Književne novine
~ malih slika vaskrsava uspomena
BROJ as
Li ı
Albert Marquet: CRTEŽ
ALBERT MARQUET
Alber Marke (Albert Marquet) umro je pre četiri godine, u srcu Pariza. Dočekao je sedamdesettreću godinu, osrednju starost za velikog francuskog slikara.
Bio je mali rastom. U gomili se gubio za čitavu glavu. Na izložbi jedva bi ga opazili. U fotelji je nestajao. Tih, ćutljiv, povučen, skroman. Ništa nije odavalo njegovo zanimanje. Beson (Besson), koji ga je najduže i najbolje poznavao, kaže da ste sa njim mogli živeti, sretati se svakodnevno, govoriti, i ne doznati da je slikar.
Ali, ako ste ga znali, osvojili, ili upoznali u njegovom krugu, primao vas je usrdno i prijateljski. Uživao je u šali i anegdoti. Smejao se razdragano, glasno, zahvalno.
Njegovo slikarstvo odaje karakter čoveka koji malo govori. Marke se izražava lakonski, jednostavno, tačno. Od njegovog oštroumnog crteža, u nekoliko duhovitih poteza i znakova, i njegovih svežih akvarela, od jasnih i svetlih slika, sve je prirodno i čitko. On skoro i ne bira svoj Ssiže, jer nas njegov pogled prati svuda po Prancuskoj, duž puteva i tekućih VOda, u lukama, stanicama, na velikim raskrsnicama, tamo gde se ljudi kreću, gde najčešće prolaze, gde moraju proći. To su poznate teme: već slikano, već rečeno, isti pređeli kroz koje su već prošli i Koro i Mane i Van Gog i Sezan, svi impresionisti, hiljađe slikara. Pa ipak, ništa nije fako lično, novo, nesvakidašnje, kao Markeove slike na ove već prisne teme., Nekoliko opštih poteza, nekoliko Vvećih površina, propraćenih deskriptivnim crtama i vijugama u stanju je da nam dočara sve: atmosferu, prostor, događaj, geografsku širinu, U suštini to su Rratke, ali snažne opaske o prirodi, uprošćene kao sentencije, poetične kao epigrami. Pred vama je jednostavna vizija sveta: svežina VOde, prozirnost neba, svetlost, sunce, kiša, magla. Kroz okvire njegovih na njegova putovanja po pPirancuskoj, Alžiru, Italiji, Holandiji, Švedskoj itd. ili vizija odmora i predaha: slike Pariza sa Senom kroz sva četiri godišnja doba, i danju i noću, miris guste i sočne trave, svežina jedara ugledanih kroz širom otvoren prozor, rosa i kiša iza dignutih zavesa, slika izdušženih reka, ili lepih golih tela. IT sve je podjednako ubedljivo, sugestivno, nezaboravno kao uspomena koje se rado sećamo. Utlisak istine i realnosti utoliko je jači što je sve rečeno sa minimumom sredstava, u slikarskom čistunstvu, jednim slojem plemenite boje, na belom platnu koje je samo pomilovano ili obasuto izlivom kolorita i oduševljenja, u jednom dahu. U toj zdravoj tehnici nema tajni ni zagonetki, ali je zagonetna i čudotvorna lakoća sa kojom se Marke igra: preciznost njegovog jezika, neposređnost i tačnost njegovog poteza, oštrina njegovog pogleda, smisao da izrazi suštinu. Čudičete se ovom daru iZ klasične stanine, kao Što se katkad čudite preciznosti i jednostavnosti francuskog jezika. Ova osobina, u suštini nacionalna odlika, izražena je u Markeovom slučaju snagom kom-
penzacije za njegovo ćutanje: malo · govori, ali mnogo kaže.
A kad njegovo delo uzmete u celini, kao pojam, kao shvatanje, kao likovnu koncepciju, dolazite do zaključka da ono nije mnogo u toku Oopštih strujanja našeg vremena. ništa ne ruši i ne menja, ali zato podupire novo i savremeno. „Njegova sredstva su jaka: znanje, sigurnost, doslednost, jačina karaktera. Marke je mogao pripadati fovizmu u doba kad je Matis propovedao OVO učenje, ali je njegovo „slikarstvo skoro lišeno ·stilizacije i dekora. Njegov pogled je širok, usmeren prema horizontima, prema pučini, nebu, u daljinu, prema čitavom svetu, vedar, pun nade.
