Književne novine
9 av
_
. nagrada za književnost.
„ftologija u stvari pretstavlja " romana savremenih
STRANA #%
ia O
Kralke veli. iz inoyslransiva
Pribil: Anđre Zid
SMRT ANDRE ZIDA
'U Parizu, 20 februara umro je u svojoj osamdeset i prvoj godini istaknuti francuski književnik Andre Žid,
Delo koje je Žid ostavio za sobom obimno je i značajno. Najbolje izđanje njegovih sabranih dela, još nezavršeno, priredio je i komentarima osvetlio Luj-Marten Šofje (izdanje »Gajimar«, 15 svezaka). ·
Počeci Židove književne aktivnosti obeleženi su manjim delima, »raspravama«: »Sveske Andrea Valtera« (1891), »Putovanje Trijena« (1893), »Močvare« (1895), Zatim se nižu novelistička dela koja Židđ naziva »sotijama« ili »povestima«: »Rđavo okova-– ni Prometej« (1899), »Imoralist (1902), »Uska vrata« (1909), »Povratak zabludelog sina« (1912), »Pastoralna simfonija« (1902), trilogija: »Škola žena«, »Rober«, »Ženevijev« (1999—1937), »Tezej« (1945) i dr. Značajnija su dela »Podrumi Vatikana« (1914), u kome je Zid stvorio tip Lafkadija, a naročito »Kovači lažnog novca« (1926), jeđino delo koje je Žid nazvao »romanom« i koje treba čitati koristeći se pri tome »Dnevnikom Kovača lažnog novca« (1927). Posebno treba spomenuti »Zemaljsku hranu« (1897) i »Novu zemaljsku hranu« (1935), spise koji su izvršili priličan uticaj na mlađe generacije. Ziđova dramska dela smatraju se produženjem njegovih »rasprava«.
Žid svakako spada među najbolje kritičare svoje generacije: »Izgovori« (1903), »Novi izgovori« (1911), »Uzgrednost« (1924), »Izmišljeni razgovori« (1942), Čuveni su njegovi putopisi: »Put u „KOongo« (1927), »Povratak sa Čađa« (1928), »Povratak iz SSSR« (1936), ZŽiđovi dnevnici su neophodni za poznavanje njegovog života i dela. »Dnevnik« (1869—1939) je Verovatno njegovo remek delo.
Godine 1947 Žiđu je dodeljena Nobelova
POSLEDNJI ROMAN SINKLEMHA TUISA
Wu martu ove gođine biće objavljeno ĐOslednje delo neđavno preminulog američkog pisca Sinklera Luisa. Ovaj roman, pod naslovom »Pako širok svet« Sinkler neposredno pred svoiu smrt. Luis je počeo, posle ovoga, đa radi još jedan roman ali ga je krajem prošle godine srčana kap sprečila u daljem radu. Ovaj njegov poslednji, neobjavljeni roman »Tako širok svet« biće objavljen u ediciji »Random Huz&« u Njujorku.
Luis je završio
STUDIJA DELA AMEBRIČROG PISCA STIVENA KREJNA
»Modđerna američka literatura počela |e s njime« rekao je Karl Van Doren za Stivema Krejna. Pod naslovom »Stiven Krejn« objavljena je u izdanju edicije »Sloun viljem« u Njujorku studija književnog dela Ovog Značajnog američkog pisca. Autor ove studije Džon Berimen kaže između ostalog đa je Krejn »iedan od velikih stilista« i đa se »njegov stil rađikalno razliku-
- je od tradicije u engleskoj prozi i njene
modifikacije u američkoj prozi«.
ANTOLOGIJA SAVREMENE FRANCUSKE PROZE
U izđanju D. 1 G. Makmilena, koji su ujedno i sastavljači, objavljena je u Englesizoj »Antologija savremene francuske proze od 1919 do 1949 gođine«. Uvod u ovu antologiju napisao je Rene Lalu. Ova anodlomke iz francuskih pisaca i
" treba da posluži kao priručnik za studen-
te koji izučavaju francusku književnost. U antologiji su zastupljeni ođilomci iz dela Prusta, Valenija, Žirodua i Žida, kao i Sartra, Kamija i Verkora.
