Književne novine
STRANA 2
Skender KULENOVIĆ
OC E MI U
000 epa a 1 ~ E a -
U Kniiževnosti (broj 5, godina 1952), u rubrici Osvrti, pod skupnim naslovom Slučajne iskre, objavio je — i — i svoj kratki osvrt Slučaj Čede Kisića, stavivši ga na čelo Slučajnih iskara. Kao što se na koricama jednog od prošlih brojeva Knji-
ševnosti može vidjeti, — * je sam urednik Književnosti, Eli Finci.
Da bi čitalac lakše mogao da slijedi i mjeri i zaključke Elija Fincija u njegovom. Slučaju Čede Kisića i moje zaključke iz Pincijevih zaključaka, potsjetiću najprije na stanje fakata koji čine slučaj Čede Kisića; i ujedno na napise u kojima te fakte sam čitalac može da provjeri, ukoliko to nađe za potrebno.
Č. Kisić objavio je u Književnim novinama (broj 56, godina 1952) svoj napis Mladost, umor= na ođ letova, tapka. Na taj napis osvrnuo se R. Tošović svojim napisom Kome je nemirna savest? u Sveđočanstvima (broj 5, gođina I) i utvrdio da je Č. Kisić jedno mjesto iz njegovog napisa Moral pesnika (objavljenog u Svedočanstvima, broj 2, godina I) nevjerno citirao pa na osnovu takvog citiranja izveo zaključak koji se iz Tošovićevog teksta uopšte ne može izvesti. R. Tošović je, naime, pokazao da je Č. Kisić, citirajući jednu rečenicu iz tosa mjesta izvršio u njoj zamjenu subjekata pa je onda takvu, s drugim subjektom, smjestio u svoj tekst. Ta Tošovićeva rečenica glasi:
»Ali, ako smo, u svome maporu da osvojimo tu svetlost, Yazbili granice vremena, mi smo, uporedo s tim, u dosad ustaljene definicije umeli i izvesne korektive; oni su u zaustavljenim, mozgovima prvo izazvali zaprepašćenje, a, kasmije, mizantropski izlip paničnog straha i srdžbe, tipične za ljude koji, pred delom istimske inwemcije, Oosete svoje sopstvemo ništavilo.«
Kad se ta Tošovićeva rečenica smjesti u Tošovićev iekst, onda je očevidno da njen autor pod onim mi mislina naše narode, zemlju, revoluciju, a pod »zaustavljenim mozgovima« na kominformizam; no Č. Kisić je tu rečenicu naveo tako kao da Tošović pod tim mi misli na redakciju Mladosti, odnosno ljude oko nje, i tako citiranu upotrijebio je kao potkrepu za svoju (inače dobrim dijelom tačnu) tvrdnju da ti ljudi svakoga svoga kritičara koji se prema njima negativno odnosi proglašavaju za konzer= vativca, ždanovca i sl, Redakcija Književnih novina objavila je odmah u narednom #“#roju svoju Izjavu, u kojoj se kaže da se
»..redakcija Književnih novina sa linije objektiomosti oseća bobuđenom da izjavi:
»Objavljujući mapis Č. Kisića redakcija Književnih novina pošla je od normalne pretpostavke da se Č. KRisić u svom Kkrittčkom, odnosu drži slova + smisla Kkritikovamog teksta, te nije mogla da ide u provjeravanje takve vrste. Međutim, R. Tošović je pokazao da je Č. Kisić jedno mesto u mjegopom tek-= stu, meverno slovu i smislu toga teksta, upotrebio kao ilustraciju za svoje tvrdnje. Iako se redakcija Književnih novina wu mmogim Oosmovnim, momentima, kao što je poznato, me slaže sa časopisom Mladost, koji uređuje i R. Tošović, ona se oseća potstakmnutom, da izjavi da se me slaže mi sa nevermnim, tretiranjem tuđeg teksta. Svaka redakcija wužmo polazi od mormalne pretpostavke da se tuđi tekstovi ne iskrivoljuju u mjihovom slovu i smislu i me upušta se u takva Droveravanja. U slučajevima kakav je ovaj Č. Kisić-R. Tošović svaki pisac mora se pustiti svojoj ličmoj odgovormosti. Bez obzira ma to što se s mnogim, principijelnim posta»vkama Č. Kisića slaže, redakcija Književnih novina mora da se ogradi od ovakvog imnterpretiramja, uverena da diskusiju treba voditt principijelno, s argumentima koji se oslamjaju ma vermn tretiramje kritikovanih, tekstova.«
Poslije svega ovoga, MUli Finci smatrao je za neophodno. da na čitav ovaj slučaj, u svojim Slučajnim iskrama, baci svoje osvjetljenje. Motiv za to on je našao u fome da »ovakvim javnim prokazivanjem n elojalnosti stupka Čede Kisića,cela stvar nije iscrpena u onome što je u njoj, s moralnog, političkog i hnjiževnog gledišta prvenstveno važno.« (B. PFinci: Slučaj Čede Kisića).
