Književne novine
NRANZ. 5
! Pitalu me: Da li vam Rajkov slučaj,
! čitav slučaj Tito, koji zbunjuju i uznemiruju veliki broj ljudi bliskih komunistima, ako ne i same komuni6te, ostavljaju savest mirnom?
Ja odgovaram: Ne, oni moju savest ne ostavljaju mirnom. \
Pitaju me: Kad je tako, zašto se niste pridružili raznim. protestima, upu– ćenim Sotovo &a svih strana, zašto, na
. primer, niste potpisali telegram sudijama u Budimpešti, posle presude ko» jom je Rajk osuđen na smrt?
| Ja odgovaram: Nisam ga potpisao, jer me ne interesuju ni Rajkava ličnost ni sama presuda. Ovo šuđenje je često upoređivano sa Drajfusovim procesom: poređenje bez osnova, Drajfus se branio, izjavio je da ie nevin, nije
u bilo dopušteno (a ni odbrani) da ispita takozvane »tajne dakaze« optužbe,. Ništa od svega toga u Rajkovom procesu. Da li je on MKMriv ili nevin?
Pitanje se više ne postavlja, pošto je
| On priznao. Jer od dve stvari jedna; ili su njegova priznanja osnovana, i Rajk je oduvek bio ono što ova priznanja izmose, ogorčeni neprijateli komunizma — i tada u njegovim priznamjima ima najžbunjujućijih konfra= dikciia: neveravatnih. Ili su sama ova priznanja lažna. U oba slučaja, Rajk je lagao: to je ono što je važno. ' Ja ne zadržavam pretpostavku d3 6u priznanja dobijena pretnjom, mu čenjem, ucenom (čak i nad životima članova njegove porodice). Jer i ovde je od dve stvari jedna: ili je Rajk bio čovek, iskreni komunist, kao što amatraju njegovi prijatelji i branioci: ta= kvi ljudi, mi to znamo, nikad nisu popuštali pred mučenjem ili ucenam ma kojeg Gestapoa, kojima bi ih hte li naterati da poreMhmu svoj život i Bvoja ubeđoenja. Ili on nije bio takav čovek, nije bio takav komunist, i tada njegovi tužioci nisu imali potrebe da ga muče da bi se on odrekao vere koja nije bila njegova.
Basna o drogi ili o hipnozi, smešna je; treba samo pogledati Rajkovo reapcvanje po tačkama koje nije prihvatao: raspravljanje o njegovom jmenu, na primer, ili o njegovom sak» sonskom poreklu.
Dakle, mane ne interesuje kriv ili nevin Rajk. A obavezuje me da dignem glas to što je čitav ovaj proceš jedma laž. Krivi ili nevini, Rajk, Palfi, Justus — lagali su. Zašto su oni lagali? Ja to ne znam. Ponavljam da u rukama nemam dru”rih elememata osim onih koji su obiaweni o samom suđenju. Ja bih pre imao osećanje (ako baš treba da se izjasnim) da su RBajk i njegovi saoptuženici krivi, krivi za neki pokušaj čiji se predmef ipak krije iza lažnih priznsnjia. Nisu to dakle nevini ljudi, nad kojima nepravednu presudu ja neću da priznam. Ja ne dopuštam nešto. sasvim drugo: ja ne dopuštam da se vara narod.
To je već stara stvar: ja sam je izneo u listu »Aksiom«, ja sam je izmmeo u listu »Letr fransez«, ja sam je izneo u zbirci nazvanoj »Čas izbarae, ja sam je rekao u jednoj priči svoje, poslednje · knjige, »Oči i
__ gvetlost«. Ja ne dopuštam da se narod
,
vara, čak ni za njezove dobro, Jer ka» ko ću ja znati, kad me neko jedanput prevari, otkad me on vara i dokle će me varati? Kako ću ja znati da li on voli narod ili, vlast? I kad vidim Faka jedan komunist vara svoje drugove, a ništa ne kažem, kako mogu mati — sem kad bi već bilo isuviše \kasno, da nisam saučesnik Dorioa?
Znam da su moj prijatelj Virmser i moj prijatelj Kurtad odgovorili: » U ovom stđemju nema ni senke laži. Ono je jamo kao dan«. Madam se [1 oni u to veruju, ali mene misu ube= dili. :
Ja i me govorim u stvari o lažima kao takvim. Nemam načina da ispitam da li je moguće da je optuženi zaista sreo fu i tu ošobu na tom i tom mestu, ili da Ji je, naprotiv, jedam takav susret bio nemoguć. Postoji tu jedma laž još dublja i ozbiljnija.
