Književne novine

O MW Mepbe

DESET BEST GODINA OD SMRTI LENJINOVE

003 Godine 1913 u moskovskom Hudožostvenor e prikazivanja »Braće Karamazova« (1910), izvedba dramatizacije i drugog romana : P. M. Dostojevskoga: »Nečiste sile«. Bile su to godine surove stolipinske reak-

INOVO PISMO, | _U POVOBCI.

teatru pripremala se, posle

cije posle sloma revolucije od 1905, period u kom je jedan deo pisaca napustio svoje ranije revolucionarne ideje, udaljio se od revolucionarnog pokreta

pa) reškovski, Sologub, Kuprin, Remizov

je on i u drugom članku ostao pri svojoj tezi, govoreći

i stao da tone sve dublje u misticizam | pornografiju (Andrejev, Arcibašev). Gorki je shvatio đa ni inscenacije Dostojevskoga u tom vremenu nisu slučajne pojave, i, u jednom članku, on je pozvao »sve duhovno zdrave ljude, svakog kome je jasna potreba ozdravljenja ruskoj tiv postavljanja dela Dostojevskoga ma pozormnicu«. Jedna grupa bisaca (Me-

života — da protestuje pro-

i dr.) napala je zbog. toga Gorkoga, ali a Rusiji »ne treba

sađa prikazivati Stavrogine, nego nešto drugo. Neophodno je propovedati hraML brost, neophodno je duhovno zdravlje, akcija, a ne posmatranje samoga sebe, neophodan je povratak izvoru energije — demokratijij, narođu, društvu i nauci«. (Oba ova članka — »O Rkaramazovštini« i »Još o karamazovštini« — preveđena su u predratnom naprednom časopisu »Izraz« 1939, str. 152—162. U zbornik Gorkoga »O literaturi« koji je neđavno izdal:, »Kultura«, mažalost, nisu

ušli.) Sva partijska štampa složila se,

u nizu članaka, sa stavom Gorkoga, a i

Lenjin se bio obradovao tom odgovoru »na »ridanje« za Dostojevskimx«, ali je u to saznao da postoji još jeđan, neobjavljeni, pasus u tekstu Gorkoga, pasus u kom su došle do izraza reciđive idealističkih skretanja iz perioda Mad je Gorki bio pod uticajem religiozno-filozofskog pokreta »traženja boga« i »gradenja boga« (Bogdanov, Lunačarski i dr.), kad še objavio svoj roman »Ispovest«. Povođom tog pasusa je i napisano ovo pismo koje je zanimljivo po žestini kojom je Lenjin reagovao na pokušaje unošenja religioznih i idealističkih magla u kolebljivu malograđaninovu dušu, na serviranje ideje boga »u bonbonama i u raznim šarenim hartijicama«. Uzbuđenje Lenjinovo biće još razumljivije ako napomenemo da je Gorki već jednom bio priznao Lenjinu u razgovoru na ostrvu Kapri u leto '910 — pogrešnost svojih »bogostroiteljskih« ideja iz »Ispovesti« (vidi: Lenjin — Gorkom 2? novembra 1910).

Ali ne manje zanimljivo je pismo koje donosimo i po ljubavi za Gorkoga koja izbija iz svakog Lenjinovog retka.

Gorki je pravilno primio Lenjinovu kritiku, i, u kasnijim izđanjima ovih svojih članaka, izbacio je ovaj pasus.

Pismo donosimo iz knjige: Lenjin, »O književnosti«, izdanje »Kulture«,

„ Beograđ 1949. (Sredinom. novembra 1913 godine)

Dragi Alekseju Maksimoviću! Šta Vi ·to radite? — to je prosto užas, zaista!

Juče sam pročitao u listu »Reč« Vaš odgovor na »ridanje« za Dostojevskim i Dio sam spreman da se radujem, a danas dolaze likvidatorske novine i tamo je štampan pasus Vašeg članka koji nije bio ı listu »Reč«,

To je ovaj pasus:

»A »traženje boga« treba priVremenos (samo privremeno?) »adložiti, — to je nekoristan posao: nema šta da se traži tamo gde nije ništa ostavljeno. Ako ne poseješ, nećeš ni požeti. Vi boga nemate. Vi ga još »(još!)« niste stvorili. Bopave ne traže, — njih stvaraju; život se ne izmišlja, nego se stva– ra«.

Ispada ~ ste Vi protiv »traženja boga »samo« privremeno«!! Ispada da ste Vi protiv traženja boga samo radi toga da biste to zamenili građenjem bok&a!!

Fa zar to nije užasno što se kod Vas desava takva stvar?

