Književne novine

E TN A

| | mome

gem “

| _vojmovičevih

| BiH

hIRANA 4 —=

i Mir, i moj osvrt na prikazivanje Šekspirove kolbeaiio »Kako at Gkagbv u BP: odgovorio je dr, Marko Fotez, reditelj, i poOSa je da opravda svoje postupke, Po mišljenju, bilo bi mnogo prostije, celishodnije i ispravnije da je dr. Fotez i-

kb · spravlo one nesumnjive pogreške koje je činio,

„ nego što pokušava da ih brani, a tom pada”

„ Fotez tekst »menjao, dopisivao, prebacivao, tekst j g lica stavljao u usta drugome, i skraćivao i vezivao«, i da »ni prevodioci... nisu prošli bolje: reditelj je nenjao njihovu frazu, jezik, wramatiku, _SGBOSNLI prozu, a pesme je uneo iz Jednog neštampanog rukopisa«, To Čini srž mojih

aka i to sam dovoljno ilustrovao pri-

- pena Dr. Fotez to uglavnom ne Dpori-

„, ali on taj postupak brani ovako; , aları broj stihova... zamenio sam odgovara'ućim stihovima prevoda iste ko-

medije... koji je izradio dr, Slavko Je-

__ žiće, Prevod dr. Ježića nije štampan, 1 o | njemu zato ne mogu

da govorim, ali je nesumnjivo da oni stihovi i fraze koje sam

| naveo u svome članku ne postoje u origi| __ nalu. No čak i kađ bi postojale, ima li | reditelj prava da tako meša tuđe tekstove

bez odobrenja autora tih tekstova? I da li e on pozvan to da čini ako nije u moguć-~

|} _ nosti da tekstove upoređi sa Orlginalom?

Dr. Fotez kaže da sam ja stvar postavio tako »kao da je zamjena njegovih (tj. Žii mojih) riječi mijemjanje Šekspira«, Dr. Fotez nema pravo na OVU duhovitost, prvo, zato što ja stvar nisam tako postavio, i drugo, zato što u navedđenim stihovima Šekspirov tekst jeste promenjen, Dr. Fotez ne poriče ni! đa Je »svojim« tekstom završio 6cene koje su kračene, pa Mh je trebalo harmonično završiti, »a za jednu 1 priznaje da jeste banalna, »no čuli su le mnogi i dopustili da ostane«. On je zaista hrabar čovek kad može da dopisuje Šekspiru...

»Poslednji stih Džekvizovog monologa O sedam doba uzeo sam iz prevoda prof. Julija Benešića (»Priče iz Šekspira«)«, veli dr. Fotez. Međutim, u originalnim »Pričama iz Šekspira« (izd. Tak i sin., London, red. dr, Farnivel) ne samo da nema toga stiha, nego nema ni monologa o seđam doba, pa čak nema ni Džekviza, a to je i razumljivo jer su Čarls i Meri Lem prepričali Šeksplra za decu 1 nisu mogli uneti ni melanholičnog Džekviza ni niegov čuveni monolog, jer oni ne odgovaraju uzrastu čitalaca kojima je ovo delo namenjeno, Prema tome, to pitanje đr. Fotez treba đa raspravi sa

rof. Benešićem, il! ovaj s njim, a za nas

e zanimljivo samo to da dr. Fotez, u svojim rediteljskim koncepeljama, ide tako daleko da u postavljanju jedno Šeksplrovog dela dopunjuje tekst iz dečie lektire »Priče Iz SŠekspira«,

TYotez posve netačno tvrđi: »Sto se pjesama tiče, uzeo sam Ježićev prevod, ı lojalno to naveo na plakatu, jer }e po mome mišljenju muzika komponirana na taj prevođ mnogo kvalitetnija od krnje muzike koju mi je naknadno poslao prof. Nedić«. 'Ustvari, on je počeo da sprema komađ sa JeMćevim prepevima, 1 razumljivo_je što se ja s tim nisam složio; Jer prepev Sekspirovih lirskih pesama Ješte jeđan od najteših zađataka prevodločevih (taj zađatak Imao je V. Živojinović, a ne Ja), pa ako reditelj to odbaci i zameni tuđim prepevima, svak! gledalac zaključiće đa prevođilac nije umeo đa obavi svoj] posao do kraja 1 pao je na svome najtežem ispitu. To je d-r Fotez »lojalno naveo na plakatu«,. Nezavisno od toga, ja mislim đa muziku treba pođešavati prema testu a ne tekst prema muzici, i da Je B.d.p. trebalo đa traži novu muziku za komađ ako se d-r Fotezu nije svidela ona koju je komponovao V. Miločšević, direktor Srednje muzičke škole u B. Luci.

»U diskusijama o mom referatu«, veli đa– lje d-r Fotez, »odobreno je da se djelo priKo" : kao da se đogađa u Britaniji (logično tome, u pretstavi se ne kaže: »u Francuskoj« nego »u celoj zemlji«), i da kostimi budu iz XVI vijeka«, Ovo je zacelo besmisleno. Kako to, i ko to, može »ođobriti« da se komađ ođigrava u Britaniji, alto se on odigrava drugde? A eto, ređite!] veli đa baš to ilustruje »podrobnu brigu đa se dosledno sprovede odobrena rediteljska koncepcija«, po kojoj glumac umesto -da kaže »u Francuskoj« on kaže »u celoj zem]ji«, a na pozorišnoj objavi se napiše u Britaniji! Stvar je međutim vrlo prosta: po sredi su kostimi, koji su — lako se komađ događa u Francuskoj u XIII ill XIV veku — sasvim pravilno dati kao kostimi Jelisavetine epohe, jer Sekspir se tako igra, sem kad su u pitanju njegove grčco-rimske trageđije. Držeći se ovakvog svog gledišta, đ-r Fotez bi morao, »logično tome«, da prikaše na primer »Hamleta« »kao da se đogađa u Britani|i« #1! đa Danskog Kraljevića 1 ceo danski dvor zaođene u kostime Iz vremena Saksa Gramatika, ako ]i ne ! u irvaske kože n{iegovih prehrišćanskih islanđskih pređaka. To se međutim ne rađi: Hamlet 1 njegov dvor odevemi su po mođ! koja Je vladala u doba kraljice Jelisavete, a na pozorišnim objavama se ipak ne piše da se komad događa u Britanili.