Šta dakle Rli Finci nalazi đa je u čitavoj ovoj stvari »prvenstveno važno« »s moralnog, političkog i knjičevnog gledišta«? Da vidimo naiprije kako on s tih gledišta gleda na izjavu redakcije Književnih novina? Evo šta on o njoj kaže:
»Postupak Čede Kisića bio je toliko proziran da- je Risto Tošović imao da uloži samo malo napora pd, da razgoliti takvu vrstu falstfikata jedmon sasvim, jasno i određemo pisanog teksta (u članku Kome je nemirna savest?), foliko bezočam da je čak i (podvukao S.K.) redakcija Književnih novina. morala da se ogradi od fakvog mačina diskusije i da demantuje saradmika kome je, i tom, prilikom i ranije, tako bemevolemtno ustupala pravo da budo sudija u kmjiževonim, pitanjima i sporovima.a Kao što se vidi, u čitavoj ovoj Fin-
cijevoj rečenici podvukao sam svega dvije riječi: čak i, -- jer one j jesu njena misaona jezgra. Cak, dakle, i
(podvukao E. FP.) po-.
ređakcija Književnih novina (kojoj, po tome čak i, postupci kao što je ovaj Kisićev intimno izgledaju normalni), čak i takva redakcija morala je da izvrši »javno prokazivanje
n elojalnos+ti« (E. F. podvukao)
jednog svoga saradnika. Nelojalnosti Č. Kisića — prema kome? Očevidno ne prema R. Tošoviću jer Kisić je prema njemu, po samom Pinciju, bio više nego nelojalan: on je bio »bezočan«. Dakle riječi može biti samo o nelojalnosti Č. Kisića prema ređakciji, Književnih. novina. Ta redakcija ogradila se, po Finciju, samo od nelojalnosti svoga saradnika, a ta nelojalnost (ovo Dpitanje je sasvim umjesno) — u čemu ona može da buđe? U običnoj podvali redakciji? Onda bi trebalo reći popu pop a bobu bob! Nelojalnost Č. Kisića može, dakle, da bude samo u fo= me što je on prevršio svaku mjeru, otišao do bezočnosti, i tako otkrio karte redakcije Književnih novina! Pritiješnjena, dakle, »bezočnošću« i »prozirnošću« postupka Č. Kisića, redakcija Književnih novina morala je da se ograđi od postupka svoga saradnika, morala je da ga »javno prokaže«! Svi se drugi molivi kod te redakcije isključuju!
Unutrašnje motive jednog čina najteže je dokazati. No nema potrebe da se ovde upuštam u dokazivanje motiva što ih je redakcija Književnih novina iznijela u svojoj izjavi; pogotovu bi to bilo besmisleno „prema Pinciju, koji ih je stvarno i rezolutno odbio.
Isti čin može da ima razne unutrašnje motive. Ali šta onđa ako ne-
ma nikakvog čina, a imamo osnova đa ga očekujemo? Onđa se motivi daju
pobliže odrediti!
A upravo fakav slučaj desio se u Književnosti, koju uređuje Eli PFinci. Književna istorija možda bi taj slučaj negdje jednom i pomenula kao jedan simptom jednog književnog stanja, a možda i ne bi, možda bi on ostao pod prašinom zaborava. No Pinci ga je sada hoćeš-=nećeš oživio.
