Književne novine

TI N O AA AO O DUprZSO II AA AVC AAA VA AA AA AAA AVI AAA AAA 00 a "

| u julu mesecu' | objavljen. U proleće 1851 godine zgra-

(Nastavak sa druge strane) ww pogledu korišćenja železa i zatim armiranog betona, uprkos. eklektičkoj arhitekturi, dosledniji u Francuskoj mego u Engleskoj, pradomovini 1ndustrijalizacije, ili u bilo kojoj .dru= goj zemlji. : :

Razmatranje o upofrebljivosti no\wog materijala, to jest železa, najraplje se pojavljuje u Engleskoj. Razvoj tehničke arhitekture u Engleskoj tesno je vezan za porašt jndustrije gvožđa i pronalazak mostovnih konstrukcija ,naročito visećih, i železnica. Pođizanje mostova ide uporedo sa izgradnjom železničke mreže. Do 1845 godine, u herojsko doba inženjerstva i radnog poleta, bilo je u Engleskoj podignuto oko 25.000,mostova, među lkojima su brojni od železnog materijala. Naveći đogađaj novog građevinar= stva bio je izgradnja izložbene palate u okviru »Great Exhibition«, o-

· držane 1851 godine u Londonu. Ova

palata je već 1852 godine razmontirana i ponovo sagrađena, 1854, od istoz

| materijala, ali u izmehjenom obliku pod imenom »Kristalna palata«. Pod

fim imenom je poznata u istoriji građevinarstva. Projektant ove palate, sagrađene od gvožđa i sfakla, vrtar Džoze Pakston (1803—1865) nije uop-

šte bio kvalifikovani arhitekt. Pre nego što je priređivačkom „odboru podneo svoji predlog, bio je održan

opšti konkurs koji je u potpunosti podbacio, iako su u niemu učestvovala. 233 učesnika, između ostalih najpoznatije ličnosti eklekticizma i inženjerstva. Pakston je tada bio glavni vrtar vojvode od Devonshira, u čijoi službi je već ranije, u radoblju ođ 1836—40 godine, sagradio staklenik od gvožđa i stakla zvani »Palm=house« ili »Lilly-house« (porušen ftek 1937 godine). Staklenik je bio 9300 stopa dug, 123 širok, sa rasponom od stopa. Svojim lepim oblicima, prozračnošću i centralnim „grejanjem ođuševljavao je savremenike. Ohrabren od strane mnogih stručnjaka izradio je u najvećoj žurbi plan koji je 1850 godine već bio

da je, za šest meseci rada, bila dovršena, u dužini od 562,70, širini 121,60 i visini od 35 metara. Pokrivena povr=šina iznosila je 71,486. m?. Zgrada je

. počivala na 1060 visokih, šupljih stu| bova od livenog gvožđa.

Voda je sa krovova oicala kroz njih. I pored neverovatnog uspeha i uzbune koju je ova tehnička novina izazvala u gra-

đevinarstvu i koju su neki proglasili | novyom erom u projektovanju, posle

ponovnog podizanja, Kristalna palata je dugo ostala obavijena velom zaborava, što se može pripisati daljim uspesima eklekticizma. Nju je tek

owseeeooosnaeoooseooobonaneooeoe eee Bee ge9oee99B ego eee

(Marijan 'Tkalčić: »Oblik i sadržaj«, izdanje Školske knjige, Zagreb, 1952). Možda je najveća vrednost ove Tkalčićeve rasprave, zapravo jednog njenog poglavlja koja se uklapa u veće delo »Umetnost i stvarnost«, što piBac pokrdće važne estetičke probleme i što ih nastoji osvetliti s gledišta marksističke teorije odraza. Sam

pisac ne daje toliko svoja rešenja

već postojećih ili ih prevazilazila, koliko nastoji da*i noviju argumentaciju marksističkom gledanju na OSsnoVne estetičke probleme. Pritom je dao nekoliko studioznih analiza .o klasičmom kanonu, o formalizmu i natura– lizmu, ; Pisac uspešno razvija misao da prava umetnost ne »deformiše«, »ne imitira« i »ne rasprirođuje«. a Zanimljiva su ona mesta u ovoj raspravi gde se-zahvaa problem umetnosti radi umetnosti, larpurlara. Takođe treba istaći i kritiku nafturalizma koju daje T'kalčić, dokazujući da naturalizam nužno iskrivljuje ljudsku prirodu, bilo da. je »animalizira« ili »idiliziras. On dokazuje kako se naturalizam, napuštajući naivni realizam, sve više oslanja na senzualizam, za koji oseti nisu subjektivna slika objektivne stvarnosti, nego sama ta stvarnost 3 gde se postiže neutralno jedinstvo suštine i pojave, sadržaja i oblika i kod koga su za-

| Rkoni opažanja stvari u isto vreme i

zakoni samih opažanih stvari, Time je pokazao srodnos* između tzv. objektivističkog naturalizma i subjektivizma, ;