D-r Fotez veli da je razloge za Ovakve svoje postupke »izneo na mnogim savetova– njima, od kojih je na nekima suđ{lelovao i

Tof. Neđić«, i đalje »u diskusijama... 1 na ontrolnim probama na kojima je opet sudjelovao prof. Nedić«. Ova dva tvrđenja — ukoliko se tiču mene — lišena su svake osnove i meni su nepojmljiva: ja nisam sudđdelovao ni u kakvim · ssavetovanjima ni diskusijama u B.d.p., ne zato što se ne bih ođazvao pozivu — štaviše blo sam ponudio đa održim glumcima jeđno pređavanje O Sekspiru i njegovoj komediji »Kako vam drago« — nego zato što me niko nlje ni pozvao. Ja sam prisustvovao, po svojo inlcijativi, trima probama od kojih je jedna trebalo đa buđe kontrolna, i tom prilikom Kazao sam upravniku Repaku svoje mišljenje o igri glumaca, jer su mišljenja o to-

viru utopilo,

svi će še topiti, zrcalo će biti,

'Udruženje književnika Bosne 1 Hercego: priredilo je u Sarajevu, u toku predzbore anje, u čast izbora, još tri Kmjiževne večeri: u Radničkom domu, u Domu kulture III rejona 1 za članove 6indđikalne podružnice Planske komisije NR BiH. Na ovim književnim večerima koje

| su posjetili mnogobrojni truđbenici, ipisane su, mahom, čitali svoje rađove, napovodom izbora, pa su fi rađovi fematikom (kritika „birokratizma, biro, značaj izbora) izazvali živ inteaca. | "U Radničkom đomu, uvodnu riječ o znaSRNEČOOV e i o odnosu književnika prema mašoj , stvarnosti, đao je Salko Nazečić, prozne radove Čitali su: Mehmed Selimo-

vić, Hamza Humo, Emil S. Petrović, Mar-

: , __ko Marković, pjesme: Vladimir Čerkez, ti ca ja OJO laik V. Radićević, Izet

UMJETNICKI KOLEKTIVI BOSNE I | HERCEGOVINE U CAST IZBORA Tstovnememo kađ i Udruženje književnika etički kolektivi Bosne i BOSS O taa at

je • r 0 ela 18 0 735 e ite Isxe Varijacije

iy ; Foto dual, ovaj.mladđi kolektiv može da igra ; i dva RRRUDIEDVU komediju bila.

odeljena.

o je bilo sve moje »savetovanje« i ono se ticalo pretstavljača i njihove zrelosti za posao kojega su se bil! latill. Naprotiv, Što se teksta ticalo, ja sam u sva tri maha protestovao protiv rediteljevih samovoljnih izmema i dopuna, a na jednoj od poslednjih proba, kad sam video da su svi moji protesti bili uzaludni, skrenuo sam pažnju upravniku na one najbanalnije dodatke i preinačenja, zamolio sam ga da naređi da se to popravi, a ın protivnom, moraću da negođujem javno protiv tako samovoljnog postupanja sa tuđim tekstom. Međutim, evo sada d-r Fotez, nasuprot istini i znanju svih onih koji su sudelovali u tome poslu savetovanja 1 diskusije, javno tvrđi da sam i ja u tome učestvovao, Očeviđno d-r Fotezu je više stalo do trenut:.og efekta negoli do istine. On je i u tome, kao i u svojoi režiji, »dodavao 1 svojim« tekstom »završio scene«, ,

Evans: I:ako glasi Fokativ,. Viljeme? Viljem: O, — vokativo, O.

(Šekspir, »Vesele Vindzorke, IV 1.)

U svome osvrtu pomenuo sam uzgred i pitanje vokativa stranih imena ,i kazao sam da upotreba nominativa umesto vokativa — kako se to u tome Pozorištu sprovođi — »grubo vređa duh našega jezika«, Na tu zamerku odgovorio je Tanhofer da to »nipošto ne vređa tal.o grubo duh našeg jezika«, i pozvao se na jedam članak koji je d-r M. Mojko/iixvić ebjavio u »Našem Jeziku«, 1935, i a ko,om je Izmeću ostalog predlagao da »vokativ jednine imaju jednak s nominativom... i sva tađa imena koja naš narod ne upotreblJava:, pa je takav postupak i Tanhofer »predložio kolektivu Beogradskog dramskog pozorišta, i on ga je dosledno sproveo u komadima »Kako vam drago« i »Zanat gdje Vcrn.«« Prema tome, ovo otstupanje od teksta 1 gramatike sproveđeno je, uz saglasnost kolektiva Beogradskog dramskog pozorišta, na osnovu jednog predloga osnovanog na jednom predlogu, a iz potrebe »akustičnih „scemskih fenomenma«, »dikcijskog efekta« »zgusnute „asocijacije«, »atmosfere... tanke kao paučina«, itd., kojima Tanhofer brani i obrazlaže ovaj svoj postupak. Takav postupak, međutim, posve je nepravilan i ne može se opravđati, jer jezik u pozorištu treba da bude čist i književan, ı ni pod kakvim uticajem emoncionalnih, logičkih i psiholoških akcenata« ne sme da bude drukčiji nego narodni, ne sme da uzima oblike 1 vidove koji su narodu tuđi, koje arod ne upotrebljava, Dabogme, Tanhofer može da iznosi svoje predloge i može da misli drukčije; on može i da Zovori onako kako predlaže; to mogu da či· ne 1 pojeđinci koji sačinjavaju kolektiv Beogradskog dramskog pozorišta; ali tako ne bi smelo da se govori sa scene Beogradskog dramskog pozorišta, jer »čovjek sam za sebe ako pogriješi, nije velike vemote, a društvu se nikakvome ne dopušta đa može pogriješiti.« (Vuk, Pisma)

