Književne novine

“o.

>

:+

' '

,

Prvo posleratno izdanje Djalskoga

(Ksaver Šanđor Đalski: Izabrane pripovetke. Izd. »Prosvete« Beograd 1950)

| Zanimljivo je đa je pored žive ak-

iivnosti hrvatskih izdavačkih preduzeća, koja nije zapostavila ni starije hrvatske pisce (Kovačića, Kozarca, Draženovića i dr.) prvo posleratno

-_ izdanje pripovedaka Ksavera Šandora

Đalskog izašlo sada ne u Zagrebu, već u Beogradu. .

Za ovo »Prosvetino« izdanje dao je iscrpan predgovor Kvyrešimir Georgijević. On je detaljno ocrtao piščev lik

i ukazao na glavne izvore njegove velike popularnosti u svoje vreme. podvukavši da je otpor protiv tuđina i tuđinštine bio važan činilac u razdoblju kad je Đalski objavljivao svoje romane i pripovetke, Ujedno su u predgovoru plastično prikazane društveno-političke prilike za vreme stva ranja Đalskog — »dogorevanje feudalne plemićke Hrvatske, uklanjanje s vlasti feuđalne vladajuće klase i ukidanje oslonca te vlasti, nadiranje stranaca feudalaca i kapitalista u Hrvatsku, pritisak tuđinskog činovničKog aparata, pojavu i porast buržoazije i njeno sve jače ulaženje u javni politički i kulturni život Hrvatske«. U predgovoru su istaknute i odluke pojedinih glavnih dela ovoga pisca koji je, po opšlem mišljenju ondašnje Kritike, uz Josipa Kozarca i Vjenceslava Novaka, bio jedan od najistaknutijih pretstavnika ranog hrvatskog realizma.

U ovo izdanje ušle su neke od najznačajnijih pripovedaka Đalskog, objavljene u svoje vreme u zbirkama »Pod starim Kkrovovima«, »Iz varmeđinskih dana« i dr. koje su, pored njegovih glavnih romana, obezbedile svome piscu sigurno mesto u novijoj hrvafskoj književnosti.

Đalski je bio đarovit slikar prelaznog stanja u kome se nalazila hrvatEka inteligencija u njegovo vreme, Što donekle potvrđuju i pripovetke iz Ovog izbora. Po hronološkom redu, ovde je data njegova prva i već klasična novela pod naslovom »IIlustrissimus Batorich« štampana 1884 g. u »Vijencu«. U njoj je Đalski, ma da početnik, sa najmanjim pripovedačkim sredstvima, izvajao vanredno živ lik glavnog junaka koji se, i pored izvesne sličnosti sa »starovremenskim epahijama« iz ruske književnosti XIX. veka, od njih mnogo razlikuje po svom osećanju da se »počelo sve jačim šumom javljati novo vrijeme«,

iako, naravno, ni on »pouzdanja i vjere po sebi nije imao u taj novi svijet, a odijeljen sasvim od njega, još je manje mogao razumjeti njegovo gibanje i polet« i ma da »bol što su svi ideali njegova vremena porušeni i od mlađih zabačeni, učini ga kojiput nepravednim, dapače i nerazumnim ...«

Pored ove možda najpoznatije pripovetke Đalskog. ušle su u izbor još neke iz iste sredine, uglavnom s istim odlikama, među kojima se ističe »Četiri zadnja gornjaka«, sugestivna po mirnom načinu kazivanja i obradi motiva o propalom plemiću koji čuva ljubomorno poslednje ostatke SVOE nekadašnjeg »gospodstva« i neće da ih se odrekne ni po koju cenu — m0tiva koji je više puta obrađivan u našoj književnosti.

U nekim pripovetkama socijalni motiv jače je naglašen, kao na primer u »Pripovijesti bez naslova«, pa je tako zastupljena i ova straha stvaranja K. Š. Đalskog.

Poslednia pripovetka u zbirci (»Le-

genda iz dvorišta kbr. 15«) dosta prigodna, sa sladunjavom i razvučenom umetnutom božićnom pričom, mogla se zameniti nekom drugom iz zbirke »Bijedne priče« ili »Diljem doma«, koja bi jače podvukla piščev realizam. . ' Na kraju teksta dat je rečnik nepoznatih reči i izraza, bez koga bi se čitalac teško snašao. A snašao bi se još bolje da je rečnik.potpuniji. Može se desiti da čitalac potraži u rečniku reči iz teksta, kao što su na pvimer: taviđati se, namira (priznanica), trta, rivati, petakinja, štagali, prosvjedovati, nesetni, tarok, sučija, skoroteča, latak, spočitavati, tram, laparija, Tibež, »klopicki«, poculica, bokčec, nehinjen, prisega, rogoboriti, karnosni, pačulije, kaviranje, basam, nevježa, franciškan, pater, ofajstvo, šajba, racica, krapec, majerica, karniol, batav, svrža, naređa, škafić, barliče, rastepen, čežak, juričica, brenta, brentaš, preseka, đeĐeran, smočnica, itd. Ali ih neće naći.