· ROMAN U FRANCUSKOJ
Pod naslovom »Roman u Francuskoj« nedavno je objavljena u. izdanju edicije »Hamiš Hamilton« u Londonu knjiga književnih studija englesicog pisca Hamiša Tarnela, autora dela »Klasični trenutak«.. Ova studija obuhvata dela velikih francuskih
· pisaca Madam de La M'ajet, LakloRš, Kon-
stana, Stendala, Balzaka, PFlobera i Prusta, Književni kritičar »Fajmsovog kniiževnog dđođatka« konstatuje da »ova. studija iguzetno duboko ponire u dela ovih francuskih pisaca i pretstavlja visoku književ-
nu vrednost.
JEDNA NOVA STUDIJA O CEHOVU
U izdanju eđicije »Alen i Anvin« u Lonđonu je objavljena jedna veća studija O velikom ruskom piscu Antonu Čehovu. Stuđija nosi naslov »Čehov« a autor je engleski pisac-esejista Ronald Hingli. U ovoj studiji autor daje, hronološki, u zasebnim esejima koji ipak imaju izvesnu celinu, Čehovljeve poglede dok je bio student, njegov stav prema Tolstojevom, učenju, Bač e naklonosti u Čehovljevoj! pripoveci ta. ; }
ISTORIJA METROPOLITEN OPERE Đođ naslovom »Iza zlatne zaVese« neđaV-
no je u Americi, u izdanju edioijje »Farar,
Štraus i Jang« objavljena istorija čuvene
_ Metropoliten opere' u Njujorku. Autor ove
istorije, Meri Elis Pele, daje prikaz razvit'ka ove opere u šezđeset i seđam, sezona,
" koliko ih je do đanas Metropoliten opera
imala, odnosno u periođu između 1883 do 1950 godine. .
STARI PRITGATELJI I NOVA MUZIKA
Pođ maslovom »Stari prijatelji i nova muzika« neđavno je objavljena u Americi, u eđiciji »Liti 1 Braun« studija kompozitora baletske muzike Nikolasa Nabokova. U ovoj knjizi autor-kompozitor Nabokov daje stuđiju radova evi velikih prijatelja tu muzici i baletu — Diagiljeva, za koga je
· hapisao baletsku muziku, Nižinskog, Stra-
vinmskog, Prokofjeva, Balamšena i Masne8, kao 1 esej »Borba Kusevickog za mođernu muziku. i
STUDIJA MUZIKE MONTEVERDIJA
Đod naslovom »Monteverđi — tvorac modđerme muzike« neđavno je edicija »Norton« u Njujorku objavila studiju Lea Šrade. Autor ove studije daje iscrpnu analizu Monteverdijeve muzike »kreatora stila i kompozicile koji su doneli revoluciju u muzičkoj umetnosti njegovoga vremena i ostavili uticaj na njen pozniji razvitak«
KMJIŽEVM
KNJIŽEVNE NOVINE
POVODOM PLENMUMA SNVEZA POLISKIM KNMŽEVNIKA ~
ALNEMIJA
· pvložaj umetnika u zemljama . 1 okovanim sovjetskom dominacijom svaki dan je sve teži, ne samo zbog pritiska državnog aparata, već i zbog toga što na kulturnom polju vlada potpuni iđejni mrak bez ijedne iskre novih perspektiva koje bi umetniku mogle dati snagu da izdrži ova teška vremena. Otsustvo jasnog stava prema umetničkom · stvaralaštvu zamagljuje se u štampi i na raznim kongresima koji ne daju nikakvog rezultata. Izraz »socijalistički realizam«, vezan za ime Gorkoga izgubio je tamo ođavno svoj sadržaj. Danas u knjižševnim, a još manje u čitalačkim krugovima, niko više ne zna šta pod tim pojmom podrazumevaju upravljači kulturnog života SSSR-a i IB zemalja — ako ne propagandistički pamflet, koji im se stalno pod firmom socijalističkog realizma natura. No prihvatiti to, znači likvidirati sa umetnošću. I zato je sasvim razumljivo što se umetnici grčevito batrgaju između života i smrti, između stvaranja i samouništenja. Kao da stoje, uznemireni ali nepokretni, u mutnoj vodi mrtvog rečnog rukavca poktivenog žabokrečinom, a čuju i osećnju moćnu reku života ,koja negde blizu njih hrli ,napred, nemilosrdno šireći uzburkanim valovima budućnossi svoje korito i lomeći prepreke na svome putu. Umetnik, nekađa kristalno sočivo kroz koje: se projicirao zgusnuti oblik stvarnosti u svom njenom bogatstvu, treba sađa svesno da se pretvori u krivo ogledalo. Njegova socijalna funkcija nije više u tome da drugima otkriva suštinske istine, skriven» pod površinom svakodnevnog životi ,da ih, osvetljene iskrom umetničkog oti.rića, čini pristupačnim i razumljivim. Njegova dužnost nije više da otkriva duboke zakonitosti i da sud“luje u prtocobražavanju odncsa. A samo tako se može shvatiti realizam umetnika: đa traga i pronslazi urnetničkim sredstvima ono čemu stremi naučnik u svojim otkrićima. Međutim, tzv. socijalistički realizam inforinbiroovske literature ne sastoji se samo u suženoj tematici i obaveznom liku pozitivnog heroja, koji ic postao u toj literaturi dogma, već se od realizma udaljava još više. Traži se patetika, propisuje se oduševljenje, diriguje se optimizam. ;
U Čehoslovačkoj profesor ZdenieK Nejedli govori i piše danas o socijalističkom romantizmu. Savremeni »aktivni romartični princip« karakterizuje Nejedli kao »snagu (umetnika) da se iz date stvarnosti nešto stvori, da se ona ulepša, da se uzdignex!
