Književne novine
.
O 50-GODISNJICILI »BUDENBROKOVIH« (Nastavak sa druge strane)
dinca, u kome se oličava odnos umetnika i života; sam taj odnos komplikovan unutarnjim sukobom u stvara-– nju umetnika; i sve to stavljeno u atmosferu bez radosti i vedrine, i u paralelizam sa tragičnim ogrešenjem i slomom samog nemačkog naroda to je jedan pol umetnosti Manove u ovom periođu, osamostaljen u ovom velikom romanu, delu tame. A na drugom kraju njegove »polarne klavijature«, na svetlom, razvijalo se godinama najvedrije delo Manovo, njegov mitski roman o Josifu i njegovoj braći. To je delo harmonije, u kome su intelekt i umetničko stvaranje, koji su se sukobili u subjektivnoj sferi, uskladili se u objektivnoj: nauka i poezija našle su se u novom skladu u prikazu polu-mitskog, polu-istoriskog života na starom prednjem orijentu, u Babiloniji, Palestini i Egiptu, života čiji je prikaz tražio vrlo ozbiljne studije. Njih je genijalni pesnik savladao vanredno; o tome svedoči i njegova pomenuta prepiska sa 'Kerenjijem. I bez obzira kolika je bila fu uloga udubljivanja u naučna dela, a kolika uloga intuicije, rezultat je fakav da mora oduševiti poznavaoca. Tu nije dat isečak antičkog života kao u Floberovoj, Salambć&e, već suština jednog velikog i vrlo složenog spleta mitskih i religiskih pretstava. I samo tako, posmatran iz sebe, iz mitske i religiske ideologije koja ga je pokretala, taj svet koji pesnik prikazuje dobija smisla u našim očima. I samo tako, proniknuvši njihove životne motive, mogao je pesnik oživeti mitske ličnosti, osposobiti ih za ličnosti romana. Mit i roman, to je uopšte neobičan spoj Do sada, bilo je spoja mita sa velikom lirikom, 6a velikom dramom: ali mit i roman — to je kombinacija koja je valjda samo
jednom anticipirana, u nekoj takoreći ·
preegzistentnoj formi romana, u O diseji. Ta veza omogućena je danas, i to na jednoj vrlo visokoj ravni, •samo vanrednom evolucijom romana, pre svega njegovom evolucijom u rukama Tomasa Mana. Ovo je vrlo značajan estetski problem, o kome je sam Man pisao u više mahova, narožito interesantno u pomenutom ~ esćju Frojđ i budućnost i u drugom pismu Kerenjiju. On ističe pre svega vezu između mitskog i tipskog, ističe da je mitsko u jednom sasvim naročitom i đubokom smislu tipsko. Zato u njegovom mitskom romnmrar život pojeđinaća postaje odraz velikih kulturnih doživliaja iz rane istorije čovečanstva, zato se tu životi ličnosti prikazuju kao ponavljanja ranijih ili anticipacije kasnijih, a i one same Oosećaju se takvima. Zato su tu ljudi često replike ili podražavaoci »gorTnjih redova«, tako da Josif, po rečima Manovim, na izvestan polu-iskren, a ujedno ljupko varalački način glumi bogove, Tamuza — Ozirisa, a u četvr· tom delu romana i Hermesa. Jer i Josif je umetnik, on se igra tom 5VOjom imitacijom božanstva; a pesni mu u tome nom?šže mešavinom zhilje i titranja, tako karakterstičnom za ironični stil ovop mitskog romana. Jer Man je ovde. sjedinjavajući naučno saznanje i pesničko štvaranje. još naročito razvio svoju stvaralačku iToniju koja obuhvata jednim pogledom ono što je opšte-mitsko i ono što je pojedinačno-čovečansko, u stilu koji treperi u bezbroj nijansa i aluzija. U tom rešenju i u tom stilu on je dao i nov, daleko obuhvatniji prikaz odnosa »života i duha« no tamo gde ga prikazuje samo pojedinačnim ljudskim odnosima ili dosta uskim " društvenim slojevima. Ozbiljnost to je u romanu naučna osnova i filozofsko motlivisanje; zatim široko crtanje ličnosti, pri kome je svođenje na jednu bitnu osobinu, koje tako često sretamo i u Manovim delima svaRkodnevno-životne inspiracije, dobilo novu boju i funkciju: da oživi večno pokretni niz Josifove braće — dok su središne ličnosti, Jakov, sam Josif, pa faraon Eknaton, prikazani sa svom duševnom složenošću, Ali i to je sve utopljeno u ironiju i često se teško odvaja od titranja. Treba samo pročitati uvod četvrtog dela, Prolog u gornjim redovima, sa humorom blagih anđelskih ogovaranja oko boga na nebu, koja neodoliivo potsečaju na ogovaranja oko Getea u Vajmaru. Majstorstvo Manovo, produženo kroz mnoge decenije, moralo je dovesti do savlađivanja stila u kome se Oseća skoro kao nedostatak otsustvo i poslednjih elemenata borbe sa materijalom i obradom. to Važi, dakako, samo za četvrti tom romana.
