Književne novine
T T našoj se kulturi, naročito u u| metnosti i literaturi, trenutno — ističu prvenstveno tri težnje. Pr| ___ va od njih se izražava u uskom, Pyea: shvatanju karaktera i zaataka umetnosti i literature; ova se
| težnja još uvek manje više oslanja na | savremenu sovjetsku kritiku i teoriju
estetike. Drugu tenđenciju karakteriše pokušaj da prokrijumčari najrazličitioan shvatanja kao što su, na en odricanje uloge „progresivne ideologije, proglašavanje nekakve apulbne »slobode« i slično, I najzad no sveđoci sve intenzivnijeg, dubljeg · Sve stvarnijeg naučno-kritičkog naojanja đa se na osnovi stvaralačPp marksizma, u uslovima istimske s&lobođe nauke i umetnosti, prodre do
__ savremene estetsko-kritičke misli. Ne-
sumnjivo je naša Partija svojim za-
i | Ključcima o zadacima i karakteru na-
šeg školstva i naše nauke u velikoj meri potpomogla veće širenje ireće tenđenmcije.!)
| Pomenute tri tenđencije i borba iz-
među njih su u izvesnom smislu ka__rakteristične za savremeno vrenje i
raščišćavanje u našoj kulturi. Počev od rezolucije Informbiroa, od 1948 go-
_ dine, pa nađalje, iđejna konstelacija u
našoj kulturi še prilično izmenila, U centru &vega zbivanja je stupio novi faktor — vesna, masovna borba pro" tiv novog revizionizma uopšte i u svim granama kulturne delatnosti posebno. Pritom treba istaći da su naši najdalekovidniji politički i kulturni rad-
_ nici tu borbu stvarno vodili još i rani-
u
Ž je (pre 1948), 1948 g. je i na tom poprištu učinjen samo skok u novo stanje. Misli naših vodećih drugova Tita, Kardelja, Đilasa. Kidriča i đrugih o
kultumim pitanjima pre rezolucije
Inmformbiroa i generalna linija naše kulture su bili već ranije (oslonjeni na naše progresivne kulturne tradicije) na pozicijama stvaralačkog markgizma kojemu je stran svaki dogmatizam, nacionalizam, . monopolizam i
primitivizam,
II.
O idejnostiu umetnosti asvim je razumljivo da su i za poslednje dve godine pitanja idejnosti i slobode u umetnosti i literaturi stajala u centru zanimanja naše kulturne javnosti. Oko ta dva trajno aktuelna problema su se često vrtele diskusije u redovima književnika i likovnih umetnika. Tih problema ćemo se dotaći u vezi s diskusijama likovnih umetnika koje su se vršile kod nas i u kojima &u došle snažno do izražaja vulgarizatorske tendencije umetničkog kritičara Grge Gamulina., Cilj ovih redova je u tome da doprinesu štogođ diskusiji o tim pitanjima koja se đanašs kod nas nalaze u toku rešavanja i koje će u celini rešiti u prvom ređu sami likovni umetnici uz pomoć naše Partije i čitave kulturne
javnosti,
Principijelnu marksističku osnovu za 6&hvatanje idejnosti i slobođe u literaturi i umetnosti postavio je Lenjin. svojim čuvenim člankom: »Partijska organizacija i pamtijska literatura«. I u sledećim izlaganjima ćemo se oslanjati na njega, jer su i ovde, kao i na drugim „područjima lenjinizma, savremeni pmrevizionisti delmično izopačili (pitanje idejnosti) a delimično uopšte zatajili (pitanje &lobode) genijalno Lenjinovo nasledstvo.
Najpre pitanje idejnosti,
Grga Gamulin je u prvom broju »Umetnošti«, glasnika Saveza likovnih umetnika Jugoslavije ,objavio članak »Retrospektive s XXIV bienala«. U tom članku između ostalog iznosi kritiku francuske umetnosti u XIX sto-
leću i tom prilikom na primeru francuške umeinošti ističe i svoje pogleđe na idejnost u likovnoj umetnosti. Gamulin kaže dosledno ovo:
»G. 1831 izložio je Eugene Delacroix »Slobodu na barikadi«, i to je pretposlednja „visokoidejna slika građanske umjetnosti (uzmemo li kao posljednju »Republiku« Honorć Daumiera iz 1848), U toj je slici veliki slikar izrazio romantičan zanos julskih dana u kojima je pariški puk srušio bourbonsku restauraciju. Uloga francuskog građamstva bila je u tim danima progresivna i pozitivna, zato je i iđejnost ove slike velikog građanskog romantičara mogla đa bude progresivna i pozitivna u op-
tvenom smislu«.