Na plenumu poljskih književnika, ođižanom 12 januara o.g., govorilo se samo o socijalističkom realizmu i kritikovani su književnici. zato što još nisu ovladali ovim jeđino pravilnim metodom savremene umetnosti. No kakav je taj poljski socijalistički realizam koji je propovedao generalni sekretar Saveza književnika Ježi Putrament u svome direktivnom referatu na plenumu?
U njegovom referatu tematika proze i drame svedena je uglavnom na proizvodnju (»proizvodna tematika pretstavlja naš najvažniji, ijhitniji zadđatak«) sam referat se zove »Zađdaci poljske književnosti u periođu šestogodđišnjeg plana« no dozvoljene su, kao sporedne, i ođabrane istoriske teme.
Putrament se nije upustio u analizu
· stanja u savremenoj poljskoj književ-
nosti. Plenum je mimoišao veoma jaku i uticajnu, katoličku literaturu sa širokom čitalačkom publikom koju
niko nije uspeo preoteti. Plenum ta-
kođe nije stupio u diskusiju sa onim seljačkim piscima, koji se nisu uključili u informbiroovsku kamarilu, a čiji je upliv na mase veoma snažan. Niti su traženi uzroci takvom stanju. niti su se ozbiljno razmatrali opšti
principi savremene kulturne politike. ·
Plenum se ograničio na problematiku sledbenika „poljskog «socijalističkog realizma.
Međutim, ni diskusija ni referat nisu pomogli raščišćavanju gorućih problema koji tište napredne književnike., A mladim kKnjiževnicima, koji su to očekivali, nije data nikakva teoretska osnova, nikakva perspektiva razvitka. Jer je cilj plenuma bio ustvari samo borbena mobilizacija režimskih pisaca i definitivno određivanje okvira režimske umetnosti. za one koji žele da se u taj okvir uključe. Pretnje onima koji su van ovih okvira izrečene su otvoreno »U današnjem trenutku«, rekao je Putrament, »pesimistička lirika izražavala bi osećanja ostataka neprijateljske društvene klase, špijunske agenture i trule emigracije«.
Putrament o njima kaže da oni još
. dan danas nisu savladali jedino is-
pravni savremeni književni metod, metod socijalističkog realizma. S jedne strane »upadljivo uproščavanje«, »aljhavost«, s druge strane »psihologizam«! Kako izaći iz tog ćorsokaka? Njihovo shvatanje socijalističkog realizma je »površno, uopšteno«, mnoga pesnička dela su zato »deklarativna«, »slabo se zahvata u savremenu tematiku«. A što je najvažnije, veli Putrament, književnici nikako neće da shvate da je »u sadašnje vreme glavni zadatak da se književnim stvaralaštvom pomogne poljskim masama u izvršenju šestogodišnjeg plana«.
