ije Laviča, e

7. POM

EROVINE |

Poezija O. Daviča sadrži još jednu

· slabost koju bi pesnik brižljivošću u rađu na versifikaciji mogao da savla-

da. On katkad ne samo reči nego i ·

Sliku ostavlja da odredi smisao. Isto tako zbog toga što lako ne slikuje . mora radi slika neki stih da depoetizira, '»iL krv gđe kaplje, bez kolebanja u reku smrti i

uvirući, dok drug se bori

drug gorući da izdrži za pobedu

za smejanja.

Da li je ano gore »bez kolebanjc odredilo ono dole »za smejanja« il obratno, ne može se po smislu, a ni po pesničkoj emotivnoj potrebi, razaznati Izvesno je da je pojam »smejanja« na ovom mestu poetski vrlo siromašzn da bi mogao a izrazi onaj prolom vedrih i radc-nih raspoloženja koja prate pobeđu.

Idejnost poeme O. D.uviča izražena je u vrlo aktivnom osećajnom odnosu pesnika prema revolucionarnoj stvar-– nosti, Takav odnos koji je realan a povrh toga istinski nadahpnut je njegova velika' poetska snaga. snaga koja može oploditi i našu savremenu poeziju. Ona nema manu koja se javljala kao manir, naročito kod mlađih pesnika. da ispisuju parole na pesnički tekst. Njegova poema nema verbalnih deklaracija, One su u njoj u vidu zaveta koje imaju uvek osetljivu uzbudljivost, jer su činjene na poentama poeme kada izbija vrlina pesnikovih osećanja prema ciljevima i besmrinim žrtvama revolucionarne

borbe. Velibor GLIGORIČ

PRIREDBA PITOMACA ŠKOLE ZA GLUVONEME IZ SUBOTICE

Pitomci | nastavnici Ššiole za gluvoneme u Subotici dali su 5 oktobra u dvorani Kolarčeve zađužbine dve veoma uspele priredbe: jednu, prepodnevnu, za pionire, drugu, večernju, za ostalu publiku. Pored dobro uvežbanih i skladno izvedenih prostih, ritmičkih i skupnih vežbi pionira i omladine, na programu su bile i đve tačke koje su publiku bliže upoznali sa životom pitomaca ove škole i naporima njihovih nastavnika đa pomoću savremenih metođa uklone što je moguće više teške pošledice organskog „defekta „njhovih „pitomaca.

Ovo rečito potvrđuje primer gluvonemog Riste Ođavića, koj! je pozdravio pu-

bliku na početku „prjredbe, a &kasnije u drugom delu, recitoVaoO 8 VO. je pesme, U svom uvodnom govo-

ru Odavić je ukazao na ogromnu razliku kola postoji između položaja gluvonemih u današnjoj socijalističkoj Jugoslaviji i bivšo] monarhlji. Ođ triđeset hiijađa gluvonemih, koliko ih je bilo u bivšoj Jugoslaviji, 86% bilo je nepismenih i prepuštenih sami sebi. Danas radi 9 škola za gluvoneme, h predviđa se otvaranje novih zavnda i, lrnent'ie, rmimnaz:1e,

Dušan KR : Sa Testivaia u kopiju

Život i poezija Kola Nedelkovskog su skromni; živi, radi i gine, sa voclikom ljubavlju za svoj narod. U uspo-

meni onih koji su ga poznavali, Ne- ,

delkovski će ostati kao veliki drug i istiniti borac za slobodu svog naroda i svoje klase, .

Stvaralački put Necdelkovskog, makedonskog patriote i proletera, težak je i duboko poučan za naše mlađe današnje i buduće književnike. On je uspeo upornim sistemafskim „radom da sa izćiene od fizičkog radnika do pesnika borbe i težnji makedonskog narođa, zauze“ši u makedonskoj nacionalnoj !eraturi dostojno „mesto zajedno sa poginulim pesnicima Vapcarovom i Racinom.,

Kole Nedelkovski razvio se i izrastao kao narodni pesnik iz·' muka i napora svoga naroda, Borbena Ppriroda tog gorko zamišljenog mladića sa tužnim osmejkom, nije se razdvajala od naroda do poslednjeg časa njegovog života. Ova njegova divna osobina je naročito janko osvetlila njegov lik poslednjih godina života. Negujući u sebi visoki ideal klasne borbe, on je pošao protiv fašističke najezde i poginuo je u toj borbi, Jer je njegova ljubav prema porobljenoj domovini bila ispunjena beskrajnom verom da će pobedom nad fašističkim „varvarima biti rođena i nacionalna sloboda makedonskog naroda. Njegov bojni po-

·klič u to vreme odrazio se i u njegovoj

poeziji.