Nušić i Srpska
Među rukopisima i Rorespohdencijom Branislava Nušića, koja nije navočito velika, ali je značajna, nalazi se i jedno vrlo zanimljivo Nušićevo pišmo uptčeno njegovoi Kćeri Giti Pređić-—-NwMuščžić, Ono 6e odnosi na Srbpeku akademiju nauka u godini 1924; na pitanje Nušićevog Rkandidovanja za člana Akademije.
Izbor novih. pravih i dopisnih članova Srpske akademije nauka i umotnosti bio je te godine 18 februara, Toga dana izabran jie za pravo člana
vajar Ivan Meštrović. a za dopisne članove književnici Ivo Voinović i Jovan Dučić. Pretsednik Akademije
bio je Jovan Cvijić, sekretar Aleksandar Belić. | a
“Ma da ovo nije bilo prvo kandidovanje i biranje novih akademika posle
| Prvog svetskog rata, izbor je očekivan
3 }
| više tražio samo komične sifuacije, mis | je se trudio da
8& velikim nestrpljeniem i interesovnnjem i u samoi Akađemiii, a u širim kmugovima o njemu se diskutovalo, | mesecima pre kandidacione sednice. Naročito 6e mnogo govorilo o kandidovanju književnika. jer, je: bilo. više ozbilinih kandidata. iz svih krajeva | naše zemlie. Najčešće se pomininmlo Nušićevo ime. Ali, dogodilo še da baš · on. nije fada ni kandidovan, a hamo li izabran. Široi javnosti pojedinost da on formalno nije bid ni kandidovan, nije bila poznata. Međutim. na velikog 'komediografa baš fa činjenica
je ostavila, izgleda, naiteži utisak, S
druge strane ona je (to se danas pOuz· dano widi) imala i pozitivnih strana. Videći da nije čak ni kandidovan, o· Đavošten đobro šta mu je zamereno u - Akađemiji, kad ie bila reč o niegovoi | kandidaciji: da u njegovim delima i| ma »skurilnih« elemenata i šale »niže | vrste«, da »nije dovolino dubok« i to| me slično, on ie počeo sve ozbilinije | da gleda na 6&voi knijževni rad, Nije zasmeje, nego i da ošine, da uđe u problem — kako će _ on fo uskoro, ma đa sa izvešnim Sal” tkazmom, beležiti u svojim dnevnicim?3, U njiegovim dnevnicima i potšetniciima istog vremena najviše ie beležaka
35
„- Vo M
e
___VERKOR
? ili je
Jer ja se vraćam na đilem Rajk bib pravi je lagao izjavliujući suprotno, IH.je,on zaista bio ogorčeni protivnik komuniz” ma, koji je doista hteo da učestvuje u njegovom uništenj u Mađarskoj, da bi se uspostavio kapitalizam: u tom slučaju ja zamišljam sebe da sam u 1940 godini, iz najđublje mržnje prc-
ma nacizmu (iao Rajh iz mržnje pre
ma kom'nizmu), po naređenju svoje ileralne mreže ušao u nacističku
stranku, da bih u njoj odigrao dVvo-
struku ulogu; i zarnišljam da sam (kao Rsik w Budimpešti) "ostao vnžna ličnost u Višiju; i zamišljam, najzad, da je mej rad otkriven, da su me u istrazi nhtofali da sve Pprizmnsm, a zatim izveli pred 6ud. T da sam onda javna izneo svoja ubeđienja, svoj rad u službi Pokera olporn, svoje veze sa Londenom i Alžirem. M sa li da zamis! m da bi na raju dedoo: »Ja sam tako gramno izdno mncističku partiju, kaja hoć• da izeradi Kivropu, đa bih u FramcuzW-oj u”zposrpvio, uz Bomoč angplo=; sakonskih pluiokratn i khlike Čerčila, takmnzn Tamerlanovom, vlast Jevrejia i s'obodnih zidara«? Me, ja to ne mo»>| gu da zamislim. Ala neko duboko; myzi jednu doktrinu, ma i nepravodmo, ako je stavio glavu u torbu da bi se protiv mie borio. neće se u Ssamrtimeom času cdreći celog svog živcta u korist te duboko omrznute doktrine. |