Tnače, čitajući Josifa i njegovu”
braću, čitalac i kritičar moraju se upitati đa li bi se danas, odnosno. od danas, uopšte mogao pisati roman iz
"tako davne kulturne istorije drukčije
nego sa Ovom manovskom iron!jom;
: ća j što je ta iro- teškoća je samo u tome što je mija tako ličan, pojeđinačan dar Ma-
mov. Polazeći od neposrednog svakodnevmog života, Man je već pre pedeset godina, u BuđenbrŠčokovima,
- dao sliku socijalnih kretanja i sme-
nji a kulturnih epoha; ipak se u ao! periođu svoje delatnosti, do 1994, držao savremene sfere. Međutim, njegov pogled se neverovatno širio u najuđaljenije kulturne krajeve, {i on je počeo da unosi u njih svoju umetnost velikog realističkog prikazivača ljudi. U drugom velikom periodu svoje delatnosti, do 1947 upore30 sa savremenošću, on je čudesno prožeo život antičkog srednjeg “rijenta i prikazao ga u ironično-realističkoj viziji. Mi sada pratimo treći period Manove delatnosti, u kome · oživljava kulturu evropskog dubokog erednjeg. veka (rzabranik) i čekamo da ga i dalje umetnički ostvaruje u noyim delima, pa ma došao i do »veličanstvene sklerotičnosti« starog Getea, o kojoj rado go-
vori. Anica SAVIČ-REBAC
-— — = — wa ue Mr a ei
Odgovorni arednik: Milan Bogdanovic, — Stampari? »Borba« učograd, Kardeljeva 31 telefon 25183. Broj čekovnog
OIIIIIIII III III III II IT II III IJ
Šana Lukić:
OPOLTLOLTL TRR IO IO TOO OI TITO TOI III III III II II III III II II TI III II II III
RIPANJ
III IIIIIIIIIIIOIIIIIIIIIOIOIIIIIIIIOIIIIOOIIIOI III III III IJ
Šana Lukić: ŽETELICE
oeeeoeoeoseonegeooogoo9p eee
POVREDE AUTORSKIH PRAVA KNJIŽEVNIKA
Sva izdavačka preduzeća imaju u svome planu izdavanje dela domaćih ' stranih autora. U želji da taj plan ispune, ona se vrlo često sukobljavaju sa propisima o zaštiti autorskih prava. Postala je nekako praksa kod.nekih izdavačkih preduzeća da se malo ili nikako ne vodi računa o pravima autora. Zbog toga je Zavod za zaštitu autorskih prava morao da interveniše ' u nizu slučajeva, pa če" i da podnosi tužbe državnoj Arbitraži ili redovnim sudovima, koji su, posle iscrpnih pretresa donosili presude redovno u korist autora. -
Postoji niz vidova povrede prava autora. Ilustracije radi navodimo samo nekoliko primera: a) vrlo često še dela objavljuju bez znanja i odobrenja autora; b) pojedini odlomci, izvodi ili manja dela #oriste se bez navođenja imena autora i bez saglasnosti autora: c) neka izdavačka preduzeća odbijaju da plate pune iznose prevod:ocima za naručene prevode; d) pojedina dela autora se skraćuju, prerađuju i menjaju bez znanja i odobrenja autora; e) u želji da se izbegne plaćanje autorskog honorara neka izdavačka preduzeća se služe raznim gredstvima. Karakterističan je primer jednog časopisa koji je, u želji da izbegne plačanje honorara autoru jednog manjeg članka, »izmislio« da ceo članak objavi na taj način što je ispred članka napisao: »Iz novih knjiga i časopisa*, dođao dve-tri rečenice kao uvod i onda doslovce preštampao članak: f) česta je pojava da se iz inostrane književnosti prevodi sve što se kome izdavačkom preduzeću svidi. Kod prevođenja ovih dela obično se ne traži pristanak autora, itd.