Pej, o bratko, pej za narod, i mu pesni burni daj,

ta so mok da urne svođot, od ropstvo nad roden kraj.

(Iz zbirke »Peške po svetu«)

Ovaj plameni poklič pesnik je ispevao neposredno posle nemačke fašištičke najezde na Balkan, u đanima kađa su se narodi Jugoslavije. na poziv KPJ, digli na oružani ustanak.

U to vreme Nedelkovski neobično oštro izražava svoj stav prema bugarSkim okupatorima, prema »oslobodilačkoj« misiii velikobugarskih krstaša. Njegov glas borbenog pesnika skida masku sa zločinačkih »oslobodilaća«: O, traite, traite, tirani neđni! đosta so tie lagi i zloba —

pakosten glaš od ustite jadni nad mojot narod v sekoje doba.

Ta ete veke vekovi celi

piskn i stenka od volci gosti za brata vijat koj đa go deli, za da mu glodat slvite koski.«

TI istu pesmu završava izražavajući ideal celog makedonskog naroda:

Ta Šar i Pirin družno da viknat rođnata pesna v nebesa temni „1 burniot gej — na.veki da pliska teškiot glas na novite himni,

*

Kole Nedelkovski rođen je u selu Vojnici, u titovo-veleočkom kraju, Još nije završio prvi razred progimnazije, a već je prinuđen da napusti školu i rodno selo. U ranom detinjstvu on ostaje bez materinske nežnosti, ostavljajući daleko iza sebe svoje gluho se10. I njegov lirski duh, uljuljkivan buntovnom , romantikom Babune i Vardara, u nemimom lutanju traži put ka nečem novom, gde će biti mnogo rađosti i slobođnog života. Ova unutrašnja pobuna mladića bez mlađosti nalazi ozbiljan odraz u njegovoj poeziji, naročito u prvoj knjizi pesama »Molskavici« (Munje). On je u ovoj zbirci Skoro u Sšsvakoj pesmi opevao

(0910. 1944) |

svoju nostalgiju i buntarsko 8

ljenje: Košto, sinko, taka traeš, SJ vošto bujna glava vedneš, gzošto maško srce stegaš i sred plamen-mladost imaeš? ı jnpuzi (sOdrodeni«) Njegova mladost počinje i protiče po skelama bogataških palata, gde S »tužnom pesmom po svetu, koju izvija gladni argat na prokletoj nakinđu=

? ei Pazi

renoj palati«, očekuje veliki dan ;

borbe. S · Napustivši selo 1926, Neđelkovski,u

građu surovih buržoaskih zakona, za-

počinje život kao molerski radnik: Te ška politička i ekonomska situacija, održavana terorom Žike Lazića, liša-

va ljude bilo kakvog. organizacionog rada, pod bilo kakvom formom, U”

tim uslovima diktature kralja Alek- sandra, nepoznavajući nikoga, ne na

lazeći organizovan idejan put, njego-

va lično-buntovna osećanja razvija- i

“

ju se do pesimizma:

Vezdđen odam, vezdđden traam, vezden v sudi maki imaam... glava vednam... solzi leam

i sred luti rani tleam... : laz-2 00 (»Skitnik«) —

Godine 1933 Nedelkovski je u Atis.

ni. Zatim, rešen da se ne vraća uba- ~

novinu Žike Lazića, putuje morem, tražeći nešto što će naći mnogo doc“

nije. Ali eto, vetar sudbine nosi ga u.

