Književne novine
2
(Crtež Džumhura) LJUBIŠA JOVANOVIĆ
metnička recitacija, ukoliko se na njoj studiozno i predano - radi, jedna je od veoma omiljenih, a u isto vreme i teških scenskih i umetničkih izraza. Umetnička recitacija i čitanje proznih odlomaka nailazi kod našeg gledaoca na sve ve. će 1 razumljivije shvatanje; svojom živom rečju i umetničkom sugestivnošću može da zainteresuje slušaoca u tolikoj meri đa daleko upečatljivije i vernije tumači gledaocu piščeva htenja nego što se to postiže u čestim slučajevima ma kojim drugim umetničkim oblicima. Kađa je u pitanju da se slušaocu (gledaocu) prikaže nan umetnički način izvesna literatura, izražena pesmom ili prozom, onda se tom poslu mora i prilaziti đaleko ozbiljnije i sa više odgovornosti nego što je to dosađa činjeno od strane mnogih umetničkih kolektiva a 1 pojedinaca, Potreba širokih narodnih masa za kulturno-umetničkim uzdizanjem, uslovila je i daleko veću potražnju u programima za recitaciju i čitanje naših i stranih literarnih đela Naš gledalac jie u dobro interpretiranoj reci» taciji nalazio đuboke emocije, naročito ako je ta pesma ili prozni odlomak imao u istb vreme i literarnu vrednost. Potražnja za receitatorima bila je doneđavno neobično velika; pojedinci (čak i renomirani glumci) bili su prinuđeni đa »na brzu ruku« pripreme izvesnu recitaciju ili čitanje odlomaka iz nekog našeg dramskog ili proznog đela. Takav rezultat rađa ne možemo ni u kom slučaju nazvati umetnjčkim ostvarenjem, Tu svakako nije krivica samo đo recitatora-izvođača nego i do organizatora raznih kulturno-umetničkih akademija i kon cerata koji sami nisu svesni đa je-recitacija jedna od veoma teških | složenih umetničkih ostvarenia. U ovom kratkom članku nije mi svrha da izlažem feoriju o umetničkoj recitaciji 1 čitanju, ali ipak bih hteo da kažem par reči o težini zadatka koji se postavlja pred izvođača — recitatora da bi njegova umetnost u recitovanju · dobila pravi umetnički oblik. Prvo 1 osnovno Što se traži od svakog izvOđača to je đa poseduje izvestan smisao ! talenat, odgovornost pred zadatkom i izvesnu kulturu da bi što vernije mogao đa savlada materiju koju treba da obradi, Svi elementi glume, koje glumac razviia pri studđiranju neke uloge, moraju doći do punog izražaja i kod spremanja reci· tacija. Mora se znati šta se tom i tom pesmom želi đa kaže gledaocu (uoči. ii osnovnu ideju i zađatke, dobro điferencirati odnose koje vam diktira tekst koji obrađujete; vežbati volju i pažnju itd. itd.). ” Svi ti elementi zahtevaju istu upornost pri rađu jedne pesme ili proznog odlomka kao i studiranje jedne
(O problemu umetničke recitacije 1 umetničkog ćilanig
složene uloge u dramskom đelu. Nije dovoljno samo mehaničkim pamćenjem naučiti recitaciju i tako nastupiti pred gleđaoce. Događalo se da su neki recjtatori (čak i neki iskusni glumci) nespremni izlazili pred auditorii i na taj način stvorilo se veoma nepovoljno mišljenje o recitaciji, kao da je ta grana umelnosti našim umetnicima još nepristupačna, — To shva-– tanje svakako je nepravilno. Mogu da kažem da su zbog takvog shvatanja u poslednje vreme iščezle recitacije s raznih programa akađemija i kulturno-umetničkih priređaba. Izgubilo se poverenje prema literamoj mateTiji za koju se smatra da »njje za izvođenje«, a u isto vreme i poverenje u sposobnost recitatora. Ova mišljenja su donekle opravdana i rezultiraju iz objektivnih uslova koji su nametnuti neorganizovanim i neodgovornim prilaženjem umetničkoj precitaciji od strane raznih kulturno · umetničkih društava i ustanova, a i od strane pojedinih recitatora.
Naša literarna poezija i proza svakako se najbolje populariše živom rečju preko umetničkog recitovanja 1 čitanja, a naš savremeni gledalac ima veliku potrebu da baš preko scenskog izraza obogati i svoj kulturni nivo. Ubuduće bi se morala obratiti daleko veća pažnja popularisanju umetničkog recitovanja a i čitanja proze -— preko raznih kurseva i seminara, a { preko dobro pripremljenog teoretskog izlaganja u vidu udžbenika ili čak brošure gde bi se tretirala pitanja o elementima umetničke recitacije i čitanja. Na taj način unelo bi se daleko više sistematičnosti a i odgovornošti u rađu na prilaženju umetničkoj recitacijH. Takvim radom mi bismo dobili umetnički kađar »majstora reči«, dok bi naš pledalac obogatio svoj umetnički ukus i povratio 'zgubljeno poverenje prema recitaciji, a literatura bi đobila još veću popularnost kođ širokih narodnih masa.
