Književne novine
· Mratke vesti
' objavljem je mneđavno u ediciji
· međavno je u
| međavno u eđiciji »Harper« u
. vom »Transcendentalisti«. Istorlia transeenm-
* uređio Peri Miler.
· Film je sniman u tehnikoloru.
STRANA # =
=. . Š
iz inovipamyiva
H. Dž. Vels
DVE BIOGRAFIJE H. DŽ, VBLE
' Neđavno su objavljene dve biografij engleskog pisca i naučnika H. Dž. NVelsa, U Americi je izašla u izđanju ediolje »Džon Dej kompani« u Njujorku Vel-
Ćovr . biografija pod naslovom »H. Dž. \vels — Prorok naših dana« ođ Antonine Valentin, aufora biografije Leonarđa da
\vinčija. U kratkom vrememskom razmaku objavljena je ovih dana + u Engleskoj biografija H. Dž. Velsa od Vinsenta MBroma, M izdanju edicije »Longmans«, u Lonđonu.
KROZ DELA TOMASA MANA
Pođ naslovom »Čitanka Tomasa Mana« vA. A. Knopf« u Njujorku, izbor stvaralaštva ovo| velikog: nemačkog pisca. Sastavljač e knjige Džozef Vorner Endži! dao je odlomke iz Manovih romana »Buđenbrokovi«, Čarobna planina«, »Jozef i njegov brat« i »Doktor PFaustus«, Od pripovedaka štampame su »Tonio Kreger« i »Smrt u Veneciji«. Wv Knjizi su objavljeni i eseji Tomasa Mana o Vagneru, Dostojevskom, PFProjđu i dđruKim. Po mišljenju kritike ova knjiga pretstevlja malački sastavljen uvod u književno delo Tomasa Mana. _
BIOGRAFIJA RILKEA
naslovom »Rilke — čovek 1 pesnik+ i izđaniu »Aplton-SenčeriKroftis« u Americi objavljena biografija OVOF znamenitog pesnika, Autor ove bioprafije Nora Viđenbruk koia ie prevodila Milkea i ređovno se sa njim „dopisivala; osvežava sliku Rilkeova života i njegovih savremenika, a istovremeno raje neke mamje poznate biografske podatke kao i analizu Rilkeove poezije.
CELOKUPNA DELA MAREK TVENA
~ celokupna dela objavljena su Niujorku. O4đ dvađeset i dva toma, koliko iznose celokupna Tvenova đela, do đanas je ova edicija objavila seđsmnaest, dok će ostala biti uskoro objiavliena.
Pođ
Tvemova
ANTOLOGIJA TRANSCENDEMTALISTA
_ U izdamju Harvardskog univerziteta nedavno je obiavljena antologija pod naslo-
demtalskor pokreta, odnosno delatnost kruga umetnika okupljenih oko Emersona 1 Toroa, đata je kroz anfoloriiu članaka. eseja i pesama Margareta Fuler, Orestesa Braunsoma, Džordža wWiplifn, fronsonn AlKoža, Viljemn Fleri Čeninga. Antologiju je
RKYJIGH KAO POMKLOM nPTANIZACIJA »UNESHKO« T »RER«
' Prema vesti smeričke Rknilevme revile »Satrđi Rivju«, prelo organizaciia »UmneElto+ i »Ker« seđamnaest država Mivrope doĐile su kao poklon knmlige wu vređnosti ođ peđeset hilinpda dolarn, Dodatak od sto peđeset hiljada. đolnrn biće tnmkođe UuDpofrebljen za nove pošilike knjiga. Pored jedanmaest predviđenih evropskih država DoTlone u knjlpama dobiće 1 MKoreia, Japam, TĐakdstan i dr. Osamđeset 1 pet procenata Oe Vnjiga štampano je na engleskom jewiku. TRI STARA MAJSTORA
tb izdđanju Olsfordslkopg univerziteta objavljene su neđavno tri značaine MWnlige iz oblasti sl'rarstva pođ naslovom »Celokupna đeln Paola Učela« ođ Džnmn Popn-Hemesija, »Slienrstvo Hansa MHolbajnae• od Pola Ganeca i »Direr i n{egovo đobn« ođ V,. Vat, golđa. Ove knjlge sadrže mnomo istorlškoje biografskog 1 kritičkof materijala o ovim welikim ma{storima 1 mjihovom vremenu. Biva tri đela ilustrovana st velikim bro-
” jem reprođukcija u boji.