Čitav Markeov život protekao je u ovoj doslednosti i vernosti prema humanizmu. Ođ prirode i ljudi nasledio je samo falenat, U mlađosti nije imao ništa, čak ni boje, ali je sve stvorio na način kako se čovek uzdiže Dpojedinačno i u zajednici.
Predrag MILOSAVLJEVIC
Ono ,
ri OON
O- M: E T-N O
- KNJIŽEVNEINOVINE
ST
beoseeeeeeee OL MU ode Burn oHoHitae Li kua Pedi aca ninja O i rec oyyopyir ii Sayaiaaa aaa yiSaiskeez sasas as aj Oea ala A Taa
LO LOZBA RISTE STIJOVIĆA
Ima nešto uzbudljivo lepo u likovnom životu jedne sredine kad mlad i nepoznat umetnik prvi put izlazi pred javnost. Ali ništa manje nije uzbudljivo i lepo kada se jedan već poznati i priznati umetnik posle dužeg otsustvovanja i ćutanja vraća publici. T takvi susreti mogu da imaju čari ponovnih, iskrenih iznenađenja.
Preko pedeset radova vajara Riste Stijovića su iznenađenje te vrste. Diskretno i nenametljivo, ova plastika je lični i skoro uvek veoma dosledni likovni izraz jednog suptilnog umetnika, Ono što je pre rata godinama pokretalo njegove umetničke inspiracije i danas čini težište umetnikovog stvaranja. Uporno, veoma uporno, Sti-
jović rešava probleme pokreta, traže-
ći jednu sublimiranu formu, koja u olmeno zatvorenoj liniji izražava unutarnju snagu, unutarnju monumentalnost. Tom cilju Stijović podređuje sve. Sažeti, skoro sintetizirani pokret na njegovim figurama nikad nije podređen spoljnoj dinamici, koja tako često razbija jedinstvo mase. Otuda i onaj naoko varljivi statični karakter na njegovim figurama.
Ono što Stijoviću pre svega daje osoben položaj u srpskoj plastici, to je njegova izvanredha obrađa drveta. Tek drvo, počevši od egzotičnog abomosa, limuna, mahagona, pa do naše orahovine, hrastovine i kruške, pretstavlja njegov pravi domen. Bez sumnje, najbolja Stijovićeva ostvarenja su u drvetu. »Žena sa osmejkom«, »Žena u šalu«, »Sramežljivost«, »Kupačica«, »Indijska igračica«, »Ženski akt bez ruku«, odlikuju se prođuhovljenom stilizacijom, koja u svojoj čistoj uprošćenosti potseća na arhajsku grčku skulpturu. .
Kada rešava složeniji položaj jedne ili više figura — »Ležeći akt«, »Gru= pa žena« — Stijović pokušava da uravnoteži čvrstinu konstrukcije snažnim ritmom njihovih pokreta. U toj težnji, on gotovo slikarskim senčenjem i mekom mođelacijom oživljava površinu mase.
'Preba reći da Risto Stijović gaji u srpskoj skulpturi i likove životinja. Pre rata izradio je za zemunski most svoje čuvene »Lavove«, koji su neka= da izazvali mnoge diskusije. Neposredno i toplo deluju njegovi papagaji i zečevi koje reže u drvetu, ili kleše u crvenom mermeru. To je mala plastika, jedinstvena u svojoj jedno stavnosti, a opet puna života i čulno= sti. Slična rešenja primenjuje i na »Orliću« i »Buljini«, koji deluju snažnom masom, a ubedljivošću dostižu i najbolje radove koje je u toj vrsti na' zapadu dao Francuz Ponpon.
Tzložene skulpture nisu pretstavile Ristu Stijovića i kao vajara monumentalnih javnih spomenika, iako je živo učestvovao na konkursima i često dobijao nagrade. (Niški spomenik, Sterijina bista u Vršcu, Franše Depere i, najzad, veliki spomenik .potopljenim dobrovoljcima 1915, podignut na Cetinju). .