Najpre jedna kratka primedba i o-
__bjašnjenje: Gamulin smatra da su
Delacroix, Daumier, Courbet i drugi građanski slikari. Za njega su isto taco i slovenački impresionisti — graski slikari.?) Međutim bi detaljnije anjivanje pokazalo da je teško ati u isti koš umetnike koji su u jim delima izražavali duboko dekratska stremljenja naroda (CourDaumier, itd.) i koji za vreme
svoje slike (Daumier), 8ša umet: a koji su 8 građanskim slojevima bili istinski tesno povezani, kao,
napr. izvesni impresšionisti (Manet).
»Naša je đužnost đa svaku ličmost đig| ___nemo dđoO njemmog „čovečjeg dđostojan__stva.., Potrebno Je da se svaki od nas __nesebično lati posla — to je naša dđužnost... Umetnici moraju suđelovati u reobražaju moralnog poretka sa Uu| ___metničkim sredstvima... Treba svaki da | GP MOV la. Sleđovaće nam umet= prijateljskih narodđa«.,
| bi mi
Ali, vratimo se glavnoj stvari, Da li istina da francusko i evropsko slistvo posle 1848 godine nije više o nijedne velike idejnošti u &listvu? Ta nam 6e &tvar ne bi šuviše ođuljila, zadržimo se kod Firancuza,
konkretno kod Courbeta (18109—1877) ome i Gamulin mnogo govori. Izađu g Gamulin o Courbet-u ka. Toga
»Gustave Courbet pojavio se sa BsVOA ı Blikama radnika i seljaka, koje su u tim relacijama djelovale kao pučka S 1 '
1) Vidi govor Edvarda Karđelja na svečČanoj sednici Slovenske Akađemije znano1 umentosti, referat Milovana Đilasa blem školstva u borbi za socijalizam | državie« i rezoluciju III plenuma - O čkolstvu, –
ne br. 10., 1050. g.
fd ı “WP,
PRITII UHNGHRIDACIJE | HERURNIMI
čak socijalistička dđemonstracija... Savremeni život javljao se u savremenim oblicima po prvi put u velikoj} tematskoj slici, i nesumnjivo Je taj nastup bio rukovođen svijesnom težnjom socilalnog protesta. U raznim govonmma i deklaracijama Courbet je to 1 izričito naglašavao, Tako, na primjer u predgovoru kataloga svoje glasovite samostalne izložbe iz 1855 on je pisao: »Realizam je po svojoj biti đemokratska umjetnost. On može postojati samo u prikazivanju stvari SOJE su za umjetnika vidljive i opipljive... Naše mo· numentalno slikarstvo nalazi se u suprotnosti sa društvenim stanjem, a OCrkveno slikarstvo u suprotnosti sa duhom našeg stoljeća«.
Tako govori Gamulin o Courbet-u. Tako govori Courbet o svome vlastitom rađu.1 nije li to »visokoiđejno delo«? Svako bi pomislio da jeste! Tako ga ocenjuju i razni istoričari umetnosti. Ali Gamulin misli drukčije, Poslušajmo šta on kaže dalje:
»Monumentalni pejzaži iz okoline Ornansa, životinje u šumskim zakucima, žene pri kupanju kod samotnih potok valovi na moru i zimske pokrajine ROB krivene snilegom neposredno i OŠtrO karakterizirani portreti i mrtve prirode — sve su to teme, koje je Courbet toliko puta ostvario na svojim slikama!.. Ne govori 11, međutim već sama naveđena tematika, kako se Courbetovo stvaranje odvijalo mimo osnovnih problema društvene stvarnosti?« I malo dalje: »•»Courbet nije znao upotrebiti to svoje znanje u zahvatu bitnih društvenih odnosa 1 suštinske zakonitosti stvarnosti«,
Nije li moguć prikaz »osnovnih problema društvene stvarnosti« takođe i u pontretima i pejsažima? Da li se visoka idejnost druži samo s takvim slikama kao što je »Sloboda na ba.ikadi«? Zar ni velike Courbetove tematske slike, kao što je »Pogreb u Ornansu«, nisu »visokoidejne«? Kod Courbet-a se divimo upravo izvanrednoj širini velikog borca za komunizam• Izradđio je izvanredne slike ljudi u teškom seljačkom rađu (»Vejanje žita«, 1854), Naslikao je »Tucače kamenja (1849), o kojima nemački istoričar umetnosti, Wilhelm Hausenstein „kaže da je to »slika na kojoj nema neba; njeni likovi su isto kao život proletarijata — na dnu, vezani za zemlju«. Stvorio je sjajne portrete umetnika, mislilaca i priprostih ljudi, koji otkrivaju duhovno lice tih eminentnih figura &6voga doba, Naslikao je muke i patnje »Sužnja« (1844) i dobrođušni humor prosjaka koji đaje »milostinju« malom dečaku u ritama (1868), Istovremeno je u svojim pejsažima otkrivao movu, nenadmašnu lepotu prirođe i života u njoj]. Kod Courbet-a doišta pokatkad nema neke neposredne spoljašnje veze između tematike slike i »osnovnih sukoba doba«, ali zato postoji duboka unutrašnja, veza, Lepote života koje je otkrio u svome dobu i mult narođa koji trpi i traži — to je Courbet. Jedinstvena #veličina Courbet-a leži baš u tome što je u sebi ujedinjavao kvalitete velikog umetnika i neustrašivog borca za komunizam, Našu istoriju umetnosti još uvek čeka zadatak da nam prikaže sav njegov značaj za razvoj 8vetske umetnosti a istovremeno i doba u kome je živeo i u kome še borio, Haušenstein kaže o njemu ovo;
