Književne novine

STRANA 4

VOJIVA

RIPOVIJETKHE

JELICA

(„Ljudi kamenjara“, izdanje „Novog pokoljenja“, Ž Zagreb 1950 — str. 1907) |

Tek što su se stišale brojne ali _ protivrečne kritike povodom prve Jelićeve zbirčice pripovijedaka sa naslovom »Đukin đerdan« (izdanje Srpskog kult. prosvjetnog društva »Prosvjeta« u Zagrebu), već se po„javila njegova druga, veća zbirka pod

| naslovom »Ljudi kamenjara«. | Ljudi kamenjarasu žilelji sivog dal| __matinskog krša Dinare ili ispod Ii| mare, siromašnih sela Dalmatinske _ \Zagore oko Knina, autorovog rodnog zavičaja. n i . Slikajući život ljudi u dalmatinskim krajevima Jelić je dao niz Dpodataka o stvarnosti kroz događaje, koje proživljuju njegovi junaci.\ Ti junaci — pozitivni ili negativni imaju jasno izražen odnos prema životu, a zajedno s tim osjeća se i jasan piščev odnos prema njima i njihovu životu, Realizam, koji je temeljna metoda ovoga pisca, dobiva time svoju određenu tendenciju i

smisao. -

U prve tri pripovijetke: »Uzdahkamen«, »Đukin đerdan« i »Prije Dazara«, pisac je radnju i događaje vremenski dao u okviru prijeratne stvar= nosti. Iz pripovijetke »Uzdah-kamen« izbija autentično narodno pripovijedanje (i po izrazu i po duhu) o nesretnoj ljubavi siromašnog seoskog momka i bogate krčmareve kćeri, ljubav koju su ugušile predrasude, što ih na selu stvaraju i stalno potenciraju klasni interesi i suprotnosti. Meni se čini da je pisac mogao oVU fabulu ne samo proširiti, nego i upotpuniti opisom ekonomskog bogaćenja krčmara (kao što sličnu temu obrađuje Ćipiko u svojim »Paucima«), što bi još jača istaklo suprotnosti između seoskog bogatuna i siromašnog, mom= ka, koji voli njegovu kćer. I pripovijetka »Đukin đerdan« iznosi tu sablasnu stvarnost, u kojoj gospodare klasni interesi i zaostali, surovi, nečovječni običaji. I dok u ove dvije pripovijetke dominira piščev humanizam, “ao osnovna tendencija, u trećoj Dpripovijeci »Prije pazara« iznesena je gotovo objektivistički realna panorama društva u građiću (Kninu) Dalmatinske Zagore, s mnogo komponemata koje podsjećaju na realizam Ću= pikovih »Pauka« što ne mora da znači da je Jelić pod njegovim utjecajem. Lik prepredenog trgovca, a i njegove žene ocrtan je ovdje možda reljefnije od Ćipikova trgovca i lihvara gazda-Jove. No u cjelosti pripovijetka nema određene, jedinstvene fabule. »Gornjaci« (tako Kninjani zovu Bosance), koji se uoči velikih DO-

____ Jiodjelskih radova (košnje itd.) spuštaju karavanima u Knin da kupuju što im je potrebno (piće itd.), ostali su u ovoj pripovijeci tek kao folklorna štafaža; oni nemaju druge uloge, nego da posluže piscu, za opis trgovačke vještine prepredenog trgovca.

U ostalim pripovijetkama Jelić opisuje prijelom, koji nastaje u tim selima “u toku Narodnooslobodilačke borbe i poslije oslobođenja. Pripovijetka »Uz bajte Vukotrna« jedva je skica, s nekim elementima promjena u svijesti i životu tih ljudi, toga sela, koje je stoljećima bilo nepokret=no, mrtvo, bez imalo razvojnog na= pretka. Sitnim psihološkim finesama Jelić ocrtava borbu između »starog« i »novog« — između ukočene i zamrle svijesti i novih, revolucionarnih događaja. U pripovijeci »Rastanak« opisana je — čini mi se prvi put u mašoj književnosti —d seoba (kolonizacija) seljaka iz pasivnih krajeva u bogate krajeve Vojvodine. Mislim da je u ovoj pripovijeci došao najočiglednije do izražaja Jelićev smisao za književno ostvarenje reportaže u čemu je danas najbolje uspeo Mihajlo T,alić, Mislim da je pripovijetka izvrsno započeta: na dvije i po stranice pisac opisuje veoma plastično spremanje siromašnih seljaka na neko putovanje, seobu, a onda tek, kao usput, , otkriva smjer toga putovanja u goto. vo naivnoj, dražesnoj, donekle i poje tresnoj epizodi.