Mada je dublje pronikao u zakonitosti dekadencije građanske umetnoSti i mada mu je u osnovi jasna slika i cilj humanističke umetnosti, T'kalčiću ipak nedos*aje za jednu potl< punu marksističkn poziciju — stvar–na karakteristika procesa u savremenoj građanskoj umetnosti izvedena iz empirije, iz samih dela te umetnosti. Jer Tkalčić u ovoj raspravi ponajviše u oblasti filozofskih shvatanja, a shva“anja, društvena atmosfera i psihologija vremena, iako nalaze izraz u Umetničkim delima, ipak nisu islo ŠtO i ta dela. (Otuda i previše naglašen intelektualistički rečnik rasprave) Tkalčić je nazvao larpurlar klasikom umiranja. Os“alo je još da više Osvetli unutrašnje proceše u toj klašlci i da kaže šta će ipak prec iz larpurlara u umetničko nasleđe budućnosti, šta će oštati od takve predomina”

- tih problema koji bi se razlikovala od ·

Mića Popović: PONT NEUE

mođerna škola ope rehabilitovala kao jedan od najzanimljivijih primera tehničke arhitekture. Prilikom požara 19939 godine ovaj sjajan opit, postignuće i svedočanstvo u razvoju arhitekture bio je potpuno uništen i više ne postoji. ;

Francuski arhitekti su se već od Srednjeg veka isicali naročitim smislom za konstrukcije, dakle u ono doba kad još podela između rađa inženjera i arhitekata u građevinarstvu nije postojala. Brojne su njihove teoretske radnje iz oblasti arhitekture. Te odlike francuskih arhitekta naro-

čito su se ispoljavale tokom mašinske .

industrijalizacije. Njihovim smislom i duhovitošću konstrukcija prostor se sve više i više osvaja za nove potrebe društva. Tako smele konstrukcije staničnih holova, izložbenih paviljona i mostova ne zaostaju ništa za Ajfelovom kulom, podignutom u krugu izložbenog rejona na Marsovom polju 1889, njeno podizanje bilo je uslovljeno opštim napadom na dosadašnšja postignuća inženjerskih konstrukcija., Napad je bio organizovan od sirane pretstavnika zvaničnog eklekticizma svih vrsta umetnosti u Parizu. Plameni protest protiv izna·kaženja ljubljenog grada, kome su se priključili i mnogi ume“nici i naučenjaci, doslovce glasi:

»Mi književnici, slikari, vajari i arhitekti kao obožavaoci nasleđenih i

neprikosnovenih lepota građa koji toliko ljubimo, ulažemo u ime francuskog ukusa protest, vođeni duhom naše nacionalne umefnosti i istorije, pobunjeni istinski protiv izgradnje ove nekorisne i monstruozne Ajfelove kule«. e / ,

Odgovor građevinskog inženjera Ajfela na ovaj široko zasnovan proFest veoma je zanimljiv, jer obaveštava današnja pokolenja o tome koliko su mjegova gledanja na lepo u saglasnosti sa današnjim shvatanjima. »Ja čvrsto verujem — veli on između ostalog — da će moja Ajfelova kula imati svoju osobenu lepotu. Zar se istinski uslovi stabiliteta svih vremena ne slažu sa harmonijom? Svaka se građevinska veština rukovodi principom da glavni potezi građevinskih objekata odgovaraju u potpunosti svojoj nameni. Koji je osnovni kriterij za moju kulu? Njena sposobnost da odoli vetru. Pri tome ja tvrdim da će krivine kule na četiri stuba, koje se shodno statičkim proračunima od svojih baza do vrha penju u treperavoj slikovitosti kompozicije, činiti utisak na gledaoca snagom svoje lepote, Pa i kolosalnost, koja šam, po sebi preistavlja jednu stvarnu činjenicu, povlači sobom izvesne čari«.