TI tu se nalazimo baš na izvoru svih pojava koje farisejski kritikuje Putrament. Prilagođavanje „umetničkog stvaranja promenljivoj taktici Informbiroa, podvrgavanje falenata trenutnim političkim „parolama, lažno propovedanje realizma uz nasilno proturanje antirealističke linije — eto problema o kojima 'bi bio dužan „da govori plenum Saveza književnika. Jer ova potera za patetikom, za ulepšavanjem stvarnosti, za šabloniziranjem pozitivnih heroja koji više me liče na ljude već na idole, ili neke nove informbiroovske nadljude, traženje akademske, naturalističke forme i pored toga zvanično priznavanje propagandističkog pamfleta i agitacionog kiča za umetnost — to su Uzroci krize poljske književnosti. Takva linija donosi sobom uništavanje književnog poštenja, isključivanje iskrenosti, — a baš je ta iskrenost, i samo ona, garancija ubedljivosti umetničkog dela. Sukob umetnika i društva pojavljuje se očigledno sve jače u tzv. socijalističkoj stvarnosti zemalja Istočne Evrope, a kako stvar– nost u koju su verovali napredni ljudi posle oslobođenja zemlje, postaje sve ružnija, a želja za istinskom s510bodom sve jača, taj konflikt iz dana u dan raste. Putrament ga je jednom rečenicom skinuo s dnevnog reda: »Traženje osećajnih konflikata između tzv. ličnih pitanja i društvene oba-
I RECEPTI - RVJIŽEVNA
“veze, pretstavljalo bi umetničku neistinu«! Međutim, ovaj đuboki latentni konflikt sve jače koči i deformiše stvara· lački talenat umetnika i nikakva kritika i nikakvi recepti tzv. socijalistič. kog realizma ne mogu i neće izlečiti tešku bolest poliske književnosti Istina, u svojoj informbiroovskoj receptomaniji. Putrament nastupa s jednom vrstom književne alhemije, da jući književnicimna upute: uzmi» slučajnost i neposrednost novinarske reportaže«, poveži ga sa »uopštavanjem političke formule u konkretnu i iipičnu i umetničku sliku«... Ili još detaljnije: Treba prikazati »veličinu zađataka koji se nalaze pređ poljskim radnim masama ... u umetničkom delu — Što znači: u uopštenoj. tipičnoj ali konkretnoj i plastičnoj slici, u uopštenoj, tipičnoj ali konkretnoj formi, u uopštenoj, tipičnoj ali konkretnoj fabularnoj situaciji, u uopštenom, tipičnom ali konkretnom i plastičnom dramskom konflihtu«!
Ovakvo fraziranje tačno liči na misteriozne alhemičarske lonce Srednjega veka, u kojima se uveliko kuvala vešta, kamuflirana podvala. I jasno je svakome da je na ovaj način nemoguće da se muhlna bara pretvori u sveži izvor poezije, kao što se u mračnom alhemičarskom loncu nije mogao otkriti onaj čuveni »lWkamen mudrosti« koji su ftađašnji gospodari tražili!
Dušanka RADAK
·
i BROJ 9
)
x
KAKO JE POGINUO
GARSIJA LORKA.
Federiko Garsija Lorka
Prošlo je više od četrnaest godina od dana kada je nestalo Garsije Lorke, jedndg od najvećih pretstavnika moderne španske lirike. Uvek kada ga pomenemo, setimo se da su ža negde, blizu Granade, ubili fašisti. Kada? Negde u septembru 1986 BOdine, I ništa više, Znamo da su u to vreme franki%ti pravili lomače od Lorkinih knjiga i da su na jednom mestu, u Granadi, »los moros« igrali 'oko te vatre, dajući ovom vandalstvu još nekoliko zrna mračnjaštva.
Međutim, evo, gde listajući po starim biltenima koje su izdavale internacionalne brigade u Španiji, nailazim na iskaz jednog frankističkog po-
FAŠISTI IZ LEDENOG DOBA
svom broju od 10 oktobra pro-
šle godine »Književne. novine«
su donele jednu kratku belešku od tri rečenice. Prva je obavestila čitaoce da je u Altamirskoj Peć&ini održano savetovanje umetnika. Druga podvlači značaj slika iz paleolitske epohe. Treća dodaje da crteži iz Altamire inspirišu i mnoge savremene umetnike.