~“

PL Opisujući ljude svoga zavičaja, njio hov život i psihu, njihove navike i

običaje, sve što te ljude čini takvima Rkakvi jesu — Jelić im pristupa srdačno, S razumijevanjem, a ne hladnokrvno ispitivački. Jezik, stil, izražava-– nje, mišljenja i osjećanja —/ tipični su za taj kraj. Ti likovi i taj život ne mogu se nakalemiti na bilo koji drugi kraj naše domovine, Ako u pripovijetkama ima čestih etnografskih crta, ne znači da su baš to bitne komponente, koje određuju speeifičnost lokalnog kolorita — kao što to | često biva u takvoj prozi — jer i bez tih vanjskih, »dekorativnih« osebina, _ koje ponekad otežavaju potpuno Tra_ zgumijevanje ovakve proze čitaocima iz drugih, drukčijih krajeva, ova _ Jelićeva proza imala bi svoj koloi yit, obilježja svog kraja. Štoviše, mislim da je pisac mogao neke etno| grafske crte, naročito u pogledu jezika, ublažiti, a da pritom ne bi ublažio lokalni kolorit, Mnoge takve i još druge riječi otežavaju razumijevanje feksta. ir Fabule, tj. događaji u čijim okviri„ma Jelić iznosi svoje misli o životu _ i sudbini ovih ljudi, velika je i bogata _ vrijednost ovoga pisca. Nažalost, Je1ić ne uspijeva savladati uvijek materijal sa kojim raspolaže, naročito u pogledu njegove raspodjele, kompozicije; pa čak i u istoj pripovijeci, u kojoj je kompozicija određeno kon=- cipirana, u nekim se detaljima uzdiže do najboljih kvaliteta, u nekim pak pada ispod svog kvalitetnog nivoa.

UV — ~

amr

— 1

.jedno sa Čelebonovićem,

Jelić je mlad pisac i njegova književna iskustva Su Skoro vježbanja

· — traju jedva nekoliko godina. On je

u ovoj knjizi, pored one knjižice koju je objavio prije nekoliko mjeseci, sakupio valjda sve što je dosad napisao. Stoga u ovoj knjizi, kaoi u onoj prvoj, sve pripovijetke nišu jednake umjetničke vrijednosti i na onom nivou koji je pisac dostigao u svojim najboljim ostvarenjima. No ne smije se ni pomisliti da je ova zbirka pripovijedaka zbog nekih slabijih priloga ili stranica, izgubila od opće vrijednosti i sugestivnosti, da mladi pisac nije trebalo da štampa sve ove pripovijetke. Dinamičnost naše stvarnosti, koja je zahvatila i njegov, donedavna mrtvi, ustajali zavičaj, prctstavlja teškoću za današnjeg pisca koji ne može da dostiže pravodobno razvoj, što se odvija filmskom brzinom i u našim gradovima, i u našim selima, pa i u onima najzabačenijima. I dok drugi, stariji i iskusniji pisci izbjegavaju da fiksiraju ma i elemente tog dinamičnog života, vraćajući se t opisivanja prošlosti, Jelić se sa tom novom, raznovrsnom, živom tematikom uhvatio pošteno u koštac. On teži da manifestira i vanjske činjenice tog razvoja u životu današnjeg krškog sela, i da ocijeni razvoj koji se zavisno od materijalnog preobražaja odražava i Uu svijesti ljudi.

U cjelosti Jelićeva proza, unatoč nekim nedostacima, slabostima i laviranju između književne reportaže i pripovijetke, zaslužuje priznanje nadarenosti i književne ozbiljnosti ovog mladog pisca.