Tu postoji jedna neverovatna proliv” rečnocst i ona je dovolina da me na= tera Ga pcstavijam bezbroj pitanja. A na!lazi s* i na mnoštvo drugih tokom, ovog suđenja. Što se tiče najsmešnijej pretpost-.vke, da RHajk nije ni pravi komunist ni pravi protivnik komunizma, već jednoslavni i gadni špijun, luika na grubome konopcu, šta čovek može druže da pomisli nego da se u ovom slučaju, kad jedna iako bedna ličnost može da postane mihjstar inostranih poslova u ključnoi državi kao što je Mađarska, ne „nplazimo više u drami, Već u opereti. MNi-| kad st• neču pomiriti sa verovanjem da je Kkomunistička partija, aoporeitska partija. I ·tako, komunisti ili antikopnjumisti, nevini ili krivi, — Rajk i njegovi saoptuženici fu lagali, Nije nam .rečeno ono što se iza svega toga kyije; nije nam poks= zana stvarmmocst, Ni od strane optuženih, a ni cd strame njihovih sudija. Mi znamo šta su oni hteli da verujemo, ne možemo da znamo ono što je istinito — a Što može biti, jeste i velika stvar, da, i nužna za pobedu ideje koja mam je draga, ne kažem ništa, Ali postupati tako, ča': i za naše dobro, znači prezirati nas, znači mi-| slit; kaa vojvođa od Alb" u Geteovom Epmontu: »Ti dobro zmaš da će narod bili uvek dete i da njegovuj steću ireba ostvariti i protiv njegove, volje«. |
Ja ne mogu da odobr'm ovo preziramje naroda, Pime počinje i završava
„ se ono šta ja mislim o Rajkovom procesu. Tie is!o tako Đočinje T žavrča~,
'va Bel ono. ŠkO p1jalita oyTitoyom pro blemu, Mi tu, išto tahko, nemam To gučnosti da saznam suštinu stvari, da gasnam 'da>}i Tito,u: svojoj, glavi ima ili moma bne nameze „koje „mu pripi6ujs Kominform, Ja nisam gospođa Tabui. Ja samo ansam ovo: Zeom,nform danzs tvrdi da je Titovo držamje poznata or 1937 godine. Ako je već tsda bilo poznato, zašto mije,bilo i otkyives no? A ako je poslojala makar i su» mnja, zašte se između 1D43 i 1847. go” dine Tito predavao neuzdržanome divljenju hWomunističkoz sveta? Znači da se još taga lagalo? A ako. se to nije znalo, znači da se sadmn laže,
Danas, ukazujući n ove Jaži, ja nikog ne smatram za izdajnikm, To ni sa mali prst na 'pometa moj »slaV«: on je uvek isti, i kako se ovih dana mnazo govori o Dirajfusovoj aferi, re»
kralievsi( Siniša PAUNOVIĆ
i misli koje se odnosc na kritiku i humorjstične pisce. Ma da su to obično aforizmi, oni daju utisak da dolaze kao rezultat dužeg razmišljanja, duz» žeg »obTaščniavania« i ša samim sobom i sa drusima, Doduše, on je naičešće Fovorjo uopšteno a fim pitanjima, ali šn u svakoj takvoi zabelošci oseća da to, Nušić novori o Nužiću i njapovim Kkriličarima.,
+Često, . — Mkaše em ma jednom meztu u svojim dnevnicima, već citiranpim u člampi — pri oceni humorističnih i sati. ričnih dela hoće kritika da upotrebi oVu več klišetiranu frazu: »Pisac se. dotakao ali povrtšno bolnih mesta našeg društva jli duše čovečje, ali se nije zario, nije produbio, nije ušao u suštinu problcma«, Fo mom mišljenju humorističar i satirižar 6u ono, u literaturi koja prikazuje život, što je diagnostičar u medicini Nač
Ta, drugom mestu, u istom dnevni• ku, piše ovo: A xi Žž
»Nemoj se pošto 'botbo braniti od svake .