_ Savezi kulturno-prosvetnih društava trebalo bi đa pokrenu preko kulturno-umetničkih društava inicijativu za osnivanje kurseva i seminara koji bi osposobljavali đrugove amatere za usavršavanje recitacija i čitanja proza. Pri akađemijama { školama za pozorišnu umetnost takođe bi se mogao osnovnti, u toku školske podine, pose• ban seminar za dikciju {i postaciju glasa, Kolarčev Univerzitet mogao bi u svom programu đa ređovno priređuje matinee umetničke recitacije. Pri samim pozorištima već se rađi na pokretanju kurseva za recitaciju gđe bi i profesionalni glumci sistematfskije savlađivali materiju koju im pruža naša savremena a {1 klasična literatura. Naši istalmuti glumci-umetnici svakako bi svojim iskustvom pomogli đa osposobe i mlađi nastavnički kađar koji bi vođio ave te kurseve 1 seminare po kulturno-umetničkim društvima 1 ustanovama. Već smo unapred naglasili đa ie to veoma složen i težak zađatak koji zahteva mnogo vremena da bi recitacija i čitanje proze konačno dobili svoj pravi umetnički oblik. Svako površno prilaženie ovom zadatku ođraziće se kao nebriga kulturno-umetničkih društava za jeđan tako popularan i veoma značajan umetnički oblik, a naš gledalac biće lišen mogućnosti da preko žive reči čuje velika literarna klasična 1 savremena
dela velikih pisaca strane i đomaće _
poezije 1 proze.
zo:išta bez publike nema, da
je smisao njihova života i rada vezan jedino i isključivo za gledaoce. Kod nas, u našim uslovima razvitka, vo je bio još odgovorniji zadatak, ier se mreža profesionalnih pozorišta ufrostručila, zbog želja i nastojanja skoro svih večih gradova da imaju svoje profesionalno pozorjšte — pa čak i tamo gde nije bilo ni realnih uslova ni realnib potreba da se svako amatersko pozorište pretvori a profesionalno, a' svaki iole talentovaniji amater proglasi za profesionalnog glumrta No, bez obzira na sve to, na svu tu širinu koja je razvodnila u mnogome našu pozorišnu umetnost, jedna činjenica, u nizu drugih, stoji: u pozorišta je nagrnula nova, mlađa i sveža ·pozorišna publika, kojoj pozorište u ranijim uslovima nije bilo pristupačno po onoj svojoj osnovnoj funkciji koju je trebalo da vrši, a koja je proisticala iz repertoarske politike i stava pozorišta prema širokim masama gleđalaca. U pozorišta su ušli novi posetioci, osetili. su pozorište i rad ljudi u njima kao nešto svoje, blisko i prisno, kao nasušni deo svojih kulturnih potreba, neophodnih u njihovom svakodnevnom rađu i životu. Milionske cifre pozorišnih posetilaca, linija njihovog porasta koja se punih pet godina stalno penjala, najbolje sveđoči o ogromnom prilivu nove Dozorišne publike.
Međutim, već od protekle pozorišne sezone, a i u prvim mesecima ove pozorišne gdine, počinje da se primećuje i uočava jedna simptomatičn. pojava' ona verna i zahvalna pozorišna publika, koja je punih pet gođina punila pozorišne dvorape, uživala i aplaudirala onima koji su sa scene tuma> čili živote i sudbine ljudi svih vekova i epoha, počela je đa se osipa. Karakteristično je đa t nije slučaj samo sa većim brojem pozorišta u unutrašnjosti, nego je ta pojava vrlo primetna i u izvesnom broji većih pozorišta, pa čak 1 u onima u republičkim centrima. To potvrđuju primeri. U Nišu, na primer, opao je broj posetilaca, prema prethodnoj sezoni, za deset hiljađa, u Titovom Užicu za osamanaest hiljađa, u Čačku za dvađeset hiljađa, u Novom Sadu za trideset hiljađa, itd.
