Književne novine

BROJ 18

POIIIIIIIIIIIIIMIIIMIIILILIIIIIIIILIJIIIIRIIIIIIRIIINI IJIIILIINILIHINIINIIIIIIIUIIIIIIJIIIIIIIIIIIIIIIIIJIJI

Tanasije Mladenović

, na sva otvorena čula.

pun sunca, cveća i boja blaženog nemira, rasula.

na vitoj ljuljašci granja. na mrkoj brega dojci.

na dane tuge i sete; zalud me briga večita, pratilac stalni proganja: oh češlja kose · devojci.

pa mi sve biva zeleno, i rudna kosa plava.

osećam bilo podneblja i kako raste trava.

sav grč i bol zaludan, Al opet: ko će da sruši

između proleća i mene nemira paralele?

u kljunu strv se crveni, u oku čemerna tama.

I šta se to nama piše? — U srcu mom je čama.

i misao potajnu sluša. Iš, ptico crna, pogana, ne grakći, umukni, ćuti! — Zamire moja duša.

Oblaci stvaraju nebom

raskošne crtaju šare ko ćilim otkan, urešen.

pomalo veđar, nasmešen, pomalo brižan i tužan.

I ko da u zemlju urastam svim svojim bićem, korenjem,

sve zlobne ljudske strele.

/Ozodećni nortž

SVežinu prolećne zeml 1 primam žudno mir

I Ovog proleća moj san bi da:·buđe rumen i južan,

I ovog proleća vetar drhti ko malo dete

Žaludu misao na prošlost,

Upirem oči u nebo, obasut mlađim zelenjem,

Osećam ćutanje srca, sutonji nemir u duši. Za trenut, zaborav prevuče

u snu mom spoj taj čudan:

Na grani tankoj zelenoj — galov se jedan niše;

Šta znači galov na zrani?

Crnac mi strepnju oseća, crnac mi nemir sluti,

kontinent čudan, ražuđen,

Ja skitam morem zelenim, podnebljem toplim uzbuđen, i gazim plave atare ko proleće rumen i južan,

TT — II —=

je upijam, upijam, tužan, ise

iIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIDIIIII|IIIIJIIIILIJIIIIILIIIIIIRIIIIIIIIJIIDIKIIIIIIII KIRIIJI IIIII IK?IIIWII II AAIJINAIPIAIAJITI|IIJIIfIJ 01,07] I00011114!1»IPIIKII/ZMIIAIIIVIJIJIJ

ANTOLOGIJA SLOVENAČKE POEZIJE

Matica srpska u Novom Sadu izda-

la je knjigu koja nesumnjivo spada , - izdanja. To je Antologija slovenačke poezije,

među njena „najznačajnija koju je sastavio Lino Legiša, i Među Srbima bogato slovenačko pesništvo nije dovoljno poznato, bar ne čitalačkoj publici i u onoj meri koliko ono zaslužuje. Slovenačku Dpoeziju srpski čitaoci upoznavali su ranije u skučenom obimu kroz antologije jugoslovenske poezije. Sve do najnovije antologije jugoslovenskog pesništva (Jugoslovenska poezija Saveza književnika Jugoslavije), taj izbor bivao je sveden samo na najistalnutija imena, pa iu toj antologiji

slovenački pesnici pretstavljeni su još,

uvek siromašno i škrto. Sađa se javlja prvi put jedna opsežna antologija slovenačkog „pesništva namenjena srpskom čitaocu., koja obuhvata sve slovenačke pesnike od vrednosti, Takva knjiga od velikog je značaja. Kad se uzme u obzir da ni sami Slovenci još nemaju savremenu antologiju svo-

mogli, prosto ga odvukli u šumu. Uskoro se pronašao i Nazorov pratilac s konjem koji se odmah, čim je zapucalo, samoinicijativno povukao u šumu da tu sačeka razvitak događaja.

Na cesti se i dalje vodila borba; naša kolona, već prilično sređena, polako se povlačila prema Spreči.

Pored mene je projurio s mašinkom u ruci Slobođan Bajić — Paja. er

— Kuda, Pajo? viknuo sam, i on je zastao.