Najzađ, moglo bi se primetiti da je piščev pseudonim Ksaver Šandor Đalski na koricama i na prvoj strani knjige nepravilno i bez razloga sVeden na K. Đolski, kako se autor ovih pripovedaka nije nikad potpisivao.

Gvido TARTALIJA

U pesnikovoj radionici

Nedavno je Gustav Krklec u ovom lismı obratio pažnju mlađim pesnicima na potrebu da svoje pesme očiste »od pleve« pre nego što ih pošalju u štampariju. Preporuka je mogla biti proširena i na neke starije pesnike koji takođe objavliuju pesme s nedostacima koji se često s malo pažnje mogu lako otstraniti, te čovek mora da se upita zašto to nisu učinili. Zar svoju pesmu nisu pre objave glasmo pročitali? Ili, što je nisu dali nekom prijatelju đa je niima glasno pročita? Tako bi svakako otkrili te, često sitne, mrlje koje od lepe pesme prave rđavu, da ne kažemo ružnu. Korist od Krklečeve preporuke biće još veća ako se na objavljenim pe· smama ukaže na nedostatke i pokaže kako su oni mogli biti uklonjeni. Za to bi bilo mnajzgodnije osnovafi u »Književnim novinama« stalnu rubriku, otvorenu svima čitaocima, u kojoj bi se stalnom saradnjom čitalaca, kritičara i pesnika postiglo više nego kritikama posle objave zbirke pesama, kada se nedostaci mogu popraviti tek u drugom izdanju.

Evo jednog primera iz Koga se vidi kako je zamišljen taj posao.

U jednoj vrlo lepoj pesmi, 8 tečnim

i pravilnim stihovima u dvanaester-

cu, nalaze se i ovi stihovi:

1) »sa maramom bijelom dugo mu mahala«;

2) »ili su kraj rijeke bijelo rublje prale«;

5) »da i u smrti gledaju ko žive«.

Prvi stih ima trinaest slogova, dakle jedan više nego što sme da bude.

Predah je posle sedmog sloga, koji

pomeranjem dotađašnjeg predaha či-

mi đa taj stih zvuči kao proza. Međutim, lek je prost: umesto »sa« 6ktaviti | »8« i stih je dobar.

Možda će pesnik u svoju odbranu

_ navesti da je tako napisao jer »bijelom« čita kao »bjelom«. Ta še odbrana može lako obesnažiti primerima iz same pesme, pošto je docnije stavljeno dvaput »bjelo«.

MRHHHAHHWHIHA OI y411110180110041440111141111011100011010111 1110 IIG 111 HHHHIINIINMHIMIJ

Se ara Taa teta

U drugom stihu imamo opet predah posle sedmog sloga, a posle predaha imamo opet sedam slogova, dakle u stihu četrnaest umesto dvanaest. Lek je i ovde prost: umesto »ili« staviti »iP«, i umesto »bijelo« staviti »b'jelo«.

Treći stih je jedanaesterac, jer je predah posle petog sloga, umesto DOsle šestog. Treba dodati iedam slog: umesto »smrti« staviti »samnrti« ili, možda bolje, umesto »u smrfi« staviti »posle smrti« i stih je pravilan. Komist od ove druge izmene bila bi i ta što bi se ukinuo zev »da i u«, na što pesnik takođe treba da bazi.

Ovo je prilika da se rexne nekoliko reči o stihovima u južnom #narečju. Nekiput pesnik piše »ijece kao jedan slog, a nekiput kao dva sloga. Pravilno je ovo drugo, jer naš jezik ne zna za diftonge, a } kad bi znao, čitalac takvih pesama ne zna kako treba da pročita.

Druga napomena kojoj pomenuta pesma daje povod je ovo. Naš je stih silabičan, to jest, u njemu je od mačaja broj slogova,a ne broj arzš kao za druge akcenatske stihove (nemački i engleski). Zato pesnik, kad je usvojio jeđan stih za celu pesmu, mora u svagom stihu da napiše isti broj slogova 8 predahom (cezurom ili dijerezom) na istom mestu.

Svetislav PREDIĆ

Džon Pristli niie nepoznat beogradskoj pozorišnoj publici. I bre premijere »Inspektor je đošao«, a ma pretstavi »Dođoše do grada« „(prikazanoi u Narodnom pozorištu 1946 g.), mogli smo da upoznamo vrednost ovog progresivnog dramskog pisca koji u savrememoj emgleskoji literaturi zauzima markantno mesto.

Po specifičnosti svoje obrade, Pristlijev dramski rad spada u vrstu onih dela, koja su „neuobičaiena i malo neprikladna za scenu realističkog pozorišta. Otuda, prirodno, što je jedčm deo publize, pretstave »Inspektor je došao«. ostao nešto zbunjen (delom i zbog režije). Očigledno, radilo se o nedovoljnom razumevanju te specifičnosti.