Milan SELAROVIĆ

Dve značajne izložbe u Beogradu

Drugog maja o. g. Uu Umetničkom muzeju u Beogradu otvoriće se izložba slikara Predraga Milosavljevića, a"3 maja u Umetničkorn paviljonu na Malom „Kalemegdanu Aralice.

izložba Stojana

Predrag Milosavljević

Predrag Milosavljević izlagao je prvi put u Beogradu 1929 godine. od 1936 do 1941 živeo je i radio u Parizu. Svoje radove izlagao je na Međunarodnoj izložbi u Parizu 1937 godine, kada je magrađen nagradom »Grand pri« zatim 19988 u Rimu na izložbi jugoslovenskih umetnika, a 1939 godine u Veneciji. On je takođe pre rata izlagao u Hagu, Roterdamu, a u Londonu je priredio dve samostalne izložbe. Posle rata u Parizu priređuje samostalnu izložbu u galeriji Bosk.

Na ovoj izložbi Milosavljević izlaže oko 45 radova koje je radio od 1929

g. do danas,

ZR | 0 O (% ji | {1 |

itojan Aralica

Stojan Aralica živeo je u Parizu od 1925 do 1934 godine i u tom vremenu izlagao je u Salonu nezavisnih, ZaUzelcem i Milunovićem priređuje izložbu 1932 godine. 1933 godine izlagao je u PraBu u galeriji Bernhajm. Pored toga on je imao još nekoliko samostalnih izložaba. i

Na ovoj izložbi Aralica izlaže preko pedeset slika i skica u ulju. Slike su većinom izrađene u Jugoslaviji a ima i nekoliko radova: iz inostranstva.

· govim stopama,

j 7) ..

Pavao Broz

_—:

PRVA

pet je magla pala Nabasah na štre,

· KNJIŽEVNE 'NOVINE

BITKA.

4 Š | / j

u dolinu. bodljikave žice.

Ko strijela metak iznad mene sinu i lepet začuh preplašene ptice.

U blato legoh, jar

\ prsti mi znojni a ı Čelik stežem,

'ak pored staze, hladni od studi. iz njega vatre plaze,

dok drhte mala ramena i grudi.

Nek sam dijete! Puška ipak stoji,

i oko strašno požare još gleda, smrznuto čedo sred sn'jega i leđa, . krvnika 'bijesnog kako žrtve broji...

I pucah, pucah, za nebo plavo,

bez konca i kraja, . | kutak zavičaja,

za oca i majku, za mržnju sve jaču da uzdah smrti iznudim koljaču.

I dokle tako — kazat ne bih znao bitka ta potraja. Tek — sve se stiša.

I prvi mrak nad bojištem je bao dok sipila je nemilosna kiša,..

lo u au O

JANOŠ HERCEG:

»J SVETU KOJI SE MENJA«

izdavačkog preduzeća

izdanju Novom Sadu

»pratstvo-jedinštvVo« Uu izašla je nedavno jedna knjiga na mađarskom jeziku, · koja zaslužuje pažnju i van okvira. sve bogatije i sadržajnije vojvođanske i mađarske literature. Jedan od poznatijih mađar-– skih književnika u Vojvodini, Janoš Herceg, napisao je reportažu o ljudima koji rade na državnom poljoprivrednom dobru. Opisujući njihov. žIvot, autor je prikazao proces proeobražaja koji je otpočeo kod naroda pustare, proces koji vodi njegovom duhovnom oslobođenju, ali koji još nije savladao sluganstvo nataloženo tokom vekova potlačenosti.

Janoš Herceg je ovom svojom knjigom pošao jednim, za njega novim literarnim putem. On doduše lakim pripovedačkim stilom slika ljude, pokazuje njihov unutrašnji život. Ali njegovu pažnju dosada je privlačio građanin i malograđanin, život male varoši. Od pojave njegovog prvog romana on se uvek držao ovog kruga i u toj sredini prikazivao velike unutrašnje borbe u ljudima. Zatim je počeo da slika ljude koji teško napuštaju svoje građanske privilegije da bi našli svoje mesto u novom životu, izazivaju izlišne konflikte i u svojoj sitničavosti jedva se oslobađaju onoga što su poneli sa sobom iz prošlosti u duhu svojih izgubljenih privilegija.