'"Praženje boga ne razlikuje se od građenja boga, ili pravljenja boga ili stvaranja boga itd. nimalo više nego što se žuti đavo razlikuje od plavog đavola. Govoriti a traženju boga ne za to da bi se izjasnilo protiv svakojakih đavola i bogova, protiv svake idejne nekromanije (svaki deda-boga je nekromanija, — pa neka je to i najčjstiji, najidealniji, ne traženi, već pravljeni deda-boga, svejedno), — već za to da se plavi đavo pretpostavi žutom ___davolu, to je sto puta gore nego ne |___Govoriti uopšte. | U najslobodnijim zemljama, u onim

zemljama gde je uopšte neumesno pogivanje »na demokratiju, na narod, na - javnost i nauku«, — u takvim zemljama (Amerika, Švajcarska itd.) narod _ _| radnike naročito marljivo zagluplju_ ju baš idejom najčistijeg, duhovnog, pravljenog deda-boge. baš zato što je aka

s deda-bogom neizreciva gakoju osobito tirpeljivo (a često

aza«, Masa kudikamo lakše otkriilion grehova, pakosti, nasilja i iza fizičkih, i zato su one ku10 manje opašne nego fina, na ideja o deda-bogi, obučena u ićenije »idejno« ruho. Katolički 'koji upropašćuje devojke (o kome . maločas slučajno čitao u 'jed-

ıo je manje opasšan.baš za »demokratiju« nego pop bez mantije, pop bez grube religije, idejni i demokratski pop koji propoveda a&tvaranje i pravljenje deda-boge. Jer prvoga popa e lako razgolitifi, osuditi i prot — a drugi se, ne može tako dako proterati, azgolititi ga hiljadu puta je teže, a »osuditi« ga — na to nijedan »trošan ww SoWtali. kolebljiv« | malograđanin. ne ati ani gU? Vi, poznajući »tirošnost i Žžalosnu kolebljivost« (ruske: to ruske? a »r je talijanska bolja??) malograđane duše, zbunjujete tu dušu otrovom, najzaslađenijim i veoma vešto servi-

religiozna ideja, svaka ideja o ı deda-bogi, čak i svako koke-

i | dobronamemno) dočekuje dem oatska buržoazija, — baš zato je · najgpasnija gadost, najgmusšnija

nom nemačkom listu) — kudika-

u raznim šare“

Svaki čovek koji se bavi građenjem boga ili koji čak samo dopušta takvo građenje pljuje na sebe na najgori način, baveći se, umesto »delanja« baš samoposmatranjem, uživanjem u samom sebi, pri čemu takav čovek „»posmatra« baš najprljavije, najgluplje, najropskije crte ili crtice svoga »ja«, koje tako obožava građenje boga.

S gledišta ne ličnog, već društve-

nog, svako građenje boga jeste baš zaljubljeno samoposmatranie glupog „malograđam-

Btva, trošne malograđanštine, sanjarskog »pljuvanja na samog sebe« filistra i sitnih buržuja, »koji su se razočarali i umorili« (kao što ste Vi izvoleli veoma tačno reći za dušu samo ne bi trebala reći »rusku«, već mzlograđansku, jer je i jevrejska, talijanska, engleska — jedan te isti đavo, svuda je prljavo malograđanstvo podjednako gadmo, a »demokratsko malograđasnstvo«, koje se bavi iđejnom nekromanijom, dvostruko je gadno).

Čitajući pažljivo Vaš članak i domišljajući se kako Vam se mogla desiti u pisanju takvn greška, ja ostajem zbvrjen, Šta je to? Ostaci »Ispovešti«, koju Vi sami niste odobravali?? Njeni odjeci ??

Ili je to nešto drugo — na primer, neuspeo opckušaj spustiti se do opštedemokratskog gledišta umesto “o proletersl-og gledišta? Možca ste, radi razgovora s »demokratijom uopšte«, zaželeli (izvinite za izraz) da se proačite, kao što se ače s decom. Možda ste, »rađi popularnog izlaganjat• malograđanima, Zzaželeli da za irenutak dopustite predrasude tova ili tih ma] \građana??