U ovome slučaju pogreška je očevidna, 1 Tanhofer ne može opravđati svoj postupak pozivanjem na d-r Moskovljevića i na ono što je on pređlagao, a još manje bi Beograđsko dramsko pozorište trebalo da ustraje u toj pogrešci. Jer iako se jezik, kao 1 svaki živ organizam, menja, te promene stvara narod 1 njegovi pisci, a {iloloz! samo beleže te pojave i iz njih post factum izvođe svoje norme, U ovome slučaju postupllo se obmuto: propisana je norma nasuprot marodnom «govomu i običaju kao i mnmasuprot narodnoj 1 umetničkoj književnosti, Jer narod naš zaista pravi vokative i od tuđih imena po analogiji sa našim imenicama — i mislim da će svako pre reći, na primer, »Zdravo, Žače!l« negoli »Zdravo, Žak!« Tako je i u narođnoj pesml: »pašo Seiđine«, »car Memeđe«, »Useine, verna slugo moJja!« Tako Je i u našoji umetničkoj, originalnoj i prevodnoj, književnosti, u najboljih pjsaca naših, Tomo Maretić, Jedan od najboljih znalaca jezika našeg, dosledno, je upotrebio vokativ kroz ceo svoj prevod »Iljađe« ! »Odiseje«, i ne kaže samo Parise, Hektore, Zeuse, već i Antilose, Telemaše, Glauče, itd. Vojislav kaže »Gariče, mani zanos Grag« i »Don Kamoense, velika vam hvala«; Kranjčević:

... Oj zbogom, Febo! — glasi sa Geje struje, Oj zbogom, Gejo! — pozdrav je od Feba,

Jakšić Kaže, »A ti, Šarle, dobri starče: Kostić je u svojim prevođima Šekspira svuđa upotrebio vokativ (»Zdrav, „Rozenkranče, Gildemsternu zdrav!«): tako Je i Nedđić preveo »Vekfilđskog sveštenika« (»Zaboga, Carlse«, »Pravo, Franče!«): tako su K, Rac kod Hrvata ! N. i M. Đurić kođ Srba preveli grčke trageđije; jednom rečju, tako svi čija su mi dela pri ruci i koji uživaju glas znalaca srpskog ili hrvatskog jezika. Obmuto pak, kad pisac hoće da prikaže čoveka kome je naš jezik tuđ, onđa takav čovek, pored drugih grešaka u jeziku, obično upotrebljava nominativ umesto voOkativa, kao na primer: »Pa dobro, Peter« (Zmaj), »Prokleto Eva«, »Gospodin notarius« (Sterija), »No — optuženik!« (Kočić), »Pa kako si, Peter?« (V. Petrović). Mislim đa naveđeni primeri — a njih ima koliko gođ hoćete, dok je dosta teško naći suprotne — Jasno pokazuju da je nepravilno ne menjati tuđa imena, u voOkativu kao i drugim padežima, onđa kada oni mogu da se menjaju po analogiji sa našim imenicama; a kada ih neko ne menja, svejedno da ]I u pozorištu ili drugde, onđa upravo osećamo onu »distonaciju« koju pominje Tanhofer, a koju bi on hteo da spreči upravo ovim što je izaziva, Jer sve ono što je u jeziku mimo ređa 1 običaja neprijatno je po sluh, pa stoga disonamtno, I zato je dobro i ovđe, kao i u tolikim drugim prilikama, opomenuti se Vuka: streba misliti i riječi namještati, ali opet ne po svome ukusu, nego DO svojstvu

Srpskog jezika«. Borivoje NEDIC

KRENUO JE LED ____

Jutros je bijelo stado jaganjaca rijekom zaplovilo. „Ni jedno jagnje nije se u tamnom

Ali kađ od sunca runa im zablješte a rijeka hladna za vrbove grane A kađa stanu oblaci bijeli

nad proljećem bditi

mrtva će jagnjadđ u otsšjevu rijeke stađom zaploviti,

Đorđe RADIŠIC

· Književne večeri u čast izbora u Bosni i i Hercegovini

i aktivom NO, Udruženje kompozitora, Udruženje prodđuktivnih i reproduktivnih umjetnika, uzeli su aktivnog učešća u predizbomoj kampanji i izveli u čast izbora, veoma obimne i značajne zađatke. Pozorjšte sa sindikalnom i omlađinskom organizacijom, priredđilo je više uspjelih »Veselih večeri« u Sarajevu i unutrašnjosti naše Republike; likovni umjetnici izradili su preko 80 maski za politički kameval koji! je uoči izbora održam u Sarajevu i koji je kod sarajevske publike pobudio veliku veselost; kompozitori su komponovali po jednu masovnu pjesmu, članovi baleta i OjJet sudjelovali su na Ko: a, u programima »Veselih večeri« itd, i Oblasna pozorišta u Banjaluci, Tuzli, Zenici i Mostaru, takođe su pripremila i izvodila naročite pozorišne programe u čast izBor rol ae ina opa mjestima svoje ol ; . bezmalo sva O O Oe društva u našoj organizovala su u čast izbora Rkulturno-umjetničke večeri

po svim srezovima, tako đa je ma đesetine takvih večeri đato.t u najzabačenljim seoskim krajevima,

B. RR.

„| (Nastavak sa prve strane) 1 primer ovakvom jednom devojačkom lirskom pesmom:

»Ja ne volim ko partizan nije, Koji pušku nositi ne smije.