Te pojave nisu karakteristične samo za pozorišta NR Srbije, nego ih ima i u drugim repubilkama. Sa ovim je u najužoj vezi ' opadanje broja datih pretstava u pojedinim pozorištima. Pa ipak to ne znači da je uvek 1 svuda, srazmerno opadanju broja posetilaca opadao i broj pretstava, U Hrvatskom narodnom kazalištu u Subotici, na primer, data je u prošloj sezoni jeđna pretstava više negoli ranije godine, pa ipak ja pozorište imalo dvanaest
iljada posetilaca manje nego ranije. U Šapcu je bilo trinaest pretstava više, pa ipak je bilo četiri hiljađe posetilaca manje, 1 tako dalje,
Razume se da je sve ovo stavilo pozorišta pred osnovni problem njihova života i rađa: » čemu su i gde su uzroci ovakvog stanja, gđe su koreni ovoj pojavi, koje i kakve mere treba preduzeti u ovom momentu? Izvesni pozorišni ljudi skloni su đa ovu pojavu tumače velikim prilivom seoskog stsnovništva u gradove, koje, 'tobože, više „interesuje i zanimaju druge gradske atrakcije (kao đa pre godinu-dve dana kada nije bilo tolikog broja novopridošlog seoskog sveta — ta pozorišta nisu bila znatno punija!); drugi gledaju u filmu, to slabom filmu opasnog konkurenta pozorištu (kao da se naši ljudi za ovih nekoliko gođina. a naša omlađina naročito, nisu itekako i kulturno i politički uzdđiplil); neki unose još besmislenije tvrdnje — na primer da je opadanje broja posetilaca vezano sa zamorenošću naših ljudi od rada i brzog tempa života, itd. itd. Uglavnom se iđe 1 gleđa površinski, što dalje ođ suštine problema, što dalje od pozorišta i van njega, što dalje od onih pitanja koja su baš vezana za život i rađ pozorište đanas, za come njihove unu-
(%5 ji. poznata istina đa po-
KNJIŽEVNE:NOVINE
ITORIŠTE I PUBLIKA
Boško Babović
trašnje probleme, za odnos i stav prema gledaocu, prema svojoj publici. Otuđa, pri takvom tavu, i pokušaji prodđavanja „»vezanih ulaznica« (uz jednu opersku obavezne su i dve "Mramske!), uvođenje abonmana (kao sigurnog broja unapred »obezbeđenih«• posetilaca!), pokušaja i nastojanja da se uz postojeći repertoar »prokrijumčari« i neka »limunađa« koju tobože •puablika voli« (»Dva narednika«, »Riđokosa«, »Kaplar Miloje« itd.), a što, ustvari, pretstavlja »komađd za kasu« (i time, p» ukusu i želji izvesnih pozorišnih šmiranata, koji su se godinama ačili pa još i sada ne mogu da #aborave svoje pelivanske »atrakcije«, počne i »pridđobijanje« gleđalaca, kao đa su naši ljudi, široke. mase pozorišnih posetilaca , imali nekađa prilike da baš te komađe gledaju, pa sad za njima tuguju!), i tako dalje, i tako dalje. Te birokratske mere mere pozorišne birokratije — samo
.su izraz ! odraz onog administrativ-
nog, birokratskog posmatranja, tuma= čenja i opravđavanja ovih pojava i njihovog rešavanja (ovđe svakako u odnosu prema publici —/ dolazi i druga birokratska fenđencija nekih
. pozorišta: da se, u cilju ostvarivanja
· većih prihoda, sav teret svali na po-
getioce, u previsokom „penjanju cena ulaznicama, kao jedinom i isključivom načinu za poboljšanje materijalnog položaja i poslovanja, a ne u reorganizacii i boljoj organizaciji unutrašnjsg rađa, što boljem i pravilnijem korišćenju kadrova, oslobađanju od administrativnog i glumačkog balasta itd. itd.).
Pogrešno bi bilo ako bi se na ovu pojavu, nn taj odđhos pozorišta prema publici i publike prema pozorištu, upravo na fo izvesno osipanje gledalaca, gleđalo kao na problem koji je u celini i za ova pozorišta opšti, za svako pozorište isti i jedan, odnosno da niz uglamom., podjednakih ili istovetnih uzroka opadanju broja posetilaca može da se uzmo kao neki odđređeni stav „pravilo od koga bi se pošlo u rešavanju ovog pitanja. Naša pozorišta nisu ni nastala niti se razvijala niti sticala svoju publiku pod istim okolnostima. I svaki naš grad, pa i pozorište u njemu, kao i svaka druga njegova ustanova, ima svoje specifične osobenosti, nešto svqje, određenije i drukčije negoli drugo mesto i đrugo pozorište, Otuđa, nesumnjivo, i različiti uzroci ovoj pojavi, tamo gde ima i gde se ona ispostavila. Otkuđa onđa sve to?