A riječ je o jednom postupku koji je sličan ovom „Kisićevom kao jaje jajetu. U Književnosti (broj ”, godina VI, juli 1951), koju je tada uređivao i Eli Pinci, napisao je, naime, Petar S. Petrović, u svom napisu P ovodom jednog pozorišnog komada (napisanom u vezi sa disTkusijom u Udruženju književnika Srbije o Đokovićevoj »hRaskrsnici«) i ove rečenice:
»Da bi mišljenje M. Bogdanotvića dobilo i širu teoretsku podlogu, javio se S. Kulenović, pesnik i dram=ski pisac, i pročitao svoj spis o aYhitekturi drame, pledirajući da se odbace „sva »klišeta« u radu ma dramskom delu koja dramatičara okivaju i obeshrabruju za rad. Ako pisac ima talemta — kazao je Kulenović — i ako ima šta da izrazi, neka samo sedne i piše, izraziće to kroz svoje dramske zakome, stvoriće vlastitu arhitekturu dYame. Kulenović je za potbrdu sWOga mavoda ukazao m, prolaznost svih recepata za pravljenje drame, sve od oamtičkih tragičarnt do Remesamsa i Šekspira, od njih do Ibzema i najnovijih dramatičara.«
Ako dakle imaš talenta, i imaš šta da izraziš, ti samo sjedni i piši. naći ćeš već svoje dramske zakone, stvorićeš vlastitu „arhitektu drame, — to sam eto ja, po.Petru S. Petroviću, pročitao u toj diskusiji iz »svoga spisa o arhitekturi drame«.
Međutim, ja sam iz toga svog rada pročitao ono što je u njemu o tom problemu bilo napisano, a to sam doslovce i štampao (Književne novine, broj 40, godina IV), i mjesta o kojima je riječ glase:
»Nema takvog klišea, osim, ako pod njim, me bismo razumijevali one opšte, suštinske, davmo uočeme i dobro već poznate elememte drame, kao što su: da ema drame bez radnje, bez sukoba, bez međusobnog ticaja između događaja i akcije likova, bez jednog orgamizovamog ređoslijeda u prikazu zahvaćemog zbivanja itd. itd. Baš naprotip, sa opšte osnove tih suštinskih elemenata drame izrastala su i izrastaju i različita arhitektonska dramska rješenja, koja bi se đođuše mogla grupisati u pojedine arhitektonske tipove, ali mikako smjestiti podđ jedan kalup, čak i unutar jednog arhitektonskog tipa mogle bi se uočiti različite tvarijamte. Paktori koji ma tbomemutoj opštoj dramskoj osnovi stvaraju tu\ arhitektonsku raznovrsnost vrlo su raznmoliki i me djeluju svaki odvojeno mego u svojoj cjelini. Nabrojiću ovdje samo meke koji se meni čime majvažnijim, bez pretenzije da dublje ulazim, wu to pitanje. Amalogno arhilekturi, gdje i materijal sa svoje strame djeluje ma arhitektoniku građevine, i materija koju pisac hvata uslovljava arhitek ·
toniku drame; još važniji je Od- ·
mos biščev prema toj materiji. tj što om iz mje i ma njoj hoće da kaže; „atm, ono: što zovemo stil jedme
. epohe, stepem Yazvilka sceme (We .
_ samo u njenom tehničkom smislu), stepem razvitka gledaoca (me sam,n u pozorišnom smislu), piščev in,dividualni temperamemnat itd., — sve su to faktori koji su malazi i nalaziće i svoj arhitektonski odraz na dryamwu,
Iz večenog pogrešno bi bilo zaključiti đa u oblasti dramske arhitektonike ostoji jedno rasplinuto. možda čak. anarhično, pa prema tome i neuhvatljivo stanje. Ne, po stoji i tu jedna zakonitost, ali ona ni ovde nije jednostavna meo0o .složena, i bolje je mju ispitivati, dublje u nju prodirati, nego se ko-
motno zadovoljiti opštom fJo?mulom, drame; nije u pitanju opšta formula, nego njeni živi oblici u dramškoj praksi. Pogrešno bi bilo, hoću, da kažem, zaključiti da pisac, jer je tu sve tako »neuhwatljivo«, može jednostavno đa odabere koji god hoće arhitektonski oblik, ili ioš dalje, da je svaki arhitektonski oblik na koji se on odluči dobar. Pisac mora imati, da tako kažem, objektivnog opravdanja što se Oduučio ma taj i taj oblik, i kad se već odlučio om je obavezan da se kreće po njegovim linijama, dakako me isključujući tu ni majmanje, nego maprotiv, botcrtavajući i sSubjektivmo piščevo variranje.« (U citatu sve podvukao S. K.).