— Na drum, ja noćas moram na Majeviću. ) }

— Pa zar ne vidiš da noćas niko neće moći proći.

— Rekli su mi da će se jeđna četa odvojiti i preći malo niže odavde, odgovorio je Paja i izgubio se u mraku.

Prešli smo Spreču. Neprijateljska artiljerija počela je da tuče šumu u kojoj smo bili malo prije, i šuma je tužno odjekivala od eksplozija.

· U svanuće stigli smo neispavani i premoreni na Rakino Brdo i prosto popađdali oko prvih kuća na zemlju. Iskupljanje je trajalo oko dva sata. Najzad je stigao i bataljon koji je VOdio borbu, pa smo se tek tada svi razmjestili ivicom šume niže sela.

Smjestio sam se s Nazorom zajedno sa štabom brigade u jednu kuću pored same šume. Namjestili smo mu udoban ležaj pođ jednom bukvom, nabavili mu mlijeka za doručak i ostavili ga da miruje i spava.

Na sastanku štaba raspravili smo pitanje noćašnjeg pokreta i zaključili

. da smo krajnje lakomisleno pošli na taj marš Izviđači, koji su izviđali drum, bili su tamo juče oko podne, a šta se od podne db5 ponoći dešavalo na drumu mi smo doznali tek onda kad smo već upali u neprijateljsku zasjedu. Da je neprijatelj bio lukaviji, on nas je mogao pusliti da izađemo na drum i da ga jedan dio naše kolone pređe.pa tek onda otvoriti vatru Tađa bi nas sigurno razbio i nanio nam teže gubitke, On je, međutim kolonu dočekao s čela, to jest čim se kolona pojavila na drumu on je otvorio vatru i ostavio nam moguć-

je poezije, onda ovaj posao Matice srpske treba podvući i naglasiti.

· Matica srpska je objavila pesme slovenačkih pesnika u originalu, na slovenačkom jeziku, kako je svakako i najprikladnije, iako upravo originalni jezik ove antologije može na prvi pogled izgledati kao prepreka razumevanju i prihvatanju ove knjige među Srbima. Ustvari to je dobar način da se upoznaju prave vrednosti ove poezije, Prilazeći smelo rešavanju tog redaktorskog problema, Matica srpska je dala uz svaku pesmu iscrpan rečnik i komentar, naporan i obiman rad Tona Potokara, dok je autor antologije napisao zbijenu studiju o slovenačkoj poeziji, koju je preveo takođe Potokar.

Knjiga je objavljena tativnoj opremi, u brižljivoj tehničkoj izradi. Urednik izdanja je Živojim Boškov.

B. Č.

nost da se kao cjelina kako — tako sredimo i u ređu povlačimo.

Noćas nam je poginulo deset a ranjeno oko triđeset drugova, među ranjenima je i politički komesar brigade, Paško Romac. Najteži gubitak je pogibija druga Slobodana Bajića Paje, političkog: komesara Glavnog štaba za Vojvodinu. On je noćas poslije rastanka sa mnom produžib prema drumu i tu se izgubio. Bili smo čuli da ga je neko u povlačenju vidio ranjena na Spreči, Slali smo tamo patrolu da mu bar nađe leš, ali se patrola vratila ne našavši ništa.

Paja se noćas žurio na Majevicu zato što su Grulović i Savić, njegovi drugovi iz Glavnog štaba, već bili pošli iz Šekovića na Majevicu, i tamo čekali na njega pa da onda zajedno produže za Srem. On se zadržao u Še-

kovićima dva dana radi svoje lične

stvari — volio je jednu djevojku koja je bila s Prvom vojvođanskom brigadom kod Zvornika. Kako je Paja odlazio u Srem, a ona ostajala u Bosni, on je htio da se s njom oprosti. Drugovi Grulović i Savić su mu dozvolili da ode do nje, ali da pohita za njima na Majevicu. Žureći se,od Zvornila, Paja je stigao našu kolonu i, htijući po svaku cijenu da pređe na Majevicu, poginuo je od neprijateliskog metka pred drumom Tuzla-—-Zvornik.