Možda samo poneka bista na ovoj izložbi — »Batrić — Perović«, »Sestra Batrićeva«, »Glava sveštenika«, u traženju tipičnosti potseća na njegove radove te vrste. Čini nam se da ti rađovi pre obeležavaju Stijovićevo prihvatanje opšteg duha naše monumentalne skulpture između dva rata, a delimično i posle II svetskog rata, koja je rađena za otvoreni prostor, nego što znače dosledno produženje na sopstvenim stazama. Ovim hoćemo da kažemo da ova skulptura nije obeležena onom umetničkom monumen=talnošću koja snažno živi u Stijovićevoj drvenoj plastici.
Zanimljivo je da Stijovićeva umetnost nije mogla netaknuto proći i pored bečke secesije, — »Sanduk«, »Vra
ta« »Vrata za jedan orman« — čiji se uticaj najduže zadržao u našoj
Risto Stijović: INDISKA . IGRAČICA
sa ,
Dejan MEDAKOVIĆ
skulpturi sve do naših dana. U Stijovićevom stvaranju 1aj uticaj svakako znači samo kratku epizodu u njegovom stvaranju, samo neznatan Oobol jednom pravcu, koji je bez obzira na njegovu zadocnelu pojavu, u evropskom smislu, dao kod nas značajne likovne domete. Svoju umetničku i likovnu ravnotežu Stijović je stekao kod Francuza, koji su u traženju novih vidika upravili svoj pogled na one stare i svakako najstarije likovne praizvore: na Egipat, Indiju i, kako je već rečeno, arhajsku Grčku.
U srpskoj skulpturi ime Riste Stijovića je krupno. U vreme kada je pre rata naša plastika živela u senci Meštrovićeve uskovitlane monumentalnosti, Stijović je tiho i skromno
preneo u našu sredinu monumentalnost druge vrste, Kao neki daleki egzotični cvet cvala je njegova intimna skulptura, sva u raspoloženjima koja duboko poniru u svet malih i dragih radosti. Možda pre svega, Stijović je pesnik intimnog sašaptavanja, tihe strepnje i nejasnih slutnji. I kao malo ko, on je sa toliko neposredne jednostavnosti protumačio svet koji je stvorio.
Ova izložba imala je delom i retrospektivni karakter. Nažalost, samo delom, jer je i Stijovićeva plastika teško stradala u ovome ratu. U bombardovanju 1941 propao mu je atelje sa mnogim rađovima. Ima neke dirljive simbolike u tome što je, iako gotovo unakažena, raina razaranja preživela i njegova skulptura »Žena sa osmejkom«. Na ovoj izložbi doživeli smo je kao pobedu jedne čiste mladosti nad vihorima rainog razaranja. Risto Stijović: AKT
* UTO III III III III
ieseeegesoćeteveV9e
Stadion, pehar kristalni
a staza atletska srebrna i bela
i poželim da dignem taj pehar, ljudske moći, ta vina, pa da mi se
ML——..—O RR RR TOR IO OI TOO O O ASAI
A ja se setim negdašnje slave, i krilatog mu i vernog
junake car Stepana
: i celu prošlost našu.
i i radujem se
i veselo je ko grana
veseveeeeeeeveeee 98997.
preskoči tri
Pa se opet u mislima vratim
eeoese.se.eo..esseoooneoeoovsooopevonooneveoeeoeeo Bee.
giba se od mladih i mišićavih tela.
Devojke u zelenilo polja ko rosa po travi kanu, : preskoče i ostanu titrave u zraku, i a ja se opijam i slušam kraj sebe krv šumnu i i osećam svoju snagu poletnu i laku,
kliktanja sruče od grla do slabina.
'Takmiče se atlete, natežu mišiće od zlata, : slivene u jednu strunu od lista do vrata, a pod nogama njihovim razastre se cveće, pa preko svih usana osmeh preleće.
konja Jabučila, i čini mi se da na njemu nad jablanovima letim nad našim detinjstvom nezaboravnim i svetim.
I čujem belo Latinče ispod Leđana grada izaziva — razmakne se daljina siva a ja vidim Miloša Voinovića na kulašu
Posle megdana Miloš na najvišoj kuli u Leđanu
jabuku od zlata na vrhu koplja vešto prostreli,
kao da sam prisutan onde, u onom istom damu kad hitac Srbljane svate razveseli,
:- mladići se sviju, otkriju rebra zategnuta u luku, : pa mi izgleda da preko svih nas prebace ruku,
a devojačka kraj moje od tog je prhnula mala od razvigore olistala.
