Književne novine

bi i-:r'

a i, .

: | J ] u

by e“

ye koi

Nova

STRANA 5

Zan Kasu

»LEPA JESEN« — NOVI ROMAN | ZANA KASUA

| U francuskom izdanju »Žillar« izišao je novi roman Zan Kasua »Lepa jesen« U romanu su opisane poslednje godine života slavnog engleskog slikara Vilijama Ternera u Kokanhemu krajem prošloga stoleća, Francuski kritičar Rene Lalu, prikazujući novo delo Kasuovo u književnom listu »Le nuvel literer«, piše: »Posle više godina, Žan Kasu vraća se umetnosti romena. I to čini da bi nam pružio veoma tananu zabavu. U stvari, Lepa jesen, odvija se, u izvesnom smislu, kao Ovlaš romansirana biografija. S druge strane, ono nekoliizo izmena koje je Kasu sebi dozvolio sa autentičnim činjenicama omogućile su mu da ovoj priči da primernu vredđnost 1 privlačnost jedne moderne bajke.«

NEMAČKI PREVODI SLOVENACHIH PISACA

· Izđavač Eduard Kalser počeo je sa izdavanjem slovenačkih pisaca u zbirci »Slovenišche Dichtung«. Dosada su izliše tri kcnjige. U prvoji je objavijen izbor dela Ivana Cankara pod naslovom »Aus Florianita#«, u drugoj orevod klasične novele Ivana Tavčara »Herbstbiltc« (Jesenje cveće) a u treČoj bajke Frana Milčinskog. Knjige su štampane u tiražu od 12.000 odnosno 15.000 primeraka a preveli su ih Tomas Arko i urednik zbirke Fridrih Perkenig.

»ORSFORDSKA NNJIGA AMERICKIH STIHOVA«

U Njujorku je neđavno izišla iz štampe antologija američke poezije — »Oksfordska knjiga američkih stihova« — iz pera PF. O, Matiesena, prefesora književnosti i istorije na Harvardskom univerzitetu. Pri sastavljanjiu antologije Matiesen se rukovodio načelom da je bolje prikazati manje pesnika sa što širim i reprezentativnijim izborom iz njihovog poetskog stvaralaštva, nego uključiti u zbornik veći broj pesnika koji su prežive}i samo zahvaliujući jednoj ili dvema pesmama antologisop značaja, Izbor stihova u ovoj antologiji ukazuje na sastavljačevu žellu đa pretstavi đva stremljenja u američkoj poeziji — jedno, koje je naznačio svojim delom Volt Vitman, i drugo, koje je začeo Pdgar Alan Po.

BAVREMENI KINESKI ROMAN

Književnici Ma-Pem i Sin-Žun napisali su u stilu starinskoW narodnog romana delo »U gorama Luj-lana•, iz vremena seljačicih ustanaka protiv japanskih osvajača. Zahvaljujući sočnom narodnom jeziku, sklađnom ·starinskom obliku · i aMRtuelnoj temi ovaj roman je postao jedan od najpopularnijih i najčitanijih „Kkniiževnih đela u savremenoj Kini, Poređ njega, najpopularniji je roman „Kniiževnice Din-lin »Sunce nađ rekom Sangan», Koji je izišao i kod nas u dva izdđania (Nopok, Beograđ 190 — Mopok, Zagreb 1950) u kome je prikazan revolucionarni preoDbražaj kineskog sela, zatim roman Čon Liboia »Uragan« i »Gao Lan-đa« Ov-Jan-Šana koji govori o stvaranju zadruga u slobođnom kineskom selu. ,

KINESKA POEZIJA

Poređ niza zbirki lirsfcih pesama, u sawremenoj Kini afirmišala su se u prvom ređu dva velika, epa, i to »Život vozačice« i »Van Huj i Si Sjian-sjan« u kome pesnik Tjan-Cjian govori o ljubavi horca Van Huja prema mlađoj selianki Si Sjan-sjan,