O svakom od nabrojanih šlučajeva moglo bi se pisati i govoriti dosta. Mi ćemo se za sada zadržati samo na pitanju prevođenja i objavljivanja dela mnogih autora bez njihovog znanja i saglasnosti.
Prema našem Zakonu o zaštiti autorskih prava, između ostalih, kao osnovno pravo autora je pravo prevođenja i objavljivanja &voga dela na druge jezike kao i pravo na materijalnu naknadu ako prevođenje i Objavljivanje vrši drugo lice ili država. Dakle, autor ima pravo da svoje delo sam prevede na drugi jezik i da ga tako prevedeno objavi. Autor, odmo&no nosilac autorskog prava, ima isključivo pravo da odobrava trećim licima prevođenje i objavljivanje svoZa dela, s tim što za to dobija pravednu materijalnu naknadu. Svako bespravno prevođenje i objavljivanje dela nekog autora je povreda autorskog prava ı kao takva je kažnjiva. Autor, Odnosno nosilac autorskog prava, ima prava čak i da zabrani dalj» prodaju i rasturanje njegovog dela ukoliko je to delo umnoženo i pušteno u prodaju bez njegovog odobrenja. Nedozvoljeno prevođenje i objavljivanje bez plaćanja ~ odgovarajuće naknade može se smatrati
Kod nas &će vrlo često događa da se objavljena dela domaćih autora prevode sa jednog jugoslovenskog jezika na drugi ili na jezik nacionalne ma–-
Tomas Man, mađa već u duboicoj starosti, još uvek daje dokaza svoje velike plodnosti, živosti stvaralačkog duha 1 istrajnosti neumornog književnog „radnika. Posle »Doktora Faustusa«, objavljenog pred „nepune tri godine.
mi sebe
rije,
koji bi sam po sebi, svojim obi- vaspitan mom, formom i množinom saku- &#&se+MWućii pljenog, materijala, „mogao da
pretstavlja životno delo mnogog vrednog i značajnog pisca, Man je neđavno izdao movi roman pod naslovom »Sveti grešnik«.
Knjiga je objavljena prvo u Americi, na englesko jeziku, kao, uostalom, i »Doktor Faustusus«, ij, suđeći po prvim, još oerrarnim prikazima, ostavila kritiku u priličnoj neudoomici kako da određi njeno značenje i oceni njenu vrednost.
Svojim sadržajem ova ne mnogo obimna knjiga potseća na »gotske« srednjevekovne hrašćanske novele i nosi gotovo sva njihova obeležja: dvostruki incest,
Petar
fe
Grešna i rodoskrvnilačka liubav brata i sestre, koji toliko vole sa-
mogu jeđino voleti sebe u drugome, rađa grešnim plodom Gr:igodete ove more i čudđom spasen podignut i
(Edipus kompleks). Kažnien zbog ovog greha. Grigorije provodi seđamnaest godina okovan na steni usređ mora, da bi. pošto je opet čudom spasen, postao najzađ čuveni veliki i sveti papa Gregorije,
»Svje+losti«,
com, str. 455, cijena 180 din.