Prošli su meseci. Informbiroovcima je, uzmanjkalo novih dokaza o prelasku Jugoslavije, pripremama, bazama.. i tako dalje. Pa su uzeli komplete »Književnih novina« i listali, listali. Bilo je u njima različitih članaka, pa i o Španiji, o njenim pesnicima i umetnicima, o Garsija Lorki i Goji, o »Španiji u nama«, svetloj i borbenoj. I negde u dnu na četvrtoj
. strani, rečenog dana, mala vest, u non–-
parelu .o Altamiri. Ah, tu je! U. tom nonparelskom grmu leži zec. I drugog februara ove godine (bolje kasno nego nikada) informbiroovske radio stanice javile su svetu o velikom otkriću. Tekst koji se čitao preko tih stanica nosio je naslov: »Titoistički list Književne novine populariše fašističku takozvanu umetnost«. I pošto su nas dobro izgrdili, onako u horu, na svim svojim talasnim dužinama, i da slavimo fašističku zemlju, i da popularišemo umetnost Zapada, i đa u nama leži svih sedam smrtnih grehova, slavno su dali na znanje svetu da ni predistoriski umetnici, ni oni što su nekako dvanaest hiljada godina pre naše ere crtali u Altamirskoj Pećini, ne mo-
. gu da se sakriju od budnog oka so-
vjetskih enkavedđeovaca. Of{krili su oni i njihove veze. I koga to inspirišu ti altamirski majstori: »Ljude kao što su saradnici »Književnih novina« i iz-
dajničke “•keje kao što su njihova sabraća u Španiji. Otkrili su i karakter altamirske umetnosti: »To je \fašistička takozvana umetnost«.
Ispada nekako da su slikari iz ledenog doba fašisti ne samo zbog toga što inspirišu saradnike »Književnih novina« i njihovu »sabraću« nego i zbog toga što nigde nisu ostavili ni najmanjeg traga koji bi moskovskim akademicima pomogao da dokažu, pobogu brate, da su prvi na svetu crtali ipak — Rusi.
»La nostra lotta«, napredni italijanski list, osvrćući se u svom broju o # o. m. na ovo kominformovsko otkriće i sećajući se članaka koje su »Književne novine« pisale, misli da će »u svojoj premudrosti, informbiroovski tragači otkriti da je i Lorka fašistički
_ pesnik, poštc je Garsija Lorka. napisao »Romansu španske žandarmorije«. A ako dobro potraže, naći će (u K. N.) i mnoge crteže još jednog španskog fašiste i frankovog pristalice, tolikog ratnog huškača da je celi album crteža posvetio ratu. Radi se, naime. o nekom Frančesku Goji«.,
»Laa nostra lotta« ima pravo. U kominformovskom svetu gdđe se umetnost Altamire proglašava fašističkom, a ona Gerasimova socijalističkim realizmom, lako mogu i Goja i Lorka da postanu još i ratni zločinci. Jer još uvek, ma da mrtvi, oni inspirišu i mobilišu na borbu za slobodni ljudski život i za veliku čovečansku umetnost. I razvojna linija napretka ljudske kulture ide od Altamire preko velikih umetnosti celog sveta u kudućnost, uprkos svim inkvizitorima i tiranima, pa i ovim kominformovskim prvosveštenicima.
R. NJEGUŠ
' koji nas je vodio ostao je
lidajca. Taj policajać govori o tome kako je poginuo Garsija Lorka. 2 »Garsija Lorka — pričao je policaie KP Ne prebegao republikancima — živeo je u to vreme u franmceusiom pretstavništvu u Granadi. Jednog dana smo ga prevarom izmamili napolje i uhapsili, Naravno, niko mu nije sudio. Odmah smo ga odvukli u zatvor i tamo ostavili nekoliko sati. Iste te večeri, »guard'as civiles« (o kojima je Garsija Lorka prethodno nap'sao poemu — 1. D.) izvukli su Ba iZ za vora i ubacili u automobil, Bilo je tu još autemobi]la. Pošli smo — čitavz ijed”a povorka. Išli smo putem Padula.Na 18 kilometara od Granade, automob |: u se zaustavili. Bilo je 8 časova uveče, »Guardias« su Garsiju Lorku naterali da sam izađe j ce, Automobilski farovi su osvetljavali čitav taj teren Pesnik Je pošao na pred, nekoliko koračaja i naiednom
da podle napred, peši- -
se okrenuo i stao. Poručnik Medina .