Herceg, je u svojim delima i dosada prikazivao ljude starih shvatanja koji su se našli u novom svetu i u tom pogledu njegova nova knjiga ne bi značila i novu tematiku. Sada međutim Herceg piše o onima koji u prošlosti ne samo da nisu uživali nikakve privilegije, nego su najsistematskije bili ugnjetavani. Stoga je oslobođenje njima doista donelo jedan nov, davno očekivani život. Ali o njima Herceg nije napisao pripovetku ili roman, nego reportažu. Učinio je to, naravno, sa njemu svojstvenoni umefničkom snagom prikazivanja. Njegovo slikanje čoveka je i OVOBE puta toliko sigurno, da se veruje svakoj njegovoj reči, Svojim slikama, opisanimn događajima ne dodaje nikakav komentar, prikazuje sam život i tek ponekad izbija oduševljenje i poletu toj meri, đa daje utisak pomalo frazerskog objašnjavanja. No spretnim obrtom uspeva da savlada i takva mesta i da prikazivanjem života privuče pažnju čitaoca, ubeđujući ga u njegovu istinu.

Pustara o kojoj Herceg piše prostire se nekoliko kilometara od Sombora, ali po svojoj feudalnoj zaostaiosti slična je onoj od pre nekoliko vekova. Sada je to državno dobro koje obuhvata nekoliko okolnih vele-

poseda. Centar i srž toga dobra sači-.,

njava bivši posed poznatog vojvođanskog spahije Fernbaha. Petar Fernbah mlađi, poslednji vlasnik poseda,

bio je za vreme okupacije veliki žu- .

pan u Novom Sadu i glavni aranžer poznate racije — krvavog masakra. Govoreći o bivšim vlasnicima, Herceg se trudi da bude objektivan, ali se kroz njegove reči oseća mržnja prema njima a istovremeno i ljubav prema njihovim bivšim slugama.

Pisac se zadržava tamo gde se radnici sakupljaju u radnom vremenu, oko 'bunara, oko pojila, za vreme Tučka u dvorištu, ili u menzi dobra. On sam se ne pojavljuje u razgovorima, već pušta da govor ljudi — razume se umetnički sažet — teče svojim brirodnim tokom, čuvajući se i toga da u Njihov gOoVOr ubacuje »narodski« dijalekat ili neki veštački jezik. Jednostavno, bez fraza, bez suvišnih boja i literarne načičkanosti priča o sadašnjem životu na pustari.

Sporo se vrši proces preobražaja, ljudi teško shvataju da su oni sami narod, a narod da je sada gospodar, vlasnik. Herceg se tu i tamo dotiče poneke greške učinjene na polju ubrzanja tog procesa, spominje po koji propust, ali zaobilazi to pitanje, ne prodire dublje u njega, želeći valjda da prikaže sam proćes. To je nedostatak ove knjige, ali je to ujedno i vrednost za one Moji će poći Herce; jer će u ovoj knjizi

naći uputstvo: šta da istražuju, šta

· da posmatraju temeljitije.

Pisac ove reportaže približuje čitaocu taj daleki, nepoznati svet biroša, „nadničara, poljoprivrednih radnika,

. Odgovorni urednik; Dušan Kostić, Beograđ, Francuska broj ? — Stampa rija »Borba«

odraslih u senci feudalnog dvorca. Prikazuje nam ne samo njihov život, već i to kako zbog ranije potlačenosti izbija njihova želja za boljim ŽiVotom. · -

U ovoj knjizi Herceg je umetnički prikazao odlazak jednog sveta koji nestaje, i rađanje novog, a to je i jedna od. glavnih odlika njegovih. Knjiga svedoči o tome da je Herceg zaista pozvan da nam. saopšti svoja zapažanja, da slika unutrašnji i spoljni život ljudi, da kroz njih prikaže novi život u njegovoj sVveukupnosti, lepote toga života.

Reportaža »U svetu koji se menja« objavljena je u skromnoj opremi, broširana, sa crtežom Milana Konjovića na naslovnoj strani. Dva umetnika udružila su se da verno prikažu svet koji se menja.

Jožef ŠULHOF'

te 1A4u 23} |

| j prrm-pik |

AA. NI

Stojan Aralica: Ulica u Parizu

PITANJA ZA DISKUSIJU

· POVODOM PREPEVA

PESAMA F.