Prota Mateja Nenadović: Memo ari. Izđanje »Jugoslovensixe knii Beograd 1951,
njine |! to bez ikakvog odobrenja i saglasnosti autora. Tek na intervenciju Zavoda za zaštitu autorskih prava ili samog autora izdavač plaća autorski honorar. Prevodeći i objavljujući jedno delo bez saglasnosti autora izdavač je povredio moralno pravo autora, ne plačajući autorski honorar, povredio
Sličan je slučaj i kođ_ prevođenja dela sa inostranih jezika. Neka izda-
vačka preduzeća, u želji đa odgovore ukusu publike i u želji da postignu što bolji finansijski efekat, prosto se takmiče da objave neko delo inostranog autora. U toj žurbi se uopšte ne mii na traženje dozvole autora.
Ne treba ni govoriti da su i dela inostranih pisaca zaštićena ako autori tih dela pripadaju nekoj od zemalja članica Bernske unije. Naša zemlja je takođe članica Berske unije
RAZGOVORI O DIJALOGU
(u pripovijetci ı drami)
sa toliko više intenzivnosti, — osjeti čitavo piščevo imagjinirano zbivanje: sve to mora »izrežirati« sam pripovjedač, svojim riječima, ničim drugim nego njima, jer osim njih nikakvih drugih sredstava on nema.
I, u toj svojoj »režiji« on, ma kako se možda od toga otimao, neophodno nailazi na one trenutke kad mora, kad mu se čini najprirodnijim da se posluži postupkom u kom zaista ima mnogo od scene: dijalogom likova. »... — jedva izusti drhtalo predosjećanje...«, »... reče gledajući je ispitivačkim pogledom... «, »... podnimi se i zaćuta... «, ». .. Vičući, ushoda se po kancelariji...«, ».. postavi mu to pitanje, kako bi ga iskušao...« — sve su to pozorišni surogati koje mnogi pripovjedači uzimaju u pomoć da bi pojačali impresivnost svojih dialoga, da bi čifaoca doveli u situaciju da svojim unutrašnjim čulima »čuje« i ona nenadomjestiva tonska značenja dijaloških riječi, da u tim riječima »vidi« sve značajne spoljne i unutrašnje o” kolnosti u kojima te riječi padaju; ukratko, tu pripovjedač pravi s čitaocem povremenu ekskurziju u »pozorište«. No ima pripovjedača — i naveli smo ih odmah dosta — koji u svoje dijaloške odlomke ne interpoliraju ništa osim »upita«, »odgovori« i »reče«, a ipak su to pravi dijalozi, nekad možda »dramskiji« od onih Optočenih filigranom pripovjedačkih riječi. i
Nije, dakle, stvar u tome, ili samo u fome. nego u samoj dijaloškoj riječi, u njenoj vražjoj potenciji. A nju, tu potenciju, nije moguće, ama baš nikako nije moguće uhvatiti u bilokakve stilisttčičke kanone: Zašto baš jedan lik govori u slikama, otkud mu te kristalne metafore, te dijabolične hinerbele. te fanke aluzije. te proste rečenice, te ušiljene riječi? Zašto se jedna jedina njegova rečenica, i U njoj sav on, zapamti poslije čitave knjige, pa i za sav život? Zašto drugi govori apstraktno, u preciznim formulama, kratko, ili u žubormim kaskadama. razliveno do u beskraj, te od toga ostane čitaocu. nekad i za sav vijek. utisak nečeg lucidnog ili mutnog u tom liku, ostane baš po tim dijaloškim riječima? I nije nam se više dalo da dalje uzaludno nijansi-
ramo pitanja te vrste — toliko ih se olvaralo pred nama. Ali — ima li bar ikakav ohrabru-
a u glasu mu je'za-,
jući pristup njoj, ako se baš ne može odmah da rastvori sva tajna dijaloške potencije? Moj prijatelj nadošao je u jednom srećnom frenulku na srećnu miaao, koju je izrazio pitanjem: »A možda se mi varamo, možda djjalog ne pogađa sam svojom snagom, možda on posuđuje nešto snage od cjeline teksta, od već izloženih situacija kroz koje je lik proveden, od same situacije u kojoj on trenutno agira, od njegovih Dostupaka koje smo mu do tada vidjeli?« Zaista, moram priznati da sam poslije toga pitanja osjetio jedan razvedruiući mlaz svjetlosti na zagonetci.