Pristli, naime, pripađa onoj grupi književnika koji — đa bi iskazali svoiu misao — grade delo čija će lica i njihove akcije. radnju i nien tok, probleme i njihova rešenja, podvtći svom subiektivnom Bgledaniu. i oceni. Njihovo: delo ne zahvata život i ljude onakvim kakvi oni do srži jesu: u niemu nema do kraia real:stičkos slikanja događaja i likova: društvenu Pproblematiku me tretiraju u mjenim nnirealnijim odnosima i sukobima, nego o njoi raspravljaju pošto je prelome u prizmi vlastitih mišlienia i osećanjia. Stvamu životnu dramatifu, dakle. prenose na zamjšljen teren koji je, uistini. svet njihovih ličnih nazora i ideološkog stava prema određenim društvemo-političkim zbivanjima.

Zbop toga, ličmosti takvih đela deluiu apstraktno, radnja konstruiseno. reč verbal!stički. Dobiva se, naime, utisak, da se čitava drama odigrava negde van Ssvakodnevne životne prakse, negđe u krugu izvesnog broja teoretičara, koii meniaju misli o životnim pdlobjremima onako kako su ih — svaki ma svoj način — videli, doživeli ili osetili. ;

Takav postupex u umetničkom ob'ikovanju života ne mora da znači suprotstavljanjie, „sakrivanje ili lažno prikezivamje obiektivne istine. (Kod Pristlija to zacelo nijey. On je samo jedan poseban, spercifičan metod koji, doduše, nije na}podesni-

ji, ali koji može da deluje i te. kako pozi-

tivno i stvaralački.

Ma da konstrulsana, Pristli)eva dramska literatura — pa i »Inspektor je došao: očevidno je nadahnuta na poprištu borbe dva Mlasnmo oprečna sveta: reakcionarmnkapitalističkog 1 revolucionarno-proleteTrskog. U njoj, istina, nema precizne ana lize tog sukoba, niti najpravilnije ukazanog pufa za konačno rešenje te borbe (puta revolucionarmo-klasnog okršaja), ali zato ima duboke mržnje prema starom i

posle'

_L_____--- II II Iz

rmANA 4 O O O _____- "KNJIŽEVNE NOVINE

——!

_---—_—_—- __—--"" __——

PRIE r“

dr .

KC. a fe,

i | 72 7

Mih, S. Petrov: Autoportre (drvorez)

· Djelatnost Narodnog kazališta na Rijeci

Rađ Narodnog kazališta na Rijeci zaročeo je redovno i odvija se uprkos raznih teškoća, koje su mahom objektivne prirode, pravilno i bez većih poremećaja, napose u izvršenju plana repertoara. Riječko kazalište ubraja se u najveća kazališta u zemlji, naročito s obzirom na činjenicu, da u njemu, pored hrvatske drame, opere i baleta, djeluje i talijanska dramad4. Jedna od najvećih smetnji u radu kazališta, bio je nedostatak prostora (baletna dvorana, i to loša, izvan kazališne zgrade, vrlo loša dvorana za pokuse dvame itd.), koji je osjetljivo, kočio rad kazališta, Ovaj će nedostatak sada bili uklonjen, jer je nastojanjem narodnih vlasti stavljena kazalištu na raspolaganje zgrađa kina »Partizan« sa pozornicom na kojoj su se davale i operne pretstave. Započeti su već rađovi na preuređenju zgrade i na taj će se način riješiti jedan od najaktuelnijiih problema Narodnog kazališta na Rijeci.

Od predviđenog repertoara hrvatska je drama izvela dosada Žerveove komedije »Brod je otplovio« i »Revizora«, a sada priprema »Celjske grofove« Braika Krefta. Pored ovih djela, drama je obnovila gotovo cijeli prošlogodišnji repertoar, a od ranije davanih djela na riječkoj pozornici, i »Dunda Maroja«. Isto je tako, pored djela predviđenih u repertoaru, pripremliena i Gogoljeva »Ženidba«. Prema repertoarnom planu hrvatska drama bi trebalo da da šest premijera, ali će se ovaj broj povećati, ili obnovom ranije davanih djela ili pripremanjem novih, na deset. I pored velikih napora koje unosi u svoj- rad, razmjerno malen „kolektiv hrvatske drame (svega 24 člana) posvećuje veliku pažnju radu na terenu, te je već dosada. zabiliežio brojna gostovanja u raznim „mjestima Riječke oblasti među kojima se naročito ističu i gostovanja za pripadnike Armije. ~

Talijanska drama dala je dosada jednu premijeru, Šekspirovu komediju »Na tri kralja ili kako hoćete«, a sada su pri kraju pokusi za komediju »Izvanredno izdanje«, domaćeg talijanskog autora Osvalda Ramousa. Pored ovih premijera, talijanska drama ima na repertoar još tri djela među kojima i Vojnovićev »Ekvinocije u +alijanskom prevodu Pietra Rismonđa. i

Riječka opera dala je kao svoju prvu premijeru odlično izvedenu »Carmen« pod rukovodstvom dirigenta ljubljanske opere dra Danila Švara. Sad se pripremaju »Vesele žene vindzorske«, a u repertoaru su predviđene još dvije opere, Paraćeva »Adel i Mara« i »Krabulini ples«. Najveća smetnja u radu opere, smetnja koja se i pored svih nastojania ni do danas nije mogla ukloniti jeste činjenica da riječka opera već drugu sezonu radi bez direktora opere. Razumije se da je uslijed ovakvog stanja stvari rad opere jako otežan i ako se naskoro ne nađe rešenje ovog problema, sigurTmo je da rađ opere dolazi u pitanje.