I dalje:
»Ova dva poslednja primjera o-
“ dđabrao sam i zato što se ma njima,
pored suštine pitanja, može vidjeti
još nešto: da i obakva arhitekto-
nika ne oslobađa, mego, maprotiuv,
obavezuje pisca ma dramsko sabi-
jamje i ostale posebnosti drame, a
to sabijanje je, ovdje, naročito teško.« Govorio sam dakle o raznim arhitektonskim fipovima drame i o njihovim determinantama, i u mom tekstu nema ni traga tako primitivnoj i vulgarnoj tezi kakvu mu impu= tira Petar S. Petrović (ublažavajući se malo u jednoj docnijoj rečenici, što je samo simptomatično). Eli Finci u pomenutoj diskusiji u Udruženju vrlo živo je učestvovao, prateći pažljivo sve argumente svojih diskutamata i reagujući na te argumente, — i kako se onda moglo dogoditi da je on, bez ikakve ograđe, štampao OovO očevidno grubo izvrtanje tuđega teksta? TI kako se moglo desiti da je Eli Finci ćutao i poslije objavljivanja moga teksta u Književnim novinama? Kakva je, sada, razlika u činu u postupku, između Petra S. Petrovića i Č,. Kisića? Nikakva: i jedan i drugi su tumačili tuđi tekst nevjerno njegovom slovu i đuhu. A kakva je razlika imeđu postupka E 1ija Pincija, kao urednika K-'njiževnosti, i postupka redakcije Književnih novina tu odnosu na te jednako nevjer= ne interpretacije? Razlika je u tome što je redakcija, Književnih novina uradila ono što je (ako je slobodno tako reći) moralno morala da učini, to ještK– ograđila se, a Eli Tinci, kao urednik, nije učinio ono što se odđ njega mora-– lo očekivati, — mjesto toga, on je ćutao, spokojno ćutao i poslije objavljivanja moga teksta! I, ako je Č. Kisić bio nelojalan prema. redakciji KnjižeVvVnih novina, zar še onda s mnogo više osnova ne može reći da je Eli Tinci bio lojalan prema Petru S. Petroviću? I zar nemamo osnova da se zapitamo da ga Eli Finci baš zbog te lojalnosti nije »javno prokazao«? Ili možda „Eli Finci »čak i« redakciji Književnih novina hoće da preporuči ovakav svoj postupak?
No to nije sve, i nije ono najteže. U svojoj analizi slučaja Č. Kisića, Pinci ide dalje; on kaže: i
»Postoje samo dve mogućmosti: ili je Čeda Kisić taj falsifikat izvršio sbesmo, po potrebi i mužmosti svoje polemičke strasti, ili je do njega došlo mehotično, bez ikakve zadnje namere, prosto DO neodoljivom diktatu ograničenog razumevanja. Međutim, u oba slučaja slika koja se dobija o izvršiocu toga čina, više je mego porazna. Ako je to učinio svesno, onda ga to delo totalno moralno diskredituje za tako delikatne poslove kao što je književna kritika. Ako je pak to učinio mesvesno, onda se postavlja,
pitanje: kako je mogao predmet Tošovićeve kritike (informbirovski dogmatizam) uzeti u odbranu, kako je mogao Tošovićevo poetsko oduševljemje stvaralaštoom (izgrađniom socijalizma u našoj zemlji)
(Nastavak na 5 strani)
(et na snogu
1
tamice promiču... stamice, vastamci.
Koliko ih ima damas, svakog tre
koliko ih neće postati sastamci... i opet stanica, maglom, wuvijema. Tapkaju ljudi, jutro, magla Ydmda... šinjeh... dečaci svud Do stanicamd. Voz juri, marveni vagoni se tresu, voz juri, u njima pod oružjem ljudi, gde li će vagoni ljude da cdnesu? ired čovekom čovek od sramote ludi.
Stanice, slamice... kasabe daleke, rastanci movi ı putevi. Reke
teku, i nigde me vidiš im, ušće...
na, svako) stanici još po neko uđe, na svakom, koraku dotiču se stope,
u vagonu sve je tamnije i gušće,
qa bole, o bole susreti u magli,
ko oluja krošnje, glave su nam sagli.
2 — Život, da život bude ljubav samo, da ljudi budu zdravi kao šume, ko paprat bujna da se raskrupnjamo, da čovek ljubav kao hleb razume i da, nas bude u semenju buni sve više takvih sa čovečnom reči –· i srca spremnog kap bo kap da krumi na strepnju druga, da rama zaleči.