Opšte je mišljenje, a to je i tačnć, da su naša pozorišta, pa i ona najvha– nja, napravila za poslednjih nekoliko godina osetan napređak u svome rađu i svojoj razvojnoj liniji. To se moglo
. konstatovati i na raznim smotrama i
gostovanjima u republičkim i drugim
| našim kulturnim centrima — đa se i
ne govori o odličnim ansamblima na-
· ših centralnih republičkih pozorišta.
No. bilo bi svakako vrlo jednostrano ako bi sa umetnički rađ pozorišta (koji je, razume se, ponekad 1 u raznim mestima, 1 sasvim nejednak) posmatrao ramo sa stanovišta kako se izvesni komadi đaju. Osnovno je tu i šta se đaje 1 kako se to daje. Onđa se dolazii do pitanja repertoara. 1 poređ toga što postoji bogata dramska literatura, repertoari većine naših pozorišta uglavnom su u izboru podjeđnaki, uski, skoro istovetni, preslihani
iz velikih pozorišta, nepođešeni i pre~-
ma sređini u kojoj se igra i prema mogućnostima onih koji taj repertoar
ostvaruju, Postoji, đakle, u izvesnom
smislu, repertoarska monotonija, a s njom, ako se nema jasnog i ođređenog stava u određivanju i sprovođenju repertoarske politike Ronkretno svakog pozorišta posebno, {i naglo »preskakanje« sa lakog na teško delo, iđenje po sasvim krivudavoj umetničkoj liniji. umetnička nesigurnost i nesna-
lažljivost, nagli skokovi i padovi. Razume seda to pub'ika, pa makar kako ona bila mlada, jasno oseća, primeću;je, i na to reaguje. Ona je to mogla i može do izvesne mere i granice da podnosi, a nnda počinje da se tome suprotstavlja aa svoj i logičan način — đa te i takve komađe i pretstave ne gleđa, Ako se, u takvoj situaciji, ima ıa umu da su repertoari većine našib pozorišta uglavnom mali, sastavljeni iz svega nekoliko dela, da su pozorišta počela da izlaze pred publiku sms premijerama posle sve dužeg vremenskog perioda, jer se komad: vrlo često, pa | onda kada to nije uopšte pofrebno, spremaju isuviše duEp (u naopakom tumačenju i prime~
njivnnju sistema Stanislavskog!), onda je jasno đa 1 to utiče na opađanje broja posetilaca. No, nesumnjivo ima i takvih pozorišta čiji su radđ već nadmašile i prevazišle potrebe, zahtevi i ukus njihovih posetilaca u onome kako ona, s kojim i kakvim snagama, i šta prikazuju i na kakav način to đonose |] ostvaruju na svojim scenama. U ova problem može se svakako uključiti i vrlo široka mreža pozorišta, kao i tendencija skoro svakog grada da ima svoje stalno profesionalno pozorište što dđovođi do razvodnjavanja, slabljenja i suvišnog rasturanja realnih pozorišnih snaga. Najzad, svako takvo pozorište može u početku đa bude »interesantno« i privlačno za svoje građane, a docnije, kađa publika vid: đa se od »profesionalaca« u jednom doglednom periođu moglo i više očekivati, n umefnički rezultati se slabije 1 sporo iskazuju — onđa, prirodno, nastupa odbijanje, napuštanje 1 osipanje đotađašnje publike.
Svemu ovome treba dođati još nešto. Naime, reč je i o samom načinu dosađašnjeg finansiskog održavanja pozorišta. Još pre dve-tri gođine Dpozorišne uprave su vodile veliku kulturnu bitku da dđoveđu i privuku u svoje dvorane novu pozorišnu publiku. Pogorišne uprave povezivale su se tađa sm masovnim organizacijama, ustanovama, školama, propagirajući pogoričnu umetnost na najrazličitije načine. Takav način rađa zahtevala su uglavnom dva momenta: prvo, što su pozorišta, pravilno shvatajući svoje kulturno-prosvetne zadatke, zalsta stvarala i podizala novu, široku pozorišnu publiku kojoj pozorište nije bilo ranije pristupačno, i, drugo što je i sam sistem izdržavanja i odršavanja pozorišta navođio uprave pozorišta na taj i takav način rađa. Naime, tađa su pozorišta primala ođ narođnih vlasti samo izvesne subven=cije, a pretežan đeo svojih rashoda pokrivala su od ostvarenih sopstvenih prihođa. Međutim, otkako su pozorišta postala budžetske ustanove, otkako su