MIKELANDJELOVA PROSLAVA

U ITALIJI

Krajem ovog meseca u Rimu će se završiti svečanost povođom 475 godišnilce rođenja velikog italijanskog slikara, vajara i arhitekte Mikelandiela Buonarotija. Glavne BVečanosti već su održane wu. Mikelandđielovom rodnom gradiću MKapreze. Uskoro će iz štampe izići jubilama zbirka sa oko tri JOE Mikelandjelovih slika, crteža i pro-

KNJIGA O SLIKARU KUNRBEU

Drugi tom knjige o velikom francuskom slikaru prošloga stoleća Gistavu Kurbeu, koja je izišla u izdanju Pjera Kajea u Ženevi, sadrži mnogobrojne neobjavljeme tekstove, stranice Kurbea o samome sebi, zm ostalog i jednu zanimljivu autobioa u, zatim fragmemte, umetnikove mlBli o umetnosti i politici (prema jednom rukopisa Mastanmjarija). Ova Knjiga pretstavlja živo sveđočanstvo o velikom franv umetniku i služi za svestranije u-

anje njegova života i dela.

( IZLOŽBA NORVEŠKE GRAFIKE U BAZBLU

| 4

| TI Bazelu je priređena veoma znečajna

„norveške grafike. Edvard Munic pretstavljen je na izložbi sa 74 rađa. Pcređ đela velikog norveškog slkara izložene mu Hrafike mlađih umetnika kao što su: "Tomas Brajvil, Ludvig Eikas, Hemrik Pine, Popi 3Obanosen, Stin Jonsen, Rigmar Iversen 1 dr,

___ZAVRŠEN TE XXV BIJENALE WM: 1 U VENECIJI Sredinom „prošloga meseca završem je XKV Bijenale u Veneciji. Ovu veliku me1 izložbu posetilo je, za 130 dana, či aca, otkupljeno Je 519 izloemih dela (256 italijanskih 1 36 stramih), kao i:227 predmeta dekorativne umetnosti.

O SMRT AMERIČROG PBVAČA AL, DŽONSONA

” Neđavno je umro Al Džonson, jedan od majpopularnijih pevača Amerike. Evropa ga je upoznala kao protagonistu prvog Uumefničkog zvučnog filma. Njegova, često istinski humana igra u tom filmu koji se zvao »Sonny boy«, smatrala se kao početak move ere u filmskoj glumi. A1 Džonson je umro u 64 gođini.

0 TELEVIZISKI PRENOS OPERE U NJUJORKU

opersica sezona u Njujorku, u Me\itenskoj eri počela je sa novom MVerđijevom operom »Đon Kar. Izvođenje je prenošeno televizijskim : ama, što je prvi prenos ove vrste u Americi,

NOVA KINESKA OPERA

Kineska Opera ima hiliađugodišnju tra-

( u. Jedna od karakteristika novih kine-

opera u tome je što su one većim de-

plod kolena iS OG REĆ opere,

Bg SIVO Oi OPan: učestvovalo pet au-

a boji su napisali libreto, i šest kompo-

ko se za neku knjigu može reći da

za nju važi ona stara latinska poslovica »Habent sua fata libri« O1 knjige imaju svoju sudbinu«), onda je to svakako knjiga Aleksandra Nikolajevića Radiččeva Putovan je od Petrograda do Moskve (1790). Pošto milje mogao naći štampara. Koji bi šlampao, iako je za nju dobio odo-

'brenje od cenzure, Radiščev je Kupio

malu štampariju i u svojoj kući u Petrogradu naštampao (bez svoga imena) Putovanje i pustio ga, u malom broju primeraka, u knjižarsku prodaju. Carica Katarina ubrzo je pročitala knjigu i naredila hapšenje pisca, a u isti mah naredila da se ta štetna knjiga potpuno unišli, tako da je ona odmah postala velika retkost, te se samo za njeno čitanje plaćalo na stotine rubalja. Iako je Radiščev posle smrti caričine amnestiran, njegovo Putova-– nje nije dobilo pomilovanžje, te se ši