D. Ž.

PRISTLI

ouzzepeepnaeiyanip rare alan. Veh. ee eye „eye TI a II a ra On — _——

area jaaa paaa aaa OLI

· DOEZIJA NEDREKIDNA | SVEZINA SVETA

(Nastavak sa prve strane)

u tome da nas. ma gde mi bili izgubljeni u složenosti, rastrsnutosti i rag-\ parčarosti našeg življenja, u rad:onjci, kancelariji, u naučnoj laboratoriji, među mašinama, aktima, epruvešama, u našim bučnim ulicama i u teskobnim stanovima, vrati očas u sam koren našeg bića, veže prisno za same osnove života, đa probudi čoveka u čoveku, koga mogu, koga su mogle rutina, navika, dosada, posao, apstrakcija, osionost da skriju od njega samog.

Tu vrlinu prave poezije, tu moć pesnika da rasprše prašinu i mem]lu, popadalu preko ustreptale i čudesne sile čovekova života, Valt Vitman, veliki američki pesnik, u svojoj čuvenoj pesmi: »Vama«, snažno je izrazio:

Tišina, sto, lakoumni izraz, noć, naviknuti tok, — ako vas skrivaju od drugih ili od sebe sama, od mene vas ne sakrivaju;

TIzbrijano lice, nesigurno oko, nečist lik ako obmanjuju druge, mene ne obmanjuju;

Neprikladna odeća, osakaćen stas, pijanstvo, pohota, prerana smrt — sve stavljam na stranu.

Stvarnost, opora, tvrda, neprozirna stvarnost, naša jedina postojbina, i maša jedina obetovana zemlja, koja će to postati tek našim rukama, našim mozgom i našom voljom, predmet su naše neprekidne prakse i teškog rađa, i predmet našeg saznanja, kojim nam postaje jasnija; ali je i naš prisni, neizbrisivi doživljaj. Na to je valiđa mislio dvadesetšestogođišnji Gete kad je pisao: »Wer Gedachtniss hat, sollte niemandđ beneiden — Ko ima pamćenie ne bi trebalo nikome da zaviđi«. Ili tačnije rečeno: haos doživljaja, koje društvo u svom razVvoju, i nužnosti života, na svoj način, i u svoje svrhe, sređuje, no koji se prelivaju neodoljivo preko tih brana što im se postavljaju, i traže da se izraze. Otuda je i poezija, stara kao čovečanstvo i istovremeno mlađa kao i ono samo što je, mlado neprekidno

·punije i konkretnije no i jedna dru-

ga grana ljudske delatnosti, mogla je i može da izrazi jednu epohu, konkretnije od njenih zakona, njenih ideologija, njenih običaja, njenih verovania, njenih predrasuda i njenih saznanja, jer ona izražava neposredne doživljaje ljudi uvreženih u te zakonitosti i u sve što one ne mogu da obuhvate. Da poezija jednog vremena deli sve sa svojom epohom, njene zablude i njene vrline, njene borbe i njene pobede, razumljivo je samo po sebi, jer epoha su ljudi koji je prave i koji je žive. Ali usklađujući svojim ritmom totalni doživljaj ljudi tog vremena, po cenu da izneveri sebe, poezija mora da izrazi do kraja sagledanu istinu, pa makar i sagorela na tom plamenu, pa makar, i često puta, protiv volje samog pesnika. Zato je Marks i pisao: »Teškoća se ne sastoji u tome da se shvati da su grčka umetnost 1 ep vezani za izvesne oblike društvenog razvifka. Teškoća se sastoji u tome što nam grčka umetnost i ep još uvek pružaju umetničko uživanje, 1 što u izvesnom smislu još uvek važe kao norma i kao nedostižni uzori«. Poezija, sem što nosi lik vremena u kome je nastala, nosi i raskriljeno srce ljudi koji nam mucavo ipak više kazuju od onoga što su im njihovo vreme i njihov razvoj dopustili đa žive, Time poezija jedne epohe nadživljava svoje vreme. Poezija je neprekidna svežina sveta. Ona je neka vrsta Antigone, koja, čini se, govori u ime nekih večnih božanskih zakona, a stvarno govori prosto ljudskim jezikom pred zaboravom pojedinaca ili celine da se nešto osnovno čovečanski stečeno ne može da prenebregne u ime ne znam čega bilo: dogme, rutine, sile i nasilja, danas Oosionosti Oslonjene na atomsku bombu i osionosti oslonjene na klasično oružje i ratnohuškačkog štokholmskog goluba, tog najvećeg blefa i sramne zloupotrebe poezije danas od strane jednog velikog slikara — hteo bih ipak da verujem još uvek da je Pikaso samo obmanut — u službi mržnje zlih vOlšebnika iz Kremlja. I na poeziji je u ovim danima pod senkom pretnje