ISTORIJA DRUGOG SVETSKOG RATA i U SLIKAMA
· Ovu novu vrstu istorije neđavno {je objavila ređakcija američkog jlustrovanog čaBsopisa »Kaif« pod Tnaslovom »Laifova istoMija Drugog svefskog rata u šlikama«, Tek'stuelni deo ove istorije napisao je poznat#i američki pisac Džom Dos Pasos, Knjiga sadrži oko hiljadu fotografija, ·hronolo-
ški postavljenih, koje prikazuju značajne || adtoriske đogpađaje Drugog svetskog rata. || petom, zbunio je profesora srpskog je|| zika unevši u pismeni zadatak, kao cii) tat, svoje sopstvene stihove, a ne ime||nmujući autora. Na školskim svečanoi|stima čitao je referate, izvodio »konmika »Lajfa« Istoriju je uredio Artur Tur- ||certne tačke« na violini i recitovao. | || Profesori su za njega govorili da je || neobično obdaren, a drugovi — đa je | uobražen i da se suviše razmeće stra=
Mnoge slike ove istorije objavljene su u Reoloru, Poređ fotografija ova istorija sadrži i izvestan broj raznih mapa. Na knjiri je rađio veliki broj fotoreportera-sarad-
želot, a predgovor Je napisao Henri Ljus.
BTUDIJA MUZIKE DANOMA PUCLINIJA
U martu ove godine edicija »Simon i Buster« u Njujorku ob{iaviće stuđiju muzile velikog kompozitora operske muzika Đakoma Pučinila. „Autor ove ay studije Đžordž Marek hronološk! daje razvoj Pučinijeve muzike uz neke nepoznate biografske poditke o ovom Italijanskom kompozitoru kojt se rodio u vreme Wpđda je Verđi imao 45 godina. ., i
| NOVI FILM BEZŽISERA LUISA MAJLSTONA • ' Poznati amzarički filmski reditelj „Nis Majlston, autor filmova »Na zapadu ništa novo«, »Miševi 1 ljudi« 1 drugih, neđavno je završilo svoi novi film »Prolazi Montepgume«. Ovaj film prikazuje borbe američ:
Daril Zanuk, a glavnu ulogu tumači MHičard Vidmark. dobitnik Oskarove nagra: đe za ulogu u filmu »Svi kraljevi ljudi. Režiser Ma{lstofi Je za ovaj film koristio velike manevre američke mornarice,
*
'
N3bon kongresa mira u Varšavi, nakon „mnoštva · „skupljenih potpisa za Stokholmski apel i nakon gotovo milion unakaženih, pobijenih., i raznesenih Korejacn održano je nedavno za»iedanie Svjetskog savjeta pristalica mira u Berlinu. Nad glavama učesnika vebdio je golub mira izrađen od bijele svile, Na proš!ogodišnjem' kongresu u Varšavi bdio je glolub, što ga je za tu priliku nacrtao veliki, miroljubac i veliki »đekadent zapadne umjetnosti« (tako ga sovjetski socijaiistički realisti nazivaju) — Pikaso, I pod tim »dekadentnim« golubom bijahu izrečene, između ostaloga, i klevete protiv naše zemlje. Vjerovatno da je to bilo u interesu svjetskog mira. Tako su barem govorile miroljubive „prištalice Informbiroa. Nije to čudo, Oni što tako vješto priređivahu: svišstu gudske procese i osu de, bili su glavni režiseri toga kongresa. Pokazalo se ipak da je Varšava nešto isuviše na istoku, pa je 8vileni golub ovaj put dolepršao malo bliže Zapadu i zaustavio se iznad glava apostola mira u Beriinu. Ima to svoQjih razloga. Na dnevnom je redu njemačko pitanje. A sjetimo se i brige, koju vodi sovjetska vlast u Istočnoj
pora što ih čini fon Paulus, slavni staljingradski zarobljenik, da uz očinsku Staljinovu brigu organizira armiju u Istočnoj Njemačkoj. Sjetimo se telegrama, što ga je Stajin poslao pretsjedniku Istočnonjemačke republike, da su »sovjetski i njemački narođ u prošlom ratu dali najveće žrtve«. Dirljivo. Samo što ne reče: mi smo za istu stvar krv lili.