U odgovoru inž. Ajfela već se nagoveštavaju osnovna načela funkciona=lizma, kojim su se konstruktori, za razliku od larpurlarističkih eklekti-

KNJIŽEVNE. NOVINE

TEHNIČKA APEILEKTURA?

čara, rukovodili u svom tvaralaštvu, naslućivajući novu estetiku koja podleže promenama isto tako kao i

svaka druga stvar u razvoju društva.

Danas više niko ne sumnja u to da je Ajfel bio u pravu, a kolektivna, monopolistička duša kulturne javnosti Francuske u zabludi.

Iz sličnih iskustava stečenih pos“e> \

peno na građevinskim objektima mogu se sagledati osnovice nove estetike i životnog oblika. Ova su saznanja bila suprotna neodgovornom, zvaničnom, antisocijalnom, iako uopšte primenjenom „podražavanju _istoriskih stilova, koje je kroz prošlovekovno stvaralaštvo ispunjavalo sve prošve=ćene krajeve sveta. Zabluda čitavih pokolenja, kao društveni nesporazum pretstavlja kočnicu za oslobađanje novih stvaralačkih snaga na polju arhitekture.

Dubrovačka utvrđenja, na primer, dokazuju bezornamenftalnu egzistenciju istoriske arhi“ekture, sagrađene od prirodnog — kamenog — materijala, Tehnička arhitektura svojim visokovrednim industriskim „produktima učinila je princip . bezornametalnosti primenjivim ne samo na vojnoutilitarnim objektima, već i na svim ostalim, u univerzalnom smislu te reči, i postala osnovna postavka savremene bezornamentalne arhitekt-

ture. . Nikola DOBROVIĆ

„DRAG AZRU |

dna sceni Beogradskog dramskog pozorišta

Da ]i je Beogradsko dramsko pozorište trebalo da stavi na svoj repertoar savremenu komediju »Draga Rut« od Normana Krasne ili to delo više odgovara Humorističnoj sceni, koja već ima na repertoaru približnih komada po literarnoj vrednosti? To pitanje je prilično zamršeno, Jer je prisno vezano za dosadašnju razvojnu liniju Beogradskog dramskog pozorišta, čiji izvesni stvaralački uzleti, kao i neki malokrvni potezi, iziskuju iscrpnu analizu dostojnu ansambla koji ume da iznenađuje i višim umetničkim dostignućima,

Svakako da je velika popularnos* savremene komedije »Draga Rut« izazvala interes i Beogradskog dramskog pozorišta: napisana je za vreme Drugog svetskog rata i odmah zatim igrana u Njujorku stotinama puta, potom je prešla mnoge evropske pozornice, da već 1944 bude snimljena za film, koji smo nedavno gledali,

Svojom „premijernom pretstavom Beogradsko dramsko pozorište nije

0apeesossopeseseseaopoeeeae eegee eee sBoanoBeeoepeooeee eee eee eee eee VEA

JEDNA ESTETICKA RASPRAVA

„cije subjektivnog. Prirodno je da se Uume“nička slika ne može. večito obnavljati i regenerisati u subjektivnom. svetu, van životnih izvora Pprirodnog i društvenog procesa, ali o marksističkog esletičara ne oslobađa napora da dublje proniče u vekovni kontinuitet umetničke misli, da analizira njene stvarne probleske u Uumetnosti bilo koga vremena, jer negacija koju ističe taj estetičar treba da ima pod sobom životno tlo činjenica. Inače uvek preti opasnost od opštih konstatacija, koje — iako u suštini tačne — ipak ne kreću napred estetičku misao. |