sredstva za sve njihove potrebe bila unapred obezbeđena, pa čak 1 više nego što im je bilo potrebno za normalan rađ i razvoj — otađa je počelo ! đavanje mnn]cg broja pretstava, smanjivanje broja posetilaca | one nužn> brige da je pozorište uvek puno, đa «e ceni i poštuje svoja publika, Razume se da se ceo ovaj problem ovim ne iscrpljuje. Jasno je i to đa sve Ovo, 8vi ovi razlozi, ne mogu đa se primenjuju i odnose u celini na svako pozorište koje je počelo đa u većoj ili manjoj meri gubi svoju publiku. Ali jasno je jedno: uzroke treba tražiti u prvom ređu u samom pozorištu,
WuHHHBHHHHHHHHHHHHHHHHHBHHHHHHHHHHHHHHHHMNBHHHEHHHHHRHHHUHHENEHHUHNHHHHHHGHHHWWHHHHHHHBHHHHHHHHHHHHqpNugaHuHHHNMBHHIHBHHWHHHBHDHHHRHHHHHHHHHHHHHHHHHHHHHHHHWHHHHHHKBHHHE" u načinu, •istemu, 1 đelokrugu njegova
ćao kući, 8 buđakom na ramenu. Kad je trebalo da se kamen preveze na ugovoreno mjesto, seljani se pođijeliše: jedni su bili za to đa se škola sagrađi na brežuljku 8 ove strane Tremošnjaka, kako je to i u početku rečeno, a drugi su zahtijevali đa se Baziđa na onoj tamo strani, bliže cesti. Pregovori su dugo vođeni, i to najČešće u Bokanovoj birtiji, gđie su se seljaci praznikom iskupljali, pili i politiku bistrili. Gložeći se tako jedne nedjelje zbog mjesta za školu, pijani ljudi kiđisaše jedni na druge i noževima se izbođoše, krv pađe u birtiji 1 oko birtije. U onoj slijepoj gužvi } krgutu zuba, Ostoja dobi jeđan lak ubod u lijevu mišicu, iako je samo mirio zavađene, i krvav pronese svoj uzđah kroz selo:
— Kosovo i brez Turaka, alme me-~
Kamen izvađen za školu ostađe gore u Otislini, pa ga narod poče odvlačiti sebi za staje f bunare, prvo no ću, krišom, » poslije javno, usred bijela đana.
A potkraj tog istog proljeća Ostoja iščeze nekud iz sela. Pričalo se da je otišao u Liku da nabavi sebi nekakvo magare, koje đobro radi a malo jede, i da će na magaretu ujahaii u selo, kao Isus u Jerusalim. Poslije tri nedjelje Ostoja dođe, ali nogom, bez magareta. Bio je neobrijan, taman u licu i sav pocijepan. kao da su ga psi u stopu po svijetu progonili. NaTod ga svrze da kaže pdje je bio šta je radio, a on se samo strese jeknu:
— Ljuđi ima, ali sloge nema!,
Drugo ništa nije htio da kaže.
Jednog dana đojuri mi na tavan i javi đa dva žanđara idđu mojoj kući. Sreli njegovu ženu {i pitaii je za moju kuću, pa krenuli uza stranu, a on DpOšuri uz potok i prije njih ovamo stigne. Obavijesti me o tome i odmah šmugpnu u konoplje niže puta. da ga Šandari ne bi kod mene zafekli. Eto i njih, na puškama im blješte bajo-
neti. Otac odmah dohvati s police litar da natoči rakije i šapuće majci da spremi štogod za meze, a ona se prepala i taxo đdrhće da ne može sito o klin đa objesi. Vršljajući po kući, žandari povadđiče Iz kovčega moje knjige i počeše ih otvarati, buljlti u naslove i nešto se sašaptavati, Odvojiše nastranu Žil Vernove »Buntovnike na morskom brođu«, »Kasgiju caricu« od Milovana Vidakovića { neke uđdžbenike, a u gomili onih knjiga koje im nijesu izgledale buntovne ostađoše Gorkt, Krleža j Cesarec, Popiše s nogu s ocem po nekoliko fildžana rakije, smazaše tanjir mladog kajmaka i 8 onim odvojenim knjigama otprašiše niz put.
U kuću upađe Ostoja.
— Knjige ti odnesoše? Nek nose, đabogda im prisjele!
Sa ovim čovjekom ·viđao sam se 1 godinama kasnije, kad sam kao student dolazio ljeti u selo, Nalazio me na onom istom štalskom tavanu, olružena Wnjigama, i molio me đa ga naučim čitati i pisati, samo đa o tome nikom ne govorim da se svijet ne bi »špotao« s njim. Muke su to velike bile: Ostoja ukoči ruku i stegne olovku tako đa nijednu crtu ne može povući kako treba. Stenje, jezik plazi. znoj ga oblijeva, pa odjednom ispusti olovku | hartiju i pogleda u moje knjige:
— Pričuvaj ti ove svoje ćitape od miševa, 'oće oni da izgrizu papijer A ti si sve ovo proučio?