trećeg svetskog rate da potseti i jednostavno i razumno kaže baš i to, kako ne bi iz onog grdnog oblakodera nauke i njenih nebosežnih visina napretka padale mtomske bombe i sejale smrt milionima, već blagodet ljudima i napačenim narodima; ali isto tako da nije manje opasan ni golub prevrtač, na izgled naivan, koga sa kule karata od laži puštaju žreci kominforma, iza kojih stoje divizije i divizije do zuba naoružanih. Poezija kao i Anfigona može da kaže ovo:

Ne za mržnju, već za ljubav, ja sam rođena.

Poezija je instrument slobode ili nije ništa. »Ona je, kako kaže Hegel, najbolja nagrađa za teški rad u stvarnost i mučne napore saznanja«. I kad je najbolnija, jer samo ona zna da vrati bolu i patnji dostojanstvo i žar života. .Ona je-i oružie borbe. Čudno, tanano oružje, građeno samo od ustreptalih i skladnih reči, pa ipak ubojito. Krvava je istorija naših mnaroda, pa ipak ona može da priča O snazi poezije. Kad ništa nije kroz vekove ostalo od slobode, narodna poezija bila je jedino vezivno tkivo, i štit i mač otpora. A kađ je opet došlo ropstvo i borba i pesma nikle su Uporedo. Naša savremena lirika ima svoje korene u našoj novoj stvarnosti. Ja vam neću govoriti o njenim mukama rađanja, njenim manama i njenim postignućima. Pesnik nije ptica koja peva na grani tako od srca, I za najbezbrižniji stih, lak i koji izgleda rođen odjednom kao Afrodita iz morske pene, cela lepota, potrebne su sve moći pesnika i dar, i um, i znanje, i rad, a i sav život pesnikov da je angažovan. Jedno samo znam da danas kad borba naše zemlje, kad problem našeg socijalizma, dobija svetske razmere, našoj poeziji otvaraju se neslućene mogućnosti da zazvuči na jčovečnije koliko god je to danas mogućno.

Pređavanje održano na Večeri savremene lirike (16 decembra 195) na Mome 5U recitovani svihovi Desanke Maksimović, Jovana Popovića, Skendera Kulenovića, Oskara Daviča, '"oanasija Mladđemovića, Dušana Kostića, Rista Tošovića, Ljubiše Jocića i Stevana Raičkovića.

______ ____________ --—--đ—.1.ım—dGOoPzocHeA]ıxı

U CARIČINOM GRADU OTKRIVERNI SU MOZAICI VELIKE UMETNIČKE I NAUČNE VREDNOSTI

Otkopavanja Caričinog Građa, koja su vršena tokom ove godine, dala su izvanredno značajne rezultate. Grupa naučnih saradnika Arheološkog instituta Srpske akademije nauka, uz pomoć studenata arheologije i arhitekture Beogradskog univerziteta, završila je ispitivanje bazilike u jednom delu ovog drevnog vizantiskog grada, Osim toga, arheolozi su radili i na isšo> pavanju ulice koja vodi od centralnog kružnog trga do istočne gradske kapije. Radovima je rukovodio saradnik Instituta Đirđe Mano Zisi.

Najveća dragocenost ovogodišnjih otkopavanja. nesumnjivo je otkuivanje prilično dobro sačuvanih mozaika. Oni su pronađeni na podu srednjeg broda ranije otkopane bazilike. Mozaici su sastavljeni od raznih pločica: staklenih, pozlaćenih, obojenih u raznim bojama. Oni zauzimaju prostor od skoro 16 x 8 metara. Na mozaicima su velike figuralne kompozicije sa raznim scenama iz života ljudi i životinja. Vrednost ovih mozaika nije samo u raznobojnosti i neobičnoj živosti scena, veći u izvanrednom senčenju ljkova. Poređ toga, ovi mozaici pretstavljaju najveće dosada poznate figuralne kompozicije u našoj zemlji iz doba icasne antike i rane Vizahtije. Oni pokazuju i to da je ovo naselje bi io na veoma visokom stupnju kulture.

Tokom radova pronađena je i veća količina novca koji je bio u opticaju do Iraklijeve vlađavine, odnosno do dolaska Slovena u ove krajeve. Pronađeni su i interesantni primerci gvozdđenih alata, kao 1 ostaci raznovrsnog oružja. Nađeni su takođe i mnogi tragovi slovenskih naselja s ognjištima, što pokazuje da su u Caričinom Gradu kaanije, posle zauzimanja grada, živeli i Sloveni.