I ja imam brata partizana, On je borac od prvoga dana.

Ni moj dragi više nije prelac. Već u četi puškomitraljezac, Dođi, dragi, viđi mene,

Na 'selu se momci žene. Čekam tebe, čekam rođe, Čekaću te do slobode«.

T svakom narodnom heroju, Ivi-Loli Ribaru, Savi Kovačeviću. i drugima, narod ie posvetio po čitav ciklus šVOjih pesama s kraja na kraj naše zemlje. Tako evo jedne pesme iz ciklusa Lole Ribara, u kojoj narod ujedno opeva dvostruku veliku žrtvu, dva brata Ribara, Ive i Jurice:

»Drugarice, jesi !' čula Dva cvijeta uvenula, Jesam čula ,mio druže, uwvenule dvije ruže, Poginula dva drugara, Dva heroja, dva Ribara, Dva sokola iz planina, Ivanova 28 Side i

To je bilo o jeseni,

U novembru, toj stuđeni. Kađ se crni glas saznao Da je Ivo-Lola pao,

Da je mlađi život dao Da bi nama pokazao, Kako treba umirati, Domovinu poštovati. Druže Ivo, hrabri borče, USAOJ-a stvaraoče,

I veliki vođo SKOJ-a, Proglašen si za heroja. Kune ti se omladina, Sviju naših pokrajina Da će tebe osvetiti, Tvoje djelo nastaviti, Vjence plete omladina, Sviju naših pokrajina, Na tvoju ih glavu meće, Druže Ivo rosno cvj'eće, Četrđeset pade treće.

I kod grada Kolašina, U krvavim jurišima, Mlad Jurica hrabro pade, Uusređ cvlJ'eća i livade,

I četvrta ta brigada VoM svoga borća mlađa. Jer Jurica hrabro pade, Kao borac te brigađe.

I kao što o svojim junacima, tako i o svim njihovim ljutim bitkama, velikim i malim, narod peva. I evo na primer šta peva o borbi na Lješnici iz bitke na Sutjesci i o junacima koji su na Lješnici pali:

»Oj Lješnico, vodo ladna, Cija su to pala čeda,

“Te ih tvoja kriju njedra? To su borci sa Sutjeske,

Iz Cetvrte proleterske, Januara zimskog dana Krenu vojska iz Berana, Ne čekaše rujnu zoru

Pa uđriše ka Bioru...

Gusta magla poljem pala, I prirođa sva zaspala.

Ide junak bez riječi,

Dok mitraljez ne zaječi. Kad na istok zora &inu, Boj otpoče kroz planinu, Polečeše u boj čete,

Željne pravde i osvete. Cikću puške, mitraljezi, Bjehu Turci, Arbanezi, ; Zauzeše svu Vrbicu, Zauzeše i Petnjicu.

U to vetar sa planine, Razgna maglu sa daljine,

I pokaza na ravninu

Našu dičnu omladinu, Izdajnička tada ruka

Osu vatru sa svih čuka, 'P'rides i dva momka pade, Sve birani iz brigade. Bješe masa omladine

Sad slušajte njeno ime. Krv se prosu po poljani, Pade junak oprobani, Jelić Miloš, student prava, Pod ranama malaksava. Njega uči Kompartija

Da j' sloboda najmilija.

S riječima: »Svi za Tita! 'Umiremo, ko će pitat!« Voda teče, krv talasa, Zekovića nema Vasa.

Na brijegu, pod ranama, On umire u mukama. Presta srce njemu kucat, I junačka puška pucat. Presta riječ šale svaka Osta četa bez junaka.

Aoi Vaso, boljševiče,

Svog narođa osvetniče, Gore su te naše dale,

T danas su zaplakale,

I tu Velić Milo pade, Koga borba dobro znađe. Imao je deset rana

Sa Sutjeskog tog megđana. Vodnik bješe tome vođu, Što tu pade za slobođu. Pa Zečević Mihailo, Društvu bješe desno krilo. Nosio je mitraljeza

I kosio Albaneza,

I Otović Leko mladi Biran borac u brigadi,

Za vječno se tu odmara Drugarica Šoškić Dara. Tu je Dara bez razlike, Previjala ranjenike, Mlađe borce iz brigađe Dokle kod njih mrtva pađe. T tu Ljubić Miloš pađe, Mlađi student iz brigade, I Zečević, pa Milija,

Đe bi borba najsilnija. Kukaj za njih, svaka majko, T tu Kuč je pao Rajko. Izgubismo toga dana, Novovića drug Dušana. T Vučeljić Viđak mlađi, Njega nema u brigađi. To su momci, svima Kaži, Što na vječnoj stoje straži. Otađžbine nove naše Njine kosti saziđaše. Slava nek je njmom grobu, Jer su pali za slobođu.

Brojne pesme govore takođe i o na• pađu na Drvar. Tako:

Na Spasovđan zvono zvoni, Jure švapski avioni.

Na Drvar su dolazili

Da bi Tita uhvatili.

Oj, pećipo naša mala, Titova se ti nazvala.

U tebi je Tito bio,

Svoju vojsku predvođio. Drvar nam je izgorio,

A1 se nije pokorio.