KNJIŽEVNE NOVINE
|
Mihkilo MARKOVIĆ, LOR. | o j? el] | - •. NV UBILE «
Tabzolja \nčizreCIVOg
JEDNA „SLUČAJNA ISKRA* ELIJA FINCIJA | JEDAN POSLEDNJI ZAKLJUČAK GRAĐANSKOG
Berkli je u svoje vreme dospeo na solipsističko stanovište tvrdnjom da stvari i sve" u celini ne postoje van mojih vlastitih percepcija. (»Esše est esse percipi«) Solipsizam Vitgemštajna je specifičan i u svakom slučaju mnogo skriveniji. Vitgenštajn čitavo vreme govori o objektima, faktima. stvarnosti itd. daleko od toga da ih neposredno svede samo na subjektivne komplekse oseta, Njegov solipsizam sadržan je u tvrdnji da su SVI stavovi besmisleni van njihove VerIfikacije u iskustvu subjekta koji saznaje. Ovim se prividno izbegava aDpsurdan položaj u koji je Berkli upao i koji je Didro tako duhovito uporedio s »trenutkom ludila kod klavira koji oseća, i koji je uobrazio da je on jedini postojeći klavir na svetu, u kome se sva harmonija vasione sad?ži.« Ustvari, praktične posledice za nauku i filozofiju su iste. Reći da matevija i njemi zakoni van mojih oseta ne postoje, ili reći da je besmisleno sve Što se o njima kaže, a što se ne sadrži neposredno u mom iskustvu — vodi u suštini jednom istom praktičnom zaključku, Ono što je bimo u oba &lučaja jeste da se poriče objektivni značaj naših saznanja, pa samim tim 1 njegova delotvornost u procesu sve većeg svesnog ovladavanmja prirodnom i društvenom stihijom od strane čoveka. Pritom je krajnji subjektivizam, koji ide čak do poricanja postojanja čitavog sveta van glave jednog jedinog subjekta, potreban reakcionarnim ideolozima ne kao cilj za sebe, već samo kao sredstvo da bi se efikasnije i doslednije mogao nepirati objektivni karak“er prirodne i naročito društveme nužnosti, dakle i onih predviđanja o budućnosti, koja su katastrofalna za egzistenciju reakcionarne klase, a koja revolucionarnim snagama daju krila i ustostručavaju enengiju. Naravno da je solipsi=zam Vitgemštajnovskog tipa mnogo elastičniji i efikasniji jer podjednako služi ovom osnovnom cilju a izbegava mnoge od onih unutrašnjih nedoslednosti i konflikata sa zdravim ljudskim razumom s kojima je imao da se rve Berkli (i svi subjektivni idealisti).!? Razlika između Berklijevog i Vižgenštajnovog klavira jedino je u tome što ovaj drugi, sve i priznajući postojanje i drugih klavira van njega, uo= bražava da je ono što se na njemu svira jedina muzika i da, prema tome, jedino ona ima smisla.
»PSBUDO PROBLEMI« I LIKVIDACIJA FILOZOFIJE
Ludvik Vitgenštajn se nije ustručavao da iz ovoga svoga »credo« izvuče sve zaključke koji iz njega logički sleduju.% Pritom je on razorio skoro čitavu tradicionalnu filozofiju i većinu njenih problema pretstavio besmislenim.
Već je Rasl đa bi izbegao protivurečnosti (tzv. paradokse) koje su otkrivene u logistici i Kantorovoj teoriji skupova početkom XX veka uveo pored dve iradicionalne vredmosti logičkih stavova: istinito — lažno, ı jednu treću: besmisleno. Besmisleni stavovi bili bi oni koji su nasali takvim spajanjem termina, koje je suprotno njihovoj logičkoj prirodi. Ovu prazliku istmitih i pogrešnih stavova s jedne strane i besmi-
12 — Berkli se i sam upiio solipsizma u koji je vodio njegov početni stav, pa je morao da prizna i postojanje drugih ljudi i boga, čime je došao u vapijuću Drotivurečnost sa samim sobom.
13 — On je to učinio s onom istom doglednošću koja je karakteristična i za mnoge njegove praktične postupke u životu. Tako napr. ubeđen da je bogatstvo zlo za čoveka, odbio je da primi nasledstvo koje je trebalo da ga učini bogatim posle smrti oca, ali ga nije podelio siromasima, već ga je poklonio onima, kojima više nije moglo da škođi — svojim bogatim
rođacima, — Ubeđen u nemogućnost da še prava filozofija jzrazi, otišao je 1919 E umesto na unive:zitet — za učitelja
u austriskim seoskim školama i na tom poslu je proveo punih T7 godina. Kad je izbio Drugi svetski rat on je kao profesor univerziteta u Kembridžu otišao da bude bolničar u jednoj bolnici.