U »Književnim novinama« od 17 aprila objavio je Josip Tabak članak · povođom moga prikaza prepeva pesama P. G. Lorke od Drage Ivaniševića. Tabak je svakako imao simpatičnu nameru da priskoči u indat svome prijatelju, ali držim da mu nije koristio, iako je zbog toga suviše bio oštar prema meni. Nije me pizma naterala da iznesem neke greške D. Ivaniše= vića u prepevu Lorke i ne znam zašto Tabak tako zahuktalo polemiše o toma. Možda će taj slav nekome izgledati impozantniji, ali, svakako, neće umanjiti činjenicu da se njegov prijatelj, p'evodeći Lovku, na mnogo mesta og-šio i o duh španskog i o duh našeg jezika. Ranije sam naveo neke podatke, na koje nije odgovorio Tabak. Meni su najteže pale greške koje kvare smisao Lorkinih pesama. Na primer, u pesmi u kojoj T,orka oplakuje smrt toreadđora Sančes Mehija na jednom mestu stoji:

...donde su riza era un nardo de sal y de inteligencia

To je Ivanišević bukvalno prepevao:

... gdje mu smiješak bješe smiljka od soli i od razuma.

Kako “e se snaći naš čitalac kad pročita ovu so na glavi ako ne zna za špansku (i italijansku) frazu da imati soli u glavi znači biti od duha. U romansi O žandermeriji prevedeno je na jednom mestu »mesečina o pasu«, kao da je to britva koja visi o pojasu a radi se o čoveku »opasanom mesečinom«. »Sveti Josip puncat rana u grob sptema djevojčicu« a stvarno je priprema za grob, za ukop, vezuje joj bradu i oblači je. »Kad svi krovovi postaše na zemlji brazde, zora njihnu ramenima na dugu profilu od kamena«, a ustvari zora se okamenila i pretvorila u profil od kamena. I ramena se njihnu1a?! Kao klatno! Ramena se mogu stresti, može čovek slegnuti ramenima ili ih podići, ali da se ona njihnu — ne ide. U plaču za toreadorom »stubama se Ignacio penje svu svoju smrt. na, hrbtu prti.. Dativ od hrbata kao i od Tabaka, nije hrbtu kao ni Tapku, nego hrbatu i Tabaku. Glagol prtiti ne može da zameni glagol nositi (a Ignacio nosi svu svoju smrt), jer se radnja glagola prtiti svršava čim se neko uprti. Posle nastaje radnja glagola nositi. Kod nas u Crnoj Gori i Hercegovini prte se žene vrećama žita, drvima i decom a kad se uprte, onda nose. Glagol prtiti upotrebljuje se i u smislu praviti prtinu u snegu za one koji nailaze. »Nađe krv otprtu« — stoji na jednom 'mesiu u ptrepevu. Pridev otpri sa četiri suglasnika neka đavo nosi, ali kako đa krv bude otprta? Otprta može biti žila ili cev. Zar nije trebalo ovo mesto pravilnije i lepše prepgvati?

Reč »compadro« i dalje mislim da je trebalo prevesti sa pobratim, jer se' u našimi pesmama s pobratimom ide i u boj i na svadbu. (»Pobratime od Zadra '"odore«). Pobratim je najbliži prijatelj — bliži od rođaka. U Lorkinoj pesmi idu dva kompadra i na jednom mestu pita jedan drugog i

O simfoniskom stvaranju

najmladjih kompozitora NR Srbije

Poslednji uspeli koncerat kompozicija studenata Muzičke akad mije u Beogradu potstakao je u našoj javnosti življe imteresovanje za rad i stvaranje naše najmlađe generacije kompozitora. Pokazalo se da naši budućči umetnici raspolažu solidnim znanjem i stručnom spremom, a kod nekih se mogla zapaziti i težnja da stvore svoj sopstveni izraz, najčešće na bazi našeg muzičkog folklora. Tim povodom neki naši kompozitori i muzikolo“i istakli su u šlampi značaj rada naših najmlađih kompozitora. Pri tome su se u svojim 'napisima ograničili samo na one sadašnje đake čija su dela izvođena na koncertu u Kolarčevoj zadužbini.

Mislim da je tom prilikom trebalo pokrenuti pitanje i onih mladih kompozitora čija dela iz raznih, pretežno tehničkih razloga nisu mogla biti stavljena na program OVOg prvog koncerta kamernih kompozicija. Time bi se diskusija o stvaranju najmlađih zaokružila, opšta izlaganja dobila širu argumentaciju. Ja mislim naročito na niz mlađih kompozitora koji su svoju delatnost usmerili u pravcu simfoniskog stvaranja, a čija dela, možemo vrlo retko da čujemo, 5 obzirom na fo da je takvo izvođenje povezano sa nizom tehničkih teškoća oko pripreme materijala, obezbeđenja izvođačkog tela itd. Pa ipak, bez obzira na to što mnoga od stvorenih simfoniskih dela nismo čuli, ne može se govoriti o šstvaranju najmlađih, a da se ne pomenu i oni mladi kompozitori koji su na tome sektoru muzike, na kome smo najoskudniji, dali svoje priloge, katkada ne male i ne beznačajne.