Nisam mogao oprostiti sebi što ga noćas prosto silom nisam zadržao poted sebe i Nazora. U Paji smo izgubili dobrog i omiljenož rukovođioca koji je svojom čestifošću, skromnošću i pameću osvajao ljude.

Nije prošlo nekoliko sati otkako smo se smjestili u selu, kad nas: obavjestiše da su se dvije neprijateliske kolone pojavile oko sela Gojčina. Kamenjar je naređio da se ranjenici i re. konvalescenti povuku dublje u šumu a bataljoni da zaposjednu MWkose više sela. gdje je bilo zgodnije dočekati, neprijatelja, nako bi hrenuo prema Rakinu Brđu

Za sve to vrijeme Nazor je spavao u šumi. Prišao sam njegovom ležaju da ga probudim. Ležao je na leđima;

u reprezen-

KNJIŽEVNE'NOVINE

POEZIJI PREDZIVOTA |I UŽBANA

: Radomir Konstantinović: „Kuća bez krova“, pesme, „Novo pokolenje“

Knjigom pesama »Kuća bez krova« Radomir · Konstantinović daje nam jednu nervnu, grozničavu i plahu poeziju. Po mnog:m osabihama ona znači izuzetak od glavnog toka našeg savremenog poetskog stvaralaštva, jedan poseban slučaj. Njen izraz, kao spajanje senke i svetlosti, sumornih i vedrih raspoloženja, kao prožimanje disparatnih boja i sazvućja, stoji pod neprestanim uplivom tragičnih trenutaka. To je uzdignuta, smela poetska reč o ličnom, o tragičnom u čoveku. U stihove se snažno useca lični momenat jedne duboke rezignacije koja ne mari više ni za šta, jednog očaja koji se nesputano razofkriva u svim SVOjim trzajima, vapajima i pobunama:

S omčom o vratu i sa metkom,

sa hožem ispod bela rebra,

ja nisam plako za imetkom

nego za url crna sebra.

I šta Je meni baš za cveće,

za zdelu punu, rođni krov —

sred zime nađem i proleće,

a dobar mi je i taj rov.

TI šta za pticu više-manje,

čemu da marim za svoj grob?

Gavran je crni na me sleto

i kljuvo čelo, srće, drob.« (Bez tajne«)

Taj unutrašnji revolt je mestimice tako snažan da je stil kao napeti luk a u pesmama sa rimama ođ monosši. labičških reči ima deklamatorskih pri-

· zvuka i deluje kao udaranje pešnicom

o sto. Podloga za nadahnuće nađena je tu u prisnim, uzbudljivim osećanjima i sećanjima. Daleko od svake eg. zaltacije, ova poezija je, pretežnim delom, čisto evociranje jednog žalosnog i užazima ispunjenog bitisania. Kao tamu, nju okružava usli sveflosni krug u kome se odigrava intimna drama sa svim „sukobima i burama

· koje potresaju jednog čoveka Usred

tog kruga nalazi se čovek koji pati nad svojim životom, kida sa iluzijama i ta svoja saznanja poverava drugima kao emocionalnu ispovest, što se u njenim glavnim linijama bez uslezanja kazuje. U začaranoj sferi l:čnog, toj sferi shova i čežnji, đešava se stalmo kruženje jednog uzdaha koji se lako otkidđa iz grudi i nad bovršjem ustalasanog nemira lebdi kao crna ptica noseći u svome malom telu neisplakanu gorku suzu. Od prvog do poslednjeg stiha odjekuje jedna šalobna arija iza koje stoji živ i patetičan temperament koji uspeva da do kraja zadrži na visini intonaciju tmurnih kazivanja, intonaciju kojom se odrešuju izvesna nađahnuta stanja i omogućava im se strasni romantičarski izliv:

vRanjen sam ljuto! Ranjen sam, ljudi, za jedan osmeh šta da dam!