Ali ta je bo nepravilan način — bilo ı kome smislu i bilo u kom pogledu! ;

Gore sam napisao da bi u Cemokratskim zemljama bilo uopšte neumosno da se proleterski pisac poziva »na demokratiju, na narod, na javnost i nauku«. Na, a E~3 nas u Rusiji?? Kod nas takvo pozivanje nije uopšte nekako laska malograđanskim predrasudama. A nekakvo pozivanje koje bi bilo uopšte da maglovitosti — kod nas će ga čak i Izgojev iz »Ruske misli« potpisati obema rukama. Pa zašto onda uzimati takve parole koje baš Vi odlično odvajate od izgojevštine, ali koje čitalac neće moći odvojiti?? Zašto pred čitaocem prebacivati de-

mohkratski veo umesto jasnog raz

likovanja malograđanš · trošnih, žalosno kolebljivih, umornih, ra= zočaranih, kaji samj sebe posmatraju, koji boga posmatraju, koji boga grade, koji Mogu povlađuju, koji sami sebe pljuju, koji su nerazumno aharhični — divna reč!! itd. itd.)

— i proleterda (koji umeju da'

budu srčani, i to ne na rečima, koji

umeju da razlikuju buržaasku

»nauku i jevnoste od svoje, demokra:.

tiju buržoasku od proleterske)? Zašto Vi to radite? :

đavolski vređa. ZOGNV Vaš V. U.

P. S. Roman smo pošlali preporu»

· čeno, Jeste li dobili? PP. S. S. Lečite se ozbiljnije, zaista, da biste zimus mogli putovati

umesno, jer ono takođe

a dane

KRJIŽEVNENOVINE

u zemlju rodnu

sve dublje uvyasta,

i čini mi se _ ; da je zbog mene ~ ri i pesma brigada,

i neba plavet,

i cvricut.lasta;

da je za mene stvoren život taj,

što u kolu rađa

ljubavlju spaja

srca ljudi, ·

i ništi mržnju,

zloguku avet,

lijući radosti sjaj.

I sve je moje \

čega se takmem,

i svud sam na svome gMdegod se mahnem! Drugovi, 2. drugovi . i vedrih i ponosnih lica, ko živa bujica : naviru,

stižu.

Zemlin nam je

sv” lepša,

sve jača,

jer drug

uz druga

napred korača.

tutnji hod: mladost, žustra,

ml_dost razigrana, rw

u povorci,.

pobedama novim

pesmu krilatu vije drugarskih ruku

zdravi me m4h.,

IT svak' je poklič

signal;

i svako mi je ovde road; rođenog stabla ) · lisna sam grana, , života nova

topli dah.

Povorka napređ kreće, i ne vidim joj kraja u korak s njom ·

i ja koračam.

I kretaće se ona stalno, i nikad zastati neće na putu svom.

Ja živim, jer u mom zamahu hiljade zamahuju ruku; ı u mom srcu hiljade srdaca tuku...

Nikola DRENOVAC

I/ KONCERTNE DVORANE

Muzički život Bceograđa ima Već svoj stalni i određeni lik. Poslovnice za kulturno-umetničke priređbe uspele su da zanimljivim naizmeničnim rasporedom i izborom kamernih i simfonijskih koncerata učine ovaj život raznovrsnim i interesantnim. Ovim našim osvrtom obuhvatićemo koncerte o kojima nismo pisali,

Na simfonijskom koncertu orkestra Radio-Beogradđa, kojim je dirigovao Živojim

Zdravković između ostalih tačaka progra- ·

ma slušali smo i najnoviie delo komppzitora Stanoila Rajičića. Koncert za violončelo i orkestar. Posle izvođenja njegoVOg „klavirskog i violinskog jkomcerta (nagrađen saveznom nagrađom za 1948 go. đinu), ovai koncert pokazuje da Rajičić neguje ovakvu vrstu muzičkih kompozicija što treba pozitivno oceniti. On očigledno teži da se oslobođi izvesnih Kkonstruktivističkih manira, karakterističnih za njegovo ranije stvaranie, i u tome svakako ima uspeha (nagrađeni violinski Mconcert). Međutim, ovai violončelo-koncert, koji je u poređenju sa violinskim koncertom harmonski i formalno složeniji, po svojoj muzičko-sadržainoj strani ne pretstavlia korak dalje. Naime, u melodici se oseća meubeđljiva maestoznost (u prvom stavu), sklonost ka građanskom sentimentalizmu (drugi stav), đok ie treći stav zasnovan na folklornim element'ma, ostvaren u jedinsštvenoj građacijii. Ovaj stav je muzićki uspeo i može poslužiti kao iskustvo u daljem stvaralačkom radu kompozitora. Violončelista Miro Domner, koji je izvodio Rajiičićev koncert, interpretirao ga je tehnički sipurno i femperamentno.