I tu u Berlinu našli su se pretstavnici četrdeset i sedam zemalja sa svih pet kontinenata svijeta. Niz imena znanih. i neznanih. Tko bi ih sve popamtio. Bio je dobronamjernih i nedobronamjernih, prevejanih i nasađenih. Bilo je i takvih kao da ih je golub birao. Da pogledamo nekoje, ba= rem one koje već poznajemo. Počet ćemo sa zemljom, koja sebe smatra da stoji na čelu svjetske borbe za mir. I tu odmah prepoznajemo znamenitog ideologa „»sovjetskog humanizma« borca s lulom mira u zubima, Ilju Erenburga. Taj »humanist« je pisao ranije o Nijemcima nešto drukčije nego što to danas političi Staljin On je pisao jasno i nedvosmisleno: »Ubij Nijemca!« i »Ništa nam nije milije od njemačkih leševa«. On tada nije pravio razlike između nacista i osta:ih Nijemaca. A danas nije više važno, što je on ranije pisao. Sad on u stilu svoje kulturne putujuće ambasade srdačno steže ruku svakom nacistu, jer »pitanje da ]i je netko bio nacist ili ne, danas se uopće ne smije postavljati, to nije za nas na dnevnom ređu, to nas ne zanima«. Ništa Erenburgu ne smefa ni to, što nije znao šta da odgovori engleskom piscu PPristliju, koji mu je odgovorio na njegovo pretenciozno, otvoreno pismo upućeno piscima Zapada da se okupe oko
norveških pisaca odgovoriše mu jednoglasno: »Na, pet stranica svoga pisma Erenburg nije našao mjesta ni za jednu jedinu istinsku riječ o miru«. I njima nije znao šta da odgovori, da ]i da im uputi par uvreda. I sada ta lijevokrila »spojka za zapadnom givilizacijom« treba da pretstavlja neku čovječanskhu savjest. Alj nije on jedini. Tu su {i ostali obiigatni miromosci: Fadjejev i Tihonov. A Kornejčuk je održao referat, razumije se, 83 pretenzijom đa dađe generalnu liniju. Pažljivo su ga slušali satelitski pretstavnici i pri spomenu imena velikog Staljina bučno su zapljeska:i.
Među pretstavnicima Bugarske sjeđi Ljudmil Stojanov. To je onaj isti Ljudmil Stojanov, što je ranije pisao: »Vidjeti Tita — to je događaj. Govoriti s njime — uspomena je za cio
Njemačkoj za naciste. Sjetimo se na- ,
Štokholmskog apela. A preko stotinu
život«. A danas i on u horu s ınform+ biroovcima viče na »Titovu kliku« | na Tita. A kad je za mir, pa što ne rekne onim svojima tamo u Sofiji. da ne zapovjedaju vršenje zločina nad mimim makedonskim stanovništvom u Pirin= skoj Makedoniji, te ubijaju i puškaraju na našoj granici. Pa on i sam zna da se u Bugarskoj ne poštuje zakon, koji sami donose, Donijeli su, napr. zakon, o »zločinima protiv mira i naroda«, kojim se kažnjava do.petnaest godina zatvora sve one, koji se bave ratnom propagandom »usmeno, putem štampe, oismeno, preko radija, filma, kazališta, umjetničkih i literarmih dje:a i ma kojim drugim sredstvom, te propagiraju povećanje naoružanja ili doktrinu rasne diskriminacije«.
Pa šta kaže na to miroljubivi Ljudmil Stojanov? Ništa, On spokojno i strpljivo sjedi u sari i na spomen Staljinova imena podanički plješće.
Rumuhsku miroljubivost pretstavljao je uvaženi akademik Mihail Sadovjanu. On je ovaj put pretstavljao otimače naše djece. Prošle su godine, kako je poznato, organi njegove zemlje na granici kod Bele Crkve pohvatali grupu naše djece i odveli ih u Rumunjsku. Ni do danas roditelji ne mogoše doznati za sudbinu svoje djece, Šta je učinio miroljubivi aka– demik Mihail Sadovjanu za to da se takve stvmni ne dJešavaju u njegovoj domovini? Eto što: došao je da malo posjedi u Berlinu ij da se mirne savjesti vrati svojim djecokrađicama.
Poljsku Rokosovskoga pretstavijao je sekretar Saveza poljskih književnika Ježi Putrament, gorljivi propovjednik informbiroovske linije među poljskim piscima. Itd.,
A Jugoslaviju? Zemlju, koja ne postoji na informbiroovskom globusu, tko je nju pretstavljao, kađ nitko nije bio pozvan na takvo jedno zasjedanje, jer smo svi iskijučeni. Jugoslaveni nisu ljudi dobre volje, jer su uspostavili fašistički režim i organiziraju zavjeru protiv mađarske vlade. Ipak se, blago nama, našao jeđan dostojni, koji je zaslužio đa uđe u potkrilje svilenoga goluba, To je »heroj Marodnooslobodilačko7 rata« Pero Popivoda. Jedini slobodni Jugosloven, dok ostalih šesnaest miliona »čame u fašističkom ropstvu«.