rilo samo u prepisima. O Radiščevu, koji je tragično završio svoj paćenički život uzevši otrov (1802), nije se u doba nikolajevske reakcije smelo ni govoriti. Puškin je 1836 god. pogušao da objavi članak o Radiščevu, no i pored svega toga što se polemički odnosio prema Putovanju (uglavnom, sa stilskih razloga), ministar prosvete Uvarov nije to đopustio, smatrajući potpuno nepotrebnim da se »obnavlja uspomena na pisca i knjigu koji su savršeno zaboravljeni i dostojni zabora= va«, Tako se i dogodilo, Radiščev je bio maboravljen, te mi Hercem u raspravi O razvitKu revolucionarnih ideja u Wiusiji (1851) nije pomenuo Ovog začetnika ruske revolucioname književnosti. Tek kad je objavljena Puškinova rasprava u Celokupnim delima (objavljenim povodom dvadesetogodišnjice smrti pesnikove, 1857), Hercen je vildeo evoj veliki propust, pa je odmah, na osno= vu jednog prepisa, izdao Putovanje u Londonu 1858 god. Tago je formalno shkimuta zabrana s Putovanja deset godima posle toga, ipak se ono nije moglo štampati u Rusiji: dve knjige skupljenih dela Radiščevljevih uništene su 1872 god. još pre no što su izišle iz štampe; to će-se dogođiti i s izdanjem Putovanja ođ 1903 pod. Pre toga je (1888) A. S. Suvorin dobio dozvolu da štampa Putovanje u sto primeraka! I tako je revolucija, koju je toliko žarko želeo i nagoveštavao u svom delu pisac Putovanja, domela slobodu i njegovu proskribovanom delu: prvo „potpuno i naučno spremljeno izdanje izišlo je u gođini prve ruske revolucije, 1905, đa bi se u iđuće dve godine pojavilo još osam izdanja! U sovjetskom izdanju od 19536 podine učinjene su još neke popravke i đopune feksta na osnovu ru-– kopisa Radiščevljeva odobrena od cenzure i jednog prepisa iz XVIII veka. Posle sto i šezdeset, godina ono izlazi na našem jezigKu, kao klasično de-

lo ruske književnosti, kao jedan od.

najsvetlijih proizvođa ruske revojlucionarne misli.

Kad viđimo, dakle, takvu sudbinu ove knjige, onda se pitamo: otkuđa toliki strah carskih vlasti i samih careva — od Katarine II pa do Nikolaja II — od te knjige i njenog pisca, koji je zbog nje suđen na smrt, pa pomilovan na deset godina Sibira, ođakla ga je spasla. caričina smrt i izdašna pomoć prijatelja? To je otuda što je ta knjiga nosila u sebi seme revolucije, što je bila uperena protiv vladajućeg društvenog poretka — feuđalnog ropstva mnogomilionskih masa ruskog naroda i protiv same osnove državne vlasti na kojoj je on počivao — car– skog samodržavlja. U toj knjizi, kao da &u se sa stranice na stranicu množili oni zloslutni, strašni stihovi. iz pesme Sloboda, koji su odjekivali kao zvuci truba jerihonskih: »Pojaviće se ođasvud oružana vojska, nada će svakoga naoružati; krvlju krunisanoga tiranina već svako žuri đa .spere svoju sramotu. Vidim: oštar mač svuda blista. U različitim oblicima kruži smrt lebdeći nad oholom glavom cara. Likujte, okovani narodi: to je osvetničko pravo prirode odvelo cara na gubilište!«