Kao đrugi solista nastupila ie zagrebačka umetnica Dragica Martinis, koja je otpevala tri pesme Cipre, Kunca i Berse, kompoziciie neđovolino „reprezentativne za hrvatsku vokalnu literaturu. U ovim pesmama ona nile mogla đa u Dotpunosti pokaže sve kvalitete svoga bogatog Flasovnog materijala i tehnike pevanja, koje se može „primetiti manir otvoreno pevanog vokala »a«, što remeti ujeđnačenost boje njenog glasa. i

Dirigent Zdravković na ovom koncertu poređ pomenutih dela dirigovao je Dvoržakovi uvertiru »Karneval« i Petu simfoniju Čaikovskog. Dok je prvo delo, i pored sporije uzetog# tempa, ostvario u sOlidnoi muzičkoi Mroncepciii, interpretacišjn simfonije Čaikovskog ostavila je utisak nedovolino oživliene partiture, što se Ose. ćalo u koncepoiji celine, zvučnom odnosu instrumenata i frnziranju.

* * *

Na svom vokalnom koncertu Stanoje Janković je pokazao da ume đa se prilagođi .zahtevima Rkamernog muziciranja i «da stilski verno ostvnri dela programa koja je pevao muzikalno, ali glasovno bez dovolino svežine, Najuseliii đeo koncertnog programa bio je Šubert, dok se od ostalih pesama ističu interpretacije dela Volfa i Ćotovčeve »Snahe bahn Miloniića«,

Drugi đeo programa sadržavao je večim dđelom poznate operske arije. S tim u vezi može se primetiti da se ni Stanoje Janković, koji ima ukusa u odabiranju dela svoga programa, nije mogao osloboditi manira mnogih opersxih pevača da izvoOđenjem popularnih operskih arija osigura ju aplauz publike (»Seviljski berberin« na »bise u ovom slučaju). Svakako bi korisni. je bilo da se i operski dco programa i »bis« ispunjavaju manje paznatim „operskim ·arjjama koje naša publika nema prilike da čuje na operskoj sceni.

Rutinirana i muzikalna klavirska pratnja Alehseja Butakova ovoga puta nije bila dovoljno tehnički precizna ni ritmički usklađena sa solistom.

* * *

Od dela izvedenih na sonatnoj večeri Marije i Olge Mihajlović, najviše nas je interesovala sonata domaćeg kompozitora Ljubice Marić. Ova sonata ostavlja utisak formalno logične i zaokrugljene celine. Ali sredstva pomoću kojih se razvijaju muzičke misli često su konstruktivističk8, nametnuta, već same teme dela, hromatske i nedovoljno plastične, nisu mogle da ponesu na sebi složenu konstrukciju 50. natnih stavova. Mestimični dugi nizovi hromatskih sekvenci, forsiranje jako oprečnih dinamičkih kontrasta i zvučno' šarenilo-sve to nije moglo da zameni tematski sukob, koji bi dozvolio veću ekonomiju izražajinih sredstava. Muzički jezik u 0vom delu Ljubice Marić nije još dovolino očišćen od raznih dekadentnih stilskih uticaja. Međutim, ipak se u delu oseća težnja da se muzički izraz približi maternjiem muzičkom jeziku (II, a naročito ITI stav) i u tome se prilično uspelo. Zato su ova dva stava i delovala. neposrednije od prvog. Inače ova je sonata bila naibolie izvedeno delo na koncertu.

Prva tačka programa, Šumanova d-.moll sonata izveđena je diskretno u fraziranju 'i dinamici ma da je klavir bio mestimično i suviše podređen violini, neđovoljno izrazit na mesfima kađa intonira teme dela ili kađa se građacija sprovođi pomoću tematskog» dijaloga« violine 1 klavira.

Sonatno veče završeno je izvođenjem neinteresantne, »salonske« sonate francuskog kompozitora Gijoma Leke-a, Činjenica da su Marila i Olga Mihailović izabrale baš ovo, a ne neko drugo, vrednije delo iz bogate francuske kamerne literature pokazuje đa neki naši umetnici još uvek ne ođabiraju sa dovoljno estetskog Mriterija dela svoga repertodra, što je nesum„njivo potrebno, s obzirom na vaspitni značaj Woji umetnost ima u socijalističkoj zemlji. } |

* • 3 * · |

Program koji su izveli Ivan Pimkava (violina) i Marilan Lipovšek (klavir) bio, je raznovrsniji i zanimljiviji od programa njihovog Dbrvog zajedničkog nastupa Dročle godine. U prvom delu su izvedene tri sonate: Vivaldija, Mocarta i Bramsa đok je drugi đeo imao virtouzni karakter. Od izvedenih sonmata naročito se izdvaja stilska interpretacija Mocartove sonate, Ivan Pinkava oseća i razume stil đela koja izvodi, ima izgrađen i zvučan ton. U poređenju sa drugim delom programa, koji ie izveden sa nmaporom i nmedovolinom tehničkom sigumošću vVloliniste, tumačenje sonata delovalo je muzički dublje i sadr-