Čudimo se samo velikim uvaženim piscima i kulturnim radnicima, „koji su bili u našoj zemlji i svojim očima gledali našu stvarnost, kako podnose među sobom fakvog izdajicu. Možda Martina Andersena Neksea vežu osjećaji azilske zahvalnosti prema Sovjetima, pa neće da se zamjera, a Đerđa Lukača spopada neka vrsta pokajničlke šutnje nakon onih poklonstvenih izjava o superiornosti sovjetske umjetnosti? Na mirovnom ~ zasjedanju u Berlinu izrađen je apel da se zakijuči pakt mira između Amerike, Engleske, Kine, Sovjeta i Francuske i pozivaju se svi ljudi dobre volje, da stave svoj potpis .pod taj apel. Radio Moskva {io ovako čini: najprije oduševljeno pjeva o miru, po> put onog Zmajevog patka kraj bare, i o Apelu, protiv kojega nitko na svijetu ne može imati ništa i obećaje da će sovjetski ljudi taj apel potpisati, jer su oni za mir. Par minutaenakon toga, đa se u praksi đokaže miroljubiva voja, u istoj se emisiji ospe paljba laži i prijetnja, protiv Jugoslavije. Prijete nam da mi ugrožavamo mir. Šesnaest miliona Jugoslavena ugrožavaju dvjesta miliona ljuđi u Sovjetskom Savezu.
Držimo da je zaista veoma malo ljuđi u svijetu koji tično ne žele mir i da ćemo se u željama za mirom svi s]ošiti, ali..., kako reče đrug Tito u izjavi Udruženju dopisnilha pri organizaciji OUN »ne puste deklaracijć d propagandgne parole, već konkretna djela mogu pokazati tko je za mir a tko ne, mogu zaigta dovesti do mira«.
~» Grigor VITEZ
Frida Filipović
ČOVEK KOJI MNOGO OBEĆAVA Rn je prohodao, iako je izgledao slabačak. A kad je u svojoj četvrtoj godini, na svadbi neke svoje
vao jednu podužu Čika-Jovinu pesmu, ushićeni rođaci proglasili su ga konačno i neopozivo čudom od deteta. Iz osnovne škole donosio je sgsrećnoj
|| majci uvek nagrađe — »za odlično u|| čenje i primerno vladanje«. U drugom ||| razredu gimnazije pronela se.o njemu \| priča da že jedan računski zađatak, u–
mesto jednačinama, rešio iogički. U
nim rečima. Kađ je u literarnoj 'dru-
M|žini pročitao svoj sastav o jednom ro|| mantičnom pesniku, prisutni profesor ||potapšao ga je po ramenu, rekavši: ||»Samo tako nastavi, sokole, bićeš naš H|novi Skerlić.«
Negde pred maturu, kao što je red,
| prvi put se zaljubio. Ali brzo se ohla-
dio: došao je: do zaključka da su sve
|| žene guske, jer je utvrđio da njegova
obožavana njje pročitaja nijednu knjigumu od pisaca kojima se on zanosio Ničea, Šopenhauera, Frojda, Pitigrili-
j|ja, AYcibaševa, Pol Morana — a za M futurizam da nije nikad ni čula.