Taj glasnik slobođe je nekadašnji student lajpciškog univerziteta, pa čitalac i učenik francuskih filozofa materijalista i prosvetitelj (Helveciia), Mablija, Rusoa), a, po povratku u Rusiju, činovnik carske administracije, koji će se, napojen slobodarskim idejama, naprosto zgroziti od strašne nepravde feudalnog društvenog postrojenja, a onđa to iskreno, s neobičnom dotada građanskom smelošću, izneti u svojoj kiijizi. Katarina II, koja je njegovu knjigu upravo gutala od korica do korica, praskala je od besa, njeno raspoloženje vidi se najbolje po marginalijama koje je stavljala čitajući knjigu. »Pisac je ispunjen i zaražen francuskom zabludom, — pisala je ona; — na svaki nočin traži i sve mogBuće zaštićuje samo da umanji poštovanje vlasti i vlađara, i da naveđe na– rod na negodovanje protiv uprave i upravljača.«) No to ne znači da su ideje Radiščevljeve bile naprosto presađećne misli francuskih naprednih filozofa i levih pisaca. Već u nekoliko prethodnih radova, Radiščev je ustao protiv samodržavlia i feudalnog poretka, i to onda kađ je pugačovska buna uzbudila duhove, kad se u Dpublicistiku i umetničku mnjiževnost toga vremena polako probijaju demokratska s"vatanja, što znači da su u društvu već postojale snage koje će prihvatiti demokratske i revolucionarne misli i uvideti potrebu izmene društvenog uređenia. Međutim. za otvoren, javan i smeo istup bio je sposoban samo Rađiščev, koji će za svoje delo poći uspravna čela u Sibir, kao što će za svoju revolucionarnu delatnnst ići tamo revolucionari književnici i publicisti — dekabristi.

demokrati revolucionari 60–tih godina

i dr. - ; A. N. Radđiščev, Putovanje od Petrograda do Moskve. Izdanje

Kulture, Beograd, 1950,

*) Najvažniji literarno-istoriski podaci uzeti iz D. D. Blagoja, Istorija ruoda; literature XVII veka (M.

Krešimir OGeorgijević

Revolucionarnost Rndiščeva u Putovanju u tome je što je tu skinuta maska sa sjajne katarinskopotemkinske epohe — i ohkrivena mračna slika rus!» stvarnosli toga vremena. Sam pisac u posveti »najdražem prijatelju A. M. Kutuzovu« kaže: »Pogledah oko sebe — patnje ljudske dušu mi raniše; skrenuh pogled u sebe i videh da nesreće čovekove dolaze od čoveka, često samo zato što ne posmatra pravo predmete koji ga Okružuju«. Istini treba pogledati u oči, skinuti »prevez s očiju«, »Trgoh se iz svoje čamotinje, u koju me behu vrgle osećajnost i samilost; osetio sam u sebi dovoljno snage da se usprotivim zabludi * — neiskazane li radosti! — osetio sam da svako može da učestvuje u dobročinstvu prema sebi sličnima...« A ti o kojima j” reč, koji su njemu slični — to su ljudi savremene mu Rusije, to su ljudi milionskih masa ruskog i drugih naroda, masa koje su porobljene, obespravljene, ponižene. Znači, Radiščevljevo Putovanje je reč za čoveka to je protest protiv ropskog „ugnjetavanja ruskog čoveka, optužba protiv onih koji su dve trećine ruskog naroda držali u okovima, kako to kaže na jednom mestu. Eto, ta ruska stvarnost nije se mogla naći u zapadnjačkim knjigama koje je čitao i u kojima se napajao slobodarskim idejama; ostalo je, dakako, bilo tamo — kao žto je to književna vrsta putopisa — Sternovo Sentimenta!no putovanje ili Rejnalova knjiga o dve Indije. No dok je Sternu i drugim sentimentalnim putopiscima manje stalo do toga da slikaju data stvarnost, a više nastoje đa izraze realcciju osećanja, čuvstava na

Aleksandar Radđiščev :

događaje, dotle su Radiščevu glavno događaji i pojave stvarnosti, koje on propraća svojim ogorčenjem protiv ugmjetavanja i bespravlja, i svojim oduševljenjem za &lobodu. Time je on zapalio buktinju slobode koju će otsada predovat:i jedan drugom svi pravi ruski pesnici i stvaraoci — od Puškina i Ljermontova do Njekrasova i drugih revolucionarnih. demokrata, do Telstoja i Čehova, pa do Gorkog i velikog Lenjina. »Ja gledam Kroz celo stoleće«, govorio je Radiščev. Putopis je, dakle, najbolje odgovarao kao književni rod da se prikaže ruska stvarnost onog vremena. Putovanje od Petrograđa đo Moskve dugo traje, na poštanskim stanicama menjaju se Fonji, susreću se ljudi, prolaze sela i gradovi; pisac posmatra život koji promiče pored njegovih kola, beleži razgovore s ljudima — plemićima, trgovcima, činovnicima, intelektualcima, seljacima, čita zaboravljene ili dobijene beleške drugih putnika, — i pred njime se otvara dotađa