Sofiju. gde veruje da su Makedonci

slobodni i da ne podležu nikakvom

teroru. Tamo počinje razočarenje još prvih dana. Počinje da shvata da u Sofiji

Makedonci ne mogu biti ono što Su,.

već ono Što žele veliko-bugarski vladari — Bugari i ništa više! U to vreme vrhovizam Vanče Mihajlova, izazivao ie komešanje među emigrantima u Bugarskoj i kažnjavao dželatskim. načinom, krvavo pirujući nad 8#Vvojim žrtvama iu Pirinskoj Makedoniji. Razočarenju doprinose i neki partiski radnici Bugarske sa svojim frazerskim »internacionalizmom«. o j-3ž Ovi događaji izazvani od neprijatelja makedonskog naroda, ugušuju za izvesno vreme i razvitak „Nedelkovskog. Postaje usamljen i uskoro u. Jiteraturi zapada u simbolizam i individualizam pod uticajem bugarskih pean'ka Javorova i Debeljanova, a poli> tički pod uticaj herojskih revolucionarskih podviga »Gemicijae | 'makedonske individualističke grupe VMRO-a, koji su izvršili seriju atentata u Solunu 1903, kao protešt porobljene i eksploatisane Makeđonile protiv uspavane evropske savesti, Uticaj inđiviđualizma prekinuo je oko 1937, pesnik nalazi svoj novi put u grupi zdravo oformljenogg makedđon«= skog pokreta pod rmukovodstvom ko-

~ munista — sa makeđonskom naciohal= nom svešću, Nedelkovski celim SsVo-

jim plamenim samopregorom postaje jedan od najnaprednijih u tom po kretu. Njegova budna makedonska nacionalna svest postaje osobito životna u sofiskom makedonskom 'kružoku pisaca i publicista, čiji je on član. U tom kružoku su i sinovi Pirinske Makedoniie Nikola Vapcarov i Anton POpov (obojica streljani u Sofiji 1942), U tom kružoku njih trojica nisu samo upoznali marksističku estetiku, već su se oni u njemu rođili i kao pisci, An ton Popov je bio pesnik i publicist, Nikola Vapcarov. rukovodilac kružoka, pesnik, svoje prve pesničke radoć ve štampao je u zborniku članova

- kružoka.' 7

(Nastavak na četvrtoj strani) eumuE=ruAGPea RC IGzomun zez aznur ua II zJuKIiS

Moslavina, jesen 1943

U mojoj se četi nalazi jedan mršavi momak, brica, koji je pobegao od fašističke more u Zagrebu; jedan izmučen momak, sa upalim gruđima i voštanim licem koje lako pocrveni. Stalno peva tananim fenorom: pesme mu prekidaju napadi suvog kašlja i pune usta krvlju. Ali on peva i kad mas grče bolovi marša, a prati ga ceo Drugi bataljon Moslavačkog „odreda, uprkos lJepljivog blata koje prikiva štopala za zemlju i kida noge, ~

Današnji je marš naporan, iđe.se gore-dole po beskršnim brežuljcima.

Bačena je u vazduh, kako samo možeš poželeti, železnička pruga između

Popovače i Križa. Ali sad, boga mi ne. | _ zaustavljamo se više! Niže še red ku-

Ća na kosi Mustafine Klade i Vrtljinska, i jedno mesto za drugim, ali Čazma- je daleko čitavu večnost,

— Kako je? — pitaju komešari.

— Nikađ bolje — odgovaraju drugo= vi. I izvlače noge 'z blata.

TI ja sam se 6a par »nikad bolje« bio ohrabrio, ali daleko je sada gola ravan Ludine. Ne mogu više; ma kakvo »hikad bolje«! Čovek se ljuti, tako da to skoro postaje izgovor da popusti i pruži se po. ivici puta,

Pored mene vuče se mali zagrebač.%i brica, ne znam šta ga drži na nogama. Ali danas ne peva; ni on ne peva. Baciću se na zemlju i — goto-

vo. Ali mali brica čisti rukavom ušta, ispravlja telo koje je potresao nov mapad kašlja, trza nogu koja mu je utonula u blato i počinje: »Druže Tito, ljubičice bijela..« i ubrzava. ko' rak, Ispod oblaka probija se zlatan trak gzalazećeg sunca i žavlači se u mjegovu plavu kosu.