primedbe, već razmisli o joj 1 onđa kađ misliš'da je Deznbčaina. Me budi netrpeljiy prema javnoj kritićt... Svako nov» delo koje pišeš smatraj Kao prvo, kao debi u javnosti.« via Ma
U pismu upućenom kćeri (pisano 1 marta 1924 godine; zmači samo dvo nedelie posle izbova novih akhademi„ ka) Mušić će dati čitavu malu Yasoravu o kritici, o bĐiscima istorije kniižavnosti, o ltritičarima. o položaju humorističkih pisaca u našoi zemlji i svetu. j naročito o: sćbi i svom kniiževnom radu. Pismo: ie otkucano n3 pisaćoi mašini (kako tvrđi niedova &upruga kucao ga je delimičmo sam oh sa originala, — Koji je' bio napisan rukom, — a delom ona). Datum n8slov: i potpis nmpisani su Nušićčevor vukom. pa su rukom, jštim mastilom,. popravliane i, pojedime reči i slova ko ja su mažinom mogrešno otkucana ii je sam autor kasnije želeo da pone“
komunizt, i onda ~
ći ću da ne moj stav u pogledu komu
nizma moze uporediti sa dravom koji je jedan pošteni patriot mogao imali” 1855 gočine prema francuskoj armiji: “da ioj se divi i da je, poštuje, ali ak
_da ne pristane da podržava #gYcške, pa - Čak i zločine, nekih njenih šefova, On ” bi rekao' »Samo se po sebi razume-
da Prancusku volim izmad svega i da fromcusku armiju smatram za tvorca
njen mudbine. Uvek ću ostati veran
toj ljubavi, ništa moe na svćću ne mo>
.že. natežati da je. izneverim, i „ako
Francusa buđe ngpadnuta, jasno je da ću se boriti u redovima njene armije, ma da se ssda dešava da moram da uskratim svoje pristajanje uz dela njenog remcralštaba, Jer ti šefovi su, osuđujući jednog od svojih drugo= va na osnovu isfabrikovnanih doknm»a,
izvršili užasmu povređu pravde, koju ,
moja ljubav baš prema Pyramcuskoj i moše poštovanje baš prema njenoj ar miji zahtevaju da otvoreno iznesem. Ja bih damas rekao fo isto: »Volim čovečanstvo iznad svega, i Francusku, jer Ona već 150 gođina oličava njegovu &udbinu, i Komunističku partiju, jer jie ona, u mojim ožima, jedina koja hoće i može, u sadašnjim uslovima u Svetu, da ostvani tu sudbinu — da cbeća čoveku oslobođenje, Doklegod ona ne napusti ove divne ciljeve, ni= ko me neće nikad videti među njenim neprijateljima, njenim mprotivni= cima, čak ni među onima koji jednom paraleimom akcijom stvaraju oppBsmosi (bilo to i nehotično) da je razdoloe, da je osldbe. Ako jednog dama bude napadmuta, boiću se u njenim redovima. Ali sko sa dogodi da se u njeno ime izvrši zabluda, zločin, ili samo laž, baš će me moja ljubav prema čovečamstvu i moje poštovamje prema toj partiji, VT.oia ga oličava, nsapmati da ove greške boz rezerve istaknem«. Onima koji bi mi rekli: »Zar, tako govaveći, ne stvarate opasnost da še oslabi Partija«, odgovoriću: »Istina nikad ne oslabljuje, već laž. Jer istina sjedinjuje liude, a laž ih deli«. Još su me pitali: Zašto, kad je tako, nižte nedavno protestovali u korist Mimđsentija? Ja sam pažliivo čitao celo suđenje Mindsentiju, Nisam našao nikakvu zamerku načinu na koji je ono vođeno
- Mindsenmti je morao da prizna da je
kriv po izv»snim fačkama optužbe, a po drugima se odlučno bramio, Određivamje kame je bilo stvar mađar– skog zakona, a ne moja.
Ja ni danas.ne mrotestujem protiv jedne pvesudđe: Ja protestujem protiv laži, protiv prezira kaji se pokazuie prema momn kađ nam ss skYiva jstina kao neodJgovornoj deci, Ilj — što bi bilo još gore — postoji li streh od maYodne osude? T ja freba ovde da bonovim, a još više žurbe i strepnje, omo što sam pisao pre tri godine u »asu isbora«,. »Mi možemo da shva+iimo (i da prihvatimo) da se jedna revolucionama partija, došavši na vlast po prcterivanju osvajača, nađe prinuđenom da zatv5pra ili strelja ljude, ako.njihova sloboda: ili mjihov. žj«,. vot umrežavaju Tievotuojju, ljude koji su še” borili protiv istog neprijatelja. Ali ne može se dopustiti, i to utoliko mbnje ukoliko se u nju ima više poverenja i nađe, da jedna takva phnrtija obavija svoja nužna dela parodijom pravwde, da se smatra primoranom da smrti irlaje beščašće:
• ". tako uhnkaziti pravdu znači povredjti veru naroda, a takva poruga dopyrinosi truienju sveta«,
20 ohtobar 1949
OP a aLa Članak Verkora objavljen ju barskom broju cagopisa »Espri«. Verkor je značajno ime u francusl:oj najiževnosti, Bio je vilo zitivan u francuskom pokretu olpora. Učestvovao je kao član franćuske delegacije na IKongresu intelek{ualaca u Vroclavu. Član je Komiteta
Svotskog kongresa pristalica mira.