Uveren da će na maturi biti Oslo-
| bođen usmenog ispita, nije se za njega mt il je h
ke mornarice. Producent ovoga fima e |||; spremao. Međutim, na pismenom iz || matematike desila mu se kobna grei| ška, a pošto su je i drugovi oko njega
/| prepisali, profesor se naljutio i dao
mu oštru ocenu. Na usmenom, jedva
i|se provukao. Predaju% mu svedočan-
tetke, pred gostima tečno izdeklamo- '
stvo „direktor ga je prekorno pogledao i rekao »Od vas smo više očekivali«. On je samo pocrveneo i slegnuo ramenima. A od tog trenutka kao da su ga za večita vremena pnapusti.i sreća, hrabrost i nađahnuće,
Na univerzitetu, ma koliko se paštio, do desetki nije dolazio. Na ispitima strah bi mu sputao jezik, nije više bio siguran ni u ono što je stvarno znao. Nastavnici, znajući da je vre-
dan i ozbiljan, korili su ga: »Od vas
smo očekivali više ..,«
Još kao gimnazijalac on je uspeo da štampa nekoliko pesmica u palanačkim časopisima, Čak je dobio i neku nagradu na konkursu za kratku priču jednog ilustrovanog lista. Kao sludent nastavio je da piše. I uspeo je pred kraj studija da izda maxu zbirku: »Sličice iz života«. Pojavilo se o njoj i nekoliko beleščica i recenzijica. Sve su one, s jedne strane, piscu pri-
znavale »nesumnjiv pripovedački da?«, ·
a s druge strane, zamerale mu »nezrele i nepouzdane stvaralačke postupke, »feljtonističko rasipanje duhovitosti« — | složno ga savetova!e đa ubuduće »ulazi u đublja i šira tumačenja« i »u jača 1 snažnija osvetljavanja«. Ulratko — on je tom knjižicom ostao »mladđi pisac koji obećava«s. Ali — dalje nikađa nije dospeo. Postao je gimnaziski suplent, pa profeor, oženio se i žena mu rodila dvoje ece. U toku tih godina koje nekako neosetno čoveka žednog prevezu Sa zelene obate mladosti na strnjikavu obalu zrelih godina — on je, umešto da konačno sagleda granice svojih mogućnosuj „stalno pokušavao da »zahvati dublje«. Upuštao se i u »velike rodove«, u roman | dramu, ne prezrevši ni male, ni najmanje. Ali izdavači | urednici uvek su nalazii razloga da mu ništa ne štampaju, Jednome se U~
>; <
KNJIŽEVNE NOVINE
POD OKRILJEM SVILENOGA GOLUBA
SL aaa
\
———:
Michelanqelovi soneli
Nema prosvijećena čovjeka, koji ne
bi znao za Michelangela kipara, slika-
ra ili graditelja, ali je manji krug ljudi, koji su njegov genij osjetili u njegovom pjesničkom djelu, a osobito u njegovim sonetima. Romain Rolland, koji je početkom ovog vijeka napisao iscrpnu knjigu o životu Michelangela, svu ju je prošarao citatima iz njegovih pjesama i pisama, jer se u njima najvjernije ogleda lik velikog čovjeka, patnika i umjetnika — jednog od najvećih genija svih vremena. Ro.land je opisao život irojice velikih Beethovena, Michelangela i Tolstoja,
trojice boraca protiv svoga vremena i
svijeta, ali ih je uvijek u prvom pla-
nu promatrao kao liude s njihovim
groznicama i patnjama”s njihovim
mukama i uspjesima, s njihovim tego-
bama i pobjedama. Postoji samo je-
dna hrub?ost na svijetu, kaže Rollsn:d
— gredati taj svijet onakvim, kalav
jest, i voljeti ga. A o čemu nam
veliki majstcr dlijeta i kista, Micnel-
angelo Buonavroti, govori u svojim __ teškim i hrapavim stihovžma?
Michelangelo Buonarroti rođio se u Capresu god. 1475, učio slikarstvo i kiparstvo, proslavio se već za rana remek-djelima, borio se s papama, klesao i slikao, gradio utvrđenja i ostavio djela neizmjerne umjetničke vrijednosti. Umro je u Rimu god. 1564, a njegovo je tijelo preneseno u Firenzu i pokopano u crkvi Santa Crose, Poezijom se bavio već u svojoj najmlađoj dobi, ali te pjesme nažalost nisu sačuvane. Sve poznate pjesme sonete, madrigale i kancone — počeo je pisati tek iza svoje šezdesete gođine, kada je živio veoma usšmljeno, povučeno, daleko od svijeta, tako reći između svoja četiri zida. Za vrijeme slikanja na stropu Sikstinske kapele upropastio je vid, što je značilo samo jednu depresiju više u njegovoj melankoličnoj naravi. Što je bivao stariji — priča njegov suvremenik Vasari — to se više povlačio u se i u SVOju samoću, i kad bi čitav Rim spavao, on bi se predano ođavao radu, voleći iznad svega noć i tišinu:
»O noći, slatka, premđa ta- .