žajnije. j 0 Ljubljanskom povšeku lIvam

anisti Marijanu Ydwa je našao veoma solidnog

Pijanista je u mnogom doprineo stilsMcoj realizaciji kamernog dela programa, naročito u sonatama Vivaldija i Mocarta, U delima Bramsa i Ravela bio je mestimično suviše diskretan što je unekoliko remetilo ravnotežu izvođačkih deonica.

Ld • *

Beogradska publika poznaje Melitu Lorković kao odličnu pijanistkinju koja je u toku poslednie dve godine imala velikog uspeha na svojim javnim koncertima. Ovo-= fa puta izvodila je većinom dela bliska

arakteru njenog izvođačkog stila (Šumanlist, Balakirev), Iz programa se po stilu izdvajaju »Italijanski koncert« Baha i »24 varijacijet od Marka Tajčevića. U Bahu nisu bila dđovoljino podvučena dinamički kontrastna. mjestu karakteristična za barokne majstore ,već je delo izvedeno u jednoj dinamičkoj liniji. Uostalom, u toku celog OvVOg koncerta moglo se osetiti da ova, inače veoma muzikalna i tehnički izrađena pijanistkinja, nije uvek uspela đa uspostavi kontakt sa izvođenim delima i slušaocima pa su ioi se dešavanle čak i osetnije tehničke omaške (odnosi se i na peđalizaciju), na koje u njenom sviranju nismo navikli. Ovo se verovatno može tumačiti trenutnom indispozicijom umetnice. U programu ipak treba istači muzikalno izvođenje Listovih etiđa i, u osnovi, Šumana i Balakireva.

Od domaćih dela pijanistkinja je izvela 24 varijacije za klavir od Marka Trajčevića. Ovu kompoziciju karaeMterišu spretno iskorišćene zvučne mogućnosti klavira, zanimljiva osobenost svake pojedine varijacije. Međutim tema varijacija ne izgle. da dovoljno jasna i karakteristična đa bi mogla da postane kohezioma sila koja u osnovi povezuje varjjacione numere. Time se delo waspađa na svoje sastavne delove, čija se međusobna veza možda osniva na nekom inskonstruisanom zajedničkom momentu, ali što se odmah neposredno ne zapaža pri slušanju, Takođe nedostaje i "varijacija koja bi značila vrhunac for'malnmne gradaciie. Zasluča ie Melite Lorković što ie delo ostvareno muzikalno i postalo najbolje izveđeno delo na programu njenog koncerta.

• * •

I na svom drugom gostovanju u MBeograđu zagrebački dirigent Fridrih Caun potvrdio je svoj izvanredno visoki umet.

nički renome. Stilska i izražajna interpretacija, pedantno izrađivanje detalja partiture sugestivan „lirigentski gest —

sve su to komponente njegove reproduktivne umetnosti. On vodi računa o ulozi koji pojedini detalji u partituri ima u odnosu na celinu i šta taj detalj izražajno znači sam po sebi. U fraziranju ume da izdvaja melodiju i da do krajnosti postigne njenu izražajnost. Svojom “„pyealizacijom Šubertove h-moll simfonije dirigent Caumn uspeo je da postigne atmosferu vremena u kome je delo stvoreno i da ostane dosledan tumač Šubertove lirike. U tom smislu nije preterano podvlačio dramatičnost pojedinih mesta prvog stava, što je inače dosta uobičajni manir, U Veberovoj uvertiri za »Čarobnog strelca« teme je tumačio prema karakteru koji one imaju u samoj operi, vezane za tekst, ostvarujući Rave nu atmosferu narodne f{antastike reta«.