zapanjen. Garsija Lorka je počeo da govori o slobodi i o pravu naroda na slobodu i osudio fašisfička varvarstvB. Nije bilo nikakvog straha u njegovom glasu: govorio je jasno i otsečno. Me-
' du »guardias« je nastalo nekakvo ko-
mešanje. Neki su počeli da otstupaju. Međutim fada je Međinn grdno Opsovao i opalio revolver. Naredio nam je da ga ubijemo. Garsija T,orka se okrenuo i počeo da frči. Ispalili smo FtO* tine metaka u. njegovom pravCuU. On je pao ali je još bio živ. »Guardias« su stigli do njega i tukli ga kunđacima. Lorka je imao toliko snage da se pridigne još jednom -— ali i poslednji put. Poručnik Medina mu je prišao i onesvestio ga udarcem kunđaka po glavi. Zatim je u njegovo telo ispraznio tri šaržera — u nepomično telo 'Fedđerika Garsije Lorke«.
To je prikaz poslednjih trenutaka
velikog španskog pesnika, od strane jednog očevica., Ako je tačan, om postavlja neke stvari na Svoje mesto:
· datum njegove smrti je poznat, ma
da se fo često ne vidi u nekim člnmcima i pregledima o Garsiji Lorki u našoj štampi. To je 12 sep'embar 1936. Sada nam je' poznato i mesto (na putu za Padul, na 18 a ne na 25 kilometara od Granađe), a i vreme. Sve jie to važno kada se rađi o čoveku kakav je bio Lorka,
Kakav je to čovek, šta je on značio i šta još uvek znači, na prvom mestu u samoj Španiji, pokazuiu možđa boJie mego sva sećanja, ova dva primera. Priča nam jeđan naš drug. bivši borac u Španiji, kako je ležao u bolnici, negde u Španiji, sa mnogim Špamcima esnkaćenim i bolesnim. Ništa nije moglo đa ih umiri dok jednog dana
[2]
lekar nije nasred. sobe počeo, ,đa de- „
klamuje stihove Garsije Lorke,
Sami framkisti nisu mogli dugo da brane čitanje Lorkinih dela. Najzad su ga proglasili frankistom i objavili neke, brižljivo cenzurisane·pesme njegove, a pozorišta su počela dđa daju njegove komade, u frankističkoj režiji. Neđavno je u jednom madridskom pozorištu prikazan jeđan Lorkin komad. Na kraju, zavesa je spuštena. Međutim, publika je ostala i pljeskala. Čuli su se povici: »E] autor!« Zavesa je ponovo dignuta a na Dpozornici nije bilo nikoga. U istoriji madridskog pozorišta ne pamti se takvo oduševljenje publike. Na svoj način, ona je dala ođuška svojim osećanjima.
To je Garsija Lorka.
L. DAVICO
Grga Gamulın
O VULGARIZACIJI DISKUSIJE 1 UMJETNOSTI
(Nastavak)
O KRITICI I O DIRIGOVANJU
snovna stvar u tom pitanju (a
ujedno i osnovna greška koju I. Bratko čini) jest, što kritika i dirigovanje nisu jedno te isto.
Kritika je neophodan sastavni dio likovne kulture, ona je, na izvjestan dijalektički način, i njen preduslov. Ona je praktični rezultat, primjena i teorije i historije umjetnosti na ŽIVu savremenu stvarnost. I varamo se ako zato, što jednom nije postojala u pisanom obliku, smatramo da nije po-
stojala uopće, jer ona je svijet jedne.
umjetničke kulture o samoj sebi. Ali u svakom slučaju, bilo u praksi i u receptarijima radiona podno katedralay~ bilo u traktatima renesansnih umjetnika — problematičara i teoretičara, kritika je znala što hoće; irnala je svoj stav prema životu i umjetnosti, svoj kriterij, i svoj. cilj, koji je htjela postići. Taj cilj, i iežnju prema najboljem (po njenom momentalnom mišljenju) metođu i izrazu, ona nije zasnivala samo na »brotnci kipara« i ma »slikama slikara«, kako to Bratko smatra, nego na ideologiji i realnosti razvojnog stadija društva i na iskustvima prošlosti, dakle na teoretskom razmatranju. Sa tog svog sta-
novišta takvš kritika, je negirala i .
afirmirala, borila se za svoje stanovište i za »osvetljenje budućih puteva« (da posudim od Bratka. jednu
njegovu misao) i bez obzira da li je.
ona uvijek imala pravo ili ne, samo tako se i može zamisliti razvoj likovne kulture: u „uzajamnom odnosu umjetničke prakse i umjetničke misli,
„odnosu koji može imati samo onda
pravu svrhu i smisao, ako ta kritička misao nije apologet-
ska i prirepaška (»na bronci
..:
! nalazili
kipara i na slikama. slikara«) nego slobodna, inicijativna i borbena.