mna ruha ...« U takvom raspoloženju osamljenosti Michelangelo je pisao sonefe, često mutne, tvrđe i neJasne, natrunjene dođuše neoplatonizmom, ai posve neobične za svoje doba, s temama kakve poezija đotle nije obrađivala, i s motivima novim, izvor=> nim i istinskim, iz dubine ozlojeđena srca i napaćene duše. Tako Michelan= gelo nije đo kraja savladao pjesnički »zanat«, te ga 1 sam književni histo-
ljudi: ·
ričar De Sanctis u svojoj »Povijesti talijanske Rknjiževnosti« odvaja od drugih pjesnika, koji su djelovali u doba Renesanse, — kao što je to u pogovoru hrvatskog prijevođa istaknuo i prevodilac — i to ug:avnom zbog njegove robustnosti, iskrenosti i misaonosti, ipak je Michelangelova poezija dragocjeni prilog talijanskoj književnosti te epohe i izvanredni »ljudski dokumenat« o jednom od najvećih majstora Renesanse. Sadržaj tih soneta tako je dubok i ljudski, tako prožet iskrenošću doživljaja, đa u većini slučajeva formalna strana njihove obrade biva tek sporedni, gotovo beznačajni elemenat. U njima je iznesena »najintimnija povijest jedne.od „najjačih ličnosti čovječanstva«. Ne mari ako su hropavi, ma da imađe i savršenih, kao što ne mari ako su ponekađ prigodni, ma da im: i takvih, koji će trajati, dok god bude poezije, Za prevođiocM oni predstavljaju veomn složen problem. Irak možemo reći da je „hrvatskom prevodiocu Olinku Delorku uspjelo da ih mjestimično s više, a mjestimično s manje uspjeha pretoži u naš jezik. — Ti su soneti odavno prevedeni na sve svjetske jezike, ali u većini slučajeva tek u neznatnom izboru. Na njemačkom, napr., izišao je takav izbor u prijevodu slavnog pjesnika Rainer Marie Riike-a, Hrvatski prevodilac preveo je svih devedeset i seđam soneta, koji su nedavno izišli u Maloj biblioteci »Zore«, državnog izdavačkog poduzeća Hrvatske, sa pogovorom i s napomenama prevodioca.
Michelangelovim suvremenicima osim rijetkih izuzetaka — ta poezija uopće nije bila poznata, Ona je prvi put objavljena u zbirci tek nešto više od pola vijeka iza njegove smrti, u sumnjivoj redakciji njegovog praneća= ka, koji ih je svojim »dotjerivanjem« unnakazio i nagrdio. Prvo kritičko izdanje izašlo je god. 1863 u Firenci, ali je u tom pogređu najbolje izdanje priredio Karl Frey god. 1897 u Berlinu. Komentare Michelan7elovim pjesmama napisao je Fortunato Rizzi, a njima se poslužio i naš prevodilac. Miohelangelovim sonetima svakako je obogaćena naša prevodna književnost, jer se time pružila mogućnost, svima onima, koji znaju Michelangea kipara i slikara (makar i po reprodukcijama njegovih djela), da sada upoznaju i Michelangela pjesnika (makar i u prevođu), Za cjelovitost slike o velikom i svestranom geniju čovječanstva o je svakako od nesumnjivog značenja. Gustav RRKLEC
BELEŠKE 0 TIPOVIMA ZA JEDNU KOMEDIJU
činilo da je »sličnu stvar sigurno ne= gde već pročitao«, drugi je smatrao da »taj predmet zahteva mnogo širu razrađu«, treći — da je »stvar bez potrebe razvučena, I ti nisu ništa pomagala njegova ubeđivanja da je »stvar« doživljena, da se dopala Iksu i Ipsilonu koji su je pročitali, da je
on na njoj već dosla dugo i uporno „.
rađio. Kad bi se baš naljutio i počeo dokazivati da se propuštaju i mnogo slabija sočinjenija od njegovih, redaktori šu na io imali gotov, divan i ljubazan odećovor: »Ali od vas mi očekujemo više!« ,
Tako su i scde počele da mu izbijaju, a on je još uvek imao nemirah pogled i čupavu kosu »mladoga pisca koji mnogo obećava«. Tu i tamo štam-
pao bi prigodan člančić, a na rađiju i
na književnim priredbama dobrotvornih drušlava čilao je odlomke iz ne-
- objavljenih romana i drama, što mu
niko nije zamerao.
Divljenja i uvaženja nalazio je još samo kod svoje žene. To ga je bar u kući činilo srečnim. Ati, godine su prolazile. Žena —O lepuškasta, tiha,
'vfedna — brzo je uvela. Izmučila je
naročito okupacija kađ je đecu morala sama da podiže, a mužu da šalje pakete u zarobljeništvo. U to vreme podržavala ju je stama misao: »Samo da rat prođe, on đa se vrati, a deca malo poodrastu ...«
Rat je prošao, on se vratio, deca poodrasla, ali domaća sreća nikako da se Vaspostavi. Kao svaki pošten čovek, on je sad imao mnogo poslova. i. poslića Njegov mali talenat postao je dragocen u rejonskim granicama. Pisao je članke za zidne novine, skečeve za drpmske selcije, »vrapce« za drugarske večeri. Na konferencijama nazivali su ga javno »čovekom od pera«, »našim književnikom« i on je, po-
/
laskan, rađo primao nova »zađuženja«.