ERVIN ŠINKO

KNJIŽEVNE'NOVINE

ADIŠČEV NA SRPSKI

neslučena slika, sva prošarana crninı bojama bed", biča i kamdžije, jauka, ropskog rada gstrašnog umiranja. A izlaz iz tosgm stanja? kako pomoći se-

ljaku-kmetu? Bve proročkih. reči pi-

ščevih: »Uverio sam se iz mnogobrojnih primera da je ruski narod vrlo strpljiv i da može da trpi do krainje granice ali kad „dođe kraj njegovu strpljenju, ništa ga ne može zadržati da ne postane nemilosrdan ... «

Već se i navedenog vidi đa Putovanje nije putopis u običnom smislu reči. Tu su no elistički obrađeni događnji iz života plemstva, građanstva i seljaštva, susreti s ljudima, razne epirode iz stvarnog života, što sve daje delu svežu, realističku boju, čak i onda kad se u obliku sna prikazuje dvorški život na dvoru Katarininu. Osim toga, tu su i projekti o oslobođenju seljaka (tobožnji caričin manifest) i o dođeliivanju seljacima zemlje, pa dokumentovani članci (ponekiput u vidu napisa izmišljenih ličnosti) o raznim političkim, društvenim i kulturno-književnim pitanjima (tako o cenzuri, o Lomonosovu i dr.). No baš zato je Putovanje stilski hetexogeno, nema jeđinstva stila, »varvarskog je stila«, po reči Puškinovoj: taj stil je, ra jednoj strani, crkvenoretoričan, na drugoj, sentimentalnopatetičan, na trećoj, realističan, na četvrtoj, nmaučno-prozaičan. Zato se i u Radiščevljevu jeziku isprepliću dve jezičke stihije, kako to konstatuje prevodilac Dr Kiril Taranovski u svom pogovoru: »jedna — knjiška, učena, star?siovenska, i to ne samo u rečniku, nego i u morfologiji i sintaksi; druga — živa, razgovorna, ruska, s elementima iz narodnoga jezika«. Nastojeći da sačuva »stilski mozaik« originala, prevođilac nije mogao da zadrži i crkvenoslovenske elemente, koji u našoj današnjoj upotrebi daju govoru iroično obeležje, nego je drugim sredstvima (ugla*nom bibliskim stilom) arhaizovao i svečano obojio jezik. U takvom obliku, srpski prevod Putovanja potekao je iz pera koje je taj posao obavilo s najviše znanja, stručnosti i odgovornosti.

Klasično đelo prvog ruskog revolucionara izlazi nešto posle dvestagodišnjice od njegova rođenja 1749—1940). Pa iako je tom prilikom napisano dosta jubilarnih „članaka o Radiščevu, ipak je trebalo — iako samo delo govori o svom piscu i vremenu u kome živ: — jednom uvodnom reči upoznati čitaoca s Radiščevim i njegovim dobom; prevodilac je đao samo podatke o izdanjima „dela i o prevodilačkim problemima. On je dao i komentar, koji je brižljivo i stručno urađen; ponegde ipak nedostaju objašnjenja: tako o naslovnom motu dela, uzetom iz Tredjakovskog: »Čudovište debelo, krupno, ogromno, stogrlo — laje... «, što se odnosi na carsko samođržavlje; potom je trebalo dati kratku belešku p POSO SNM o pojmu »koleški asesor«

Putujući kroz Tobolsk, u daleko progonstvo Sibira, Radiščev je. ovako ođgovorio na pitanje ko je on i kuda putuje:

»TH hoćeš da znaš: ko sam? šta sam? kuđa putujem?

