Književne novine
STRANA #
Filozofija »neIZreCIVOg«
(Nastavak sa 2 strane)
— Ispostavlja se da treba pravi razliku između onog što se »kazuje« i onog što »samo sebe pokazuje«,
»Stavovi mogu pretstavljati čitavu stvarnost, ali oni ne mogu pretstaviti ono što moraju imati zajedničkc sa stvarnošću da bi bili u stanju da je pretstave — logičku formu... Stavovi ne mogu da pretstave logičku formu: ova se ogleda u stavovima. Ono što se ogleda u jeziku, jezik ne može da pretstavi... Ono što se može Dpokazati, ne može se izreći.« (4–12).
Tako napr. o krajnjoj prirod: stvarnosti koja se oftslikava u našim mislima ,ne može se ništa iskaza*i što bi imalo smisla. Ali zato se to, što je neizrazivo i što uzalud pokušavamo diskažemo spekulativnom metafizikom može samo pokazati.
Otkud o »samopokazivanje«, mod kojim se uslovima ono vrši, kako čo·vek postaje njega dostojan — ništa nam Vitgenštajn o tome ne govori. Tu smo već na flu najčistijeg irac:onalizma i mistike. To uostalom ni on sam ne krije:
»Osećanje sveta kao ograničenog sveta (tj. ograničenog na krug mog sopstvenog neposrednog iskustva,) ograničenje sveta na »moj svet« jeste mističko osećanje (6—45).
I dalje: »Mi osećamo đa čak i ako bi se na sva moguća naučna pitanja odgovorilo, problemi života ne bi još bili uopšte ni dotaknuti... Rešenje problema života je u iščezavamju tog problema. (Nije li to razlog što ljudi kojima je posle dugog sumnjanja smisao života postao jtwian, ne bi mogli sada da kažu u čemu se sastoji ovaj smisao?) Zaista postoji neizrazivo. Ono sebe pokazuje, ono je mistično.« (6—54).
Valjda ne bi ni trebalo naročito »iskazivati« ono što ovde na kraju samo sebe prilično jasno »pokazuje« — naime da ovo »neizrecivo« jako potseća na neki od onih »metafizičkih apsoluta« kojima je Vitgenštajn u po četku objavio rat. U krajnjem sluča= ju ovo misteriozno »neizrecivo« moglo bi biti i neki jako sublimirani vid boga, a ovo njegovo »samo-pokaziva= nje« izgleda da se nalazi u nekoj dalekoj analogiji sa »otkrovenjem«., Filozofija »pokazivanja neizrecivog« bila bi onda u suštini filozofija o“krovenja — i to ne bi bila ni prva ni poslednja filozofija otkrovenja — bar dok još budu t+rajali zadmji oštaci klasnog društva.
Vitgenštajn je, đošavši jednom do zaključka da svaka filozofija besmislena onog časa kad pokušava da se izrazi, i da »o stvarima o kojima se ne može govoriti treba ćutati«, dugo pokazivao jednu nesumnjivo lepu doslednost sa samim sobom. Zaćutao je posle Svog »Tvraktata« objavljenog prvi put 1921 g. u Osvaldovim »Annalen der Naturphilosophie« i za sledećih iriđeset godina je napisao samo jedan mali članak. Tek zadnje četiri godine života bacio se ponovo na pisanje i uspeo je da završi delo »Istraživanje« koje će ove godine biti objavljeno u Engleskoj. ,
Nije teško objasniti zašto je Ludvik Vitgenštajn ostao relativno malo poznat i popularan u buržoaskoj filo-
zofiji na zapadu i ako mu veličinu i.
genijalnost svi priznaju. Građanska filozofija ni iz daleka nije spremna da tako olako pređa svoje pozicije i da ućuti, kako joj u svojoj naivnoj i fanatičkoj otvorenosti savetuje Vitgenštajn. Njegovi savremenici i zemljaci iz Beča — Rudolf Karnnap, Moric Šlik, O*o Nojrat i drugi postavili su mnmoge njegove ideje u temelje savremenog »radikalnog empirizma« odn. »logičkog pozitivizma«, filozofije, koja je danas izvanredno široko rasprostranjena u Engleskoj i Americi — gde trenutno živi i radi većina ovih bečkih profesora.