Koncert Je završen izvođenjem Sedme simfonije Betovena. Ne izlazeći iz okvira klasičnog stila, Caun je optimistički karakter Sedme simfonije đoveo do vrhunca, Ostvarenja skerca i četvrtog stava pretstavljaju doživljaj koji se ne zaboravlja lako. U svemu gostovanje Fridriha Cauna pretstavlja značajni umetnički događaj u ovoj sezoni,

• * 9

Program simfoniskog koncerta radio-or. kestra, kojim je dirigovao Krešimir Bara= nović, ispunila su sledeća dela: » Poema zore« Stevana Hristića, koncert za violinu i orkestar Mende]sona ji Četvrta simfonija Čajkovskog. :

»Poema zore« Stevana Hristića delo je ranijeg datuma. U njemu se osećaju razni stilski uticaji (naročito impresionizam),

· dok u muzičkom i dinamičkom gradiranju

nije ostvarena dosledna „razvojna linija. Uspela orkestracija je odlika ove kompoZic1JE. ji Pristupajući interpretaciji Hristićevog dela dirigent Baranović istakao je zvučne finese partiture, U izvođenju simfonije Cajkovskog mestimično proizvoljnim menjanjem tempa i nedovolinim priprema-, njem nastupa tema nije uvek ostvario sve zahteve: partiture, naročito u prvom i četrtom stavu. Treba podvući uspelu realizaciju trećeg stava. U koncertu Mendelo postignut je sklad između orkestra soliste.

ay atovani violinista Ljudevit Pap svirao je koncert Mendelsona malo uzdržano, ali muzikalno i intonativno čisto.

B. A.

Tip klevetnika ili Georgi Karaslavoyv

Mihailo LALIĆ |

Među bugarskim književnim krstašima koj, na našu stranu odapinJu ljute strijele u informbiroovski jed i O trovokaljene, naročito se ističe trojka koju sačinjavaju: bivši trockista Hristo Rađevski;: bivši poklonik Can ova, Vanče Mihailova i Trajča Kostovu Orlin Vasiljev; dobitnik fašističke nagrade i štićenik Filova — Georgi Karaslavov. Nije io prvi put da se njih trojica nađu”na istom frontu — znali su se i ranije, sretali su se na 2Zajedničkam poslu s istim nehatom prema savjesti i istim prezirom prema istini, s m:nimalnim razlikama u talen= tu i uglavnom istim vještinama u laktanju, Što se tiče Jaktaške vještine i uspjeha u njenoj primjeni — Karaslavov je poslije rata isprednjačio za čitavu dužinu prd Rađevskim, koji je u informbiroovskoj galami čak i bučniji od njega; pred Orlinom Vasiljevim, koji je septembra 1944 pokazaa naročitu dovitljivost i stekao nezaboravne zasluge u borbi protiv fašizma — sače-

” kavši sovjetske tenkove na ulazu u

Sofiju i ušavši u paradđdi na jednom od tih tenkova u grad u” gromoglasnu viku od kaje je na kraju i promukao. Na petom kongresu Bugarske komunističke partije Karaslavov je bio jedini pretstav”ik bugarskih književnika. Doduše, »zbog nedostatka vremena« nije dobio riječ i nije održao spremljeni govor — ali mu je ipak ukazana velika čast time što je prisustvavao. Čime je Georgi Karaslavov zaslužio tu veliku čast — je li ođanije od drugih bugarskih umjetnika služio interesima naroda i radničke klese, je li se borio za slobođu i prinio žrtve u toj borbi, je li mu prošlost čista i biografija bešprekorna? Prošlost Georgija Karaslavova nije čista. Biografija mu je vtlo šarena i može se vjemo prikazati cik-cak linijom koja ide od frockističkog »ljevičarenja« do desničarskoestetskog kadenja i cd fašističke nagrađe do agitpropa CK Komunističke partije Bugarske.

Poslije zbirke »Kaval plače« koju je mapredna kritika, uz napomenu da toj knjizi neđostaje borbeni polet i jasna perspektiva za bolje dane, povoljno ocijenila „Georgi Karaslavov je ušao u redakciju književnog časopisa »Vedrine« koji je pod kontrolom Bugarske komunističke partije uređivao Anton Sfrašimirov. U toj sredini Georgi Karaslavov je potpao pod uticaj trockističkih elemenata i naročito pod uticaj svoga rođaka Karaslavova, poznatog trocikiste. Časopis »Vedrine« počeo je ne da vedri nego da muti, njegova redakcija došla je u sukob s Centralnim komitetom Partije — u tom sukobu se Georgi Karaslavov o-

, pređijelio za trockiste a protiv Cen-

tralnog komiteta i rrotiv Partije.

Nešto kasnije, kad je ljevičarskotrockistička grupa preuzela Centralni komitet Partije — Karaslavov se opet alttivirao i zajedno s Hristom Radevskim pclirenuo »Župel« i »RLPF*«, listove u kojima se vodila „trockizerska kampanja protiv klasika, »ljevičarsko« negiranje svih značajnih bugarskih pisaca, štetočinsko »raskrinkavanje« pje= snika Vazova kao reakcionera. Štetačinska linija koju su u tim listovima sprovođili Karaslavov i Radevski odbila je od Partije mnoge napredne bugarske književnike.