I tu treba spomenuti još jedan nedostatak Tkalčićeve rasprave: kriikujući larpular, Tkalčić je svoju misao zaustavio na jednoj tački, Vreme mu je bilo dalo građu do čega je u SSSR-u dovela jedna gola negacija savremene građanske umetnosti i svake druge izuzev »socijalističkorealističke«. |

potpunije pred našom publikom opravdalo popularnost ove komedije a to najpre zato što su njena kompoziciona svojstva takva da duhovitost ove komedije nije uvek sugestivna i bliska našoj publici, a zatim i samo scensko izvođenje »Drage Rut« odvijalo se u usporenom, skoro »posustalom« tempu (naročito prvi čin), bez lakoće i razigranog smenjivanja kontrasnih situacija. Tako su se izgubile izvesne draži ove živahne, zabavne komedije, draži koje su u filmskom prikazu (zahvaljujući i specifičnostima filmskog izraza) bile potpunije Oživljene. Redi*elj Marko PFotez je insitirao baš na onim „svojstvima komedije, koja su joj i donela popularnost: na lakom, konverzaciono spontanom nizanju brzih dijaloga, spretno razvijanih u pune, duhovite kontraste — podlogu za raznovrsno komponovanje pokreta u scenskom prostoru. Pa ipak se rediteljske težnje u prvim prestavama nisu potpunije ostvarivale

ageegene.6099998698P99098986090090e 9960 09 | 99996 OGeB ee OVO VO OH

IDO III III III III UO III III III O O IJ

Vulgarni sociologizam sovjetske estetike i njena pragma"istička načela isto su tako prepreka izgradnji naučne estetike kao i građanski subjektivizam larpurlara. I te dve tendencije u estetici nisu. dva procesa, nego su dva momen*“a jedinstvenog procesa dekadencije one umetnosti koja je izneverila realizam. \

Tkalčić na kraju svoje rasprave ka= že da je »lepo« samo moment reallstičke umetničke slike, ostavljajući i dalje glavni umetnički akcent na odrazu bogatih životnih zbivanja. Ova teza, u sušini prihvatljiva, nije i odgovor na značajno Marksovo pitanje: U čemu je suština trajahja estetske vrednosti?

Verovatno će njegova knjiga »Umetnost i stvarnos« dati građu za dokumentovaniju i celishodniju ana-

Čedo KISIČ

.lizu.

B'BLIOGRAFIJA

Priredili Izdanje »Matice hrvatske«, Zagreb 1951, latinicom,

Suvremene slovenske novele. Miško Kranjec i Slavko Kolar.

str. 332.

Božidar Kovačević: Esnafski ljudi, Pripovefke. Izdanjie »Prosvete«, Beograd 1952, ćirilicom, str. "0. /

· uredio Janko Glazer.

Jakša Kušan: Zemlja i oblaci. Izdanje »Matice Hrvatske«, Zagreb 1952, latinicom, str, 150.

Verka Sknurla Iljić: Izabrane pripovijet- ~

ke. Izdanje »Mat:ce hrvatske«, Zagreb 1952, latinicom, str. 166.

Ljubiša Jocić: Krilato korenje, Poema. Tzdanic »Prosvoele«, Beograd 1952, ćirilicom, str. 60,

Jaz in Ti — Pesmi o liubezni. Izabrao i Izdanie »Obzorja«, Maribor 1952, latinicom, str. 222,

PF. M, Dostojevski: Ujakov san. Komedija u dva čina. Oprema Boška Rašice. IzOe »Glasa rada«, Zagreb 1959, lat:nieom,str 62.

Onore de Balzak: Traženje apsolutnog. Preveo Milan Đorđević. Izdanje »Kulturex, 'Boosrad 1952 ćiiheom, str. 280. cena 220 d,

Honorće de Balzac: Lepa imperija. Preveo Antom Debeljak. l1zdanie »Obzorja«, Maribor 1952, latinicom, Str. 92.

Prosper Merime: Pripovetke. Preveo dr. Dušan Milačić. Izdanje »Rultures, Beograd 1952, Ći"ilicom, str. 418, cena 830 din.

Charles Dickens: „Pickwickovi, Preveo Stjepan Mrešić, Izdanje »Novog pokolenja«, Zagreb 1951, latinicom, str. 431,

Wpon Erwin Kisch: „Meksiko. „Preveo, Slavko Grbešić. Izdanje »Glasa rađa«, Zapreb 1959, latinicom, str. 257. /

Bgon Mrwin Kisch; Kopam se v čudodelni vodi Usmrtitev. Prevela .Nina Ocvirk. Izdanie »Obzorja«, Maribor 1952, latin:com, str. 95. e i

Karel Čapek: Prva smjena. Preveo Ljudevit Jonke. Izdanje »Glasa rada«, Zagreb 1952, latinicom, str. 152. |

Pindar: Ode i fragmenti, Preveo s grčkos Ton Smerdel "-Izdinje »Matice hrvatskoe«, Zagreb 1952, latinicom, str. 333.