“NA SCENI BEOGRADSKOG DRAMSKOG POZORISTA i

iskrene ljubavi prema novom svetu. Prkosnom mišlju kritičara i žučnom rečju satiričara, Pristli, u svojim dramama, razotkriva mnoge nakaradnosti vladajućeg društvenog sloja Engleske, čiji ie savremenik.

Nastrojen demokratskim i naprednim shvatanjima on, u svojim delima, izriče osudu raznim društvenim | nakaznostima, zbog kojih pate milioni. malih, običnih ljudi, a za koje on uvek ispoljava iskreme simpatije, Pristli je prožet plemenitim osećanjem za progresivno čovečanstvo i Čvrsto veruje u njegovu pobedu. Tako je na» čin njegove borbe katkad naivan i bolećiv (što je svakako proisteklo iz njegovih posebnih ideoloških ubeđenia), on je stao na pozicije književnika — umetnika koji se pošteno bori za mir i ljudsku sreću.

i scenskom postavljanju njegove drame »Inspektor je došao« rediteli Predrag Dinulović našao se pred altemativom· da Pristlijevo misaono pozorište, spustiti na teren realističkog tumačenja, ili se držati pisca i njegove Woncepcije? Prti tome, on se odlučio za Ovo prvo (ma da — čini se — ni ovaj drugi, simbolistički način prikazivanja ne bi štetio delu). U sprovođeniu tog plana Dinulović, međutim, nile do kraja izdržao što je, mislim, trebalo učiniti, jer bi pretstava delovala razumljivije. pristupačnije i bliskije.

No. ne može se. reći da pretstava »Inspeklor je došno« nile našla svoj odraz u emotivnosti gledalaca. Naprotiv, ona je dobrim delom vrlo snažno, čak i imbpresivno delovala, — i to zahvaljujući reditelju, koji je u priličnoj meri iskoristio fino, tanano, upravo goblensko ftkivo Pristlijeve l.terature; znatno izvukao i razvio, umetničke sposobnošti glumaca i među njima uspostavio živi i aktivni kontakt; ostvario

. Gontinultet pretstave koja se razvijala u

odgovarsiućem i Wulminirajućem tonu. U cilju sažimanja radnje — škoro svedene samo ma rcijalog — spojio ie dva prva čina, koja su se odvilala, takoreći, u iednom dahu (ma da je u tom spajanjiu mogao izvestan pleonastičan tekst da briše, kako prvi deo pretstave ne bi trajao čitavih 70

·za kolektivni metod sve više prožima rad ovog mladog ansam- ·

minuta. što je moralo negativno da se Odrazi u pažnji gledaočevoj). er

Pri oceni glumaca, potrebno je istaći da je, i ovom prilikom, došao do vidnog izrapretstavlianja, koji

bla. Naime, pretstava je realizovana u kompaktnom, ujednačenom stilu. Izrazito slabih mesta nije bilo. Ukoliko je i posto-. jalo izvesnih razlika u kvalitetu pojeđinih interpretacija, one nisu narušavale ·izvođačku homogenost pretstave, što je nužno u Ovoj vrsti pozorišnog stvaranja.

_ Blaženka Katalinić, u g-đi Berling, potvrdila je sposobnost da zađe u ličnosti, raznovrsne po Svem psihološkom intenzitetu, i oživi ih skoro do najsuptilnijih detalja. Bogatstvom svog scenskog iskustva i SOURCE invontivnošću, ubedljivo je dočarala lik engleske ledi, iz čije svake reči i gesta do odvratnosti izbija moralna golotinja, skrivena velom lažne humanitarmesti i milosrđa. :

Tu ulogu u alternaciji igrala je Azolea Đačić, I pored očiglednog truđa, njena Sibila bila je kvalitetno ispod Katalinićkine., Nedostajali su joj stalnija prirodnost one osobine ljudi »višihe krugova koji, svesni svoje moći, u svojim postupcima ma koliko bili beskrupulozni — ostaju hladni, samouvereni i gordi.

Posle vanređno donete uloge Nika u »Skupu« Milan Vujnović, u tumačeniu bezdušnop ecMsploatatora Berlinga, ovoga

·puta je nešto podbacio. Ma da u osnovi

pogođen, Berling Vujnovića dat ie u pomalo isprekiđanom i nervoznom tonu. MeO OIŠCO je potsećao na čoveka s našeš

a. *

Šejlu, njihovu kćer, tumačili su Olga Ivanović i Ksenija Jovanović. Držeći se režiske koncepcije, one su — svaka nn svoj način — ostvarile pokainički lik kćeri kojia se, iz nedovolino motivisanih pobuda, SsUprotstavlia kladi, čiji ie iver, — roditeijima. Nasuprot Ivanovićevoj, koja ie Šejlu kreirala u prilično naprasitom, praskavom 1 skoro patetičnom Yaspoloženiu — Jovanovićeva je, svoiom smirenošću 1 intimnom proživlienošću, bila iskrenija, i uver-

ljivija. Scene sa Džeralđom, a naročito ona sa prstenom, delovale su glumački najzrelije i najistinitije.