Ja sam onaj isti što sam bilo i što ću biti celog svog veka:

Nisam «stoka, ni drvo, ni rob, već čovek...« +

Čovek, dakle, to je osnovna misao i težnja pisca i čoveka Radiščeva, to je osnovna misao njegova Putovanja, ruka koju kroz stoleće pruža Gorkom: »Čovek — to zvuči gordol« Dobijajući ovo klasično delo za našu književnost, u času kad je naša socijalistička izgradnja, usprkos svih teškoća i smetnja, u najvećem. jeku, mi možemo naglasiti upravo tu najbitniju, humanu, ljudsku stranu ovog dela.

aaa aaa „O Me

MILE KLOPCIC

| OPCIC

BROJ 48

REKOVALCEM

JUGOSLAVIJE „|,

aj, Jezikavti vi, tako hrumeč kričite?

Kaj draži vas tako, da šli ste v ta Mar to, đa smo s krvjo si zmago priborili za svobodni obstoj, ne da bi spet klonili? Po naši volji ne, po vaši je ta spor!

Bila in še je v nas mogočna, irdna ver;

da reke se zlijo nekoč v oenoten tok.

Zakaj to vero zdaj nam vaša laž zatira?

Tako je blizu bil, zđaj se odmika rok,

ko bratje stopijo v res bratsko družbo eno! Kđaj vrnete nam spet to vero neskaljeno, đa v njej se vsi zbero?

Kaj draži vas tako, da šli ste v ta nazdor? razdor?

Kdaj v4ravec prizna, da vedoma potvarja in gre z Jažjo na moč, ki čuđeže ustvarja” Kdaj in kako, kako? To je vprašanje, to! Ne reši ga nikdar ne sila ne ukaz,

pač pa priznanje, boj in čas!

O strah in stud! Vi, ki ste brali, kar mi s krvjo smo napisali, imate zdaj prezir za kri, ki tekla vam in nam je skupne bojne dn da člen zvarila bi železen! O strah in stud! Vam, ki spoznali v dđejanjih našo ste ljubezen, to čuvstvo prav nič ne velja, in vse ste mirno poteptali, kar vrelo nam je iz srca! Sta vest in čast vam pojma prazn. Je vredna več sebičnost blazna, ki žal vam zmedla je duha? Zakaj, zakaj vse to? Ker nismo se udali, ko priđivjal pogubni je vihar, ker nismo pređenj popadali, ki rad bi bil nam gospodar? Zato nemara, ker ugonobili tujinsko in đomačo smo napast in s svojo smo krvjo vrnili dđeželi mir, svobodo, čast?

7 Ni hdđo od vas tedaj na vamo se zalezel in odonđođ drhte oprezal, đa tuja kri, tuj bajonet odpre mu lino v novi svet? Ta naj se plazi zdaj pred vašimi ukazi, ta veđoma lahko prepušča se lažem. Nam je resnica ščit, obramba so dokazi, mi dejstvom verjemo in svojim le očem:

Fabriških đimnikov povsod rasto gozđovi,

na. rekah. dvigajo mogočni se jezovi,

plavži gorć, v zemljo građimo nove rove,

iz naših luk plujo nam lađe v vse vetrove,

kjer jalov bil je svet, kalć že nove setve,

močvirja nam rodć doslej neznane žetve, sami in zase zdaj

zaklade trgamo iz črnih zemskih slojev, ki naši so za vekomaj,

povsod je delo, znoj, povsod vrvenje strojexi. noč za nočjo in dan za dnem.

To je pogled, ki nuđi se očem!

Kaj torej vaše klevetanje?

Za vaše grožnje in laganje

ne zmeni se naš silni tok. Po mislih naših glav in s silo naših rol uresničujemo vse tiste drzne sanje,

ki mnogo je rođov

težko ftrpel ozanje, ki zanje mnogo jih je leglo v hlad grobov!

006000

Poručujemo mi vukovi

a uvođ neka ovde dođe mala / priča koju jo napisao prije više od petsto godina veliki talijanski majstor Đovani Bokačo. Riječ je o Žiđovu Abrahamu, pravednom i poštenom čovjeku, koga je njegov prijatelj kršćanin veoma požalio, što će mu zbog krive vjere propasti duša. Židov ipak nikako nije htio ni čuti o pokrštenju, ali kada je doputovao u Rim i tamo promatrao ponašamje pape, kardinala i drugih prelata i dvorjanika, kako svi redom bez lHustezanja, grižnje savjesti i stiđa griješe bludno, kako trguju ljudskom krvlju, — tađa je odlučio da se pokrati.