»Suština njegove umetnosti leži u ogromnoj istinitosti... u njegovoj monumentalnoj i naivnoj iskrenosti. u njegovoj neizmernoj slikarskoj lepoti s kojom je izražena 1 prividno nadjbrutalnija istima«.3)... »Courbetmu je bilo drago što je svojim demonstrativnim slikama „stvarnosti, često proleterske stvarnosti ugnao strah u kosti Francuzima građanskog kraljevstva (u dobu Louisa Filipa) 1 drugog carstva (u doba Napoleona ITI)•.4)
Iđejnost u umetnosti mne leži samo u uskom shvatanju neposredno alktuelne tematike, već u iskorišćavanju neiserpnih, uvek novih mogućnosti likovnog izraza progresivnog duha do
III
if
KRITICKE NAPOMENE
van BRA TKO
ba, likovnog izraza stvarnosti koja na ovaj ili na onaj način izražava taj duh, i :
Na II kongresu likovnih · umetnika Jugoslavije je &likar Taubarda istakao sličnu misao o idejnom karakteru našeg savremenog &likarstva. Ne sećam se doslovno formulacije, ali je smisao ovaj: „dužnost naše umetnosti je u tome da dadne što je lepo i veliko u našem životu. A to najveće i najlepše — jeste osećaj zajedničke, drugarske izgradnje novog socijalističkog i demokratskog društva. Način, karakter, tematika stvaraoca — to je. u velikoj meri stvar žive, stvaralačke snage umetnika koja ne podnosi recepata i propisa. Poznato je da Je u svoje vreme Goya naslikao krvavi lik doba u kome je živeo i s mrtvom prirodom dveju krvavih riba. Lubarda je u izvanredno svetlim bojama, koje opominju na njegove crnogorške pejsaže, naslikao grupu mladića koji na građilištu guraju hunt. Stupica je svoj izraz našao u ulju »Pred povorkom«, gde su u Svetlosti lampijona i uličnih svetiljki naslikani naši novi priprosti ljudi u trenutku skupljanja na terenu baš pred početkom povorke. Takav je idejni lik progresivnog stvaralaštva našeg doba,
Treba sa nekoliko reči da osvetlimo i savremeno sovjetsko shvatanje idejnosti u umetnosti, Zaustavimo se kod Courbet-a, o kome oficielni sovjetski sud kaže ovo:
»Zar nije značajno da revolucionami đogađaji u Francuskoj XIX stoleća, njene barikađe njeni sankiloti skoro uopšte nisu došli do izražaja u stvaranju najvećih, opšte priznatih francuskih majstora?... Čak nam ni Courbet nije ostavio slike revolucionarnog doba kroz koje je prošao snažnim &orakom borca«.5)
Dakle, opet vidimo — slično kao kod Gamulina — da se idejnost, likovni izraz naprednog duha doba, grubo orgraničuje na — aktuelnu tematiku, što je takođe jeđan od uzroka dekadenmcije sovjetske umetnosti,
Ipak ovakvi »pogubno« oštri kriterijum idejnosti sovjetski kritičari upotrebljuju samo za — francusku i Uopšte nerusku umetnost XIX stoleća, đok za rusku umetnost i literaturu važe sasvim drugi kriterijumi. Poslušajmo E. Melikidzea:
»Možđa bismo s ruskom umetnošću mogli uporediti englesku ili nemačku umetnost XIX stoleća? Ali ni kođ Engleza ni kođ Nemaca uopšte ne nalazimo imena o kojima bismo mogli govoriti tako kao o Surikovu i Rjepinu. O američkoj umetnosti se uopšte ne može ozbiljno govoriti. Ruska literatura, sllkarstvo, muzika i pozorište su najnaprednija umetnost XIX stoleća, Tađa nijeđan narod nije stvorio ničega što bismo mogli uporediti s tim što je stvorio ruski narod. I u istoriji svetske likovne umetnosti uopšte ne postoji umetnost koja bi svojom snagom dubokog prodiranja u život svojom pređanošću narodu, svojom veličanstvenom gemijalnošću i mudrom prostotom prevazilazila rusku idđejnu umetnost«.0)
Prosto neverovatne stvari: dvojalka merila, odvratni pragmatizam, apsurdni nacionalizam! Ljudi koji idoliziraju rusku literaturu i umetnost XIX -·stoleća, već ođavno su se odrekli njenog visokog kvaliteta i njene iđejne moći. Idoliziraju je još samo zbog toga da bi naduvavanjem nacionalizma „sakrili Bvoju vlastitu političku okamenjeno&t koja je samo rezultat formiranja 5ovjetske birokratske kaste, Prema sopstvenim savremenim pragmatističkim kriterijumima bi na isti način kao što odbacuju zapadno evropsko kulturno nasledstvo, morali odbaciti i veliki većinu svoga vlastitog.