A dirigovanje? To je administrativno »rukovođenje« „umjetničkim stvaranjem u smislu neposrednih praktičnih zadataka, to je skučavanje slobode stvaranja na osnovu apstraktnih shema bez obzira na date i naslijeđene mogućnosti, na zatečeno znanje, na individualna shvaćanja i sklonosti pojedinaca. I ono je u praksi najčešće nošeno i podupirano upravo od pojedinih umjetnika, koji svoju slabu umjetnost bez invencije i bez dubine nastoje proturiti kao obrazac novog stvaralaštva. Ti pojedinci u i nalaze obično i svoje kritičare, apologete koji na njihovoj bronzi i njihovim slikama grade svoju teoriju i »osvjetljuju buduće puteve« i u tom smislu može i kritika da buđe sredstvo dirigovanja.
Naša kritika, ili barem ona za koju ja odgovaram, nije bila takva, ona se suprostavljala svakom klikaškom povezivanju i apologetici, i negirala je ono »vulgarno, u suštini naturalističko shvatanje socijalističkog realizma, koje nam se često propovijedalo teorijom i praksom«, ona se borila protiv simplicističkih i zainteresiranih shvaćanja da bi nad svim našim »starima«, koji su određa »zataženi formalizmom trebalo prelomiti štap, kako su to neki htjeli; ona je znala da nova realistička umjetnost neće doći kao dar s neba, niti kao a priori data kvaliteta nekih ma kako genijalnih pojedinaca, nego će se ona morati s »oslonom na date mogućnosti i na zatečeno znanje. izgrađiti u mučnom, stvaralačkom procesu iz
dosadašnjih iskustava« i »specifičnih
sklonosti« pojedinih umjetnika (1.) Ona je, dakle, smatrala đa polazna tačka likovne strane problema može biti samo naslijeđena moderna umjetnost i bila je zbog tog shvatanja kritikovana, a od današnjih likovnih »liberalaca«• označavana kao forma-– listička i subjektivistička sve do proljeća 1949. g. Ali ta kritika nije zato abdicirala od svoje težnje prema novoj sadržajnosti i prema adekvatnim
novim formama; ona je nužno zapa- '
žala manjkavosti i poteškoće i upućivala na probleme, koji su iskrsavali; ona je imala pred sobom našu novu stvarnost a za sobom historiju umjetnosti, i u tom smislu bila je normativna u najboljem smislu te riječi tj. ukazivala je na raskorak između života i izraza, između „sadržaja i forme; tražila je da se umjetnost svestrano osposobi za nove zadatke, za veliku figuru i za psihološki život fizionomije, za pleinair i za novu simboliku boje i svijetla.
Pa kad I. PBratka to nieno ! ?* e naziva »ukalupljivanjem« i »dirigovanjem« — što slijedi iz toga? Iz toga slijedi ne samo da on brka kritiku sa dirigovanjem, nego i da istovreme– no pokušava da samu kritiku diriguje, da je ograniči. .i negira u njenim bitnim·zađacima Kako bi uopće morala izgleđati kritika prema Bratkovoj zamisli? Ona,
na pr., ne bi smjela reći da je velika.
pokrenuta figura u ovom času OsnOVni likovni zadatak, koji trebn svladati: ona ne bi smjela upozoriti na nužnost svladavanja pleinaira, a jao si ga njoj ako zaželi da neki akademski akt bude konkretiziran makar i sa kakvom draperijom Ona ne
Bve beleške uz ovaj članak nalaze se na”
četvrtoj strani, c
-
bi smjela ni pomisliti đa upozori na historicizam kao devijaciju, kojom se ne može doći do novih likovnih pozicija, niti bi smjela da ukaže na klasne kvalitete, recimo impresionizma, na opasnosti koje u sebi krije nekritičko i mehaničko preuzimanje likovnog jezika recentnih građanskih pra-· vaca. Ona čak ne bi smjela upotrebljavati niti svoje najobičnije stručne termine. (2). Ona bi samo mogla uzdisati i diviti se pred »vernim, slikovitim, lepim i dirljivim prikazima« na slikama Hegedušića i drugih, kpje IT. Bratko, pokazujući svoje nesnalažšenje u ovim pitanjima, upoređuje čak sa takvom kvalitetom, kao šlo je Petar Lubarda.