Hva:iijo se pred ženom svojim novim uspesima i vođio je ponekad na sindikalne priredbe: Bio je uveren đa je i ona gorđa kađ njemu aplaudiraju. I nije mu bilo sasvim jasno zašto je Ona sve ređe pristajala da s njim ide na takve večeri — zašto ga je sve češće ispraćala bez zbogom i dočekivala bez osmeha. Dok ona jednoga dana, kao što to biva kođ nezađovoljnih žena, nije sasvim neočekivano briznula
* u plač i bacila mu u ice: »Kakav mi
je život kraj tebe! Večito sam sama. Sađ se i đeca odmetinula. Pretvorila sam se u vašu kuvaricu. Kad sam se udavala, mislila sam — polazim za umetnika, pisca, pored njega ću živeti kulturno, a on će se možda i proslaviti, deca će mi se ocem ponositi...«
»Suviše si od mene očekivaral« uzdahnuo je nesrećnik, e
zdravlje mu je uvek bilo traljavo. U zarobljeništvu nija se poboljšalo. Posleratna lišavanja nisu bila najzgodnija za čoveka koji je stalno po „džepovima vukao neke »lhuiničke nalaze«. Sukob sa ženom ga je dot'kao. Kunjao je, kunjao, pa se jednog dana ozbiljno razboleo.
Na sahrani bilo je mnlo sveta. Njegova udovica s dvoje dece, nekoliko drugova iz njegove kulturno-prosvetne sekcije, nekoliko kolega i jedan razred muške gimnazije — koji je jedva skrivao zadovoljstvo što se, umesto u škori, nalazi na prolećno rascvetanom groblju.
Školski kolegijum odredio je nastavnika latinskog jezika da pokojniku održi kratko posmrino slovo.
Kad se pratnja razilazila, govornik — još uvek uzbuđen, jer mu se prvi put u životu dosli? govori nad nečijom rakom — pozvao je jednog ko“ legu u najbliži bife. Ćutaii su, kao što je red. Tek posle druge čašice, govornik se oglasi: »A je li, ovaj ... kako sam govorio?«
Kolega sleže ramenima, poćuta, pa
reče: »A šta si mogao o njemu i da kažešle” .
-—— | Davedposotog0dišnjica
Dr Matije Murkqa
(Nastavak sa prve strane)
ću i upravo tu najviše razvio svoj na, )
učni rad. U obnovljenoj državi Karlov uaniversitet ustanovio je nove katedre za sve slavenske jezike i literature, organizovao Svavenski institut, podupirao izdavanje „slavenskih časopisa ı knjiga, uspostavio naučne veze sa O. stalim svetom — kako bi Prag i Ka.
lov universitet postao centar slavistič,
kih studija i bio povezan kulturno i naučno sa inostranstvom, specijalno
BROJI
sa slavenskim i jugoslavenskim sve.
tom.
Literarni i istraživački radovi prof, ~
Murka doneli su češkoj nauci to,iko
potstreka i pronalazaka, da danas Če-
sj | Slovaci ubrajaju prof. Murka me,
du svoje najistaknutije učitelje. Već
njegova monografija o nemačkom u-
ticaju na češku romantiku ukazivala je put literarno-komparativnom istra– živanju. Kao što sam kaže, na studiranje češke romantike navela ga je potreba da objasni korene jugoslovenskog romant:zma. Posebne zasluge stekao je kao dugogodišnji pretsednik Sravenskog instituta, osnovanog iz čisto naučnih tendencija, za studiranje celog slavenskog sveta kao i za gajenje veza sa njim. Velike su zasluse
prof. Murka na proširenju slavistič- .
kih studija. Učestvovao je svuda gde se radilo o slavenskoj uzajamnosti,
gajio odnose i veze između slavenskih XI
naroda, organizovao razne kongrese i
izdavao razne publikacıije i časopise,
priređivao razna predavanja, izložbe, naučne ekskurziže i rešavao razna po= litička i opšte-kulturna pitanja sa stanovišta nauke. Veliku pažnju posvećivao je novom filološkom časopisu »Slavia«, koji je kao centralni organ Sravenskog instituta povezivao naučnu saradnju svih „slavista.