I, evo, nanovo preko lica mi zatitraju prkosi,
Miloš još jednom preko leđanskog polja našu slavu pronosi, konja viteza i tri mača plamena,
a ne baci ni kabanice pastirske s ramena.
i pružim ruke preko stadiona, pogled mi i pitam se što i pesnici ne bi izašli ovoga puta
na megdane sa atletama zajedno da snagu zemlje pokažu i progovore stihovima kroz mikrofonske trube
o otadžbini, snovima i devojci koju ljube.
Ja znam stihove stadionske, pune slave, snažne i mišićave — blistavo sunčano dete dostojne da atletske staze u sjaju prelete.
NA STADIONU
eseove.....
ispod nebesa prozračnih radošću se naliva, ; puni se ljudima ko mahuna zrnevljem i zanosi kao reka živa,
uzburkanu,
taj divni prah
PRPFVVLOVIIIIIIIIIIIIIIIIII]
...........
od Pirlitora viteza Momčila
(eebeeeveeveeeee
........
ceseevosovesevosonoooooosesoossoesovovoooovoeee ooo ooo eeoeeeee ee
preko polja odluta,
eeseeeobevevyeveeeePe.
deeesensneovoteeee e
Ludi vagu daa kes Okayaaay kasa JA Sek taja ep yeray3kO kisa rAMA Vaš adi bass Vbbek
STRANA 7
PREGLED ČASOPISA
MR RP . .“. . ZALIO OKO III III IU UI O O O O O O TIDE age atyeteesebeeeOMBA?
»SOVREMENOST*«
Časopis za literaturu,
umefnost i društvena pitanja,
brojevi 5 i 6
Aprila meseca ove godine pojavio se prvi broj časopisa »Sovremenost«. Nekako u to vreme prestaje da izlazi i časopis Udruženja književnika Makedonije »Novi den« i omlađinski časopis »Idila«.
Na taj način »Sovremenost« je faktički postao stožer oko koga se okupljaju i mlađi i stariji književni stvaraoci Makedonije. Časopis je na taj način postao raznovrsniji i bogatiji.
Ono što je najkarakterističnije za ovaj časopis to je njegov pretežno prozni karakter. Za jednu sredinu sa većim Književnim tradicijama to bi bilo svakako sasvim prirodno. Međutim, za jednu sredinu u kojoj se književnost tek stvara ·to je nešto što treba podvući. Kao što je poznato, poezija je dosada bila dominantna forma književnog ı stvaranja makedonskih pisaca. Ranije su prozni radovi bili vrlo retki (V. Malevski, J. Boškovski i još nekoliko pisaca pišu po neki kraći prozni rad.)
Ove godine je međutim broj proznih stvaralaca mnogo veći. Pored ostalog io jasno pokazuje i slučaj S. Janevskog koji se već afirmirao kao pesnik, a sada se prihvata proze (Ul1ića, Stihija i dr.) i radi na završavanju romana »Selo iza sedam jasenova«. Taj »prozni nalet« protvrđuju i poslednja dva broja »Sovremenosti« (4, septembarski, i naročito 5, oktobarski). .
Vlado Malevski je svojom skicom Umetnik (br. 4) uveo jedan nov, vrlo interesantan motiv koji nije prvina samo u književnom stvaranju Makedonije. To je motiv borbe koja se odigrava u umetniku-borcu između njegovih subjektivnih težnji i stvarnosti oslobodilačkog rata. Šteta je sva– kako što je Malevski sasvim ovlaš i bez dubine obradio ovaj motiv. On ga je ustvari samo postavio.
Sličan motiv u pripovetci Violina obrađuje u broju 5 D. Solev. Međutim, ovaj rad je, izuzev nekoliko fragmenata, slab i, govara opštem nivou časopisa. Solev, koji je mlad pisac, ima svakako uslova da piše; on je, naročito što se tiče jezika, postigao izvesne rezultate. Ali mu još pretstoji rad.