Siguran sam i sada da u tvrdnji moga prijatelja ima mnogo istine, ali ona tu za mene nije bila sva. No nisam znao ništa ozbiljno da mu reknem, te smo se tako rastali, on, izgleda, u uvjerenju da je na pragu istine, a ja u melanholičnom osjećanju da opet
stojim na pragu jednako zafvorenogp
problema.
Moraću opet nastaviti te razgovore s njime, kad se sretnemo. Možda ga neću iznenaditi daljnjim rezultatima svoga razmišljanja, možda i hoću, možda će ih on primiti kao svoje, možda će ih nečim novim i nadopuniti. Ja tek vjerujem da pripovjedač, baš u dijalogu i najviše u njemu, ima nešto od glumca. On, po mom osjećanju i uvjerenju. ima, on mora da ima moć. idemfifikovanja sa svojim likom, ne samo s jednim nego sa svim svojim likovima. Om, i inače a pogotovu u frenucima dijaloga. mora »izbrisati samog sebe« u liku, postati lik sam u svakom njegovom drhtaju, primati svijet. niegovim čulima, misliti njegovim mislima, nositi se njegovim ogječanjima, htjeti njegovim hfijenjiima. — i tek onđa će progovoriti i njegovim nezamjenljivim riječima i frazama. Zar, prijatelju. u magiji pisanja, sam sebe nikad nisi zaftekao kako se prazno zagledavaš poput svoga junaka, kako grizeš usnu kao i on, kako glasno izgovaraš njegove riječi, i osluškuješ ih u isto vrijeme, i ucbražavaš da ih i drugi osluškuju. a pri svem tom zaboravljaš da si to ti? Meni se zaista čini da iz ove moći (koju ili imaš ili nemaš, koja se napnia na izvorima života) biju izvori nemresnšnih i pbrštavih dijaloga, svejedno da li se krećemo u pripovijetci, romanu ili drami, u tim toliko različitim formama imaginiranja. |
Skender KULENOVIĆ
B-B E BO: EK E
— ustvari, ] ođeždi, (Narcisus kompleks) da nenbičan način. ljubavi, bačen u od stranih ljudi vraća ženi sopstvenom majkom
humanista u papskoj koji hrišćanske dogme tumaži na vrlo human i
Šta je Man hteo da kaže ovim čudnim sadržajem, bičnim za naše vreme i savremeni književni ukus? — pita se kritika Da li ie i imao nameru da taže više od onog što je samom radniom romana rekao? Gde freba tražiti vrednost i značaj izni'ge· u ispričanoi povesti ili u podtekstu? Da li celu ovu povest freba shvatiti samo kao alegoriju
crkvene krije?
Rešavajući ovu
prilično neo-
u ovoj knjizi
ove
tu, uskoro moći da
BIBLIOGRAFIJA
Kočić: Izdanje ćiril.. 951
ain.
Djela.
Sarajevo 19051 latinicom,
ćirilicom, str.
vačkog podđuzeća »Zora«, Zagreb
V. Čerkez: Ruže u oluji »„Svjetlosti«, Sarajevo 1951, latinivom. str. 107, cijena 70 din.
142, cijena 80
Izdanje »Prosvete« com, str. 305.
Beograd
i pozabaviti se pre svega moralnim problemima. koje ona u sebi
zagonetku recenzenti knjige našli su se u čudđu i samo u jednom saglasni: da se i bez obzira na njen eventualni alegorični značaj, oseća ruka velikog majstora i veštog pripovedača. pa će čitalac Raže se u jednom prikazu — DOsle prve zabune, kad se snađe u ovom fantastičnom i čudnom svVveuživa u Ve-
đa Boškovića. Izdanje »Prosvete«, Beograd 1051, ćirilicom, str. 9.