Mae i Ira Preeman: Kemila razbibriga, Preveo Stanko Hondl. Izdanje »Mladosti«, Zagreb 1952, latinicom, str, BO.

na sceni, zbog čega se kod one Dpublike koja je gledala i efektno rađeni film nametalo poređenje koje, s jedne strane, otkriva nedostatke pre"= stave, a s druge potvrđuje njeno scensko sazrevanje. U kasnijim pret-

stavama potpunije je oživeo i dina-·

mični dijalog komedije i njen vešto razvijeni zaplet zasnovan na zamenjivanju jednog lica s drugim, zaple" pun — moglo bi se reći — »poe= tičnih nevolja« ,koje se obično svršavaju sa naivnim »osmehom sreće«... Svojom pravilno usmerenom režijom Marko Fotez uspevao je da scenskom obradom — i u ovom površnom tekstu — otkrije neke »sadržajne oaze« i da donekle obogati ovu zabavnu i treperavu komediju u scenskom izvođenju. U kolektivu Beogradskog dramskog pozorišta koji je — uz pomoć reditelja ostvario na sceni »Dragu Ru*« ističe se uloga Ha Vilkinsa, Sudije, koga sa puno diskretne, a Intenzivne duhovitosti tumači Branko Jovanović. Sa odmerenošću koja potvrđuje spontano osećanje mere u scenskom izrazu B. Jovanović je prožeo lik oca sebi svojstvenim, izVOrnim, toplim humorom, s kojim je postizao i životnu OOOOUJIVOS i scenski

|| a iy Mike “ePar-ci iu iye nee "ulozi oumne, neukrofive, mla-

' dđalački smele i šesnaestogodišnji ne-

posredne Mirjam — Dobrila Kostić ostvaruje niz uspelih vedrih scena, ali i u njima nisu dovoljno ispoljene sve njene izražajne mogućnosti. Naročitu draž imaju one njene scene koje svojim posebnim karak“erom (na primer scena »opijanja«) lako mogu da deluju za sebe ,tj. da se »otkinu« od scenske linije lika, koju D. Kostić

teže uspeva da održi u razvojnom je-

dinstvu .

Naslovnu ulogu (Rut) Tatjana Lukjanova opterećuje psihološkim akcentima koji su strani ovom liku, T. Lukjanova nije ceo lik prožela njemu odgovarajućom životnom ritmikom „zbog čega su se gubili i oni njeni, adekvatno pogođeni scenski jizrazi, — U jstoj ulozi javlja se Branka Pantelić, koja rešava lik u jednom življem, spontanom zamahu, unoseći u pretstavu, više lakoće i vedrine.

Boris Smoje u ulozi Alberta (verenika drage Rut) izražajno nedovoljno oformljuje scensku akciju, na koju su nakalemljeni i neki njegovoj individualnosti strani elementi izraza. — Miodrag Naumović (u al“ernaciji) deluje prirodno i uverljivo, potpunije ostvarujući unutarnju sadržajnost scenskog lika.

Azalea Djačić, sa puno izražajnog iskustva, nosi ulogu koja iziskuje još obimniju scensku obradu. U liku koji tumači A. Djačić nedostaje više »životnog strujanja« da bi lik bio plastičniji. Predrag Tasovac, kao Viljem Sirajt, poručnik sa fron*a, deluje više spoljnom, vizuelnom sugestivnošću, iza koje su (naročito u prvoj pretstavi) zaostajali, drugi kvaliteti njegovog scenskog ispoljavanja. U ovoj ulozi P. Tasovac obeležava izvesne scenske momente sa svežinom i ubedljivošću.

Živopisnu služavku, Crnkinju Doru, sa pogođenim stavom na sceni, sadr> žajno i toplo tumači Milena Filipović — Zagorka Bogdanović i Milorad Volić upo“punjuju jedan razigrani zaplet i njegovo srećno» odmotavanje«, čijem vedrom koloritu doprinose još Radosav Pavlović i Stevan Maksić (u alternaciji).

Unutrašnjost stana sudije Vilkinsa, u inače arhitektonski inventivnoj o-

bradi Miomira Denića — prigušena je obiljem boja i dealja. Kostimi Milice Babić-Jovanović,

pod spretnim scenskim osvetljenjem, deluju karakteristično i savremeno.