Takve pesme peva narod o svojoj dobro znanoj borbenoj prošlosti. To je on u Drvaru i sa Drvarom doživeo. I nikakve ga informbiraške laži neće zbuniti. Čitav krug njegovih pesama o događaju u Drvaru, iz samog vremena toga događaja, ponos su mu i svedđočan– stvo O nesalomljivosti njegove pravedne revolucionarne borbe; istina 8u mu pređ kojom se lomi informbiraška laž o nekakvom drvarskom šslomu,

Nisu manje brojne ođ HWiustaničkih, partizanskih i narodnooslobodilačkih pesama, pesme obnove i socijalističke izgradnje naše zemlje koje pevaju naši narođi i njima beleže sve napore i sva đela svoja,

To su pesme koje pripremaju svaku akciju ponaosob, pesme kojima se omlađinci i frontovci međusobno pozivaju u ovu ili onu akciju, Evo naprimer jedne pesme kojom se omlađina Kosmeta međusobno 6aziva za akciju isušivanja Skadarskog Jezera:

- KRIEŽEVNETNOVINE Naše narodno pevanje danas

»Hoćemo li, moje zlato, Na Skađarsko ići Blato. Ja odlazim prve smene, 'Ti ostaješ iza mene. Hoćemo li, srce moje, Odlaziti obađdvoje. ' Ma da će nam teško biti ! Mi ćemo ga isušiti. Pe iđemo dobre volje, „Pa će Blato biti polje, TI Albanci kad bi mogli I oni bi tu pomogli, | Kad bi samo Enver htio Bolji bi im život biO«. .

brojne su pesme koje govore o 80cijalističkoj izgradnji naše zemlje, O prugama, o fabrikama, autoputu i tolikim drugim delima prve Titove petolefke. Tu svaka akcija ima svoj ciklus pesama ispevan od brigada iz čitave zemlje koje su u akciji učestvovale i ovo ili ono delo naše izgradnje socijalizma stvorile, Tako čitav je ciklus narodnih pesama o pruzi Šamac—Sarajevo, iz kojeg evo, na primer, jedne:

»Omladđina sprema novo delo, %

Građi prugu Šamac—Sarajevo,

Reakciju uhvatila tuga

Što se građi preko Bosne pruga.

Kroz godinu i još manje dana

Građićemo prugu do Jadrana,

Ođ Jadrana do sinjega mora I od mora do Titova dvora. Svakoj majci treba da je dika Koja ima s pruge udđarnika.

A i ona koja ima kćerku

Rođila je mlađu proleterku.«

Brojne su pesme koje peva naše radno seljaštvo osnivajući svoje zadruge i stvarajući novi, srećni, socijalistički život na selu. Borbene su one i uvek. okrenute protivu reakcionarnih kulaka'i seoskih špekulanata. Iz ovoga ciklusa zadrugarskih narodnih pesama evo takve jedne:

»Evo sada sreća noVa,

Kolektiv se već osnova, Pa on zove sve seljake Da zadruge stvore jake, AL se nekt ljudi maze,

U zađruge ne ulaze. ~

No gadno se ti varaju

Što zadruge ne stvaraju.

Mi zadruge širićemo,

A Kkulake ništićemo.

Zar navike njine stare

Srećan život da nam kvare!

No navike te nezdrave

Među nama zbrku prave,

Smetaju nam zadrugarstvo,

Zavađaju naše bratstvo.«

I u zađrugarskim pesmama kolektivna rađa često se peva kako jedna zadružna brigada traži ili objavljuje utakmicu drugim:

»Pretsedniče, mi imamo nađu

Da nam drugu pozdraviš brigađu.

Pozdravi Je i vako joj kaži: »Druga četa takmičenje traži«... itd.

I većina ovih narodnih pesama, od uštaničkih do pesama izgradnje socijalizma, orske su, nastale su u oru igrajući, nastale često iz dvostiha koje su pojedinci kao svoje u oro i pesmu uneli, i koje je kolektiv usvojio. i čitav narod širom zemlje proneo, — iz dvostiha koji se često i sami za sebe pevaju i u razne pesme narodne kao narodni parolski lirski izraz ulaze. U ovome naučni istraživači i ispitivači narodnog folklora imaju priliku naročito pogodnu da promatraju kako pod ušlovima narodne revolucije i izgradnje socijalizma revolucionarne narod-

. ne mase u oru kolektivno “stvaraju

svoju narođnu pesmu.

Ono što će:'i u ovom narodnom književnom stvaralaštvu, u ovom živom narodnom pevanju, — u kojem se nove pesme u oru stalno stvaraju i nove pesme stare potiskuju, — ono što će ih naročito frapirati jeste da je narodna pesma, uvek na izvestan način i u izvesnom smislu aktuelna i partijna, okrenuta &vojim stvaralačkim oštricama rešavanju i savlađivanju najaktu= elnijih pitanja stvaralačke revolucionarne borbe, Najčešće se pevaju i najbrojnije su pesme glavnog pravca revolucionarnih udaraca. Tako, đanas se najviše pevaju i najbrojnije su u pevanju narodne pesme izgradnje sšsocijalizma i narodne pesme uperene protiv informbiraških smutljivaca i revizionista. U orima svojim radne mase našega narođa širom čitave naše zemlje najčešće danas pevaju pesme protiv Informbiroa i informbiraških rukovodi:· laca koji iz nazadnih egoističnih računa klevetama misle da ometu izgradnju socijalizma u našoj zemlji, Da naveđemo ovde nekoliko ovih pesama iz obilate zbirke Binografs&kog instituta Srpske akađemije nauka:

»RBnver Hodža, kukala ti majka, Nije ovo partija kulaka.

Nie ovo stečeno sa šalom Da se Tito nazove maršalom, No je ovo stečeno sa bojom Da: se Tito nazove herojom«.