U 70-toj godini starosti ponovo pređuzima putovanja u cilju proučavanja srpskohrvatske epike po onim krajevima naše zemlje koje ranije nije proputovao — u Srbiji, Bosni, Metohiji, Sandžaku, Dalmaciji, po ostrvima. Beleži narodne pesme i snima ih na fonografu. O tim svojim putova= njima piše istovremeno u raznim lislovima — češkim, nemačkim, slovenačkim i francuskim:
Mnoge svoje naučne rasprave pisao je prof, Murko na srpskohrvatskom, češkom i nemačkom jeziku, dok je studija o južnoslavenskoj epici izašla na francuskom jeziku, pa je zato to njegovo veriko delo kod nas manje poznato. Najpoznatiji su mu radovi o slovenskom romantizm-u, o istoriji slavenskih jezika, studije oAMiklošiću i V. Oblaku, članci o Janu Koleru, o Vuku Karadžiću, o pesmama Stanka Vraza i Prešerna, o Kopitaru, zatim niz značajnih lingvističkih rasprava, brojne rasprave o narodnoj epici južnih Slovena i o uticaju reformacije i protivreformacije na jugoslovensku literaturu, o nemačkim uticajima na siavensku romantiku i o razmmim Dpodručjima slavenske filologije;
Poslednje delo koje je napisao pro. Murko su njegove »Uspomene«, pisane na/češkom jeziku. Ova knjiga je od interesa ne samo za slavističke kiugove, nego i za svakog, jer je u njoj prikazan život jednog humamiste i čitava jedna epoha sa svim pokretačkim idejama i svim dubokim promenama i prelomima kroz koji je prošao svet. Najavljena knjiga je posle dužeg odraganja, konačno izašla 1949 godine u Pragu. Ali, na sveopšte čuđenje, knjiga je najednom nestala iz svih praških izloga, jer je za informbiroovce bila opasna.
Visoko na severu, u nekađašnjem »zlalnom Pragu« nestor današnjih slavista, potpuno sam, u tišini proslavlja svoj jubilej: Prostavlja ga u punoj svesti, da sve što je učinio svojim radom za napredak slavističke nauke, učinio je i za čast svog.narođa, koji mu, zahvalan, čestita i šalje najlepše želje za njegov dalji uspešan rad.
E. JR_NSU a E ___- „U ROJC TC „UMALO _' ___=c O
ČOVEK KOJI OKLEVA
Ako su pred njega, kad je još bio malo dete, stavili po običaju đukat, pero i pištolj, on se svakako nizašta nije mašao, nego se zapralao.
Zašto ljudi postaju neodlučni? Da li usled nekakve urođene nesmelosti, ili iz preterane ljubavi prema samome sebi? Čovek koji okleva boji se da će ma kakvom odlukom sebi naškoditi, izabrati ono gore, biti na šteti. On iđe samo utvrvenim putevima, Na raskršćima stane — i stoji dok ga neko ili nešto ne gurne desno ili levo, On ne upravlja svojim životom, njime *upra= vljaju okolina i slučajnosti. Najviše ga plaši nepoznato i neočekivano. Da su svi ljudi takvi — i da se svet ustroji po njima — ni zemlja se ne bi okretala, ni godišnja đoba se ne bi menjala. !
Čovek koji okleva nekako dogura do punoletstva. Dotle ga dovedu Dporodica, škola, ustaljeni društveni oblici i odnosi. Od trenutka kada treba da se osamostali, da „ostane »svojičoveke«, on se učauri i skameni. Otađ, na njemu će da se menja samo lice, godine će mu možda proređiti kosu i zube i urezati koju boru, — inače, kakav
se zatekao kad je prepušten sam sebi, takav će da traje do kraja.
Ma kakvo zanimanje imao, biće onaj o kome se kaže: »U njega se možeš pouzdati, što mu narediš, urađiće kako treb2a.« Ali ...
... ako je zanatlija, radiće uvek po zastarelim kalupima; ako je trgovac, radiće uvek sa istom robom, ne ulazeći ni u kakav dug ni rizik; ako je činovnik, biće birokrata; ako se posvetio nauci, biće pedant, kompilator, pri-
· stalica utvrđenih shvatanja; ako je
zalutao među umetnike, biće ili eklektičar, ili pristalica akađemizma, čovek koji zna »svoj umetnički zanate i »vlađa svojim sređstvima« — | kome je to gravna i Jedina odlika,
%
_.