u Gegwži~
gkandemiia nola
što, no vrlo malo i neznatno. promeni ili popravi. Ovo pismo došlo ie kao odgovor na pismo niegove kčeri, koja je u to vreme živela u unutrašnjosti i poslala mu povodom njegove »akndemske propasti« jedno utešno Di5m0, ali i protestujući protiv Akađemtic šlo ga nije izabrala. Nušić, koji ie pOsle gub'thn svoga jedinca Bana u ratu. bio postao vrlo osetljiv i nije se više smejao onako slatko i od srca kao bfa sinovl}ieve počibiie, bio ia sada još puniji tuće zbog ove »nepraVde« j izgleda jedva ie dočekao da, se nekom izlađa, pa je odgovorio kćeri pismom od 15 kucanih stranica veli. kog Wancelariskog formata. U njemu je otvoreno rekao sve što ga ie u to vreme: tištalo,
Toliko se zasad znn pismo jie DYVObitmo bilo otkucamo u dva wrimerka, TRukobis je, verovatno. Nušić uništio kao i većinu svojih drugih rukoviša, a prvi primerpi, prekucanof teksta zadržao ga,sebe (danas ga neman l niegovoj žaostavštini). đok ie kopiju uputio. kćeri sa svojeručnim intimnim potpisom »Aga« (kako šu Ma u DO?TDdici zvali od vremena njegova konzulovanja na Jugu gde su doca i rođena).
O tom pigmau govoreno je mmogo tnda: među prijateljima Nušićeve pnrodice. ali koliko se dosad zna, do štampe nije tada dospelo. Duzo godima posle toga došao jie u MNušićevu kuću. u koioi je u to vreme živela i niegovn kći. jedan beogradski novinar koji ie bio čuo za to, zaista zanim-
. livo, pismo i fražio ođ Nušića odo.
brenje da ra pročita i obiavi u &vom listu. Nošić ga je kategorički odbio.
»Pjsmio le — rekao Je — kod moje kčeri, kojoj je bilo i upučeno u svoje vreme, ona ga čuva.,a kad ja OTRIEIp: može Ma i dbaja viti ako nađe i kad ntđe za shodno. Sto
“~.
~ >»pohodn«
AVA
__ Druću iz borbe ko brain %i pišem,
-O SAV Aa „ZM CRO MAM Eye NL eg Nai|he #; IF KJU 9,472 a : iy 1 < i
I
junak je bila starica. do smrti. U dane mraka i u svijetla jutra
Znala je krepko teg svoj da uprti.
I tako smijerna umrjje na praznik ·
tek što je bolna pristigla slobodi. Da, junak bješe. U predsmrtnoj muci
snila je borce na papučkoj vodi,
na živom vrelu, vodi partizanskoj. T tebe često spominiala mati, vileške zore prvih okršaja. Pišite, veli, nek sreća ga prati.
A sad već leži na: seoskom groblju
do našeg Gojka, Petokraka sjaje | nad njenom glavom, dva početna slova,
struk poljskog cviječa što se živom daje
Da Ja sam tek pjesnik (aka li sam i to), i nije pismo napisano meni, al kad sam čito nepoznata slova papučko cvijeće s groba zacrveni.
Da 1 ikad vidjeh majku ili sina,
da li ga sretoh negdje u koloni? Ko bi to znao. Tek ja ih poznam. Riječ izrečena u meni još zvoni,
Jer to je ista partizanska mati. Vidim je staru zgrbljenu pod tegam, u pljusku ognja položaju hita,
kad onemoća korača za zbijegom.
Marama crna na &jedine pada,
a oko gori od srca goruća.
Sve borce grli uzdrhtalom rukom, letake skriva kraj seoskih kuća.
Upali obraz oživi od vijesti,
i prepozna sina u svakome drugu, zar blijeskom zjene da se borcu jada, za blage riječi staru krije tugu,
Marin FRANIČEVIĆ
„MISS VIE NU
Italijanski nedoijn' list »Vie Nuove« (Novi putevi) koji uređuje Luiđi Lon= go, član Direkcije komunističke pgartije Italije, list koji se u podnaslovu na= ziva direktivnim i oruđem poljtičke borbe (»di orientamenfto e di lotta politica«) objavio je nedavno konkurs za »Miss Vje nuove«, to jest konkurs za najlepšu mlađu komunistkinju Italiie,
Pabednicom u lepoti z» 1949 proglašena je meka Đuzepina Sbrana, iz S. Đuliana Terme (Piza). Zadcoljan ovim svojim »idceološkim i pattiskinm« urpshom, Luiđi Longo je odlučio da nastavi sa lepom inicijativom i u jed nom od zadnjih brojeva »Vie Nuove«, donoseći fotograliju šesnaestogodišnje pbobadnice piše:
a aaa ra ea
mapisaćču, valjda, još koje, pa ću se kroz to najbolje korigirati, a pismo neka ostane onskvo kakvo je za istoriju... ako me tamo budu uneli...«
Kad se pročita celo pismo, ono i po red čestog obraćanja kćeri, ne ostavlia utisak intimnog pisma već, više iednog dobro promišlienog književnog esoja ili rasprave,
Nušjć ie rekao. novinaru „koji je hteo da objavi za njegova života OVO pismo, da bi, možda. neka mesta u tom pismu promenio. Više ie nego verovatno da bi danas učinio i neke nove izmene, naročito s obzirom na to šta je poslednjih godina stvarao i šta is nameravao fek da napiše: niz satirn. društvenih i političkih. Samo ni to sve nije tako važno za sam ovaj književno-istoriski dokumenat. Jer Tismo — mn šta rekao naknadno nio. gov autor (bilo ono pismo ili poruka, esej ili »obračun« sa nokhim) — i sve što je u niemu napisano, treba posmatrati iz perspektive vremena i ušlova u kojima je nasšfolo. a usto ne freba zaboraviti da ga fe pisao Nušić—-veliki humorista i satiričar.