Sin Berlingovih — Erik, koji je prema autoru istovremeno i vinovnik tragedije radnice Eve Smit i čovek koji se gadi nad nečovečnim postupcima ostalih Vinovnika te iste tragedije, prilično ie problematična ličnost koja deluje najneubedljivije. Otuda — mne samo za reditelia, nego i za glumca — ona prestavlja složen problem. Razvijajući se uglavnom linijom ređiteljeve zamisli, Mihajlo Paskaljević se truđio da Što prisnile ovlada psihologijom konfuznog Erikovog lika. U tom nastojanju ostao le u granicama korektnosti. Na repriznoj pretstavi blo.je upadliivo bolji

Stiče se utisak da ovom, inače, darovitom glumeu mnogo smeta slab govorni OoTgan. Ni dikcija mu nije najrazgovetnija, lako da se, mestimično, njegova reč ne razume čak ni u prvom parteru.

Džerald. verenihk Šejim, koi u zađOVOQljenju svojih snobovskih prohteva nema moralnih obzira, imao je u Radu Marćoviću vrlo dobrog interpretatora. Ležerno, nonšalantno, sa neposređnom osečajnošću pronikao je on u dušu grofa-fabrikanta, koji je u odbrani svojih klasmih pozicija dostojanstveno miran, ali đavolski tvrd i postojan. Od onog fremutka kada ga Gul raskrinkava,, đošao je do punog izražaja njegov neosporivi glumački talenat.

Tako jo] tekst nije dozvoljavao da dođe đo jačeg naglaska. Kostićeva le sa primetnom unlutarnjom doživlienošću ostvaYTia lik skromne Wdne, koju su društvemi uslovi naterali u položaj sluge.

Naslovnu i glavnu ulogu u komadu inspektora Gula. igrao je Salko Repak. U težnji da nosiocu Pristlijeve misli, inače fiktivnoi ličnosti, dade realističkiju bodlogu, Repak je delovao snažno sa. možda, malo nafegnutim akcentom njegove poente u poslednjoi sceni, čija je tirada prilično deklamatorski i pražno zvučala.

Rađem sa dosta razvijenim smislom, dekor Milenka Šerbana znatno je doprineo oživljavanju atmosfere bogatog doma Berlingovih. Kostimi, za koje'je dala. nacrte Danka Pavlović, krojački nisu bili bogzna kako ukusno rešeni (naročito kostim Sibile).

Šminka je jako pomoćno sredstvo za Upotpunjavanje scenskog izraza jiedne određene ličnosti. što obavezuie Klumce (kat već nema specijalnog šminkerav da joi studiozniie prilaze. TU odnosu na svoju kčer. Đačićeva ie. međutim. izgledala nedovolino stara, čime je štetila opštem uti-

sku svoje uloge. Milutin COLIC

Odgovora) arednjh. JovapD Popović, Beograd, Francuska broj ? — Stamparia »L .bDa&e Beogra4L Miardeljeva šUL

asa RRA

BROJ 52

MUJI,PURONR: WENTI

KNJIŽEVNE VEĆERI POVODOM DANA ARMIJE U SKOPLJU — Povodom Dana Jugoslovenske arraije, Udruženje književnika NR Mahkedoni)e u SMAoplju priredilo je dve knjievne večevi za WMrađamstvo i pripadnike Armije. Književnici Blažo Koneski, Aco Šopov, Mole Cašule, Vasil Tijosizi, Srbo Ivanovski i Gogo Ivanovski, čitali su svole radove.

PEDBSETOGODISNJICA KOMPOZITORA ŠKERJANCA — Prošle nedelje navrSšuo se 50 godina života jugoslovenskog &ompozitora i muzičkog pedasoga Luci jana Marije Skerjanca. Skerjanc je svoj dosadašnji put obeležio znaćajpim umut-, ničkim radom. Kao dir.Mcnt on ic n.z BOdina uspešno rukovodio orkestrom »Glazbene molice«, dirigovao simioniskim orkestrima u Ljubljani, a kao plianista Eostovao u raznim mestima nase zemlje i u inostranstvu. Veliku aktivnost pokazao je Škerjanc i kao profesor Muzičke akademije u Ljubljani. Napisao je veliki broi muzičlih lcevitWca, eseja i knjigu o životu 1 radu kompozitora Adamića ı Mihevca,

Najznačajniji je njegov kompozitorski rad. ' Komponovao je pet simfonija, pet kvartela uva vdiolinska i jedan klavirski koncerat, zatim dramsku uvertiru, dve kantate za soliste, hor i orkestar i nekoliko klavirskih kompozicija. U znak prizna=nja za njegov plodan rad Slovenska aka= demija znanosti i umetnosti primila je LUucitana Škerjanca za SVORH rcdovnoH člana,