Ne raspolažem tačnim podacima O ukupnom broju stvorenih simfoniskih dela najmlađih kompozitora od oslobođenja do danas, ali će i približna cifra biti dovolina da ukaže na napore koje ulažu mlađi na polju stvaranja naše muzičke kulture. Tamo imamo potpuno gotovih oko šest simfonija, dve simfoniske kantate, jedan klavirski koncerat, jedan violinski koncerat, dve orkestarske svite, tri uvertire i niz manjih orkestarskih dela, Veći broj ovih dela stvorili su U periodu od 1945-—50 god. moji učenici (B. Tru-

Beograd, Kardeljeva 31.

dić, N. Petin, D. Petković, L. Frajt, M. Krstić, IL. Lakešić, K. Skrbinc), ali i ne sumnjam da su i u drugim kompozicionim klasama u Muzičkoj aka=demiji studenti stvorili dela iz oblasti simfoniske muzike.

Nažalost, do danas najveći broj tih dela nije izveden, za njih se čak i ne zna u javnosti, a razlozi zbog kojih nije došlo do izvođenja (makar i probnog) sigurno da ne mogu biti mnogo ubedljivi. Tako možemo da govorimo još jedino na papiru o simfo/fskom stvaranju mladih kompozitora, zbog čega je i njihov pravilan razvoj skoro onemogućen. Međutim kad bi se ta dela češće izvodila, uočili bi se i nedostaci, kojih svakako mora biti, ma da su ona sva prošla kroz ispitne komisije Muzičke altademi':e, i već kao takva treba da budu izvođena.

Ono što je pozitivno u simfoniskom stvaranju najmlađih kompozitora jeste to da su oni pretežno orijentisani u pravcu stvaranja na bazi našeg mu~– zičkog folklora, a njihova dela pokazuju težnju ka savlađivanju forme i razvijanju simfoniskih oblika, rešavanju harmoniske podlože narodnih melodija i imstrumentaciji. Toliki broj simfoniskih dela nije za potcenjivanje, jer ističe odgovornost i dug odgovornih faktora našeg muzičkog života prema toj generaciji kompozitora, Bilo bi zato neophodnc da dođe do izvođenja kompozicija ovih mlađih ljudi da bi naša javnost mogla dati svoj sud o njihovom radu.

Nema sumnje da bismo svi mi kojima, je stalo do pravilnog razvoja našeg muzičkog života, rado slušali, kao što smo to učinili i na koncertu mla-

dih kompozitora na Kolarčevoj zadu-.

žbini, jedan ili više koncorata sitmfoniskih dela mladih kompozitora nove Jugoslavije, na kojima bismo mogli da vidimo rezultate njihovog rada!i u Ovom pravcu. | i

Josip BLAVENSKI

G. LORKE

za neku simpatičnu ženu. Za naše čitaoce izgledalo bi odveć slobodno da i za takve stvari pita kum kuma, Jer u odnosima kumova postoji izvesno rođačko rastojanje, koje ne postoji U, odnosima između pobratima. Zato .je bilo bolje u ovoj pesmi tu reč prevesti sa pobratim nego sa kum. Za »cabanas+ najzad i 'abak priznaje da to nisu ponjave /fpolorisači, žebad, dekice, nego krevelsko rublje, kako sam i ja tvrdio. Ivanišević prevodi i aleTta sau::ajte,ma da je to čisto b Uudite budni, a to nc znači U stajte. Skoro sve ogrtače i pelerine u Lorkinirr pesmama Ivanišević pretvara u kabanice a kabanice su s rukavima dok ogrtači i pelerine nisu a

one se u 'SŠoaniji nose. Od jau ka pravi duge kr ke, od žandarmeriskih kalpaka, kopita a zemlja smrti bez očiju i strijela ispada zemlja smrti slijepe i strijela, što se ne razume. ; Tabak nas uverava da nema razlike između — neka me izvine čitaoci —

nebeske fine sline i nebeske pljuvačkice (kako stoji u Jorkinoj pesmi). Najzad, za mene je najosetljivije mesto reč »desposorio«, koja u rečniku znači »zaruke« a tekst Lorkine pesme govori o razvodu i baš u prvom stihu stoji »Bacite taj prsten u vodu!• — prsten simbol zaruka! Kako je Lorka došao na ideju da pe\smi dadne ovaj naslov (možda kovanicom, slično Danunciju, od de i esposo) — u w) ne ulazim. Hteo sam samo da skrenem pažnju na nejasnost pesme sa ovim naslovom, verujući tvrdo da se samo s rečnicima ne mogu VIšiti prepevi dobrih pesama.