Milenko MISAILOVIĆ

WOPPOITIOIIIIIOIOIIII O IIOIIIOIIIOIOITTOTOTOPPIART OT TT TOT IT TI LJ

S. Milosavljević: ČUKARIČKI TUNEL

litanko WKadičović |

3 TEMIŠV AR Tekst: Borislav MIHAJLOVIĆ

Crteži: Mića POPOVIĆ

| 7

“La MN, | „37 PON

WO Prvi su' letnji dani 1841 godine. Sve što je još ostalo od porodice \ Radičević, od porodice u kojoj će za koju godinu ostati ži samo stari Teodor, sad je na, okupu: otac i dva sina, Aleksije i mlađi Stevan. Majka i sestra su već davno mrtve i njihovi su grobovi ostali rasejani po mestima, Panonije za vreme stalnih seljakanja malog'carinskog čimovmika.

Proćiće četiri gođine pa će umreti i Stevam, a Branka, studemta prava u carskom gradu Beču, počeće malo docnije da mačinje tuberkuloza. U ravnom prašljiom, gradu Temišvaru timjaju poslednji dami porođične sreće. Nikoga svoga nemaju ovde i kad otac sa dva sima gimwezijalca kreme u šetnju samo strukovi istog kukuruza i plitki potok Begeja sećaju ma dragi Srem. l

Jedmoga dam u kući Teodora Radičevića osvamuo je praznik. Diližams je dovezao u Temišvar Vuka Karadžića na jednom, od mjegovih bezbrojnih putovanja i proputovamja. Nije om više bio seljače odbeglo u »lacmaniju« mi mladi čovek što je tek zametnuo kavgu. Počasni je član i doktor mnogih, akademija, najsvetlije i najomraženije ime srpske literature taj kostoboljni i zimogrožljivi starac. Teodor Radičević ga zna već skoro dve decenije, kupuje svaku mjegovu knjigu, brat njegove žene Justin, Mihajlović Vukovarac, Brankov ujak, jedan je od najvatrenijih" Vukovaca. |

SŠiroko su se, svečamo otvorila pred Vukom vrata Radičevićeva doma, Teodor privođi Vukovoj ruci svog starijeg sima:

— To Je taj što ću ga iduće jesemi slati u Beč ma škole.

A Branko pun strahopoštovanja misli: »To je taj što se jedini od svih đaka u Karlovačkoj gimnaziji usudio da jedam domaći zadatak napiše vašim zabranjenim, pravopisom. I onaj isti što svakog dana uči napamet vaše pesmarice u očevoj biblioteci.«

Vuk ćuti, gleda i ne sanja da će proći samo četiri godime i ovaj mladić će postati »njegovo desmo krilos«,

Biblioteka Teodora Radičevića. I damas se čuva kao dirljiv dokaz

· napora ka kulturi jednog malog, siromašnog čoveka. Nije li u njoj mladi,

gladni Branko čitao Silera, Getea, Klopštoka, Bajrona, Eshila, Dositeja, Vuka i tolike druge. Zato je valjda bio to}iko »povučem i usamljeh«e za te svoje dve temišvarske godine. Odmah ma prvom svom susretu sa literaturom, našao se sa krupnim, ozbiljnim, imenima.

I tu u »mrskom Temišvaru«e mapisam je prvi stih move srpske poezije. Možđa baš ma hartiju pod kojom, je bio podmetnut tvrd, ukoričem, tom Wilera, ila, meseca 1843 godine: KI

»Dođe momče crma oka

Na konjicu laka skoka.«

Ozbiljni, namrštenmi gledali su pisci sa polica kako se tu, pred njihovim, otsutnim, očima, rađa, pesnik.

čević završio je i osmi razred gimnazije. Sanduk budućeg juriste je spGde kovan, stotine brižnih očevih saveta je saslušano i omda su ga majpe kola do Baje ili Slankamena, a onda dalje parobrođ poneli u veliki svet.

»Dunavo wmilno«, ono isto što je u dečačkim, danima teklo kraj Karlovaca nosi ga w Beč, u Beč Metermha i bide»majera, u Beč Jakul- ; teta i studemata, u prestonicu carevine i pestonicm Vuka MKaradžića. | Ćuvaj se, sine, veliki ?)e to grad ı svažto m njemu ama. :