Mira MOK E.C KO VIJUG,
(ODLOMAK IZ POEME)
Da sutra ne bude kljastih, mi bogalja, ni ovog krkljamca, ni novoga rata, da više ne bude gladnih majki, švalja, i ubogih pralja, i dečice jata
koja po drumu hleba prose,
ratnike — slepce koja vode,
i da spe moge grube i bose
budu ko moge u gospode.
Da kad hleb kažeš, ne vidiš oči iskolačeme do besvesti,
kad život kažeš, da vidiš žeme,
sve zdrave žeme, blagovesti,
bremene žene, bez bojazni
da u utrobi mose guju, :
da će im ostati dlamovi prazni
kad meko opet strese oluju,
.·kad kažeš majke, marame 9rYame
da ne lepršaju pred tvojim vidom, kad kažeš čovek, da te game
kriv bez krivice za tvrdim, zidom, kad čovek kažeš, o, kad kažeš da teče vedro toplog mleka, ljubavi tople, najbolje straže
i najljudskije za čoveka...
3
Zašto mi uopšte putujemo? Kuda? Zašto ne siđemo ma vrhu planine
već čekamo smrt pod aviomskim, krilom Negde top urlikne, grubo zemlju rime. Ljubičica plače mad snežnim, aprilom.
SUBJEKT TIVIZMA
slenih & đruge, proširio Je Vitgenštajn na čitavo saznanje. Svi stavovi koji se ne mogu verifikovati, pa onda i svi problemi na koje se mogu dava-– ti jedino takvi odgovori koji se ne mogu verifikovati — besmisleni su } nenaučni. Ovom svojom hirurškom operacijom čitave filozofije u duhu najradikalnijeg empirizma (odnosno subjektivnog iđealizma — 5 obzirom na to kako on zamišlja metod verifikacije), Visgenštajn je pre svega Ppogodio samog svog učitelja Rasla. Rasl je kaojedan od prvih filozofskih problema postavio pred svoju logičku ana lizu problem saznanja spoljašnjeg sveta. On je mislio da je bacio potpuno novu svetlost na ovaj problem stavljajući u zadatak filozofiji da.jzvrši logičku analizu stavova koji se odnose na spoljašnji sve*.1 Vitgenštajn je na ovo primetio da se ovaj problem može tako postaviti samo ako se ne razume logička priroda stavova. Bilo da se kaže: »Ovaj materijalni objekt je kompleks čulnih data«, bilo da se kaže: »Ovaj materijalni objekt nije kompleks čulnih data već postoi nezavisno od svih čulnih data« — ova dva stava nisu slike nikakvih fakata, niti se mogu uporediti s faktima da bi se ispitalo koji je istinit a koji pogrešan. Oba &tava su pseudo-stavovi, koji mogu imati nekog smisla samo za ona lica ,koja ne razumeju logiku, ali koji se otkrivaju kao besmisleni kad se razume logika, (logika našeg jezika).
Zato je već u predgovoru SVOE »Logičko-filozofskog traktata« VitgenŠtajn postavio pred sebe sledeći cilj:
»Ova knjiga se bavi problemima filozofije 1 pokazuje kao što verujem, da metod formulisanja tih problema počiva na nerazumevanju logike na=šeg jezika.«
Na kraju &vog traktata Vitgenštajn je još jednom na sledeći način sumirao svoj metod:
»Pravi me*od filozofije bio bi ovaj: ne reći ništa izuzev onog što može biti rečeno, a to su stavovi prirodnih nauka tj. nešto što nema nikakva posla s filozofijom. A onda uvek kad neko drugi poželi da kaže nešto metafizički, dokazati mu da je upotrebio izvesme besmislene znakove u svom stavu, Ovaj metod bi bio nezadovoljavajući nekom drugom — on ne bi imao osećanje da ga učimo filozofiju — ali to bi bio jedini striktno korektni metod.«15
Najviše što filozofija može da dA jesu fzv. Pautološki stavovi, koji su po samoj svojoj logičkoj formi istiniti za svaku mogućnost njihovih komponenata. Međutim samim tim što važe za čitavu stvarnost Oni je UOpšte ne određuju. Usled ove svoje sterilnosti filozofija ne može da preten= duje na rang doktrine (4—112), ona će biti samo »kritika jezika« (4—00031). Njen cilj je razjašnjavanje stavova (4—112), borba protiv postavljanja pseudo-problema.