Ta šta da kažem i šta da zborim

kad samo užas i ćutnje znam.,«

Čitava ova poezija protkana je romantičarskim „patosom bola i očaja koji kulminira u često jetkim i če. mernim strofama. Sazdana od takvog emocionalnog materijala kojim se zamućuje pogled. ona je jzraz nevoline izolacije, oluđenosti i usamljeničkih raspeloženja. Kao takva hespojiva je sa osnovnim tendencijama revolucionarnog „preobražaja u našoj zemlji, ona je kao po zakonu inercije reflekxs i izdanak izvesnih stvanošću prevaziđenih solipsističkih nastrojenja. Pod tim uglom posmatrana, ona pretstavlja, po izvesnim njenim dešperaterskim alkcentima „deplasiranu pojavu, pojavu koja znači pad ispod smernica kojima se razvija i kreće naš revolucionarni život. Ali, poezija se he može procenjivati iskliučivo kao odblesak stvarnosti jednoga društva, jer ona nije i ne mora uvek Ja bude takav odblesak. Jedan fakav postupali vodio bi šematskom postavljanju i rešavanju komplikovane poetske problematike u kojoj deluju raznovrsni činioci, vodio bi sociološkom simplicizmu koji ima u vidu isključivo društvene momente i namerno previđa i zapostavlja isto tako važne psihološke

faktore koji često imaju presudnm u- ' suHHEuRHHNENHHEHRRHHHNHHHEHRHHHHHHNEHENHHUHHRHHHHHNHNIHINHHRHNHHNHEIHHHRHHHHWHHHHHHHGHHHHEHHHWHHHHEHHHuHWHHHHHN

lice mu je upalo i mrtvački blijedo, i samo jedva primjetno pućenje usana u snu pokazivalo je da.starac još živi.

— Druže Nazore, pokret, rekao sam, lako mi je bilo žao da starca buđim.

— Zar već pokret? pitao me je kad se razbudio. .

— Da, ali ne preko ceste na Majevicu, nego u Šekoviće.

— Kako, zašto? pitao me je, sjedeći još uvijek na svom ležaju.

Ukratko sam mu objasnio da poslije povlačenja naših snaga iz Zvotnika neprijatelji stalno krstari drumom Tuzla—Zvornik, da njegove kolone zalaze s druma preko Spreče sve do ovih sela 1 da ja ne želim da se on još jednom nađe u sličnoj situaciji kao što je bilo noćas.

— Kad mogu drugi, može i Nazor, rekao je prkosno.

— Može, ali ne mora. Za koji dan neprijatelj će imati pune ruke posla na drugom mjestu, a'mi ćemo tada preći preko druma bez po muke. Zato se spremi da idemo odmah u Šekoviće, gdje ćemo zajedno sačekati i opet zajedno krenuti na Majevicću.

Nazor me gledao nekoliko trenutaka i onda, očito nezadovoljan mojom odlukom, rekao: U.S

— Pa dobro, kađ ti naređuješ.

— Ne naređujem, druže Nazore, ali mislim da je ovo za nag obojiću pametnije. — Dobro! Nazor je disciplinovan partizan, rekao je s gorčinom u glašu, i počeo da se diže sa Ježaja,

Uzeo sam nekoliko boraca za prathju, i za pola sata naša mala kolona već se pela prema Bišini. Iz daljine, od sela Gojčina; čulo se puškaranje.

Nazor je jašio na svom konjiću, a ja sam išao za njim pješice vodeći svoga konja u povodu. Ćutali smo; Nazor nij» bio dobre volje. Bilo mu je krivo što se vraćamo u Šekoviće, ma da o tome nije govorio.

Išao sam za njim i mislio a tom *udesnom starcu SlMWoro će mu sedamdeset godina, a ostavio je svoj udoban

e život u Zagrebu i pošao putem neobičnim i teškim, za koji je trebalo

Antonije Marinković

logu sa svojim uticajem u utiskivanju karakterističnih crta što sačinjavaju fizionomiju jedne boezije.