N. S. Ljeskov: Pripovetke, Prevela Tankosava Kašiković. Izdanje 1951, ćirili-
za zaštitu „autorskih prava i prema tome ima odgovarajuća prava (zaštita dela jugoslovenskih autora u inostranstvu), ali i obaveze. Dela autora zemalja koje 6u članice ove Unije za. štićena su u svim zemljama članicama kao i dela domaćih autora. Rok zaštite traje 50 godina posle smrti autora. Prema tome, sva dela čiji je autor ŽIV ih: nije prošlo 50 godina od njegove smrti, zaštićena su. Znači, mora se tražiti saglasnost bilo autora bilo nJegovih naslednika za prevođenje i Objavljivanje, Takođe se mora platiti i autorski honorar. Dela kod kojih je trajanje zaštite prestalo, tj. ako je prošlo više od 50 godina od smrti autora, slobodna su i nije potrebno da se traži autorizacija za prevod, niti da se plati autorski honorar. Takođe su slobodna i dela autora zemalja koje nisu članice Bernske unije (SSSR, SAD, Argentina i još neke).
Uzimajući u obzir mnoge momente, naša država je, pristupajući Bernskoj konvenciji, napravila jednu rezervu u čelji da olakša prevođenje dela inostranih autora na naše jezike. Naime, prema toj rezervi nismo dužni da tražimo odobrenje autora za prevođenje i objavljivanje njegovog dela ako je od objavljivanja tog dela proteklo 10 godina, a delo za to vreme nije bilo prevođeno na jedan od jugoslovenskih jezika. No obaveza da se plati autorski honorar je ostala.
Praksa pokazuje, međutim, da se ova prava malo poštuju. Dela se prevode bez pristanka autora, a honorar se ili uopšte ne plaća, ili se u poslednjem trenutku dostavi Zavodu za zaštitu autorskih prava, kad je delo već pušteno u prodaju. Zbog ovakvog rada nekih preduzeća ni Zavod nije u mogućnosti da primljeni honorar doznači autoru, pošto nije mogao takve honorare planirati i obezbediti za njih potreban iznos deviza. Postupajući na ovaj način izdavačka preduzeća oduzimaju autorima mogućnost da daju izvesne sugestije kod prevođenja njihovih dela. Autori obično imaju neke primedbe, često preporučuju „novija izdanja svoga dela i sl.
Ovakvo nepoštovanje prava autora krnji usled koji naša zemlja uživa u svetu. Sve češće se čuju žalbe inostranih autora na Ovakve poštupke naših izdavačkih preduzeća. Naša politička pretstavništva u inostranstvu došla su u nezavidan položaj, pošto nisu mogla i ne mogu da brane ovakve postupke pojedinih izdavačkih preduzeća u Jugoslaviji. Zbog svega toga su u nemoBućnosti da štite u punoj meri i pra-' va naših autora u inostranstvu.
Na osnovu izloženog mislimo da je potrebno da se najozbiljnije povede računa o tome šta se prevodi i kakve se obaveze preuzimaju. Dok se na svim sektorima našeg privrednog i kulturnog života vodi računa o štednji i o svakom deviznom dinaru, dotle se kod prevođenja i objavljivanja dela inostranih autora stvaraju neopravda– no visoke obaveze, na žalost dosta često i za dela bez naročite vrednosti.
Andra ANTANASIJEVIĆ
štini kojom pisac razvija temu, 1, ako mu se tema svidi, provesti usodno veče čitajuči »ovu romantičnu alegoriju o velikom grešniku koji postaje veliki papa«. Ima ih, međutim, koji „smatraju da Man nije od one vrste pisaca koji bi se mogli zadovljiti prepričavanjem izvesne zabavne ili tragične srednjevekovne teme, pa se pitaju da li je možđa kroz sudbinu »velikog pape Greporija« hteo da đađe svoj odgovor na krupna i sudbonosna pitania „današniice, đa pokaže kako i grešno čovečanstvo preko najvećih patnji može Btići do blaženstva, pošto največe očajanje, u hoje neljudske snage bacaiu čovečanstvo, u isto vreme mobiliše i jača u čoveču one po· zitivne snage koje će mu pomoći da zlo pobedi.