Stidim se. Snage nikad ne presušuju. Dovolino je zapevati: »Druže Tito. mi ti se kunemo...• To nikađ neću

zaboraviti. : * * *

IWordun, 3 aprila 1944

O4đ Pobednika, i ne, gde kad odvojiš nogu od zemlje puca kao zapušač na flaši, preko tepiha Posavine izgrizenog od miša, i 8

dole preko, Moslavi- .

Eros SEKVI

one Strane Save i močvarnih proplanaka do Brega. A zatim dolazi Pokuplje, i dole preko Turopolja, između srušenih kuća Kravarskog i preko ruševina Vrgin Mosta i Vojnića, pa dalje do plavkastih voda Korane, obeljenih penom šlunjskih vodenica: i još u Rakovicu i duž začaranih Plitvičkih Jezera, — nema kraja putu do Plitvičkog Ljeskovca, peške, sa nekoliko neslanih krompira u stomaku, u velikoj žurbi i u poderanim cipelama.

Ali đovoljno je zapevati: »Druže Tito, mi ti se kunemo...« i iđe se napred. To me je naučio mali brica iz Moslavačkog odreda. I stigao sam do Glavnog štaba.

Nekoliko čašova odmora, i natrag, istim putem, sa vetrom koji nanosi sneg u oči i u' žurbi da še što pre stigne do VII banijske divizije.

Šolja kaše u Veljunu, i odmah dalje, Gore, uz kljun jednog brežuljka, pa među brda. Disanje je pojačano, san zatvarh pocrvenele oči: izgleda kao da mi je pešak u njima. Bolje je zaustaviti se, sutra ću manje ramljati.

„Na levoj strani, razbacani na proplanku ostaci sela Kopelića koji kao da su še okačili za uhištena ognjišta zapaljenih kuća. Ja se uspinjem. Sad kad sam odlučio da se zauštavim, kolena še savijaju a dišanje je iski-

dano. )

Odborhik je jeđah brađati čovek u starom kožuhu. i

— Izvoli, druže, kaže mi, alj nema– mo hišta da ti đamo za jelo. ·

Ja znam da nemaju ništa, pa ni soli, Ali nisam gladan, želim samo da se pružim i da zaspim, a

Ima samo jedna šoba. Ognjište od zemlje, nekoliko panjeva mesto stoli= ca; a jedan veći služi kao astal. Za spavanje doneće suvog i mirisnog 8e= na. | — Baš nemamo šta da ti damo,.

— Ne mari, druže, đovolino mi je samo da se malo odmorim. A kuću, ko ti je-zapalio, Italijani?

Kaže da nisu, zapalili su je ustaše,

Bolje tako: i ja sam. Italijan, iako sam partizan. A on je Srbi, kao i stara, žena i kćerka. Drugih nema

a

uguđujem 6e ni onđa, kad stari

PARTIZANSKOG DNEVNIKA

|

kođ kuće. Nema šta da mi da, ponavlja mi; i žito pokojnog brata odneli šu mu uštaše.

— Ne mari, ne mari, druže.

Ubili su mu brata. Bio je seljak u. godinama, nije ga zanimalo ništa druBo sem njegove zemlje.

— Vidiš li tamo gore, iznađ puta, ono zemljište? — počinje on. — Moj brat je orao, Prolazio je jeđan italijanski konjički eskadron, na povratku iz Veljuna, a moj brat je stao da gleda sve One konje.

Komandant je bio besan, jer je do- ~

živeo neuspeh sa partizanima. Uzeše ga, vezaše mu noge za rep jednoš konja i napred, galopom, Našao sam ga na dva tri kilometra dalje, Put je kamenit.

On još ne zna da sam ja Italijan, u njegovoj kući, Ali moj naglasak je stran, pa me pita koja me je majka rodila. i pi

Nije rekao ništa, ali sad, pošto je saznao, stid me je, bojim. se đa mu dosađujem, . w

Sunce zalazi iza brda. Svetlost je postala zlatne boje, lepi su i pozlaće= ni čak i ostaci kućerka srpskog a ka; a staričine bore postaju istorija vekova,

Vreme je za'večeru, Iz pepela Mzvlači šaku pečenih krompira: to e pa način kako &e mogu jesti | Slani, ;

Ništa mi ne nuđe. Ja nisam gladi; Samo osećam nelagodnost, Lagano 185. šte i žvaću krompire, u tišini. Kćer je izišla, i i

Možđa razmišljaju o tome da sam! ja Italijan. Prolazi čitava večnost, Ima još malo svetla. Ulazi kćerka, 6a maglom umora na licu. “Ta

Zbog mene je dakle izašla. I stavlja. preda me hleba, svežeg šira i mleka: gđe li je pronašla? Pa ipak, ja sam Italijan, a te stvari, oni ih nisu okusili već godinama.