Poezija Radomira Konstantinovića velikim svojim delom govori o jednom sudobonosnom predživotu, i Uujedno je snažna reakcija na njega, Sa_ moća se tu javlja kao pribežište od zadobijenih udaraca, rezultat je bolnih saznanja i žalosnog iskustva i u njoi, ma da u nagoveštajima. postoji traženje spoja sa životom, jedna tiha i plemenita žudnja za njegovim osmehom. Ona nije ozarena vizijom lepše sutrašnjice, niti se takva vizija Ocrtava na osnovu negacije užasnog predživofa kao svetla perspektiva. N'jednom reči ona ne zadire u buđućnost ali se zato svakom rečju suprotstavlja svemu što nad čovekom Jebdi kao užas i obezvređuje ga. Umesto radosti ona đajie tugu, umesto razdraganosšti ona zadaje bol, umesto svetlih boja i vedrine ona gomila crne boje žalosti i nebo zastire tfmastim oblacima. Ona se okružava takvom atmosferom u kojoj će se snažno prnlamati grmljavina britkih reči i ukrštati na zamračenom i nebosklonu munie intimne bobune i uhufyašnjih razdiranja, U pitanju je jedan lični jad koji ostaje bespomoćan. -

Samoća kao izlaz iz lične tragend'je oduvek je bila i ostaje nesrećna iluzija mnogih i, kao takva. ona ne znači ukiđanje tragedije već njen nastavak, možda u još užasnijem vidu. Težnja ka samoći, ka izdvajanju iz društva ka učaurivanju koje treba da donese oslobođenje od patnje, ustvari može da znači samo zatvaranje u vlastitu patnju. Pokatkad, takva težnja može da ima u Svom dejstvu snagu opijuma, kao što takvu snagu ima religija. U knjizi pesama „»MKuća bez krova« ona se ne vidi, samoća je tu gotova činjenica, nametnuta i neže_ ljena, ona nije traženi spasonosni izlaz već je ishod nužnosti, rezultat nekih vanjskih komponenata. I ne postoji pomirenje s njom. Naprotiv. Ima elemenata koji ukazuju na težnju da še iz nje izađe.

Svoje jedinstvo „duša ove poezije nalazi u bolu kroz koji se najviše manifestuje i kome se sva predaje. Bol, bilo čime izazvan, najjača je njena žica koja pretstavlja snažnu linku, vi_ braciju njene uzburkanosti. TI u nekim pesnikovim · „transfermacijama (na primer »Udovica«) radi se isključivo o korišćenju vlastitih osećanja bola, bola za kojim pesnik, privučen hnjegovim magnetskim dejstvom, prosto na-

_- —–—–-_- – _-- ______ ___________ ____ _

Petar Lubarda: Udarnik

izuzetne snage — fizičke i moralne.

I šta je on sve na tom putu podnio u toku Četvrte i Pete ofanzive! Drugovi su mi govorili da je Nazor hrabar čovjek, da se ni u najtežim situacijama nije ni bojao ni gubio vjeru u to da ćemo mi iz najtežeg položaja naći izlaz.

Noćas sam vidio Nazora u okršaju.

- Bio je pribran i spokojan, čak nije

htio ni da padne ničice kad je oko nas zapucalo, I poslije toga, u koloni, za vrijeme povlačenja, jašio je mirno, govorio svojim običnim glasom, ne tražeći ođ mene da požurimo, — iako 5mo mogli, — do kraja je htio da dijeli sudbint: sa svojim partizanskim drugovima u koloni.

Starac mi je time neobično imponovao, i nisam mogao da mu to ne kažem. Slušao je gledajući me s konja nekako iskosa, a onda, ispravivši se u sedlu, skoro svečanim glasom rekao:

— Nazor se ne boji smrti, on se boji samo sramote.

Pogledao sam ga, ne shvatajući u prvih mah šta misli.