Ili evo druge jedne narodne pesme iz Andrijevice:

»Oj, Centralni &omitete, Oodbijajmo sve klevete, Odbijajmo sve klevete Što na našu zemlju lete. Cijeli se narod smije Klevetama Albanije. Enver Hodža, stara bako, Ne vara se Tito lako,

. Mi rađimo, rađićemo, Komunizam gradićemoz,

Ova misao da Informbiro rađi na tome da prevari Tita i Partiju i naše narođe Jugoslavije česta je i osnovna u OVOme ciklusu narodnih pesama protiv informbiraških revizionista, misao da se u informbirovskim klevetama o pre» vari rađi, o prevari kojom “će se na= šim narođima uzeti baš sredstva kojima oni građe socijalizam i srećnu budućnost svoju. Evo jedne pesme briga: dira koji sa Novoga Beograda ovako pozdravljaju druga Tita:

· »Ne đaj, Tito, sve što njima treba, Ne dai, Tito, ni rude ni hleba, , Ne daj, Tito, sve što oni tražu, Došta im je kađa lepo lažu,

Oni misle đa će tako biti, Lažima će Tita uplašiti.

· Ko uplaši tog maršala Tita Kad za njime ceo narod hita? Naš drug Tito kao soko šeće I nikom se pokoriti neće. Informbiro na.njega se tuži Što mu Tito rudnike ne pruži, Da je hteo on rudnike dati,

Ne bi moro ustanke dizati... Informbiro Thžima se kiti,

Ali neka, sve će se videti, Viđeće se naš dokaz pred svima Da drug Tito uvek pravo ima. I a kraju ve :: OPTOONAU

Našeg ita e

Pozdravlja Ea sva naša brigađa

Sa izgradnje Novog: Beograđa«.

I sa svih strana naše zemlje herojski naš narođ u novim informbirovskim Kontrarevolucionarnim teškoća-

ma pozdravlja herojskog svog vođu

Tita novim ciklusom pesama kao što su prethodne i kao, što je ova: ije cveća kitu Onima Balje Mitu.,

U rađu se zaklinjemo Verni Titu ostajemo,

Klevetnici nek se stiđe Što nam tako svi zavide.

Za nas nije ništa teško To je delo sad Viteško«.

Tako su šinoke naše narođne maše, u ustanku i u Oslobodilačkom ratu boreći se i na brojnim gradilištima i seoskim zadrugama socijalizam građe-

ći, u rađu, borbi i oru svojom pesmom ·

beležili svoj borbeni, revolucionarni,

.socijalistički put i svojom pesmom se

služile kao ubojnim oružjem da uvek sa Titom pobeđuju.

Gradska biblioteka u Subolici

Gradska biblioteka u Subotici pored Velikog broja novijih knjiga na srpsko-hrvatskom, mađarskom i nemačkom jeziku poseduje i znatan broj retkih izdanja.

Naročito je bogata kolekcija starih bunjevačkih knjiga koje otkrivaju mnoge, do sada malo poznate istoriske pođatke iz živwota Hrvata-Bunjevaca pod Mađarskom. Oko 600 svezaka koje biblioteka poseduje

“pretstavljaju 80% svih izdatih bunjevačicih

knjiga 1683 do naših dana. Najstarije knjige su molitvenici koji su odigrali značajnu ulogu, jer su oni narodni jezik uneli i u rimokatoličku crkvu u kojoj se do tada govorilo, pa i molilo, samo na latinskom i mađarskom. Tadašnji bunjevački pisci, iako uglavnom sveštena lica, već su imali za ono vreme iznenađujuće napredne ideje u pogleđu narodnog jezika. Tako u predgovoru svoje knjige »Uzao goruchie gliubavi« L. Bračulović piše sledeće: »Zato ja u ovim knjigama pišem onako kako govorimo i izgovaramo našice reči: jer kako se moguh izgovarati onako se moguh i u knjigah sčiti«. Ta knjiga izdata Je 1730 godine, dakle sto gođina pre Vuka, u Buđimu.

Na ovakve rađove nadovezuje se i bunjevački,rečnik iz 187 Ambrozija . Šarčevića koji se dopisivao sa Vukom. .

Od naročito interesantnih starih bunjevačkih izdanja koje. Subotička ' biblioteka poseduje treba istaći: » Temelj, moralke hrvatske« od Mihajla Radnića iz Baje i sva izdanja bunjevačkog pesnika Peštarića.

Biblioteka poseđuje i sveibunjevačice kalendđdare od 1869 do danas. |

Bunjevačkoj kulturi i književnosti je do skora posvećena mala, skora nikakva pažnja, a ono što se u tom pogledu uradilo, uradilo se sa klerikalnog stanovišta. Tek naša narodna vlast omogućava da se ozbiljno i sa naučne strane priđe proučavanju ove oblasti. Upravnik Građske biblioteke u Subotici Blaško Vojnić Hajduk priprema bibliografiju bunjevačkih dela na osnovu koje će se preći na dublje studije.

Pored ovih starih bunjevačkih. dela bibliote&a poseđuje i druge. retke primerke. Tu su prva izdanja svih Vukovih i Njegoševih dela, prvo izđanje „Komunističkog manifesta na srpskom jeziku, mnoga prva izdanja na nemačkom jeziku, drugo izdanje Marksovog Kapitala na nemačkom, četiri inkunabule, jeđan arapski rukopis iz XII veka i mnogo drugih značajnih i skupocenih knjiga. . ; + .

'UMupno je inventarisano 39.00. MKkmjiga, a radi se na iinventarisanju „ogromnog broja nabavljenih knjiga tako da ie đanas u bosedu Biblioteke oo 100.000 dela.