NMušić je posle svo pyvog neuspeloz na akademisku fotelju radio ioš dasta godina (i u tom razdobMju napisao nekoliko vrlae ozbilinih i skoro svojih naibolih dela) pa se tek
posle toa ponovo njegovo ime počelo ·
· pominjati u vezi &a ulaskom u Aka-
se mehe tiče ja ne želim da za vreme mo
ga života izađe u javnost, a osle. moje smrti... Danas bih možds neka, nioesta Wu tom pismu ji promenio, pošto sam, s FO-: dinama, promenio i mnoge š&voje powlede na ljude i stvari, all pošto je to bilo moje najiskrenije mišljenje u to vreme o SVeEmu što sam u njemu pisao, neka tako i ostane... Ako Što budem naročito pogrešla, napišao sam od tada dosta dela,
demiju,. Bilo: je to početkom. 1935 POdine. Samo ovoga pula izvršila ije Akađemijn »pohod« na njema, izabrala ga je iednolasno, 10 februnra iste godine, da ga krajem iste godine, 2 decembra proglasi i za svog. stalno člana.
A sutradan. 'posle · proglašenia, 99 decembra, pisala je celokupna prestonička štampa o fome kao o igdnom 6d najvećih književnih dogsđaja tih đana, U isto vreme donosila. ie i otširne iwvode iz njegove voelike pristup" ne-besede, O.
Pristupna beseda. koju ie Nušić pro. čitao na foi sednici. bila jie opširan esei o nidpgovom velikom preteči Jovanu Steriji Popoviću. · i ' Prema sećanju učesnika { prema pisahju: štampe. &švečana sednica izgledala je ovako: · i
»Ko će doći za Đuzepinom Sbrana? Naziv »Miss Vie Nuove« koji je ona osvojila svojom šesnaestogodišnjom gracijom nij» doživotni naziv i što se nas tiče adlučil: smo da obnovimo takmičonje svake godine. Uzimajući u ob=zir uspeh koji je pratio prvi naš konkurs za Jepotu, objavljujemo odmah drugi. Konkurenikinje ne fale i prvi izbor izvršiće se ovde, na stranicama našeF lista, gde ćemn svake nedeljie objavljivati fotografije pretendentkinja. Režiseri i producenti pažljivo će pratiti naš konkurs. Sreća i uspeh zavisi od jedncg osrneha, Napred, graci= ozne čitateljke »Vioe Nuove«! Napred u susret sreći«,
Najlepše ja što je baš iznpd hhlišea ovog konkursa, obžiavljen jedan članak o kongrasu udruženja italijanskih žena, održanom u Rimu, članak u koma se tvrdi da žena u buržoaskim zemljama ne uživa ista prava kao i muška= rac, da je prepuštena sama sebi i da joi nije dozvoljeno đa se interesuje za polititet, »i'ašinam + laže se· u članku — vodio je neku politiku za žene, i ta je politika bila varvarska, ponižavajuća, bila je politika premija za ve= ću plodnost, žene su bile mašine za stvaranje dece, ništa drugo«.
Člansk, dakle, proklamuje da žene moraju postići jednaka prava 8 muBkarcima., i
Ovo Su zajsta lepe reči, ali praksa ovog nedeljnog lista u službi Kominforma u pogledu žena izražava se u konkursu za »Miss Vie Nuove«.