Maja 1934 godine, kad je nastupila diktatura Vojne lige »l]jevičar« trockističkog tipa Georgi Karaslavav je naglo i bez zabune, spretno i bez dvoumljenja, orno i vične skrenuo sasvim udesno „zajedno s Orlinom Vasiljevim — koji je 1923, godine polka= lja, bio uz Cankova i Vanču Mihailova — formirao grupu »visokih kvalitetae spremnih da s časopisom »Kormilo« pođu na dugu plovidbu u estetski i Jarpur}]artistički formalizam.

Kad je navi Centralni komitet Komunističke partije Bugarske pod rukovodstvom. Dimitrova (1935 godine) pozvao Karaslavova i njegovu grupu da se raskritikuju i prepuste »Kormilo« drugoj redakciji — desničarskoljevičarski golub-prevrtač Georgi Karaslavav je odbio da sprovede tu odluku i opet je raskrstio s Partijom Dimitrova. Neko vrijeme zatim pokušavao je da se, za svaki slučaj, približi

· 1944 godine U Slivnici i, očešćen od fa-

· Komoru kulture, dogurao do agitatora

u Sofiji drhtala vješala na kojima je izdahnu „makedonski komunista, Djesnik i borac Vapcarov.

To je ukratko predratna i ratna bijo. grafija Georgija Karaslavova. On je, kao što 5c vidi, umio stajati lijeva dokle god je to jeftino, i preletjeti na desno čim osjeti opasnost. Kod nas tu vistu ljudi s pravom preziru, bez obzira na to što je na drugoj strani, kaka izgleda, ranogo cijene.

Boginja Junona je često griješila i uvijek ponovo postajala čedna kad god se okupsla u slatkom izvoru Kanatosu. Georg: Karaslavov, ta Junona borisavgradska, okupao se septembra

šizma, pojavio se ponovo čedan, pod zaštitom Kruma Kljuljavkova i Trajča Kostova, u ređakciji »Rabotničeskog dela«. Zatim je, koristeći se međusobnim profežiranjem i uzajamnim svjedđočenjem po principu »salepčija ža bozadžiju, a spremo za dizala« — postao značujan faktor u propagandnom otsjeku Ministarstva vojsie, počeo da nosi pukovničku uniformu i prima pukovničku platu. Uskoro je ušao u upravu Szveza pisaca, uvukao se u Partijsko izdavačko preduzeće, prodro u

CK Bugarske komunističke partije (iz koga je 1948 godine ispao).

Na prvom kongresu književnika Jugoslavije (novembra 1946 godine) po-

. javio se Georgi Karaslavov u ime bu-

garskih književnika i održao govor protiv kineskog ziđa podignut između bugarskog i jugoslovenskih narođa, On je rekao đa su taj zid podigli reakcioneri i monarhofašisti (s kojima se on u suđbonosnim godinama tako ]ijepo slagao) i da je taj zid oboren za-. hvaljujući borbi naših naroda pod voćstvom Tita „Dimitrova. Bio je to zva- ' mični govor; Koraslavov ga je izgavorio kao »očenaš iže jesi«, kaa nabubanu lekciju; to mu nije smetalo da u sebi misli i u »dobrom društvu« govori da bi na ruševinama starog trebalo podići novi zid između bugarskog i jugoslovenskih marada.

Stojeći na pozicijama Orlina Vasiljeva i Borisa Koburga, Cankova i Filova, Karaslavov je ioš prije bukure= štanske rezolucije govorio da je makedonski jezik srpska izmišljotir.a, da su učitelji u Pirinskaj. Makedoniji agemti Beograda, da je prijatelistvo između bugarskog i jugoslovenskih narođa stvar v kcju on ne može da vjeruje. Poslije jednog sukoba s našim carinskim činovnicima u Caribrođu (nijesu mu dozvolili da pranese bez

'plaćan_a carine. nekakvu Jovačku pu-

šku) Karaslavov je mjesec dana žuč“ no prijetio đa će u »Rabotničeskom delu« napisafi članak protiv Jugoslavije. Neko vrijeme zatim situarnija nije bila povoljna za takvu osvetu, Karaslavov se moraoa pritrpjeti, članak nije objavljen. Ali Karaslavov nije sa-

. mo karijerista nego i zlopamtilo — on

Partiji, ali, kad je nastupio novi ta-.

las terora reakcije — Karaslavov je našao da je mnogo sigurnije za kožu, udobnije i uapšte ugodnije, ako se sasvim udalji, pa se i udaljio.