To je onaj »terapeutski pozitivizam««, »intelektualna psihoanaliza«, »medicinska analitika« itd. kako sve Hoze Ferater Mora časti Vitćgenštajnovu filozofiju. Divne li terapeutike kad se bolesniku otseče glava! — Ali ipak... nije li to sve možda učinjeno samo zato da se bolje istakne apsolutna pozitivistička privrženost naučnim činjenicama nasuprot filozofskoj apstrakinosti i spekula"ivnosti? O tome kalko se provode naučne činje-
u — Russell — Our Knowledge of the ternal World, D. 4,
15 — Ovim velikim otkrićem Vitgenštajn je očigledno veoma zadovoljan. Zato je već u predgovoru izjavio: »Neću đa odlučujem koliko se moji napori slažu s naporima drugih filozofa, Ali... istina stavova ovde saopštenih izgleda mi neOboriva i definitivna. Ja sam zatc mišljenja da su problemi u suštini konačno rešeni. (Tractatus, Preface),
10 — Hose PFerrater Mora: „Vittgensteln oder die Destruktion”, Der Monat,! No. 41, 1952., S. 491.
Avioni kruže, negđe zaurlava. U tunelu, mračno, da je stalno tako mračno, da ne vidi iko da si plako..
Posle, nebo krpa proderana plava... Oči su mi oka dva ugljema srele, ništa nisu, zmale, ništa nisu htele, od onda su oči dečje prozirme,
ko nebo aprilsko postale memirme, pa sam hoželela da rat više nije
i da voz me juri pored provalije,
pa sam poželela da jednoga dama sa očima ovim, dođe do sretanjd...
4. Ruku bih mu tada ma rame ko bratu spustila. Dam, mije za oproštaj dugi. Riknulo je mešto meljudski, užasno, šesnaest je godina rikmulo u meni, šesnaest su, godina, oteli meljudi, ubili zametak deteta u žemi, i sada je kasmo, i sada, je kasno.
Kasno? Zašto kasmo? U podrumu tela, bombe iznad glava, u plamemu kuće, ulica u vatru uvijema cela,
i zov dece one, dece umiruće...
i od dece, sutra, samo prah pepela
s vetrinom po gradu... Beograd, aprila..
Ja sam još do juče devojčica bila.
BROJ 61
nice u ovoj pozitivističkoj interpretaciji — uveravamo se veoma. brzo,
RADIKALNO EMPIRISTIČKI SCIJENTIZAM I NAUKA
Videli smo da stavovi nauke za razliku od „većine ž#ilozofskih &tavova »nisu besmisleni« jer se mogu verifikovati. Međutim oni su daleko od toga da znače objektivnu istinu kad se verifikuju. Sve naučne teorije su samo skraćeni izrazi koji nas obaveštavaju kakvu vrstu iskustava možemo očekivati pod izvesnim uslovi!ma. U slučaju protivrečnosti među teorijama treba prihvatiti onu koja je prostija, (prema »principu ekonomičnosti« koji je još pozni skolastičar, nominaliss Viljem Okam formu= lisao). Čitava nauka ne pruža nam. ustvari nikakvo znanje o objektivnom svetu i njegovim zakonima razvoja; sve što nam ona daje jeste utvrđivanje izvesnih relacija između naših sopstvenih percepcija. U tom pogledu „Vi“genštajn nije učinio ni koraka napred u odnosu na Berklija ili Hjuma. Već je Berkli pokušao da pomiri nauku s religijom na taj način, što je priznao istinitost svih naučnih rezultata, ali je istakao da oni imaju posla samo s poretkom naših ose*a. Naši oseti se pojavljuju u izvesnom poretku i izvesnim kombinacijama koje se ponavljaju po izvesnim pravilima. Ova pravila otkriva i Ssistematiše nauka. Baš zato što je značaj nauke tako ograničen — jer se ona odnosi samo na naše osete, za veru ostaje dovoljno prostora. Nauka zato ne može protivurečiti osnovnim principima vere. Vitgenštajn nije toliko nedosledan kao Berkli da otvo=reno govori o bogu — čije postojanje se ni na koji način ne može »verifikovai« Videćemo međutim da je i on osetio potrebu da nauku i filozofiju — obe degradirane i zatvorene u uske okvire pojedinačnog subjektivnog iskustva dopuni i prevaziđe ne> kakvom mistikom.