Na biblioteci se oseća brižna ruka narodnih vlasti i 1jubav ljudi koji rukuju njiome. Nameštaj] Je jednostavan i uredan, police napravljene požrtvovanom rukom udarnika iz subotičkih tvornica. Jedina zamerka koja se nameće jeste da ova skupocena bibloteka nije dovolino osigurana od požara, Pošto se prostorije sađa proširuju verovatno če se i o tome povesti više računa.

ve:

Građska biblioteka u Subotici pretstavlja veliko bogatstvo kulturne prošlosti hrvatskog, srpskog i mađarskog „naroda. Ovi s&kupoceni dokumenti prošlosti nisu više u rukama pojedinaca, nego sakupljeni i sređeni stoje na raspoloženju svima radnim ljudima,

BIBLIOGRAFIJA

Vladimir Dedijer: Dn. ı k, treći deo 10. novembra 1948 đo 7. novembra 1944) Cin držaj: Put lednog · partizana u Kairsku bolnicu, Dva 1 po meseca: u Kairu, Rad naše baze u Italiji, Borbe u trećoj partizanskoj zimi, Borba za priznanje Nacionalnog komiteta, Naša ofanziva u leto i je-= sen 1944, U Beogradu posle tri 1,po godine, Ova knjiga, druga ,u nizu »Svedočanstava iz oslobođilačkog rata«, u izdanju »Jugoslovenske 'kniige«, štampana je u 32.000 primeraka... Knjiga je snabdevena Topi Otografskim snimcima 1 faksimi, rad, · || Hrvcdia? go OI 297 stra a ai o Mitrov „Ljubiša: ričanja. Predgovor 6 piscu napisao dr Vidi POW:OVI6, Izdanje Šfdgomlovenejte knjtgde? Beograd, 1949, ćirilicom, 226 strana, cena ? Petar Kočić: Izabrane pripovetke. Sa žaj: Jablan, Kroz mečavu, Grob. Slatke Duše, Vukov Gaj, Težak, Kroz svjetlost, Kroz maglu, „Mrguđa, · Mračajski proto, Meiđan Simeuma Diaka, Zulum Simeuna Đaka, Istinit! zulum Simeuna Djaka, Rakijo majko, Jure Piligrap, Suda a, 'Jazavao pred sudom, Izdamje »Prosvete«, Beograđ 1949, ćirilicom, 224 strane, cena 48 dinara. Branko Ćopić: Šest vu.ova i jeđan partizanska bajka, ·ustroyao Doo eb Izdanje »Novog pokolenja«, Beograd, 1950, ćirilicom, 44 strane, cena 23 dimara, ' ı M. Alečković: Dani razigrani, pesmi decu, Izdanje »Novog pokolenja«, adi

1949. ćirilicom, 266 strana, cena 53 dinara,

Pripovijesti 1

za decu, Ilustrov,

i oč RO Zal umhur. Tz. danje »NOvog pokolenja, - 4950. icom, 37. strana, cena VESELO 1950,

Slavko Janevski: RaspJevana slov:

sme za decu. S makedonskog prevo Obe đe Saula, ilustrovao Slavko Marić. Izdanje »Novog pokolenja«, Zagreb — Beograd, 1949, latinicom, 42 strane, cena 34.50 dinava'

Kadrovi \ažam Brohlem

BROJ ir

pazgrišta lutaka kad mai

zorište lutaka je vrsta pozorišta, |

šoada u divnu i neobičhu umetnost, Vaš jasnu. koja oduševljava i stvara duboke utiske. To je posebna umetnička grana, sa svojim specifičnostima iako se u SUštini osniva na opštoj pozorišnoj umetnosti, Isto kao i opera i balet što su posebne vrste po. zorišne umetnosti, razlikujući se speoifi|č&, nim načinom pozorišnog prikazivanja od dramske pozorišne umetnosti, tako i pozo. rište lutaka ima svoi poseban način manji, festovanja. Ono je složeno iz opšte Dozopj, šne umetnosti i artističke veštine tj. vešt|. ne lufkarstva. -

Osnivanjem pozorišta lutaka čini se ed od prvih koraka da se ova umetnost razvi. je i kod nas. Mi nemamo u OvVOj Vrsti po. zorišta ozbilinu i GTS | tradiciju, osim

limično u Narod. P arvatiKoj Naše pozorište lutaka ima tek da dobije svoju umetničku Tizionomiju, ko. ja će nositi obeležje naše sredine i naše i emena, I baš zbog toga potrebno je, Još u početku stvaranja te, kođ nas nove pozo. rišne umetnosti, obratiti naročitu pažnju da se ona pravilno razvija. To važi za sve Vr. ste pozorišta lutaka: kako za pozorišta sa ručnim lutkama (Ginjol) tako'i za Dpozori. šta sa lulwama o koncima (Marioneta), A postići ćemo to podjednakim zalaganjem u podizanju opšte pozorišne umetnosti kao {i artističke-lutkarske veštine u Ovim Dpozo« rištima. j

Poznato je kakvim zamahom korača naša pozorišna umetnost Da je tai zadatak zahvatio delimično i pozorišta lutaka. To je i razumljivo kađa znamo da u našoj pozo-

rišnoi umetnosti raspolažemo iskusnim po.

zorišnim umetnicima i novim trudđbenicima koji u svome rađu slede stopama svojih učitelja na polju pozorišne umetnosti, Ova fakat nije bez uticaja i na razvitak pozorišta lutaka, ali je neđovoljan s obzirom na napred naveđenu činjenicu da su Ona složena, da isto tako važan sastavni deo čini kod njih veština lutkarstva. Međutim, mi zasađa nemamo dovolino ljuđi upućenih u ovu veštinu, te postoji bojazan, da se zbog te neupućenosti rušovodilaca ili re.

ditelja pozorišnih lutaka kođ nas ova stra-e-

na me zanemari ili pogrešno postavi i manifestuje. Ako prefstave pozorišta „lutaka ima da ostvare svoj zađatak da zadovolje gleđaoca i đa buđu na pravol umetničkoi visini, ođ podjednake Je potrebe i važnosti da se 1 ovoj strani pokloni puna pažnja. A za to le potrebno poznavati tehniku Jlutkarstva. ,