Zašto onda Luiđi Longo nije objavio i jedan konkurs za najlepšeg komunistu Italije, za »Mistera Vie Nuove«? T.uiđi Longo nije to učinio jer bi to bilo sramotno, ponižavajuće i nedo»
stojno, jer še vrednost komuniste ne meri njegavim preciznije, njegovim
lepim očima, ili, još »osmehom«, Ali
Još pre čotiri šata po podne parter ie bio ispunjen književnicima. istoričarima, umetnicima, Dva prva reda s leve strane bila su određena za akademike, ali su bila prazna... Sta, ri članovi Akademije sedeli su u zadnjim redovima, Tačno u 4, pojavili su se mwretsednik „Akademiie, Bogdan Gavrilović i sekretar Akademije, dr Aleksandar Belić sa »junakom dana« pranislavom Nušićem, Oni &u dostojanstveno zauzeli mesta za dugačkom svečanom kaftedrom pred spuštenom mrkom zavesom, Pretsednik Alkademije rekao ie:
— Ima reč g., Branislav Nušić.
»Pred mrkom zavesom — pisala je sufradđan štampa — za akademiskim stolom proslavlieni komoediograf iz» gledao ie vrlo akađemski i vrlo ozbilian, Digao &e polako, dok ie -ela dvorana aplaudirala. a njegov pogled, — pogled starog pozorišnog čoveka zaustavliao se na vrhu pgalerišie, koja je ovofa puta (ne kao u pozorištu, pošto šu u parteru mesta besplatna) bila skoro prazna... Š
Kandidat ie govorio o svome preteči Jovanu Steriji Popoviću, Govorio je Drvo Sa Puno erudicije. a zatim Kroz njegovu akademsku besedu mprobiim neodoljivo humor. Ali to ie. ovoga puta bio tih smeh, smeh »podđ kupolom«,
Pretsednik Akađemije je, za sve vreme, okrenut Mužšžiću i nasmcjan.
Svoju besedu Nušić je otvorio ovim uvodom:
»Majstarija Akađemija mauka koju je RPišelje osnovao pož:sikom 17 ven adnemo>vala je jednu lepu trađiciju Novi akademilr, stupajući u redove besmrtnika svojom pristupnom besedom odaje poštu i priznanje svome prethodniku, onome Miju upra=> žnjenu fotelju on zauzima. Ako bi ovoj lepoj tradiciji sleđovali, ma i bez besmrtničkih pretenzija, }a bih se ovom prilikom morao zaustaviti pred njom foteljom, koja već od omivanja Akademije stoji upražnjena, a koju bi, da 7e to vremenski bilo mogućno, dostoino zauzimao otac nn= še drame, veliki pisac komedjja Jovan Popović-Sterija«” .
- U daliem izlaganiu — kaže izveštaj — npošto je odbranio Steriju od prekora da jie podražavalac Molijerov i učinio puno mpriznanje “Sterijinom
Za pačasnp člangya
matige Srh8%0 izabrani
su književnisi Ig: Mirić i 30\20n POn0y
„Ovih dana održana je rodovna godišnja skupština najstarije &rpske kulturne ustanove, Matice srpske u Novom Sadu, kojoj su, pored članova, kao gosti, prisustvovali i prefsednik Saveznog veća Narodne skupštine FNRJ „Vladimri Simić i pofpretsednik Prezidijuma Narodne skupšline Srbije Aleksandar Šević.
Na skupštini je podnesen izveštaj o radu svih odeljenja Matičnih: naučnog, izdavačkog, biblioteke, galerije slika, o radu opšteg odeljenja i o prodajnom odeljeniu i knjižari Matice 6rpske. Iz izveštaja se vidi, što is podvučeno i u toku diskusijie, da je Matica u ovoj godini postigla vidne uspehe na svim poljima svoga rađa, a od posebnog je značaja živa i već očigledna uspešna delatnošt naučncz odeljenja, koje ie osmovano fek pre godinu dana kao novo ođeljenje. .
Posle žive diskusije, prihvaćen ja izveštaj, kao i budžet za iduću godi nu. Članstvo je zatim usvojilo i plan rada Maiice srpske za 1950 godinu. Za počasne članove Matice srpske jednoglasno šu izabrani Ivo Andrić, pretsednik Saveza književnika Jugoslavije, i Jovan Popović, književnik, iz Beograđa. Na kraju izvršen je izbor novog upravnog i nadzornog odbora. Za pretsednika ponovo je izabran dr Milan Petrović, za sekretara Živan Milisavac. Sa skupštine upućeni 6u pozdravnj felegrami maršalu Titu i pretsedniku vlade NR Srbije Petru Stamboliću.
OVE”
kad se radi o ženi, onda je šve to dozvoljeno, o tom se brine i organ Partije i čak član Direkcija EP Italije, Lu iđi Longo.
Zar kominformisti iz »Vie Nuove«, ne misle da će praktikujući ovakve stvari, doći na istu liniju sa onakvom korumpirajućom desmlatnošću, američkogz porekla, koja ne uzima ni najmanje u obzir bilo kakvu moralnu ka=tegoriju u vaspitanju devojaka?