»Čovjek bi rekao« — zaključuje Abraham — »da se vaš pastir, a s njim i ostali svećenici, trude da unište i izbrišu sa zemlje kršćansku vjeru, umjesto 134 budu nien glavni oslonac i potpora, Ali, kako vidim, ne samo đa im ne uspijeva da unište vašu vjeru, već oma neprestano napreduje i postaje sve slavnija i sve jasnija: zato imam razloga da povjerujem da je Duh Sveti njen temelj i potpora, i đa Je ona istinitija i svetlija od sviju ostalih vjera«.

Zašto sam ispričao ovu malu priču? Zato što ova duhovila i vesela priča nsdjednom poslaje strašno ozbiljna kada je primjenimo ne na papinski dvor XIV sloljeća, nego na Nepogrešivoga NX mloljeća, na Stalimna, na njegove karđinale i njegove veće i manje dvorjane.

Bruji etar od gukanja golubova mira. Svi su ti golubovi mira pošli na put po zapovjesti velikoga Nepogre šivoga, lete oni i lebde i slatko i drožesno i srdačno i blago kao što dolikuje pravim golubovima, guču na primjer u Budimpešti tako da — podsjećaju na bijesne ratoborne prijetnje i halucinantni ugođaj predratnih Hitlerovih delirantnih mitinga. | U Budimpešti se recituje pjesma o Titu. Da, naslov je pjesme »Tito« Pi-

sao ju je mađarski trudbenik pćra i recitovao ju je mađarski glumac. Možda su isti taj trudbenik pera i isti taj glumac pisali i recitovali prije deset godina isto ovako o Staljinu u plemenitom nacionalnom uzbuđenju: »Mi ćemo njegove kosti prosuti u vjetaY«.

To je bolji slučaj. Ali je moguće ji to, da su i stihotvorac i glumac mladi ljudi i ako je tako, to je doista divan primjer kakav odgoj dobija danas Mađarskoj »komunistička« omladina, kako odvratno, sramno i podlo truiu duše Staljinovi peštanski kardinali i to u ime Marksa i Lenjina.

'Guču i guguču staljinski golubovi mira. Čudni golubovi. Na Budimpeštanskom kongresu pristalica mira koji je bio održan samo nekoliko dana prije onog njega dostojnog šefildskog odnosno varšavsKog aastanka, jedan službeni mirotvorac okvalifikovao je sa tribine narode Jugoslavije kao »vu-· kove koji vrebaju na našim južnim granicama«.

Blago rečeno to je nesumnjivo doista veoma originalni i naročiti način propagiranja bratstva i mim među narođima. Tako originalni i nı-očiti. da se može utvrđiti poput Bykmčava Abrahama: ako ne uspiju :zazvati ra? na Balkanu odnosno u svijetu žak ni ovakvom propagandom ıni? OMIda snage mira mora da su zaista muć. ne onda mi »vukovi« mora deep smo zaista nepobjedivi u našoj odlučnoj volji, za vlađavinu duha čovječnosli, poštenja i mira među narodima.

Slavili smo mi tu u Jugoslaviji trideset i treću godišnjicu velike Oktobarske revolucije. Slavili smo je dozivajući veliki lik Lenjina. Lenjinove misli, dozivajući velike i divne ciljsve revolucionarnog ruskog pDroletarijata. Činili smo to u vjeri da ove misli i ovi ciljevi važe i danas, unatoč svemu i danms. Slavili smo tu godišnjicu ovdje u Jugoslaviji, odlučni da radimo, živimo i pobjeđujemo i

dalje u duhu lenjinskog Oktobra. Jer je ono što je veliki Oktobar dao svijetu, naše, neotuđivo je bilo naše, naše je postalo u ratu, u našoj Revoluciji, naše je u našoj današnjoj borbi koju vođimo zato, da sačuvamo i razvijamo tekovine neš- Revolucije za dobrobit našu i za dobrobit svih naroda svijeta, i

Slavili su međutim veliki Oktobar i u Moskvi i u onim zemljama, u kojima dobro đresirani mali nepogrešivi plešu onako, kako zvižđi veliki Nepogrešivi. I ako je čovjek i pomalo pratftio, kako su oni slavili veliki Oktobar, onđa je morao „neminovno osjećati, takvu užasnu katastrofu doživljuje danas međunarodni radnički pokret. Užasnu, najužasniju katastrofu od svih dosada doe”''vljenih.