Pred rat je Georgi Karaslavoy počeo da radi za bioskop »Evropa-Palas«, njemačko preduzeće, koje je davalo većinom njemačke filmove pišući reklamerske »kritike« · fašističkim novinama i potpisujući :atkad i punim imenom s-avopojke (ebelsovim filmovima. Taj posao ,uostalom za njega dos: rentabilan, · nastavic je i u toku rata.

Dok se ratovalo i borilo, stradavalo po logorima, ginulo po zatvorima i klicalo na gubilištima — Georgi Karaslavov je sjedio i »podvaljivao cenzuri«. To podvaljivanje se sastojalo u tome što je objavljivao, nekad s potpisom a češće bez potpisa, razne prikaze u fašistižkim listovima »Zora» i »Utro«. Pisao ie priče i feljtone u književnim listovima rođ fašističkom kontrolom; dobro i uspješna se krio od veze s Partijom i sličnih opasnosti: nije bio hapžen i proganian, nego, naprotiv, protežiran i popularisan od strane fašista kojima je njegavo podvaljivanje godilo. Marta 1942' godine dobio je Karaslavov prvu nagradu fašištičkog ministarstva za roman »Snaha«, uz naklonost fašističkog ministarstva i niemačkog agenta Filova ta knjiga je štampana u velikom tiražu...

Georgi Karaslavov nije imao. ništa protiv fašističke nagrade i naklonosti. On je to smatrao za normalno. On je zajedno s fašistima, u bivšem Unionklubu, preko puta BZK-banke, slavio uspjeh »Snahe«, pjevao i lumpovao u ono vrijeme kad su napredđhi pisci Bu= garske hapšeni i maltretirani, kad su

je čekao i dočekao vrijeme kad su klevete protiv Jugoslavije ne samo dozvaljene nego i preporučene i naglašene kao prva dužncsat svih prevriljivaca, preletača, fašističkih nagrađenika i vjernih pokloni!:a karijere.

I zbilja je napisao ı štampao u »Ra= botničeskom delu« ne članak nego lovačku priču protiv Jugoslavije, te se tako uvrstio i učvrstio u vođećoj trojci informbiroovskih književnih hajkača između trockiste Rađevskog i cankoviste Vasiljeva. Među klevetnicima — on je jedan od mnogih, ali — on je i jedan od najtipičnijih, jer spaja u sebi sve njihove asobine, sve motive i razlogo zbog kojih su takvi kakvi jesu: talemtovan laktaš, lak preletač, vičan prevrtljivac i vješt obmanjivač nečiste prošlosti, sadašnjosti i buduć-" nosti, neiscrpan u izdđajama a beskrajno odan svojim ličnim interesima i Suncu 6&vih šarlatana — karijeri.

UMRO JE EMIL JANINGS

Na svom imanju nedaleko od Salcburga umro je u 64 godini poznati filmski i pozžorišni glumac Emil Janings, Na film je Janingsa odveo Eznst Lubič, i radeći zajedno oni su stvorili nekoliko velikih filmova još prije pojave tona, Najveći uspjeh postigao je Janings (sa Marlenom Ditrih) u filmu »Plavi anđeo. koji je rađen po. romanu Hajnriha Mana „»Profesor Unrat«. Veliku karakternu ulogu dao je i u filmu o RoDEC 'ohu, pronalazaću bacila tuberkuoze. i

Ali Janings nije bio od onih umjetnika koji svoj talenat stavljaju u službu narodu. Već 1926 gođine on se prođaje velikim filmskim kompanijama, odlazi u Holivud da bi postao »najbolje plaćeni njemački filmski g amac«. Poslije dolaska Hitlera na vlast vraća se u Berlin i nosi repertoar glavnih pozorišta Trećem Rajha. Istovremeno on u nekoliko »istorijskih« filmova tumači fašističke ideje, U vrijeme Drugog svjetskog rat nacisti u svim okupirenim zemljama Evrope prikazuju njegov *ljednji film »Om Wrriger« u kom oni sebe pretstavljaju kao borce protiv imperijalwtwa.

Za sve te zasluge Hidler mu je dao tl tulu „državnog glumca« i — »multupncx M natora«. i |

Poslije pobjeđe Emilu {aningsu bio je zabranjen svaki javni rad u Nijer;včkoj. AH već 1946 Amerikanci su ga dena-ifikova*. ~

Nekoliko dana prije smrti Janifngs 56, kako sa zadovaljstvom ističu austrijski klq* · rikalni listovi, ponovo vratio 4 »krilo rir/“ ske crkve ~ \