S toga Je đrurpi korak, koji se ima učiniti u cilju pravilnog razvoja pozorišta lutaka, stvoriti kod nas specijalan kađar ljudi koji će u podiednačoj meri biti sposobni da zadovolje obe strane ove složene Dpozo-

'rišne umetnosti. Naglašava se činjenica da

moraju u pođjeđnakoj meri biti upućčenii u pozorišnu umetnost i u veštinu lutkarstva, Staru prakcsu, koja se još upražnjava kođ nekih pozorišta lutaka u nas: da Jedni recituju uloge a drugi đa manipulišu lut-

kama, freba iskoreniti. Ona me đaje željene rezultate. Ovakvim

ta pravilno i blagovremeno pokretanje lutaka ma sceni. Recitator, koji ne vođi lutku na koju treba đa prenese potrebne pokrete po tekstu, nikađa me može đa se saživi sa ulogom, a isto tako mi manipulant koji vođi lutku bez teksta, ne može da 6hvati oseća nja icofa lutka pokretima svojim Ima da iskaže, Ovakvim načinom rađa nema tehničke zajeđnice među izvođačima, nema iđejme saglasnosti. Recitator nastoji đa što bolje izgovori svoju ulogu, ne vođeći računa o onom što će manipulant đa izveđe i obratno, manipulant čini pokrete koji nfsu uvek u sklađu sa tekstom. Osim toga, zapažena Je i izvesna suprotnost glumaca-recitatora nađ lutkarima~manipulantima. Mao »Eosti «oni se ne osećaju obaveznim u pozorištu lutaka više no koliko da izđeklamiraju tekst, čineći lutkaru time samo Vrstu »usluge«,

Koncentrisanjem recitacije i manipulaciJe u jednu ličnost dobija se potpuna simhronizacija, na lutku se ravnomerno prenose sva glumčeva preživljavanja i lutka pravilno i na vreme manifestuje potrebne pokrete. akav glumac postaje pravi i zainteresovan član pozorišta lutaka nastojeći đa u oba pravca đa sve od sebe. No, ova– kav skoncentrisan rad traži mnogo većeg napora i pažnje. On zahteva đa glumac do tančina savlađa tekst, kako bi potrebnu pažnju mogao da obrati na pokrete lutke. Naporan je ovakav rad 1 s obzirom na +elesni stav koji glumac u pozorištu lutaka mora dđa zauzme pri rađu sa lutkom, a koji mu stav sprečava normalan rad govornih organa. Kođ pozorišta lutaka sa ručnim lutkama ispružene su ruke u vis za vreme goVora i rada s lutkama, kod Dozorišta sa lutkama o koncima, telo je nagnuto unapred. Ali se praksom ovaj napor uspešno savlađava, trud na tome nagrađuje izvođača skladnom igrom lutaka. Recitacija i manipulacija više ne iđu u raskorak. jj

To što je rečeno za izvođače, još više mora đa ima vrednosti za rukovodstvo pozoTrišta lutaka, a posebno za reditelja, Kod ove Vrste pozorišta nije dovoljno obraditi pozorišni komad kao kod profesionalnih ili it: Dozoništa. Treba poznavati, kao

to je već nag! ; pi GobiH iu e ašeno, tehniku lutkarstva. Da

e s tim znanjem, treba orga-

nizovati specijalne tečajeve, ili pri gluala akađemijama ı školama ustanoviHelBoogL OSM za Ovu vrstu pozorišne uši ne buđemo sa takvim ljuma raspolagali, biće pretstave pozorišta lutaka nepotpune i jeđnostrame u pogledu na svoju tehničku obrađu i izvođenje, a ae tome 1 uspeh. Pošto se pozorišta lubea ošhtvaju u 8Ve većem broju, korisno. tut upoređo stvarati i potreban stručan :: Pozorišta lutaka imaju pretežan zadatak:

a su peđagoško-vaspitne ustanove na Umetničkoj visini. Ona taj zađatak manifestuju preko svojih glumaca-lutaka, Dete od VOR najranijeg đoba najviše voli te pretstave s lutkama. Često i odrasli zastanu pređ kakvom reklamnom figurom koja kuca o staklo izloga, miče' glavom ili čini kakve druge pokrete. Ali đa lutke na pozor“ nici pozorišta lutaka postigne utisak da je »žlvać, a gledaoca »veže« za sebe, da fas“ Sa potrebno je pravino 1 umetnički, Oda je, pokretati, potrebno Je »uliti joj. ea ı a to će umeti samo pravi glumac

ar. To je, pored drugih tehničkih pro blema, najvažniji kođ ovih pozorišta. On uslovljava konstataciju Stanislavskog: Za sl mora se igrafi &ao 1 za velike, ako ne

bolje i još lepše! i

B. VALTROVIC ' MA IA LOV NL O. · Redakcioni odbor

Jogan Popović, Čeđom inđerović,

Marijan · jJurković, i uša O opotre,

Vjekoslav Kaleb, Isak Samokovlija, –

Janko Đonović | Dmitar Mitirev reze

PRETPLATA ZA KNJIZEVNE NOVINE.

Za našu zemlju a na 6 mes, 70 dt 3 „Sreseca 48 GIDATNMi inara,

na godinu dama 140 } Za. inostran: 4 i

na 6 meseci 100. a 2. Mesaca, 0

đinara 1 ana ı WS 200 dinara, Kodiea-f ukopisi se ne vraćaju, ad Broj} čekovnog računm 101"90603%8 » ' | Poštanski fah 617 (pr, |

" x» republikama Sloveniji –

načinom rađa ne može se nikađa postići sinhronizacija u zadovoljavajučoj meri. Ova{i način rađa ome- ı