T tako, đok po izvesnim mišljenjima knjiga „pretstavlja »malo remel- delo« (Spender), po drugima, i, reklo bi se pretežnijim ona ie samo jedan od manje zna-
TAJNE ZVNJOKUVONJOVUJA, UTO" OU TOT CLOL
ubistvo pre seksualnog snošaja, dete ostavljeno na milost i nemilost talasima nasređ morske pučine, sramne tajne skrivene iza tajnih vrata, mučenje i pokajanje dvoboj zbog časti i ljubavi lepe i otmene dame, nekoliko izabranih čuda, božanskih pretskazanja kroz snove i, najzađ, oslobođenje od greha i muka milosću „božjom. Njiena fabula. ukratko prepričamana, bila bi sledeća:
221.
D-r Ljubomir Durković-Jakšić' Bibliografija o Njegošu. Izdanje »Prosvete«. Beoorad 1951 Gil com, str, 27.
Knjiga borbe i oslobođenja 1941—-1945. Izđanje »Prosvjete«, Za greb 1951 ćirilicom, str, 369, cije na 298 đin.
Ruđer Josip Bošković: Dnevnik putovanja. Tzdanje Državnog izda-
NONE SEAN {ru JUL I= RULCR%1_G "| ny pliu005%2ı— "SA Cy On U OIC: OVI“ S – LL SUT AI
Narodne pjesme iz borbe i izgradnje. Izdanje »Seljačke knjige« Sarajevo 1951, latinicom str. 146, cijena 90 din.
Rađovan — Portal kateđrale u Progiru. Izdanje Državnog izda· vačkog poduzeća »Zora« Zagreb 1951 latinicom, str. 40, cijena 00.
Đurđe Bošković, Slobođan Nenadović: Građac. Uvodni teMst Đur-
ara ea Ke;
računa 102=9032020 Pošt.
Gistav Mlober: Gospođa Bovari. Preveo Dušan L. Đokić, Izdanje »Matice srpske«. Novi Sađ 1951, ćirilicom, str. 340.
Nazim Hikmet: Pjesme. Izdanje »Svjetlosti&ć Sarajevo 1951, latinicom, str. 107, cijena 60 din.
Upton Sinclair: Religija i profit. Preveo Marijan Krleža. Izdanje Nakladnog poduzeća »Glas rada«, Zagreb 1951, latinicom, str. 203.
e POLA COCCO m ar ——
ue Ceo ere — |
čajnih rađova kakve je Man obično pisao između dva velika romana. Ako je i imao neku dalju nameru on je nije dovoljno jasno izrazio i đok »Doktor „Paustus« pretstavlja ozbiljno i značajno delo koje bi se moglo poređiti sa trageđijom, »Sveti grešnik« ličlo bi na satirsku igru koju je pisac sastavio, pre sVega, svog odmorai svoje zabave radi.
~
BENELUKS UUSUTU CALL
ah redakcije 617. Poštanski fah administracije 629. Rukopisi se ne vraćaju.
\
8 DECEMBAR 195\GODTRE
90 -GODIŠNJCAN NOVOSADSKOG
SRPSKOG. . POZORIŠTA
(Nastavak sa pete strane)
Tako je novosadsko Srpsko narodno pozorište, umelnički nivo njegova rada, patriotski đuh sa nečim misionarskim koji je odande vejao, dugo bio i škola, i uzor, i potstrek pozorišnom životu Srba daleko izvan granica Vojvodine. Ni poznija organizovanja diletantskih družina po Bosni i Hercegovini ne daju/ se zamisliti bez ovih potsticaja.