Bilo je nelojaino od Josipa Tabaka što mi podmeće da ne znam šta znači hrvatsko »ćutijeti» i da ga brkam sa srpskim »ćutati«. Oba se glagola če= sto menjaju pa mi Srbi upotrebljavamo umesto hrvatskog ću tjeti glagol osećati. Tako koristimo ćutati da ne bi upotrebljavali ružnije slične izraze: šutjeti, mučati, itd. Jakšićevu pesmu: »Ćutite, ćutte! s perom u ruci stek'o sam sebi u rodu glas«, svakako bi Španci počeli sa »silentio« pa tako treba i mi da prepevamo »silentio« sa ćutite ili ne govorite, To odgovara i onom Lorkinom oštrom izrazu. \

Kako s» vidi, Tabak nije koristio svome prijatelju a ni ovom poslu, jer se Ivanišević, ponavljam, vrlo često pri prepevu Lorkinih pesama Oogrešio i o duh našeg i o duh španskog jezika. Mi, čitalačka publika, od koje i za koju živi književnost, čitamo dobre prepeve stranih pesnika od naših književnika: B. Kovačevića, G. Krkleca, Nedića i Živojinovića, D. Ilića, N. Šopa, T. Ujevića, M. Bogdanovića (jer i Kola Brenjon je te još kako prepev) i drugih, a čitali smo ranije prepeve .V. Jovanovića, D. Stanojevi* ća (ne samo velikih dela Ariosta Dantea nego i malih pesama Ade Negri), Milana Dimovića (neka Tabak samo pročita prepev Ragnoovog rećepta za tortu u »Siranu od Beržeraka«) i drugih. Zato smo i osetljivi kad nam .đođe do ruFu slab prepev, a naročito smo bili osetljivi prema slabom prepevu Lorkinih pesama, jer je on bio kod nas skoro nepoznat, a nesumnjivo je veliki pesnik i veliki čovek Španije.

Braniti prijatelja i priskočiti mu u indat vrlo je simpatično, lepo i lojalno, ali je još lepše skrenuti mu i pažnju ako pogreši.

Marko KAVAJA

BIBLIOGRAFIJA

Karel Ćapek: Izabrane pripovijetke, Pre= veo Ljudevit Jonke. Izdanje Državnog iz-

davačkog poduzeća Hrvatske »Zora«, Zagreb 1951, latinicom, str. 361, cijena 120 din, | France Kidrič: Prešernov album. Izdanje Državne založbe Slovenije, Ljubljana 1951, na slovenačkom, str, 338, cena ?

Julije Benešić: Hrvatsko-poljski riečnik. Izdanje »Makladnog zavoda Hrvatske«, ZaBIdO 1949, latinicom, str. 1414, cijena 400

Ir. S. Turgenjev: Očevi i djeca. Preveo dr. Miloš S. Moskovljević, izdanje »Novog pokoljenja«, Zagreb 1951, latinicom, str, 195 cijena 53 din. O a

Ruske narodne bajke. Preveo Kiril Svinarski. Izdanje »Novog pokoljenja«, Zagreb 1951, latinicom, str. 164, cijena 50 din.

Mae i Ira Freeman: Fizka i razbib Preveo Stanko Hondi. Izdanje iNOVOĐ Bot

oljenja«, agreb 1951, latini cijena 20' din. ea go OR)

Oskar Danon: Pesma udamika (po na kompozicija), tekst Orkara HLOM ee danje »Prosvete» Beograd 1951 godine.

UREDNICI: Dušan Kostić i Tanasije Mladenović

O ———.—=

Broj čekovnog računa 102-9032020 Pošt. (fah redakcije 617 Poštanski fab administracije 629

tiukr pist se ne vraćaju