FILOZOPIJA »NEIZRECIVOG«
Kađ je već jednom dospeo na solipstičko stanovište Vitgemštajnu se postavilo logički neumoljivo i porazno pitanje: »Ako jedino oni stavovi imaju smisla ,koji se mogu verifikovati u mom vlastitom iskus*vu, kakvog uopšte smisla mogu imati svi sta= vovi moje sopstvene filozofske koncepcije. Ne spađaju li i moje sopstvene refleksije u one besmislene pseudo-stavove koje reba čistiti iz filozofije. Pa najzad i sam princip .veri= fikacije! Čime se u mom ličnom iskustvu može verifikovati istinitost te opšte tvrdnje da jedino imaju smisla oni stavovi koji se mogu verifiko-
vati? Nastaje tipičan »ređuctio ad absur= đum« — razaranje svega što se 8 te-
škom mukom izgradilo na trošnim temeljima subjektivnog idđealizma. Svi sledbenici Berklija kao da nisu primećivali logički apsurdan, smešan položaj u kome se oni nalaze kad prižnaju samo svoje sops*vene osete, a zaboravljaju da to tvrđeći i dokazu= jući — raspravljaju o najopštijim filozofskim problemima, koji nisu nikakvi kompleksi, oseta 1 pritom se još staraju da u ispravnost svojih shvatanja ubede i druge ljude „koji su još manje samo kompleksi njihovih oseta. Ovu apsurdnmost solipsizma Vićgen= štajn je nazreo, i ako bi se postavilo pitanje pozitivnog u njegovoj filozo= fiji, to će između ostalog biti i činjenica da je samom sebi — a posredno i čitavom subjek“ivnom idealizmu, zabranio da dalje govori.” Pri tom je prilično sporedno što je Vitgenštajn subjektivno ostao i dalje ubeđen u ispravnost svog stanovišta. Bitno je to da je on svoje stanovište objektivno điskreditovao kao filozofsku poziciju prizajući da je ono neizrazivo. — »Ono što solipsizam znači potpuno je korek mo samo se to ne može izraziti.« Znači sve što je autor »Logičko-filozofskog iraktata« kroz celu svoju knji gu dokazivao sušta je besmislica? Tako je, sušta besmislica — kaže on sam. Onaj koji ga je dobro razumeo upravo je to na kraju knjige shva“io, i tada će lestvice kojima se »uspeo« odbaciti. A kuda se to »uspeo« — mi bismo radije sa onim Špancem Ferater Morom rekli — u kakvu je to provaliju skočio,
(Nastavak na 8 strani) ·
17 — Ovo bi bila neka vrsta „posređne pozitivnosti” u odnosu na celoviti proces razvoja ljudske, misli. Otkrivanje svih onih apsurdnosti jednog stava koje su dotle bile skrivane eklektikom i nedoslednošću, znači svoje sopstveno razaranje, svoje sopstveno diskreditovanje i Pposredno krčunje puta materijalizmu. Međutim, nema fe filozofije za koju se ne bi moglo postaviti pitanje i njene „neposredne pozitivnost i kod čijeg proučavanja dužnost marksista ne bi bila đa otkriju ona] pozitivni racionalni elemenat saznanja koji služi kao temelji čitavoj i manje više sterilnoi zgradi. zofija Vitgenštajna i čitav pravac, koji je dobrim delom baš na njoj nikao — Semanticizam — ma koliko spadali možda među najsterilnije praVce u savremenoj zapadnoj filozofiji, u svom temelju ipak postavljaju pitanje GDE istinske teškoće svake filozofije, nalme pitanje terminološke nepreciznosti i dvosmislenosti sva kog jezika, 1 zatim pitanje pseudo-problema i pseudo-sporova koji stvarno pOstoje i koji niču kad se u jednom slu'čaju uzme jedan smisao nekog termina, a u drugom slučaju drugi smisao. To je realna teškoća koja iziskuje svoje razrešenje konkretnim prašćišćavanjem | sadržaja pojedinih pojmova, izgradnjom cbbrih terminoloških rečnika itd. Nju međutim, čitav ovaj filozofsMi pravac koristi zato da bi dokazao kako je sva nesreća i izvor ovih pseudo-problema u
'materijalističkoj upotrebi reči, u pretpo-
stavcel da se reči odnose na neke objekte, koji postoje van nas i nezavisno od naše
-– — —-– __— _—_______ ______ --_–• đ_— svesti.