Bilo je u tom pitanju dosta divljenja i začuđenosti, ali još više bola što on, Ostoja, ne može đa čita te knjige, što je đavno prešao godine kad se lako uči i kad se naučeno lako pamti Pokazujem mu slova, a on ša· ontom nekoga psuje i nekome prijeti viđi se da na desefu stvar misli. Savlađao je pet-šest slova 1 okanio se toga mučeničkog posla.
— Učio bi' ja još, ali ruka neće Zarvenila se, pa neće, šta oi ja mo• gu! ... Nego ti, kad si tako učevan,
reci meni đa li će uskoro biti rata? Ako se još jednom zametnem karabinom i opašem bombama, k'o ono četrn'este ... | Četrdeset pete, sredinom ljeta, nađoh se opet u svom selu, Na drvljaniku više kuće mog brata, koji je bio u vojsci, stari susjed Đuro govorio mi je o tek stišanoj ratnoi oluji, o po-
. sljednjem viđenju sa svojim jeđincem
Ljubanom. Dvorište je bilo puno sun· ca i popodnevne tišine, kađ se od. jednom ođozdo kraj šliivika začu nekakav tutanj i seđam ljuđi projuri na konjima poređ drvljanika, svi s mašinkama preko gruđi i svi u njemačkim elerinama šarene zaštitne boje. Proujaše u galopu, podižući prašinu za sobom, i ne mogoh im lica sagleđati, ali po brkovima onog prvog učini m! se da je to Ostoja.
— On, on, — potvrdi Đuro. — Ratuje taj od prvog đana, pun je gelera. Sada ganja banđu koje još ima po šumi,
Oblak prašine, praćen lavežom pasa, brzo je odmicao uza selo, kao zastava.u rukama ljudi što jiezde putevima na kojima ih niko ne može zadržati. Pas opet zalaja, Ostoja zgrabi pušku. napuni je i strugnu u noć, U stražaru se vrati sa ženom Pavom, malom pogurenom seljankom koja je izgledala mnogo starija od njega. Donijela mu žena večeru — šerpicu gusta pasulja i podobar komađ pite.
— Koji si ti? — upita Pava pru· žajući mi sitnu ozeblu ruku.
Kazah joj se, ona zabrza:
— Živ bio, živ, samo da ne buđeš svojeglav W'o tVoj ćaća! Svijet bježi, a on u kući krpi opanke i veli da je star. đa ustaše neće u njega diratj Ođe siroma' pod nož. k'o da ni bio nije.
Ostoja poče đa kusa pasulj iz šer. pice, a u stražaru rupi, bježeći od psa, Lako Vignjević, čovjek ođ đobra dva metra dužine. Lako donese vijest da sjutra rano polazi velika hajka na
vukove, pa lovci hoće đa i on, Ostoja,
krene sa svojom puškom gs njima, — Zar jope? — začuđi se „Ostoja
zvecnuvši kašikom o šerpu.
Lako sleže ramenima i čučnu pored vatre.
Stuđena noć kasne jeseni. Žena stoji uz onaj direk na kome visi zečja kožica, a Ostoja večerao, pa sjeđi nu niskoj klupici kraj vatre i povlači dimove iz lule s kratkim krivim kamišom, Brkov' mu posijedili, lice se prevuklo rđom starosti, a u plećima mu, kaže, ćute jedan kuršum { nekoliko gelera kao guje u kamenjaru. Prvi put ranjen je četrdeset druge u Prijedoru, a šesti i posljednji put pred sam kraj rata u borbi za Karlovac .
Pitam ga đa li je u ratu naučio čitati i pisati, a on vađi lulu iz usta 1 kamišom maše lijevo-desno:
— Nije mi do toga bilo. Nek djeca naša sad i za me uče, žđrebađ jedna nevaljala! Vraćaju se predveče iz škole u ređu, k'o guske, pa mi jedno vikne »Pomozibog!«, a đrugo »Dobar dan!» i tako đo posljednjeg, đogovoril| se, post im njiov! Sprva ja svakom odgovar'o, a sad, čim prvi klapčić naiđe, dreknem od slama: »Pomozibog i đobar dan svima koliko vas ima i sad me na miru ostavite đa ovaj štap ne bi po turu dobilil« Nemam od srca porođa, ali dijete uđariti — đe bi' ja to!