Ne usuđujem se da jeđem.,. Mislim na brata kog su mu ubili Italijani. Ne

O vlja: »jedi, druže«, i ništa ne, de. aa od ada me ie po beč pal po

nudio.

Onda me gleda; i tr izume, on, SrPpski seljak, sa dugom bradom i prljavim i pohabanim kožuhom:

— Jedi, druže — kaže mi lagano ono nisu bili Italijani: to su bili fašisti. Ti &i Italijan, ti si naš drug.

To su reči velike kao što je vrh planine. Kao Tito koji ga je tome naučio. * * E Topusko, juna 1944

Tu je Ribar, tu je Gošnjak; sutra će stići Nazor. Ima toliko sveta, kojeg poznajem samo po imenu, Kažu da je Moša Pijade onaj mali čovek sa naočarima i sa prosedom kosom, skromnog i simpatičnog izgleda. Razmišljam o gođinama patnje koje je proveo u kandžama policije kao Rkomunistički borac.

Strah me hvata pomalo, nije baš jed nostavno govoriti pre. tolikim svetom, i to baš ovde, u Topuskom, sa svim žalosnim uspomenama italijanske okupacije. Kud god prolaziš, svud naokolo, desetine i. desetine kilometara, porušena mešta govore o bataljonima crnih košulja.

Ali ja sam Titov partizan, ja sam pravi Italijan, kazao mi je onaj Srpski qeljak iz sela Kolarića, pre dva meseca. I borio sam se u VI banijskoj diviziji.

žovorio je Gošnjak, govorili su i drugi. Sada je red na mene da pozdravim Prvi kongres kulturnih radnika Hrvatske, Evo: Mladen Iveković mi daje reč. Sigurno, pocrveneo šam;

uz mi uliva hrabrost, pozdrave italijanskih kulturnih radnika-antifašišta. Osećam da 6u zadovoljni, osećam da me vole, i kad sam pavršio, oni su jeđnim dugotrajhim aplauzom zagrlili italijanske partiza„ bratski su zagrlili ćeo italijanski arod koji se bori protiv fašizma, Iznad svih, dva metra visoki Zdenko Štambuk gromko kliče bratstvu italijanskog i jugošlovenskih marođa. Zdenko, Zdenko, već si zaboravio na svoje patnje po italijanskim zatvorima, zaboravio si da si u njima ostavio svoje zdravlje. Ti me grliš, Zdenko, s tvojim velikim srcem člana Komuhističke partije; a ja znam da fašistima nećeš nikađa oprostiti, ali da

ćeš uvek voleti narod svake zemlje,

kao i svi partizani Jugoslavije.

O Kaastavka Brda, avgusta 1044

'uUmio sam se vrućom vodom, u Šar~

'

Donosim ·

šonji. Dina je čuvala stražu na brešžuljku iza kuće, naslonjena na zidić od belog suvozida i plela je čarape drugovima. A Nemci nas nisu uznemiravali. Navikli smo na pucnje bacača mina iz Svetog Matije. Oni nas potsećaju samo na to da se tamo pozadi, na obalama Kvarnera, gde sada tamni masivni obris Učke, nalazi Rijeka puna bandi.

Ponovo silazim puteljkom koji se naglo spušta prema ledenom Eneu, od koga se širi mraz duž doline koja je

' već utonula u tamu, i upućujem se

putanjom duž zaokreta reke. — Kako si ozbilja , ni ljuđe ne O– paziš — pozdravlja me Dina Zlatić. — Da, ozbiljan sam; Sreo sam nekoliko italijanskih vojnika koji su

pobegli od Nemaca, Oni ne znaju i

ne razumeju ništa; nitođa je potrebno trpiti i boriti se, ako se hoće biti slobodan. A ima ih još bezbroi demoralisanih kao oni. To je poniženje.