Za naučni metod u kritici
K akav je to naučni metod, pored drugih faktora. doveo do tako
nepravednih i „hneošsnovanih zaključaka o #didejnosti francuske umetnosti XIX &toleća? Kod Grge
Gamulina bismo mogli negativnu stranu njegovog metođa obuhvatiti sa tri karakteristike:
Prvo: neuvažavanje činjenica.
Drugo: neobično brzo menjanje vlastitih izjava i misli koje je teško shvatiti kao posledicu organskog misaonog razvoja,
Treće: pridavanje neistinitih „misli drugima,
Prvo: U gore pomenutoj raspravi je upotrebljen metod koji već i kođ laika, koji ne poznaje đetalje razvoja, pobuđuje sumnju. Naime, autor ne proučava činjenice, ne pribira ih i ne
raščlanjuje, već često „postavlja a-
priome tvrdnje koje inače odgovaraju njegovim željama i njegovim prohtevima, ma da &u u oštroj protivurečnosti sa istorijskim činjenicama, Na primer, govoreći o francuskim impresionistima, on kaže: »S njihovih slika je nestao čovek«,. To je najočitija neistina, Mamet, Van Gogh, Renoir i drugi su naslikali bezbroj portreta i dosta figuralnih kompozicija. Poznate su i mnoge kompozicije Degasa na kojima je naslikao plesačice i iz kojih odiše njihov težak položaj najamnih radnika u kapitalističkim umetničkim ustanovama, Drugo je pitanje: kakav je taj čovek i da li odgovara liku današnjeg doba koje se bitnc razlikuje od doba u kome su živeli impresionisti. Gamulin, đoduše, pominje Renoirove alkte, ali za njih kaže da su to samo »crvene maše mesa«, Po toj logici bi, razumljivo, morao odbaciti i veliki đeo slika »majštora renesanse i baroka«, kojima pak bez ustručavanja pripisuje »veliku idejnost« Gde je ovđe doslednost? Tako stoji etvar alto se Gamyuulinov citat: »S njihovih slika ie nešta» čovek«, uzme doslovno, Ukoliko ga pak
3) Hausenstein: Kunstgeschichte, Berlim, 1928 str. 418, . TSk 4) Ib, &tr. 416.
shvatimo šire i pod »čovekom« mušlimo — njegovo zdravo duševno raspoloženje, njegova ošećanja, onda se Gamulinova misao još jače udaljuje od istine. Zar iz Monejevog pejsaža i iz Pisaroovog pariskog trga ne odiše vedro raspoloženje i toplo osećanje mnogih neprođatih ljudi tadašnjeg doba? Zar iz Groharevih, Jaminih i Jakopičevih pejsaža ne odiše stremljenje tadašnjeg naprednog slovenačkog duha? Te stvari može da poriče samo onaj koji poniče »idejnost« portretu i pejsažu uopšte,
Drugi primer istorijske netačnosti i vulgarnog uprošćavanja stvari je Ovaj: Gamulin opet dosledno tvrdi:
»Dovoljno je pogledati ženske likove Renoira ili Toulouse-Lautreca da se vidi ta animalna afirmacija života, čulnost i duševna praznina građama 1 malograđana moralni lik toga svljeta, koji je rgijao nad grobovima i tamnicama pariškog proletarijata«.
Dovoljno je i najpovršnije poznavanje nekoliko golih činjenica iz života francuskih impresionista, pa da se uvidi koliko su ovi tražioci intimne lepote bili daleko od ubica pariških komunarda i njihove psihologije. Poznato je da je Renoir u danima komune otklanjao i versajšku reakciju i komunarde i da uopšte nije razumeo šta se događa (kao i dosta drugih poštenih francuskih ljudi). Isto se tako zna da je zvanična buržoazija vrlo dugo otklanjala impresioniste i da su njihove 6like bile primljene tek 1906 godine u umetničku galeriju. Tek će nam šavesna amaliza društvenog i u-
metničkog životnog puta francuskih"
imprešionista, koju će nam izneti naši istoričari umetnosti, pravedno i nepristrasno osvetliti društveno i umetnič-
ko mesto svakog od njih na čitavom ·
njihovom životnom putu,
Neće biti suvišno ako na ovom mestu citiramo mnjenje Ivana Cankara o francuskim impresionistima i o njegovom ad4hvatanju novoga u umetnosti:
5) Iskustvo, 1940, br. 4 str. 17. Varšavki: »Umetnost 1 đemokratija«, | 06) Melikidze: »Umetnik-borac u prvoj H-
niji ideološkog fronta«, Iskustvo, 1948 br, 6,
»Neki francuski litenat — bogzna ikako je tome nesrećniku ime! — pronašao je reč impresionizam. Možđa je taj čovek
- bio poštenjak 1 tom reči je hteo samo ukratko reći da umetnici koje naziva impresionistima ne slikaju predmet kakav je ,već kako ga oni viđe. Ta reč je upala u svet nekako pre 30 godina kađ su Edđuarđ Manet i njegovi drugovi svojom umetnošću ustalasali Pariz, a prema tome i svu kulturnu Evropu. Šta su učinili? Ništa naročito. — Njihov jedini greh je bio taj što su bili umetnicl. I pošto su bili umetnici, hteli su i morali đa rađe po svome nahođenju iz sebe i iz svoga doba. Ali se desilo kao što se uvek dešava: pošto nisu hteli da misle glavom svojih otaca, da gledaju njihovim očima I da rađe njihovom rukom oglasili su ih buntovnicima i objavili im rat, u kome su, razume se kao i uvek, buntovnici pobedili.