— Viđiš, kad je noćas zapucalo, ja še nisam bojao: poginuću, Pa šta ako poginem! Ginu toliki mladi, ne žaleći života, a što da žalim ja koji sam okusio sve njegove slasti. Uostalom, zar za Nazora ne bi bilo najljepše i najslavnije završiti život u borbi,

Zastali 8#m0. Njegov konjić je grizao bujnu travu pored staze. Nazor Je nastavio: vi

— Noćas, kad sam za nekoliko časaka ostao sam, pomislio sam: šta ću ako. me arobe, I, da vidiš, prepdo šam se oi te strašne pomisli. Uhvate me, pa onda počnu u moje ime objavljivati svakojake svinjarije protiv partizana, a ja nemoćan da to deman–tujem. Toga se ja bojim više od sto smrti, pogotovu danas kad su me naj~

. im poseban prizvuk, Ka'kad

gonski ide, otkrivajući ga u sebi u njegovim neposrednim i čistim lirskim oblicima, treperenjima i drhftajima. Taj bol, osnov ove poezije uzdaha, bol kojim še „vekovima poezija hranila, prigušuje snopove svetlosti, svom težinom natapa i pritiska stihove i daie se iman. utisak da je tu bolsam sebi svrha, iako mu Se ne mogu osporiti iskreni i duboko proosećani alcenti, Takav utisak proističe otuda što je bol isuviše ličan, naglašen i doveden na toj crli do ekstrema gde vreba opasnost da čitava ova poezija od jedne l'rsire razboljenosti ne sklizne u morbidnost, utoliko pre što se u njoj ne vidi tendencija da se pesnik „uzdigne iznad sebe i ovlada sobom, već je uvek na jednom uskom ličnom planu tako da uzlet s tog plana, pri čemu se ostaje u njegovoj sferi, može ujedno da znači pad.

Pesnik koji tuguje rađi tuge i boluje rađi bola ne može a da ne pođe putem istančavanja svog izraza, da i tugu i bol ne sveđe na suv i &iv izraz. Rečnik poezije Radomira Konstantinovića je jednoštavan i mali, a neke reči se često ponavljaju što doprinosi jednoličnosti pesama. Od svih vrsta reči glagoli u ličnim oblicima dominiraju, što đaje pokret, neobičnu živost i zamah stihu. Rađomir Monstantino_ vić je osetio tu draž glagola i kao retko ko u našoj savremenoj poeziji umeo je da ih obilno upotrebi, da do krajnih granica mogućnosti iskoristi to svoje otkriće tako da njegov stih karakteriše neuzdržana pokretljivost, slobođan, nebremzani razmah. Ta pokretljivost nije toliko štalna koliko unutarnja karakteristika njegovog stiha.

Sa ovom knjigom nadahnutih pesama koje nam pokazuju čoveka batnika i stradalnika, izloženog pljuskovima teških nepogoda, odeljenog zidovima šsamoće od ljudi i života, čoveka kome i sunce zađaje opekotine, Wvesnog da nosi mrak u duši i koji posle svih zala dolazi do „tragičnog saznanja da mu na ovom svefu nema leka, u našim savremenim uslovima, možđa „parađoksalno, kao da prisustvujemo pojavljivanju jedne očajničke poetske ponornice čiji je istaknuti pretstavnik dugo osporavani neshvatani Di&. Ima u njoj i vrelih akce-

. nata jednog Đure Jakšića, Nadovezu-

jući svoja pevanja uglavnom na Disa, tog turobnog i #umornog pesnika jada. Radomir Konstantinović je pošao dalje u otkrivanju posekotina u svojoj duši pred očima svog vremema, predviđajući pritom činjenicu da od Disa do naših dana poštoji znatan vremensiki interval u kome su se desile krupne istoriske promene. Savremeniziranje Diša ne može a da ne bude apšsurdni anahronizam. Prihvatanje i nastavljanje Disa može da se desi &samo ako se pođe od pogrešne pretpostavke da motivi i raspoloženja Disove poezije prelaze granice vremena i prostora u kojima su nikli i kojima Su određeni, vodilo bi eternizaciji takvih motiva i raspoloženja, „pravljenju od njih jednog pogleda na &vet, raznim pogrešnim shvatanjima zamagBljenog pogleda. U slučaju · poezije Radomira Konstantinovića o_ čigledno je, između ostalog, da se radi o mehaničkom i nekri-. tičkom prilaženju jednoj poetskoj baštini preuzimanju. iz te baštine onih elemenata koji nisu životni. S druge strane, unutarnja imdividualnost i snaga jednog istinskog i iskrenog temperamenta #oji odlikuju ovu poeziju ukazuju na mogućnosti prevazilaženja tog „nasleđa kao uslov za dalji napredak.

bolji sinovi hrvatskog naroda izabrali za pretsjednika ZAVNOH-a, To je,

lika moja odgovornost pred svijetom.