Takva prirepaška kritika ne bi po mom najidubljem uvjerenju bila ni socijalistička (3) niti bi uopće bila kritika (4), a nije mi jasno niti kako bi mogla »osvjetljavati buduće puteve«. To je ona posuđena misao I. Bratkn koju mu sađa vraćam, a koja tako bjelođano ilustrira proturječnost njegovog teoreflizirnnia., Jer ako teorija treba da »osvjetiiuie buđuće p:teve«, da spriječava »rasplinjavanic« i »ohrabrivanje reakcjonarnih malograđanskih · tenđencija« (I. B.), kako će ona to vršiti ako buđe skrociema po Bratkovim željama, ako ne bude smjela ukazati na osnovne poteš':oće i zađatike, na skrelanja premn cklekticizmu i malegrađanskom subjektivizmu, ako ne bude istraživala %*'asni karakter moderne groeđanske 1ımjetnosti, izdvajala i up. zcravala mnn negativne MWvaljtete, kojo iz \oga izviru? I sama um)letnost Li uz takvu kritiku ubrzo spala na ono vulgari.ziranje likovne kulture, koje smo često puta imali prilike vidjeti,
Pa nakon što je tako (vidjeli smo naprijed na ona »tri primjera») skroıjio sudbinu kritici i odredio njene granice, I. Bratko se tobože čudi: „Zašto Gamulin ističe slobodu kritike? Zašto on zamjenjuje polemiku protiv njegovog mišljenja sa pritiskom na kritiku uopće?«. On točno primjećuje: »U kulturnim pitanjima se sloboda diskusije sastoji u tome da mogu sam i đa mogu drugi iznositi svoje misli... Razume se da je uslov da ta diskusija bude . konstruktivna,
na primernoj visini, ozbiljna itđ..« Bila je to upravo naša kritika. koja je tražila i inicirala diskusiju po nekim bitnim pitanjima upravo u vezi sa li kovnom situacijom u Sovjetskom Savezu (5), i ona bi svaku štvarnu diskusiju pozdravila, jer bi je bez sumnje ponukala na prođubljenja, a vjerojatno i ispravke izvjesnih postavka. Ali stvar je upravo u tome što ova diskusija koju je Bratko započeo nije ni konstruktivna ni na »primernoj visini«, niti je uopće diskusija, nego polemička đifamacija sagrađena na vulgarnoj i krivoj interpretaciji izdvojenih citata, na nepoznavanju materije o kojoj raspravlja, na prozirnim aluzijama i na onoj »komparativnoj metođi« o kojoj sam prošli put govorio, a koja nema ništa zajedničko sa lojalnom diskusijom, a najmanje sa »ozbiljnom« i »kon= struktivnom« (6). .
O svemu i svačemu
Trebalo bi govoriti u ovom poglavlju, o privatnoj svojini i o čuvstvu imanja, o Edit Tomas i o »sklapanju brakova«... kao i o rječitosti, koja izaziva otužnu veselost kod čitalaca. I o citatima koji tu i spadaju i ne spađaju, a koji bi trebali dati ozbiljnost cijeloj stvari.
Uzalud sam pokušao da uspostavim diskusioni kontakt sa I. Bratkom. Svojedobno sam u svom »odgovora« ponudio diskusiju u nekim pitanjima, koja bi mogla biti zanimljiva, kad bi se o njima pravilno raspravljalo. o problemu evolucije idejnosti građanske umjetnosti, o problemu proturje-
·čja unutar te evolucije i unutar kva-
liteta te umjetnosti, o problemu naturalizma i impresionizma i njihovoj društvenoj determiniranosti, O problemu »socijalističke diskusije« itd. Osim ovog. posljednjeg problema, kojeg je, vidjeli smo, na djelu »produbio« u još radikalnijim oblicima, I. Bratko je izbjegao diskusiju. On je pokušao da Urani' neke svoje nebitne greške, koje sam bio dođirnuge usput samo kao ilusiraciju „nedđop»voijene površnosti. (7). On insistira na W. Hausensteinu kao »stručnjaku« (sa kojim sam mu mogao dokazati i moju i njegovu tezu i još koješta drugo),