Penjemo se prema našem logoru.

Prošlo je treperenje zalaska sunca. Šume su tamne, mladi mesec nema snage ni da osvetli sive stene.

Dina ne govori ništa; gleda me 8 potsmehom, što me ljuti. She — Stoj! — zaustavlja naš straža. Tu, unutra, na jednoj poljani u šumi, Veseli glasovi, pesma, pozivi: to su Italijani, bogami, Titovi partizani.

To je bataljon »Pino Budičin«.

Kada smo ponovo krenuli prošlo me neraspoloženje., Opažam da idem hi, tro i ponosno. To je lep bataljon, u njemu su odlični momci.

Palimo cigaretu. Pri &vetlošti upalje ne šibice Dina me posmatra 6a onim svojim osmehom.

— Onda? — kaže mi. Jesi li video Ttalijane? 7

— Imaš pravo — odgovorim joj.

— Pa da, šigurno — kaže ona.

i Idemo napred, Ja sam sađa zadoOvojan, |

Oea" Rijeka, 15 septembra 1944 Danas je stigla _u Italijansku uniju jedna karta: od Čia. URUNVII Čia ažd0g svi partizanski borci u Istri, To pravo ime, Mateo Benusi, bilo je za-. pisano u crne knjige policije u . Za vreme fašističke Italije, dok su še

' Rovinju plašili od njega svi fašisti,

koji su znali da on malo govori, ali

%

. nju sooijalizma. ,

leko od nove J a zatrpan poplavom kleveta sovjetških re itetg, AMMB: istina epuhadi onie. )

i potapa u blato klevetnike. I to je *

mu je nadimak, a njegovo oslobođenja Jugoslavije, bratstva | re | ; j | zove še ČHio, građitelj autoputa: Beo–

da se lako raspaljuje, prvog maja stanovnici Rovinja videli su na vrhu zvonika veliku crvenu zastavu kako plameno pozdravlja ribare na povratku sa noćnog lova i seljake koji su na magarcima odlazili na polja izgorena od suše- među sšive i srebrnaste masline. Šaputalo se Čiovo ime, jer nije bilo nikoga drugog koji bi znao ispeti se gore do vrha, uz žicu gromobrana, uprkos karabinjera i crnih košulja, koji su posle imali posla &a federalom.

Čia su upoznali i Nemci kada je iskočio iz voza koji ga je iz italijanskog zatvora nosio u Nemačku, da bi otišao među Titove partizane,

Veliko je ime Ilije Gromovnika; a u Istri, Čio je išao njegovim. stopama, digao je 21 voz u vazduh. Čio je uništjlo minom i fašistički dom u Rovinju, a ratne akcije bataljona, »Pino

· Budičin« stvorile su od Čia ime drago

našem narođu one su stvorile ime jednog dobrog komuniste, koji je i posle pobede uvek prvi u radnim bit-

kama.

I danas je Čio pošlao jednu kartu

'8a autoputa »Bratstvo— jeđinstvo« gde je pošac sa jednom brigadom od 229 mlađih graditelja, pripadnika italijanske nacionalne manjine. On piše iz O-

kašinaca: ko zna da li je tačno to i- :4

me; Čio nije mogao mnogo da uči za” vreme fašizma, ali to nije važno. Važ-

no je ono što on piše:

Dragi drugovi, · 7 i a a. primite moje najsrđačnije pozdrave iz radnog logora. Bedajiči se moj prvidie na borbe i dana kadn sam bio inte ia. po fašističkim logorima Savone 1 Kalr Montenota, danas, kada se nalazim u ovom, rajom aoitoj PS rana Vd ado eljalizma, moje srce od #zadOVO stva za pobedu. NahPeO, sa Titom u izgrad

Može čovek biti milje i milje daa Jugoslavije, ia “biti

p | je

na koja noši ime bolesnog brice

IO Laka odreda i srpskog seljaka {z sela Korelića, ime pokreta narodnog

volucionarne borbe za socijalizam;

d--Zagreb; zove se Komunis

partija Jugoslavije i Tito. VO

Mateo Venusi — Cio ri ilje i milje da- ~

nono Sa