Ućutao je, zamislio se malo i, svečano podigavši ruku u vis, rekao:

— Poginuti u borbi, — kakva čast i slava za starog Nazora!

Trgao je konja za uzđu, veselo me pogledao i krenuo dalje šumskom stazom ispod ogromnih bukava Bišine, koja je sva treperila od topline žarkog julskog dana.

Smjestio sam Nazora u zaselak Mrkajiće koji leži nad dolinom Drinjače više Šekovića. Seoske omladinke uredile su mu lijepu čištu sobu, namjestile u njoj krevet i sto na kome je bio ne samo stolnjak nego i kita poljskog cvijeća,

Kad je to Nazor, vidio, bio je raznježen do suza. Pogledao je kroz otvoren prozor na dolinu Drinjače i rekao ushićeno ·

— Ovdje ću se divno odmoriti...

(Odlomak iz IV knjige »Zapisi iz

Oslobodilačkog rata«)

znam više počast, ali u tome je i ve- = -

“

Za, = Ž. s fi. O aPaM era [78] a OD avyyORO 6 ijI

laidncn Veža:; Crtež Likovni prilog najnovijeg broja »Hrvatskog kola«

POVODOM DESETOGODISNJICE NARODNOG USTANKA STAMPACE SE. U MAKEDONIJI MNOGA DELA IZ RATA -

Proslava desetogodišnjice narodnog ustanka protiv fašističkih okupatora obeležiće se u Makedon'ji, pored ostalog, i Bštampanjem više zapisa o Narodnooslobodilačkom ratu, o ustanku narođa protiv nemačkih, italijanskih i bugarsiih okupa· tora, o formiranju prvih makedonskih partizanskih odreda i brigada. Izđavačko preduzeće »Ilindđen« u Skoplju štampače u posebnim knjigama bWiografske beleške o narodnim herojima, palim u Narodnooslobodilačkoj borbi. Ovih dana izašla je iz štampe biografija prvoborca Cvetana Dimova. Krajem maja meseca izači će iz štampe i monografije o narodnim herojima Straši Pindžuru i Orce Nikolovu.

Društvo književnika Makedonije štampaće dva zbornika sa pripovetkama i pesmama pisanim i ispevanim u borbi za oslobođenje. U posebnim knjigama štampaće se zapisi o životu i borbama prvih parfizanskih određa i brigada, Štampaće se i zapisi o omladinskom pokretu u Makedoniji i njegovoj ulozi u Narodrnooslobodilačkom ratu i socijalističkoj izgradnji zemlje. U čast desetogodišnjice narodnog ustanka štampaće se i serija brošura o obnovi „zemlje i izgradnji velikih objekata petoletke. Pored toga, štampače se i niz zapisa. poiedđinih voinih rukovodilaca iz vremena Narodnooslobodilačkog rata.

PREKO TRIDESET GODINA »STUDIJSKE KNJIŽICE« U MARIBORU

Poznata »studijwa knjižnica«, koju su pre trideset godina osnovali članovi istoriskog društva u Mariboru, đana novu zgradu sa petnaest odeljenja, čitaonicom i »studiiskom sobom« za priređivanje izložbi knjiga,

lako su mnogi primerci mariborske »Studijske knjižnice« odneseni za vreme rata, ona ipak danas raspolaže sa preko pedeset hiljada raznih knjiga među kojima ima i vrlo retkih starih dela, rukopisa, pisama i prepisa. U njoji se nalazi najstarlja zbirka slovenačkih pesama iz 1651 godđine, »Mariborske novine« ma nemačkom jeziku, iz 1862 godine, Prešernov rukopis jednog soneta iz 18% gdodine, i mnogi drugi dragoceni primerci.