Sve što se tađa događalo, događalo se već mnogo puta i pre i posle i događaće se na veke vekova. Kao što svaki čovek ima svoje lice i svoj glas tako ga ima i svaki narod i u narodu svaka decenija. Danas je naš umetnik Jakopič — a ko će biti sutra, ko li prekosutra? Bio ko bio: kad bi se držao za Jakopičev kaput i ne bi hodio svojim putem, ne bi blo umetnik pa makar naslikso deveđesetiđevet Jakopičevih breza«.?)
Po sovjetskim umetničkim revijama već duže vremema neprestano »definitivno« obračunavaju s imipresionizmom, naročito francuskim i uvek ga iznova proglašuju »dekadentnim«, kao »umetnost, iskorišćavajućih klaša, naročito buržoazije« i slično.”) I ovde je kao i u pitanju Courbet-a velika sličnost između ruskog shvatanja i shvatanja Gamulina. Kod ruskih »estetičara« je impresionizam umetnost, — buržoazije, a Gamulin čini korak dalje i proglašuje ga umetnošću. —v koljača pariskih komunarda. Sem toga ruski kritičari tvrde da su impresionističku tehniku mnogo pre Francuza praktikovali — Ruši, Razume se — nuški kritičari ne bi bili »ruski« Kritičari kad ne bi tako mislili ili bar po narudžbi taiko pisali,
Kod nas se đugogodđišnja diskusija o impresionizmu primiče kraju. Najpre su bili priznati slovenački impresioništi kojima &u neki još 1948 hteli sprečiti oficijelnu izložbu u Ljubljani. Isto je tako opšte priznat i francuški impresionizam, razume se ne kao ideal već kao značajan pravac u razvoju svetske umetnosti”) To dejstvo ne menja ni činjenica đa se kod imprešionizma ide za likom umetnosti koja je u prvom ređu bila vezana za inteligenciju i građanstvo, »On nam je izneo ljupkost života obasjamog suncem«, kaže Ramil Mokler o impresionizmu. Naš savremeni čovek uspešno izgrađuje socijalizam. On ima sve više osećaja i smišla za prirodne lepote, za lepote civilizovanog života, za ukus, za šaremilo života, On sve šire
· zahvata taj život i sve ga manje za-
dovoljuje određena uskost koja je u danima borbe i u prvim danima obnove porušene domovine bila prirodna i nužna. Plehanov je imao pravo kad je 1905 godine tvrdio da će u budućem socijalističkom društvu priroda biti bliža čoveku i da zato »treba primati da i impresionizam radi, ma da ne vazda ušpešno, u korist toga buđućeg društva«,!0)
Naravno: impresionizam je, naročito francuski, »uzak« na svoj način u preovlađujućoj udaljenosti od životne borbe proletarijata i naroda, od epike te borbe i njene veličine koja oduševljava za nova stvaranja. Putevi naše skulpture i &likarstva idu i ići će u svim tematskim pravcima koji pret&tavljaju ovaploćenje stvaralačkih sila
naše radničke klase i našeg naroda i.
doprinose veličini, svestranosti, razboritosti, raznovrsnosti i bogatstvu našeg duševnog života. Umetničkom kritičaru nude kamen i bronza Augustinčića, Kršinića, braće Kalina, Radauša, Bakića i drugih i slikarstvo i grafika Jakca, Hegedušića, Kosa, Stupice, Lubarde itd. veoma bogat materijal za analizu i osvetljenje buđućih puteva. To je čitava plejada najraznovrsšnijih umetničkih likova različitih po temperamentu, osećanju, načinu rađa, izboru tematike, umetničkoj školi, itd.