Stale Popov je u pripovetci Petre Andov (br. 4), nešto kompoziciono razvučeno i sa dosta uprošćenom psihologijom ličnosti, relativno uspelo oblikovao vezanost naroda za Narodnooslobodilačku borbu. Vrednost ove pripovetke je naročito u njenom jednostavnom, neposrednom stilu.
Blagoj Korubin je više reporterski, ali interesantno i jednostavno, u pripovetci .Dan i. noć, ispričao prvu akciju prilepskih partizana, koja, u faktografskom smislu, označava i početak oružane borbe makedonskog naroda protiv okupatora, — 11 oktobar 1941 godine.
Slavko Janevski je zastupljen jednim delom pripovetke »Stihija«. Janevski pokazuje pripovedačke sposobnosti, lakoću zapažanja i bogatstvo jezika. Međutim, čini mi se (iako je reč samo o jednom delu pripovetke) da je težnja za originalnošću po svaiu cenu i navela pisca na put zamućene umetničke ubedljivosti. Janevski pokušava da početak borbe protivu okupatora prikaže u obliku polulegende, preuveličavajući lik glavnog junaka Kamenka, dajući životno neosnovano i prilično mutno njegove postupke. Pisac je svakako težio da Uumetnički potencira snagu narodaborca, ali je sve to na kraju dovelo do toga da je lik Kamenka ostao neubedljiv, ne samo po snazi već i Do psihologiji i postupku. Ova težnja Janevskog ka legendi verovatno je posledica i Janevskoga kao dečjeg pisca. Piscu ove pripovetke takođe treba zameriti direkimo veštačko uvođenje gorkijevskog fipa, pustinjaka-lutalice Nedeljka.
Poezija je , kao što sam rekao, zastupljena sa manje priloga.
Blaže Koneski je u poemi RukoVanje novim pesničkim izrazom VIlo toplo i sugestivno dao smrt pesnika povodom herojske pogibije pesnika-borca Kole Nedelkovskog. Talentovani liričar Srba Ivanovski je zastupljen sa dve pesme, San na balkonu bolnice i Pesniku. Aco Šopov je u 5 broju »Sovremenosti« zastupljen pesmom »Maštanje
kraj jezerske obale«. Tako proživljena i na trenutke snažno data, ova pesma
Albert Marquet:
CHRTEŽ,
čini mi se, ne od- .
ipak ostavlja utisak jednog šire shvaćenog a nedorečenog osećanja i nosi u sebi jasnu melanholiju, novu crtu u poeziji Šopova.
Svakako se može već govoriti o OZbiljnijim i poetskim i proznim ostvarenjima makedonskih pisaca. Međutim, pitanje kritike, a u prvom ređu književne kritike, ostalo je po starom: Nema sumnje, problem književne kritike je ne samo makedonski nego Uopšte jugoslovenski problem. Međutim, ipak, obzirom na poseban položaj makedonskih pisaca, ovaj problem je daleko važniji i presudniji u daljem razvitku književnog stvaranja Makedonije. Poznata je činjenica da se ı Makeđeniji jedino Dmitar Nitrev bavi kritikom. Ali on je ostao jedini kritičar. Ne misleći nipošto da odreknem rezultate koje je Mitrev dao u makedonskoj književnoj kritici, ipak mi se čini da u ove dve nje= gove kritike nema dovoljno krvi, čime se slabi njihov efekat. A. bilo bi dobro, i neophodno, da še u Makeđoniji javi što pre još koje kritičko pero, jer se ovako, bez želje kritičareve, ostaje nužno pod utiskom suvere, nosti suda, a što je još važnije, nema mogućnosti za suprotstavljanje mišljenja, pa, prema tome, ni za življi razvitak Kritičke misli.
Tošo POPOVSKI
j · .% % »NOVI SVE, T« (broj 10, 1951 god.)
Oktobarski broj »Novog sveta« donosi na uvodnom mestu odlomak pod naslovom „»Reformacijski pokret u svetlosti slovenačkog nacionalnog pitanja« iz studije Edvarda Kardelja »Razvoj slovenačkog nacionalnog pitanja«, koju prerađenu i dopunjenu, autor sprema za štampu. Ta društvena i politička analiza slovenačkog protestantizma i dela Primoža 'rubara, objavljena od strane redakcije prilikom 400-godišnjice slovenačke knjige, značajan je prilog autora naučnoj analizi reformacijskog i protivreformacijskog doba u XVI stoleću u Sloveniji.