Posle Hadžića, veliki istorijski događaji koji su kulturni razvoj našega naroda opredelili sasvim drukčijim tokom i tempom nego što se to moglo zamišljati u doba pre 1914, novosadsko Srpsko narodno pozorište nije više imalo niti moglo imati onaj značaj i ulogu kao u prvim decenijama svoga postojanja. Njegovi zađaoi su Bada postali skučeniji, no ne manje značajni. „Već pred 1914, pojavljivali su se znaci obnove i težnje za reformama u njemu. Generacije Tihomira Ostojića i Petra Konjovića pokazale su tada i dovoljno interesovanja i dovoljno snage da zadatke i napore ovoga pozorišta usmere modernijim i više umefničkim tendencijama; da te težnje nisu ometene ratom, može biti da bi novosadsko pozorište već u fo doba doživelo nov periođ obnove i poleta. U međueri dva rata nijedno ime vodećeg čoveka ovoga pozorišta nije u tolikoj osećajnoj vezi sa sudbinom ovoga pozorišta kao ime Žarka Vasiljevića. On je, sa nekoliko još preživelih i neprestano oko novosadskog pozorišta okupljenih pretstavnika stare garde nekadašnjeg mezimčeta. oličavao vernost slavnoj ustanovi i neodvojivost od nje ni u trenucima kada je izgledalo da su joj dani izbrojani. Ali se pozorište neprestano dizalo i obnavljalo, a pod upravom Petra Konjovića i Marka Maletina, u đva maha, doživelo trenutke svoje obnove i zapaženih uspeha. Posle 1944 godine ,kadđa je i širom Vojvodine nikao čitav niz novih pozorišta državnih i gradskih, a još veći broj diletantskih i amaterskih grupa i prikazivača, Vojvođansko narodno pozorište, autentični naslednik nekadašnjeg novosadskog Srpskog narodnog pozorišta, postalo je pozorište isključivo Novoga Sada. Ono danas, oslobođeno zadataka i napora putovanja, dakle sasvim drukčije nego što je to bilo u nekadašnjem Đorđevićevom i Hadžićevom pozorištu, pa i u novosadskom pozorištu između 1918-—-1941, ša kompletnom dramskom i operskom trupom, velika je i središna pozorišna ustanova pokrajine u kojoj je nikao pokret za organizovanje stalnog pozorišta među Srbima, i gde je on urodio i plodom značajnim po celokupni srpski duhovni napređak.
Što je sasvim prirodno, tokom 90 godina svoga dugoga života novosadsko Srpsko narodno pozorište menjalo je više puta svoju fizionom:i.ju, jer su mu se menjali i zadaci, i okviri rađa, i umetničke svrhe i metode. Živ i osetljivo reagujući mehanizam pozorišne organizacije morao je neizbežno, u vremenu od 1861 do 1951, u različitim, neizbežnim promenama podložnim razdobljima između ovako široko razmaknutih datuma bivati čas slabiji čas jači, čas umetnički viši čas nacionalno uzdignutiji, čas izraz najširih nacionalnih i društvenih težnja, čas kuća u kojoj se mehanički otaljavaju pretstave. Ali poređ svih trenutiih i povremenih zamora i slabosti u njemu, i pored mnogih šturih i praznih godina u njegovome dugom životu, pojam o pozorišnome životu Novoga Sada ostaje još i danas vezan ne za trenutke njegove slabosti i klecanja, nego za trenutke njegovih najvećih uspeha; ne za trenutke njegova tavorenja — a bilo ga je, i vrlo često baš u razdoblju između 1918 do 1941 —, nego za svetle trenutke njegova osnivanja i najlepše godine stvaralaštva Pere Dobrinovića i njegove generacije.
Zasluge novosadskog Srpskog narođnog pozorišta su, dakle zasluge pionirske, u prvome redu. Rad Đorđevićev i Hadžićev rad je krčilački, animatorski, organizatorski. Rang toga pozorišta i njegovih osnivača stoga je veoma visok. Oganj koji su oni zažegli u Novom Sadu godine 1861 prenesen je ubrzo u Beograd, da odanđe greje i svetli i Novom Sadu i čitavom srpstvu. Bez ljubomore što davno više nije prvo i najbolje, novosadsko Srpsko narodno pozorište može sa pono= som gledati na svoju slavnu prošlost: u njoj, ono je izvršilo časnu misiju u trenutku kađa niko drugi nije bio sposoban da je vrši. Čas vešto čas nevešto, ali uvek sa rođoljubivim osećanjem dužnosti, ono je Kkrčilo zatrpane staze naših uspinjanja ka kulturnijim i definitivnijim umetničkim zadacima. , Danas, ono ponovo stoji pred njima, a slavna prošlost, tako puna obaveza, neka mu u budđućnosti bude ideal i nadahnuće. Novosadskom Srpskom narodnom pozorištu danas se ne može poželeti ništa veće ni lepše,
Mladen LESKOVAC
UREDNICI
MILAN BOGDANOVIĆ SKBENDBR KULENOVIĆ