SPOMENIK NARODNOM HEROJU MLADENU STOJANOVIĆU — Na Dan armije u Prijedoru je svečano otkriven spomenik Narodnom heroju Mladenu Stojanoviću. Statuu za spomenik izradio je Mladenov brat, vajar Sreten Stojanović. Na granitnom postolju spomenika, na bronzanim pločama ispisani su stihovi kojima je narod Kozare u toku rata opevao Mladena Stojanovića kao jednog od organizatora ustanka. Na kući u kojoi je živeo i rađio MIROp: Stojanović postavljena je spomem“ ploča. i

OTVORENA JE IZLOŽBA REPRODUKCIJA VELIHKIH UMETNIČKIH DELA — U galeriji Udruženja likovnih umetnika Srbije, otvorena je izložba reprodukcija de= la najpoznatijih svetskih maistora. Na pristupačan i zanimliiv mačin, prikazana je likovna umetnost Pompeje (dekorativnt mozaici i freske sa prizorima iz svakodnevnog života), vizantiska umetnost, čiji se uticai dugo osećao u Italiji, naročito u Raveni, zatim primeri srpskog srednjove-= kovnog slikarstva, dela najičuvenijih pretstavnika italijanske remesanse, flamansko i holandsko slikarstvo, čuvenih panskih slikara; venecijansko slikarstvo osamnaecstog veka, francusko i englesko slikarstvo sedamnaestog i Oosamnanestog veka i veliki broj reprodukcija rađova francuskih impresionista. Manji deo izložbe· posvećem js islamskoj umetnosti (mndiskoi i persiskoj) Izloženo je takođe nekoliko reprodukcija radova kineskih i japanskih srednjovekovnih sl'Rkara. '

Na izložbi se naročito ističu reprođukcije radova italljanskih maistora Mikelan= đela, Da Vinčiia, Rafaela i drugih. Zatim crteži Rembranta. Goje i Domijea. Kopije

slika čuvenog flamanskog slikara Broigla, ·

reprodukcije Rubensa, Vermera Van Delfta, zbirke sepija i akvarela francuskih majstora Kluea, Lorema, Pusena, Lenena, Sardena, Davida, Žerikoa, Delakroa i DO“ mijea.

Pored umetničkih reprodukcija najču“ venijih svetskih preduzeća Pipera, Alinarija i Žakomea, na izložbi se nalazi i ne> koliko kopija srpskih srednjovekovnih fresaka. Izloženo je preko sto seđamdeset reprodukcija, među kojima pbriličan broj faksimila. ?

Značaj ove izložbe ije veliki, jer u našoj zemlji he postojie velike Wolehkoeije originala ili reprodukciia najpoznatijih prefStaOaika pojedinih epoha likovne umetnosti. NOVI LIST ZA DECU U HRVATSKOJ Krajem januara iduće godine Zemaljskhi savet Saveza pionira Hrvatske, počeće đa izdaje list za decu pretškolskog doba i učenik. nawnavnih šŠkhala. Kao beogradski »Po= letarac« 1 ljubljanski »Ciciban«, list će obrađivati pitanja iz nastave i vaspitanja pionira. '

\

BIBLIOGRAFIJA

eee scnseneNeSp atra ii uo n -

Michelangelo: Soneti., Preveo Olinko Delorko. Izdanje Državnog izdavačkog podu• zeća Hrvatske »Zora«, Zagreb 1950, latinicom, str. 110, cijena 33 din.

M. Gorki: Djela, knjiga XTI, pripovijetke: »Jadikovke«, »Romantičar«, »Mordvinka«, »Zgoda iz Makarova života«, »PožaT4, »Gazda« Preveo Gustav Krklec, Izdanje »MKulture«, Zagreb 1950, latinicom, str. 278, cijena 57 din.

M. Gorki: Djela, knjiga XV, pripovetke — drame: »Tri dana«, »Krađa«, Zločinci«, »Zikovj«s, »Lažam novac«, »Starac«. Pripovetke prevela Vera Stojić, drame preveo M. Đoković. Izdanje »KMulture«, Zagreb 1950, Jatinicom, str. 339, cljena 67 din.

Stendal: Crveno 1 ormo, hronika XIX ved ka. Preveo Miloš Jovanović. Izđanje »Mmd tice srpske« Novi Sad 1950 ćirilicom, Bt 550, cena ?

Hrvatska Književna kritika, svezak I ođ \Vraza do Markovića. Izdanje »Matice hr“ vatske«, „Zagreb 1950, latinicom, str, 284 cijena 85 din.

»Književnost«, bro} 11. Beograd 190, ce? na 30 din, e:

Redal-cioni odbor

Fran Albreht, Jovan Boškov- , ski, Joža Horvat, Dušan Ko-

stić, Tanasije Mlađenović, Jovam Popović, Mehmed Selimović I Risto Tošović,

PRETPLATA ZA KNJIŽEVNE NOVINE Za naša zemlju na 6 meseci 100 dimara | na godinu dama 200 dinara

Za Inostranstvo na 3 meseca 65 dinara, nB 6 meseci “ “inar& „ ı podinu tmlami 260 dinara Broj č.kovnoag računa 102–0032620

Pošt. fab redakcile (JA Poštabski fah admiinistraciie 629

Ruhopisi se ne vraćaju