Svaki na švoj način oblikuje lepotu,
toplinu, težinu i veličinu našeg života „svaki na svoj način obogaćuje u· me{ničku riznicu naših naroda,
Drugo: Izmena vlastitih misli u različitim člancima može, doduše, biti sasvim pozitivna pojava, ali je kod Gamulina nekako suviše nagla i premalo zasnovana, Na primer, čitalac će se još sećati citata o francuskim impre·sionistima koji su, tobože, slikali »moralni lik svijeta koji je orgijao nad grobovima i tamnicama pariškog proletarijata«... Nekoliko meseci docnije Gamulin u »Republici«!) odgovara na kritiku njegovog &hvatanja impresionizma ovako:
»Stvarnost nekog vremena (a u času nastanka francuskog impresionizma to je upravo Komuna) posšlednji je kriterij svakog pa i umjetničkog saznanja, ona je mjerilo dostignute i oblikovane istime. Ne rađi se, đakle, kođ toga ni o kakvom odricanju ili neodricanju zna čenja impresionista, nego o historiskorazvojnoj klasifikaciji mjihova metoda o teoretskom ođređenju njihovih spoznajnih Wvaliteta, dakle o osnovnom teoretskom POCI materljalističkog tumačenja i ocjenjivanja društveno-idđeoloških pojava«.
Jasno je da ova izjava znači brisanje ili bar jako ublažavanje ranije citirane izjave. Zašto? To nam nije poznato., Dok je u prvoj izjavi ožigosao francuske imprešionište kao slikare — ubica komunarda, sad ističe da se
7) Ivan Cankar: »Naši umetniki«, Zbrami spisi XVI zvezek str. 55.
8) Iskustvo, 1948—490.
9) Materijali s diskusije na II kongresu likovnih umetnika Jugoslavije. .
10) Plehanov: »Proleterski pokret 1 buržoaska umetnost«, članak iz prve Mnjige Plehanova: »Umetnost i književnošt«, str. 221. Izdđanje »Kulture« 1940.
11) Republika br, 5 1950, Wtr. 304 | 308,
"i al. ZUBIN „“
LL 4 R_M LECI L, way AJ r"— | Sahir IPe" 1— i pao
IBM.
uopšte ne ide za »odricanje ili neodricanje značenja impresionista«, već za klasifikaciju „njihovog „metoda, itd. itd.
Alko se udubimo u ovu drugu izjavu o impresionistima, videćemo da je i ona uška i mepravilna, Impresionisti su delovali u vremenu kad »stvarnost« njihovog doba nije bila samo Komuna i kad je takođe na početku njihovog razvojnog puta Komuna zauzela srazmerno kratak period i bila ograničena na manji deo francuskog naroda. Ako bismo tako strogo posmatrali sadržaj i idejnost umetničkih dela, onda bismo doista morali doći do toga do čega je Gamulin i došao, — naime, do negacije idejnosti u umetnosti kod svega francuskog slikarstva (posle Delacroix-eve »Barikade«). Koliko je šire, dublje i stvarnije gledao na te stvari, na primer, Lenjin u svojoj Ooceni Tolstoja! Naša narodnooslobodilačka borba je bila »stvarnost« našeg doba, trajala je četiri godine, obuhvatila sve naše narode i završila se pobeđom naroda, pa još ni sada nemanio o njoj velikog literarnog teksta, dok su velika platna počela naštajati srazmemo vrlo kasno, Jedino su grafika i poezija nekako išle u'korak s tempom vremena. Putevi umetnosti su jnko komplikovani i zahtevaju brižijive analize i ne đaju se oceniti niti »likvidirati« kratkim vulgarno materijalističkim receptima,
Treće: U svojoj polemici s Frstom Hegedušićem Gamulin prebacuje Hegedušiću — gerasimovštinu. I na koji način? Prvo se na dugo i široko raspiše o tome da je karakteristika zZerasimovštine — težnja za monopolom, a zatim tvrdi ni manje ni više nego sle-
»Postojale su 1 kođ nas tenđence monopoliziranja 1 stvaranja osobitih položaja, tenđence podređivanja kritike, uništavanja slobodne 1 nezavisne kritičke misli, Hegedušićev referat je posljednji odzvuk tih pokušaja«.1?)
Kato stoji stvar s težnjom za monopolom u kulturi? Gamulin „tačno ističe da je u Sovjetskom Savezu težnja za monopolom (gerasimovština) izraz i plod revizije· marksizma. Zatim Gamuilliim tvrđi đa je kod nas težnja za monopolom plod »ostataka ideoloških i moralnih kvaliteta iz prošlosti«. Verovatno da ova misao nije više sasvim tačna, jer birokratske težnje koje še i u našem društvu u savremenoj etapi izgradnje socijalizma pojavljuju, po svoj prilici takođe rađaju stremljenja za monopolom u kulturi. Ali je kulturna politika naše Partije, kako pre Informbiroa tako i posle njega, težila za tim da spreči svake tendencije· za: monopolom i- uspevala je u stvaramju atmosfere slobođnog razma-
ha i utakmice što šireg kruga umetni ka i naučnika za što je kriterijuma rad, sposobnost i kvalitet, Nema nb kakve sumnje da baš u doslednosti ove politike leži značajan ključ naših uspeha i našeg napredovanja.