Da bi čitavu stvar napžavio što interesantnijom ovaj list obećava da će filmski rožiseri i producenti pratiti sa inftoresom iRkonkurs to jest da nije iskhljiučeno đa neka od kandidatkinja »Vie Nuove« postane »srećni« fumač u nekom filmu. Me znaju li možda redaktcri i direktor »Vie Muove« da je ovo jedan od najpoznalijih i najrafiniranijih metođa sa kojima se buržaazija celog sveta služi đa uputi mlade devojke na put prostitucije. Na nesre= ću je ova beda već dosta duboka u Italiji i *ad joj ne bi išao na ruku i organ kojim upravlja Iauiđi Longo.
Štrašna nezaposlenost preko dva miliona Italijana, težak položaj jtalijan= &kog proletarijata uopšte, o home se »Vie Nuove« jnteresuje, užašam su kontrast sa avom lakrdijom, čiji pokretač su »Vie Nuove«, pošle zloglasnog i fašističixog » Tempa«.
Mi ne verujemo đa će se kćeri italijanskih radnika, devojke koje su te . ški uslovi života učinili pre vremena zrelim, ođazvati ovakvom pozivu.
»Sreća i uspeh zavise od jednog osmeha«, ali će se italijanske radne devojke osmehnuti veoma gorko čitajući reči ovog oglasa...
»Voce del popolo#, Rijeka,
&tvaralačkom talentu, Nušić se naro• čito zadržava na fome, da objasni Steriiln realizam u doba romantičar+ stva i Sterijin pesimizam u ono omtimističko doba. U iome izlafaniu Nu•
šić iznosi vrlo brižliivo sabrane i no- ,
ve podatke, koji reliefno prišazuju Sterijino duhovno haspoloženie,
Pošto je, sem ostalim okolnostima, pokušao i atavizmom da obiasni i re* alizam i pesimizam Sterijin., Nušić ovako zakliučuje svoju besedu:
»Ako se baci jedan opšti počlod na .celokupnu Sterijmu delatnost zapaziće re tri jasno obeležena perioda, Prvi period čine: počeci, lutanja, tra?.mip, povodoniaı drumsi period: om sam 'mbjavljuie rečimnp 'upučer nim Vuku: »Dakle, posle dugog tumaranja i krivudania jedva na pravac naiđoh,.,« Treći je periođ njegovo povlačenje.«
Mu prvom perintdu, on je podložan i pseu» doklasičarstvu Mušiokng i romantizmu Milana VidaMWovića i defetističkom nagoionali» zmu, U drugom periođu on se osetno na slomja na zapad | zapadnu kulturu, a u trećem periodu on je pod teškim uticajem razočaranja i rezignacije. f
U onom drugom periodu on izrađuje 5sVOju književnu figuru prvog sprskog komediografa, onakvu, kakva ona zatim pripađa jstoriji srpske književnosti. U tom periodu om se jasno obeležava kao realista i pesimista, Jovan Popović-Sterija je prvi naš rea= lista u, đoba romantizma; Jovan PopovićBterija· je usaraljeni pesimista u doba op»• timizma; Jovan Popović-Sterija je izraziti pravi pisac u doba diletantizma. ;
On je ivorac srpske komedije i najveći naš Komediograf .. Kao pisac komeđija on je daleko iznad onih koji su mu prethodili, onih koji su delali u njeZovo doba i onih koji će doći za njim, te pretstavlja jednu usamljenu, vcliku figuru, Visoku
. piramidu na ravnoj i neobdđelanoj pustari.
Njegovu veličinu nimalo ne umanjuje to što je blizak Molijeru, Nazivajući ga srp swim Molijerom mi ga uznosimo. Ako bismo njezov odnos prema Molijeru unorcedili sa satelitom, koji po vasionskome zakonu prati jedna veće telo, on od toga tela no pozaimljuje svetlost, on ima, svoju sopstvenu svetlost, on je ima u sebil i daje je: od sebe,
I, kao što je La Fonten pun divljenja za Molijera, napisao opitaf Moji glasi: »Oyvde počivaju Plaut i Tercncjje, pa ipak Molijer« mogli bismo i mi za Jovana Popovića reći: »On je naš Molijer, pa ipak Sterija,
Uvodeći Nušića u Akađemiju. Bogdan Gavrilović mu se obratio:
»Gospodine akndemiče, vaša se dela čitaju. više od četrđeset godinn. Čitaju ih. svi, u svima slojevima naše društva i u svirn krajevima naše zemlje. I ne samo to. Ima vrednosti koje ne znaju nacionalne grgni-
a
#*. i