Ova knjižnica je pre rata izdavala reviju za istoriju i folklor. U zamenu za svoju reviju »Studiiska knjižnica« je dobijala go-

đdišnje preko sto dvadeset srodnih Đublikacija iz raznih evropskih zemalja, tako da danas raspolaže sa oko dvadeset hiljada knjiga na nemačkom, franćuskum, engleskom, češkom i drugim jezicima. U Mlnjizi se, pored toga, nalazi i oko pet hiljada primeraka najodabranijih dela srpske i hrvatske književnosti,

ZAVRSENO JE TRECE JUGOSLOVENSRO TAKMIČENJE MUZICKIH UMETNIKA Završeno je ftreće jugoslovensko takmičenje muzičkih umetnika na kome je učestvovalo pedeset sedam kandidata iz svih naših republika (sem Crne Gore). Po svo= me nivou 'ozhiljnosti programa i strogom kriterijumu ovo takmičenje bilo je na visini konkursa koji se obično održavaju u većim kulturnim centrima u inostranstvu,

+ NOVI ROMAN MIŠKA KRANJCA

U izdanju Prešemove knjižnice u Ljubljani izišao je novi roman Miška Kranjea »Pod zvezdoa. Ovaj roman pretstavlja ustvari nastavak »Pisarne«, romana, koji je Miško Kranjec objavio prošle godine, U njemu je prikazan život prekomursikog 4 sela neposredmo posle oslobođenja i zah-4= vaćena problematika razvitka nove narod-ine vlasti, :

75-GODISNJICA MARKA VUBKOVICA

Naš slavni operski pevač, bariton Marko_ Vušković slavi 75-godišnjicu života. Tim. povođom „Udruženje muzičkih umetnika” Hrvatske priredilo je nedavno koncert, na kome su, iz počasti prema slavljeniku, na> StUpili najistakniji članovi „Zagrebačke. Opere. U foajeu Hrvatskog narodnog kazališta uređena je mala izložba slika, Mkri«

tika i umetničkih trofeja koje Je u toku :

svoje pevačke karijere dobijao Marko VuŠković ne samo na domaćim nego i na mnogim svetskim operskim pozornicama

(Prag. Beč, Berlin, Varšava, Severna i Ju.

žna Amerika). Izložbu jo uredio Slavko ·

—

dobila je ovih

—~_—

| i

Batučić, CPU

* j NAJNOVIJI BROJ »HRVATSKOG KOLA<

Najnoviji broj časopisa »Hrvatsko_ 'kolo« e

donosi priloge: Antuna Barca — »Vrazov Put«, Vladimira Kovačića — »Jesenje tercine« (pesma), vran« pesma u prevodu A. Soljana 1 TI. Slamniga, Vladana Desnice — »Životna staZa Jandrije Kutlače«, Ota Šolca — »So-_ netni vijenac« i »Magistralni sonet«e (pe-

sma), »Rukovet francuske poezije« — (pe-

sme: Lekonta de Lila, Bodlera, ERređije,D |

Emila Verharka, Žana Morea, Meterl!nka, Renjijea, Gijoma Apolinera, Žana Koktoa, Dirtena u prevodu G. Gamulina, A. Jure vića i Hergešića), Dušanke Popović Dorofejeve — »Ljeto na otoku liubavi« Vladimira Brodnjaka — »Grad u vodis, »Gumeni artisti na trapezu« i »Dalila« (pesme), Zvonimira Goloba — »Žalba za djevojkom«, »Mjesečeva pjesma« i »Ljubavna« (pesme),

Jakše Kušana — »Savjest, na dlanu« (treći Stjepana Devčića' — „Stara biblioteka«

i »Jesen« (pesme), Vase „Bogdanova »Počeci stranačko-političkog života u HrVatskoj« Petra Petrovića — »Početak« 1 »Nađa« (pesme), Perd, Maslića — »Uz prljevođe uškina« Ivana Miše — »Zvijezđa- ma«, i »TPajna suze« (pesme), U rubrici ton časopis donosi lanke: I, Velzeka, R. Miksnera, Ž. Jeličića šetića, P. Ljubića, J. Hama, A. trisa, T. P., J. Ki. ı 8. 3 Veža. , 003 Ot

Edgara Alana Poa — »Ga= ~—

Pelj-\