Da li je Hegedušićev referat odista »poslednji odzvuk tih pokušaja«, naime pokušaja monopolizacije? Nekoliko puta sam pročitao pomenuti referat i sve jače sam bio uveren da to
· nije tačno i da je istina sasvim suprot-
na: Hegedušić teži za većim razmahom slobodne kritike i slobodne diskusije, Pogledajmo njegove predloge koje iz. nosi u zaključkm svoga referata:
»U vezi sa svim rečenim predlažem, da se Upravnom odboru dade u zađatak: 1. đa razmisli i nađe načina, kako da podupre nastojanja, ukoliko se ona pojave za formiranje likovnih grupa prema likovnim shvatanjima i ličnim sklonostima; da omogući iemnošenje misli grupa i pojeđinaca, kako bi se izazvale diskusije i sukobi suprotnih mišljenja, jer će se u sukobima suprotnosti preka-. lti i uvjerenja ljuđi i krenut će se
ed;
Taa ja svrhu naći načina, đa se pokre–ne list organizacije u formi biltena džepnog formata ,koji bi izlazio povremeno kad se sakupi materijala bez obzira na vrijeme i ne vezan uz pretplatnički sistem a gdje bi svaki član mogao slobodno surađivati ,pitati i iznositi svoje mišljenje i braniti svoj likovni
; \ 18 da u vezi s Društvom književnika nađe načina, kako đa se dođe do orga-
niziranja sastanaka javnog karaktera, ~
gdje bi se diskutiralo o likovnoj problematici i svim pitanjima našeg kulturnog života, koja interesuju podjednako i književnike i likovne radnike, kritičare, kao i trudbenike naše zemlje«;13)
Bez obzira na niz izlaganja Hegedđušića o kritici, o čemu bi bilo potrebno
naročito diskutovati, sasvim je jasno ·
da Hegedušić teži za kvalitativnijom kritikom, za njenim razmahom, za
tim da se ta kritika oslobodi čtetnih ·
sovjetskih uticaja i da poštane vaspitna prvenstveno na osnovu svoga kvaliteta a ne na osnovu delenija apriornih pouka umetnicima, I to zdravo, borbeno i pošteno stremljenje je Gamulin proglasio „ostatkom — gerasimovštine! Sasvim je razumljivo da metođ koji sadrži tako velike nedostatke ne može poslužiti kao važno oružje ma-
pretka naše umetničke kritike. Ne mi-
slim poricati da u Gamulinmovim izlagamjima ima apsolutno tačnih misli; čak su i neki njegovi članci u celimi dobri, Ovđe se ide za isticanjem o-
noga što ometa naše napredovanje.
Isto tako se ovde ne radi o Gamuli-
novoj ličnosti, već jedino o shvatanji- .
ma i metođima koji su kod njega najočigledniji, i koji odražavaju ostatak vulgarizatorskih težnji u našoj kulturmoj sredini. Takođe nije važno ni to što ove probleme obrađujemo na primenu francuske likovne umetnosti. Ova principijelna pitanja naše kulturne politike i njenih osnova bismo mopli tretirati na primerima koje bilo druge umetničke ili literarne grame naših naroda ili pak drugih naroda. Tiče se samo praktičnih i zanimljivih primera koji treba da primcipijelmo :asvetle kulturno-političku problema-.
tiku, | 6
Sloboda u umetnosti i književnosti
Z ključnim izlaganjima pređašnjeg poglavlia smo se već pri-
bližili „problemu slobode „umetnosti i književnosti, Nama ·izgleda da Gamulin i izvesni dru-
gi kritičari. baš ovom problemu posvećuju suviše malo pažnje (vidi prvi broj »Umetnosti« koja se sem toga uopšte ne dotiče i problematike savremenog revizionizma u kulturi i umetnosti). Subjektivni stvaralac, umetnička ličnost koja na svoj način osećajno i misaono dohvata život i probija se đo novih saznanja, osećaja i otkrića za koje nije moguće dobiti recepte na tanjiru, — baš ta ličmost pretstavlja veoma važan faktor u razvoju umetnosti, Govoriti o idejnosti u umetnosti, o čitavom nizu uputstava za rad umetnika, a istovremeno ćutati o slobodi umetnika, o njegovom samostalnom «traženju umetničkog izraza tendencija naše savremene stvarnosti koja teži komunizmu, znači gledati samo jednu stframu porasta naše sgocijalističke umetnosti, Umetnik može stvarati samo ono što je sam doživeo, što ga je potreslo i osvojilo, što sam želi da radi a ne ono što bi mu neko jednostavno propisao. Kako stoji s pitanjem slobode i idejnosti kod Lenjina? li !