Ovaj broj časopisa donosi liriku Jože Udoviča. Pesme »Naročilo«, »Pesem na pot« »Njeno šepetanje«, »Pokopališče ob morju, »Nokturno«, »Na valovih«, »Zaliv pod oljkami«, govore da se u Jožu Udoviču razvija snažna pesnička individualnost, Crtica Amtona Ingoliča »Spomen-ploča« potvrđuje mišljenje da je autorovo pero u krizi i da se nikako ne može dignuti iz suvog površinskog ilustriranja do umelnički produbljene analize i psihologije ,bez kojih nije mo gućno pisati dobre i originalne stvari.
St. K. nastavlja svoju opširnu studiju: »Motiv smrti i socijalna tematika u poeziji Srečka Kosovela«, koja će pobuditi veliko interesovanje. Interesantan je za Kmjiževnu istoriju članak Književnika Prana Albrehta pod naslovom »Vlastiti životopis Prežihova Voranca«. Albreht objavljuje pismo pok. Prežihova Voranca, koje mu je ovaj pisao septembra 1920 god. kada se spremao da izda svoju prvu zbirku, koja je posle toga izašla tek 1996 godine pod naslovom »Povesti«. U rubrici »Kritika« "Tone Potokar emalizira pesme Otona Župančiča u hrvatskom prevodu. Angelos Baš zaključuje svoje polemike člankom »Primedbe ka hronologiji staroslovenske kulture«. U »Prikazima« donosi Prance Dobrovoljc »Dve zanimljivosti iz istorije slovenačko-engle= skih kulturnih odnosa«. B. Š.
* * *
»NOVA OBZORJA•« (Broj 11, 1951 god.)
Već četvrku godinu izlazi u Mariboru revija »Nova obzorja« Reviju izdaje Savez mariborskih kulturnih radnika, a uređuje Anton Ingolič sa Jankom Glaserajom.
Jedanaesti broj ove revije donosi na uvodnom mestu četiri soneta Branka Rudolfa, a pored toga i pesme Branka Žužeka, Dušana Mevlja i Borisa Vihara. Mimi Malenšek ob= javljuje crlice »Gospođica . Ana«,
· Branka Jurca »Dve zatvorenice«, An-
ton Ingolič nastaka veće pripovetke »Čovek na granici«.
Gotovo polovinu broja zauzimaju studije, kritike, prikazi i beleške, koje su, svakako, interesaninije od beletristike. "Tako Franc Šafar objavljuje prvi deo članka o Ljermontovu, TIerbert Grin »Poglavlje o groteski«, Maks Robič govori, »O makedonskim literarnim i nekim drugim revijama«. U rubrici »Kritike i prikazi« piše Bo= židđar Borko o upravo izašloj knjizi grafike poznatog &lovenačkog slikara Božidara Jakca, Branko Rudolf ocenjuje »Događaje iz prošlih dana« od Branka Krefta, Cvetko A, Kristan piše o zbirci pesama »Za lepše dane«, koju je izđala u Njujorku Ana Praček-Krasna. H. G. ocenjuje prevod Geteove »Ifigenije na Tavriđi« koju je na slovenački jezik preveo Književnik Pran Albreht. Pored toga, objavljeni su prikazi o knjizi Žana Kasua »Pariski pokolj« i »Mala Fadet« od Žorž Sandove. Maks Robič piše o trima makedonskim antologijama. A. B. donosi prikaz dela akademika Svetozara Ilešoča »Sistem agrarme reforme u Sloveniji«. U »Beleškama« piše S. R. o Tavčarevoj sobi, MKV o. novim lNnjigama Hermana Broša »Nedužni«, Petra Klajsta »Između Hillera i Staljina«, Artura Kestlera »Trenutak čežnje, Petra Moena »Dnevnik usamljenog čoveka«, Teodora V. Adora »Minima „moralia«, Žaka *Benvila »Napoleonov životopiš«, Viktora Sergeja »Istorija o Tulajevu — veliko otrežnjenje«. U broju je i
seđam likovnih priloga Toše: Primo"
žoča i skica Slavka Tihca, i 1