Zagledan u vatru, preko kamiša nastavi: · /
— Nijesam, sinko. u borbi naučio čitati i pisati. aii ono ostalo što sam 'u onoj mećavi viđio i od naši! ljud“ naučio glave mi valja, k'o kakva ve-
'lika škola. Sađ ja i brez knjige svije
čitam
Začuta i pogleda u Lsiku, kao u svjedoka koji treba đa ga podrži Ču· čeći, Lako potvrdno klimnu glavom *
potstaknu vatru, a pred licem mu 'cvrknu 1 rasprsnu se roj sićušhih puc· ketavih varnica.
rađa, u njegovom odnosu prema publici, u toi vezi, svakodnevnoj i prisnoj, preko rampe, preko onoga šta se i kako se daje, kako je to iskazano, šta publika o tome misli, kako Joj je to i kojim umetničkim jezikom protumačeno, 1, u sklopu svih ovih pitanja, u samom načinu dđosađašnjeg izdržavanja pozorišta.
U umetnosti nema i ne može biti ni šeblona ni činovničkog odnosa prema onima za koje se postoji, živi i radi. Pozorište, i umetnost koju ono neguje 1 tumači, najmanje može đa podnosi takav odnos. Primeri mnogih pozorišta, koja nisu prekiđala svoj svakodnevni kontakt sa gleđaocima, nisu ni danas niti će biti u prilici đa ih njihova publika pcčne đa napušta.
Yi Vafi
VO i)
Mih. S. Petrov: Portre (drvorez)
_——-–-__ _—
STRANA 3
BELESKE
85-GODISNJICA UNIVERZITETSKRE BIBLIOTEKE U BEOGRADU
Početkom Iduće godine „Univerzitetska biblioteka »Svetozar Markoviće u Heograđu proslaviće ?5-godišnjicu svoga rada. Inicijativa za otvaranje ove naše značailne kultume ustanove potekla le neposredno posle Prvog svetskog rata, all {fe zbor materijalnih poteškoća to pitanje rešeno tek 1926 godine, kađa je, posle mnogih komplikacija, zgrađa najzad bila završena 1 Biblioteka otvorena. „Blagodnreći raznim poklonima { odvajaniem knjiga iz pojedi!nih fakultetskih biblioteka, Univerzitetska biblioteka je imala na đan otvaranja oko 830.000 knliga. Broj knjiga kojima ona danas raspolaže porastao je, međutim, na preko pola miliona.
Poređ nnjnoviih Izđanja iz oblasti nauke i knilževnosti, bibliote&a rnspolaže nizom raznih enciklopedija, leksikona i raznih priručnika na gotovo svim evropskim ezicima. Osim toga. u njoj se mogu naći
mnoge stare srpske knjige. Tako se u biblicteci nalazi jedna od naših na{istarijih štampanih knjiga — »Oktoih «uwgetinjski« koja je štampana tokom 1403/94 godine u štampariji! na Cetinju. Tu je ı prva kn{iiga koja je štampana u Beogradu — »Četverojevanđelje» iz 1556 godine, dale iz vremena 'kađa su Srbilom gospodari! Turci. U bibllotecći se nalazi 1 jeđnn stari rukois iz XIII veka koji ie pronađem u Pe-
'orskom manastiru, kao 1 niz raznih dokumenata 1 rukopisa Iz XVITI i XIX veka, Oko hiljađu plsama #>. prepiske kneza Miloša (upravo, njegove Mknncelarile) sa raznim upravnicima „kneževskih imanja, takođe se nalazi u poseđu biblloteke. Ova pisma su značaina po tome što ođlično osvetljavaju perlođ prvobitne pđcumulac!je u Srbijl. U zbirci „rukopisa nalaze se i neka pisma Vase Pelagića, i dr.
Najveći broj knjiga biblioteka {e đobila osle rata. Tu pre svega treba Istać! neoliko dragocenih poklona maršala Tita, zatim Sorbone, naših iseljenika 1 dr,
NAVRŠILO SE 190 GODINA OD SMRTI ANDRIJE KAČIČĆČA MIOŠIĆA
Pre nekoliko đana, 14 đecembra, navršilo se tačno 190 godina otkako {fe umro pozna=ti narodni pesnik Andrija Kačić Miošić.