Lenjin je to pitanje obradio u svom genijalmom člamku »Partijska organizacija i partijska književnost«., U tom članku Lenjin upotrebljuje izraz »partijnost književnosti«. Šta &hvata on pod tim izrazom? Apsolutno ništa druso sem to da književnost koja želi biti književnost socijalističkog proletarija=ta »ne može biti individualna stlvar, nezavisna od opšte proleterske stvani,..« Tiče se, dakle, isticanja one misli koju je Lenjin docnije izložio prilikom diskusije s Tanačarskim { kad su se kod izvesnih pisaca — partijaca — takođe pojavljivale individualistične težnje »osamostaljivanja« od Partije, Te Lenjinove misli su nam se očuvale u njegovom projektu rezolucije »Proletkulta« — Ali Lenjin ne ostaje samo kod ove osnovne misli, U na= stavku članka »Partijska organizacija i partijska literatura« govori o drugoj strani tog opredelenja, — o slobodi književnika partijca i o slobodi umetnosti, »Mi smo daleko od toga da bi propoveđali nekakav istoobrazni &istem ili rešavanje zadataka pomoću nekoliko odluka. Ne, na tom području šematizam najmanje dolazi u obzir. A na drugom mestu:
»Sasvim je sigumo da je književnost najmanje podvržena mehaničkom izjedvanju, nivelisanju, vlasti većine nad manjinom. Sasvim je sigurno da u toj stvari bezuslovno treba osigurati veću slobodu ličnoj inicijativi, indiviđualnim prohtevima, slobođi misli i fantaziji formi i sadržaju«.
A govoreći o budućnosti sovjetske književnosti u socijalizmu, rekao je wo:
12) Republika, 1950, br. 5 str. 307. Referat o kome govori Gamulin bio je objavljen u »Republici« br. 2—, 195 g.
O ua OU Ve, a
»To će biti slobodna književnost koja u sebi ovaploćuje najnovije revolucioname misli čovečanstva pomoći iskustava i živog rađa socijalističkog proletarijata...« Tako Lenjin. S jedne strane rat buržoaskom individualizmu i buržonskoj ideologiji, saznanje nužnosti događaja i razvoja, a s druge strane ızvanredna pažnja prema slobođi književnika i slobodi književnosti. A ove Lenjino-
ve misli ne važe isključivo samo za .
književnost nego isto tako i za umetnost. A savremena praksa CK SKP(b)? · Grubo dirigiranje književnosšli i U- ·
metnosti „pri čemu se književniku dopušta mnogo manje slobode negoli u kojoj bilo buržoaskoj demokratskoj državi, Monopolizam. „»Rešavanje« problema pomoću »nekoliko dekreta« o literaturi, pozorištu, kinematografiji, političkom plakatu i muzici, Stvarno ništa više nije ostalo od Lenjinovih ideja o šlobodi književnika i umefnika. Shvatanje »partijnosti« u literaturi u tom smislu da za partijnost proglašuju sve »što kratkovido smn:;atraju da koristi određenoj političkoj taktici i socijalno ekonomskoj praksi, pri čemu su svoje želje i potrebe zamenili za objektivnu istinu« (Kardelj). Iskoriščavanje književnika i književnost
za laži i klevete. Ne samo idejna os-. i
nova, nego je i metod rada u &ovletskoj kulturi sve reakcionamiji, sve strašniji. :
Drugi kongres likovmih ume'nika Jugoslavije je odlučno osudio politiku dirigiranja umetnosti i istakao načela slobode umetnosti. Naravno je da slobođa umetnosti s jedne strane znači mogućnost najvećeg oslobađanja individualnih stvaralačkih snaga umetnika, a 3 druge strane borbu za što ve-
će oslobođenje od ostataka buržoaske . 3
ideologije ,revizionizma, indiviđualiz-
ma, konjukturizma (ovaj poslednji je
prema konstataciji Umetničkog žiria u Modernoj galeriji u Ljubljani glavni uzrok opadanja umetničkog nivoa kod
velikog broja likovnih umetnika Slo-.
venije za poslednje dve godine),
Sasvim je sigurno da je samo takvo · shvatanje slobode umetnosti u sklađu sa odlukama III plenuma CK KPJ o borbi za »novog, slobodnog ı odlučnog socijalističkog čoveka, čiji &u nazori široki i raznovrsni i kome su strani birokratizam i uniformiranost misli«. Nesumnjivo, sve to u najvećoj meri važi i za umetnost i baš umetnost pretstavlja važnog pionira u borbi za pobedu ovih principa.
Kod Gamulinovog 6hvhtanja idejnesti u umetnosti, pojmljivo, nea meSta slobodi umetnosti Gamulin stvarno i ne govori o njoj U wivai je i ta sloboda bitan faktor našeg mapret·. ka u književnosti i urretnosti.
13) Republika, br. 2—3 1950. Pomenuti referat je održan na O OJ tini ULUH:d zabruaža 1080. godišnjoj skuoštin
dj O iy Liy