Međunarodni radn:čli pokret doživio je već mnogo teških udaraca. Udarce koji su označeni hiljadama i desecima hiljada okrvavljenih i pregaženih tjelesa. Poslije takvih udaraca spuslio se „ponekad za više godina mrak i grobn fišina na pojedine zemlje, a tupi krvnici mislili su da su pobijedili. Uvijek se pokazalo da su krvnici bili glupi u tom njihovom vjerovan'u. Radnički pokrei. borba za život, za ljepotu i za čovječnost jači su od svakog nasilja. Snaga same stvarnosti zehtijeva borbu sa neodolijvom mužnošću prirodnih zakona i tjera je uvijek nepobjedivo naprijed.

Upravo zato nisu najkrvavije katastrofe međunarodnog radničkog pokreta on koje su najteže. Nisu bile najteže katastrofe međunarodnog rađničkog pokreta pojedine krvavo pre: gažene revolucije, nego momenti kadč je radnički pokret doživljavao moralne katastrofe.

Jedna od najtežin moralnih katastrofa bila je ona 1914 kađa je Druga internacionala oskrnavila sve nađe i

vlastiko ime le posta:P izdajujk ideja koje je ona sama širila kroz decenije među milijune radnika i naroda svijeta. Tada smo mislili đa nikad još nije bio i neće biti veći i strašniji pogreb ljepših i plemenitijih nada. I bilo je miliiune i milijune razočaranih koji su tada mislili da ono što je tu propalo — vjera u internacionalizam i vjera u revoluciju — vjera u čovjekovu pobjedu — nikad više uskrsnuti neće.

Oni koji su tađa ovako očajavali, nisu imali pravo. U divljem mraku bestijalnosti i uništenih nada, u krvavom dimu svijeta koji se pretvorio u klaonicu, zaorila se oštra i pouzdana rijež razuma, zablještale su u novom sjaju vjera u suđbinu čovjekovu i nada u čovjekov put i u smisao toga puta. To je onaj dan, kada je u svakom kutu ove naše obeščašćene planete poštalo poznato novo ime, ime Vlađimira Iljića Lenjina. Njegovo ime je zvučalo kao veliko ohrabrenje: ništa nije izgubljeno, ništa nije jače oc revolucije, a revolucija je tu s njom je pošla na triumfalni put neotuđiva VOlja za razumnim životom, za čovječnošću, za ljepotom i pravdom.

xUsred smrti netko je progovorio o životu i ne samo govorio o životu, nego i krčio put prema njemu.

Ova moćna nađa kao đa je danas pred našim očima podvrgnuta ruglu. Nadu čovječanstva u socijalizmu upropašćuju, raetvaraju i ruše oni koji se usuđuju da se nazovu Lenjinovim ba= štinicima i učenicima.

Kad već govorim o velikoj Oktobarskoj revoluciji... Tada sam bio vojnik u austro-ugarskoj vojsci. Bio sam u Bukovini. Naš streljački rov se nalazio svega na nekoliko stotina koraka od ruskog. Njegova ekscelencija feldmaršal-lajtnant Nađ Pal lično držeo nam je govor o tome, da je zabranjerm» svaki dodir sa Rusima. Ta zabrana bila je popraćena prijetnjom đa ćo svaki Woji bude uhvaćen u razgovoru sa nekim ruskim vojnikom, biti strijeljan na licu mjesta. Feldmaršallajtnant Nađ Pal strašno se bojao da ne saznamo rusku istinu, Lenjinovu istimu, i ako je buđemo saznali da će to utjecati na naše držanje prema njegovoj ekscelenciji.