Kačić Miošić 1e rođen 1704 gođine u Bristu, nedaleko od Makarske. Školu je učio u susednom franjevačkom manastiru Zaostrogu, a zatim je otišao u Budim gde je (od 171 do 1727 godine) studirao filozofiju
bogosloviiu. Po završenim stuđijama vra~
a se u Dalmaciju i postaje sveštenik, najpe u Šibeniku, a zatim na Braču. Gođine 750 Kačić je premešten u Zaostrog, gđe je ostao sve do smrti. ,
Kačić je ceo svoi život proveo kao knjiŽževnik. Njegovo najpoznatije delo svakako je »Razgovor „ugodni naroda slovin= skog«, koje je đosađa doživelo 43 izdanja. Posle prvog izđanja u Veneciji 1756 godine »Razgovor ugođni• štampan 1e u Beču, Budimpešti, Zagrebu. Dubrovniku, Ankoni, Gorici, Osijeku, Sisku, Novom Sađu, Pančevu 1 Beograđu. Kačić {e svoje pesme pisao, ugleđajući se na narodnu poeziju, u đesetercu, i u njima 1e veličao | slavio naše leđenđame junake. »Razgovor ugođnl• fe, ustvari, 1edna hronika događala iz istorije Tužnih Slovena ođ Aleksandra Velikog (koji ie po Kačiću slovenski kralj) pa sve đo Kačićeva vremena. On shvata istoriju kao 1 narođ: ona je za KaČića jeđan neprekldni niz raznih {unančćcdih događaja, izraženih,. naravno. u pesmama. Kačić je vrlo dobro poznavao narodnu poezilu, možđa bolje i đubllje nego iko pre njega, ! znao je đa se ođlično služi njenim motivima, n{fenom dikcljom, tako đa je stvorilo đelo kole se ni po čemu nije razlikovalo ođ ostalih narođnih „pesama. NieMove su pesme guslari ođmah nrihvatil! 1 pevali ih kao 1 sve ostale, te le tako »Razgovor ugodni« postao prva naša opštenarodna Kkmn{iiga. On {le irvršio, neman sumne, znatan utlcai na našu romantičarsku poeziiu XIX veka,
Kačić je, osim toga, napisao ! znatan broj đela iz oblasti filozofije 1 bogoslovile. 1 to, umlavnom, na latinskom f{eziku.
U MAKEDONIJI JE DO DANAS STAMPANO PREKO 4,5 MILTONA PRIMERA-= KA KNJIGA NA MAKREDONSRKOM
• JEZIKU
Makeđoni{/n đanas !mn pa Izđavačkih pređuzeća koja su đosada štampala oko 600 raznih knjiga 1 bročura ČMH ukupan tiraž već prelazi cifru od 4,500.500 primeraka. Samo za posledniih nekoliko meseci čtampano {e olco 120 knjiga u preko 050.000 primeraka. Na makeđonskom {ey!ku štampaju se đanas dela makeđonskih knilževnika 1! naučniks, zatim udžbenici zna Šlicole — ođ osnovnih pa đo novoosnovanog ma– kedonskog univerziteta. Prvi put u svoloi istoriji Makeđonci su đobil) mogućnost đa na svom 1eziku čitalu đela Marksa, nE: sa 1 Lenjina, đela Tolstola, Šekspira, Čehova, Romena Rolana 1 đrugih veli)cih svetskih pisaca. Na mnkeđonsh! {ezlk preve-
đen je 1 Njegošev »Gorshki vijenac«, a takođe 1 čitav niz na{iboliih đela iz književnosti ostalih naših narođa. . Naročito je važno istaći napore kolje čine makeđonska izdavačka pređuzeća na polju izđavanja raznih udžbenika, Makeđonski prosvetni rađnic! štampali su đosađa, poređ prvog makeđonskog bulcvara, niz Čltanki za osnovne škole i progimnnzije, zntim bukvare za tursku i šiptarsku manji“ nu 1 veoma veliki broj ostalih uđžbenica. |
»STAROHRVATSKA PROSVJETA i POČINJE PONOVO DA IZLAZI
Posle 2 gođine u Splitu 1e ponovo počeo đa Izlazi nekađa poznati časopis »StarobT-
vafska prosvjeta« organ Muzeja hrvatsich starina Jugoslavenske Akađemije znanosti. 1 umjetnosti. 7 •Starohrvatska prosvjeta« je jeđan ođ najstarijih časopisa u čitavoj našoj zemlji Osnovan fe krajem prošlog veka, { neko HRko puta Je menjao ! svow vlasnika 1 Ma | ga Izđavača. U prvom obnovljenom o časopis donosi niz članaka nnčih RO j|tih naučnika, istoričara umetnosti 1a o ologa. Dr, Dule Renđić-Miočević objavio {e članak »Prilng proučavanju nnše Pao i sredntovelcovne onomastike«, đf., Grgn e vrh piše o wrmadskim beđemi!ma, OI zernđnma., ulicama ! trfovima u NSV Splitu, a profesor đf. Stlepan Antola dokazuje u &VvoJOT stud! attentičnost povelle Bele IV. Dr. Cvitko Fisković obinvMuje Mank O razvitheu rlatarstva u starom Dubrovniku, n dr. Kruno Priatel) o barnknom s<«Hkarstvu u Dubrovniku. Glavni urednik čnmsoplsn dr Stlepan Gunjača oiše o radu Muzela hrvatskih starinr iz-
među dva rata.