Međutim u nekoliko tačaka su trezveni Bečlije odlučno prekinuli s Vitgemštajnom, a pre svega 8. njegovim ubeđenjem da se jedna naučna filozofija uopšte ne može formulisati tako da ne bude besmislena. Oni su potpuno izbacili iz filozofije i sam pro*ivstav subjekt-objekt, i do kraja su se zatvorili u jednom području u kome se fobože nema posla ni sa kakvim materijalnim objektima, i u kome nema pseudo-problema — to je oblast našeg jezika i njegovih pravila — njegove sintakse. Svi filozofski problemi, svi svetski sporovi i sukobi, pa i ratovi proglašeni su pseudo=6porovima, 'ragičnim posledicama najobičnijih nesporazuma, izazvanih kon · fuznošću i dvosmislemošću našeg jezika. Svaka. filozofska refleksija koja prelazi askeokvire ovih sintaktičkih problema treba da je odsad čista besmislica! Osnovni zadatak filozofa čitavog sveta jeste briga o savršenstvu i preciznosti našeg jezika! Naravno đa je građanskim ideolozima bilo daleko simpatičnije da veoma glasno? propagiraju jedan ovako originalan ( veoma »apolitičan!«) pogled ma svet, nego da prihvate Vitgenštajnovu preporuku ćutanja,
Ustvari sav ovaj »neopozitivis*ički«, »radikalno-empiristički« i »semantici&tički« pokret nalazi se u istom onom apsurdnom položaju koji je Vitgemštajn jasno sagledao i zbog koga je za Foliki niz godina zanemeo: ako su besmisleni svi oni filozofski stavovi koji pretenduju na to da nose sobom izvestan objektivni sadržaj, onda je besmislena i sama filozofska ·koncepcija koja pretenduje na to da dokazuje svoju tačnost i Svoje objek“ivno važenje, svoju superiornost nad drugim filozofskim ·shvatanjima. Ovu protivurečnost svekoliki subjektivni idealizam ne može prevaziči i na njoj uvek mora sam sebe slomiti kad je dosledan, kao što je bio u slučaju fiJozofije Ludvika Vitgenštajna.
v (Kraj)
Odgovorni urednik; Milan Bogdanović, — Štamparija »Borba« Beogrady K
Dok fopovi gruvaju a mitraljezi i puške trešte, i dok praskaju ručne gramate, u toj huci koja svakog trenutka oduzima po nekoliko života začu se glas
Ignjata Kirhnera:
— Jedan dobrovoljac za Torlak!
— Zove komandant! neko reče.
— Dobrovoljac za Torlak! ponovi Kirhner,
Granata koja prasnu tridesetak metara pređ njim baci mu u lice pregršt blata i peska. Ne saginjući se, on dlanom obrisa čelo, osmehnu se i viknu:
— Ko se javlja? — Ja! odazva se Mulap.
Vojnici se zgledaše. Verovatno ovo nisu Oočekivali. Nekoliko ordonansa upućenih nije se vratilo. Mutap, se dakle, izlaže opasnosti da pogine? A zar ovde, oko klanične pruge, ne padaju ljudske glave, i to svakoga trenutka?
— Javljam &e i ja! reče Geja da ne bi ispao
kukavica. — TI ja! otseče Sremac,
kljunom.
— Vas dvojica ste mi potrebni kao bombaši! reče
Kirhner.
Ovo Mutapa malko lecnu. Komandant ga, očigledno, nije smatrao pouzdanim za bombaša. On ipak oćuta, podiže se iz rova i stade pred Hirhnera.
1 — Pravac Torlak! reče komandant. Pređaćeš OVO pismo štabu odbrane, generalu Živkoviću 'li pukov-
niku Lazareviću!
Slobodan primi plavu kovertu adrešovanu na štab odbrane Beograda.t) Zatim pozdravi komandanta.
— Što brže, to bolje! osmehnu se Kirhner.
Mutap se okrenu i, držeći u levoj ruci plavu ko= vertu, malo poguren, izgubi se iza zidova jedne po-
rušene zgrade.
»Dokle će na mene gledati sa: izvesnim potcenjivanjem!« Slobodan uzdahnu i uspori korak. »Vi ste mi potrebni kao bombaši... A ja?... Moraću učiniti nešto značajno, da im izbijem argumente iz
TURU... 4 8 Matfurant opet potrča.
Jedna granata diže krov sa kuće — pred Mutapom na tridesetak metara. Maturant pale po kaldrmi i pokri lice rukama, Bio je sav beo od kreča i
prašine.
A kad se digao on srete jedno dete u crnoj.šubari i kaputiću koji je, ispod samog mališanovog grla, bio zakopčan jednim drugmetom. Detinji opanci bili su pokidani i mestimično krvavi. Njegove pantalonice, pocepane na nekoliko mesta, bile su oMvavljene i ulepljene blatom. Mališan nije mogao imati više od desetak godina. Njegovo lice izražavalo je očajnu nemoć, koja se pretvarala u ravnodušnost. Dete je stajalo nasred ulice ukipljeno, sa ispruženom rukom i otvorenim dlanom, o koji su kvrcadle kaplje kiše otskačući i prskajući na sve strane. Ovaj prizor, neobičan i neočekivam, zaprepasti maturanta. On zinu od iznenađenja. Nekoliko trenutaka stajao je nepomičan, valjda očekujući da mu se dete javi, Ali je ono ravnodušno očekivalo svojim dlanom kaplje kiše. Mu-
tap mu priđe.
— Zašto stojiš tu? upita on sa strahom u glašu. Dete se prenu, unezvereno ga preseče očima i za=
plaka iz svega glasa.
Mutap je uzaludno nastojao da sazna uzroke plača detetova. On nije znao da je mailišam maločasš izišao ispod ruševina u koje ga je granata zatrpala. Kontuzovano, ošamućeno, pomućenog razuma, dete je jaukalo bespomoćno i očajnički, a u jednom trenutku poče da spominje »mamu i taticu« — što Mutapu, čoveku nežnom i ose{ljivom, natera s uze na oči.
— Gde ti je mama? pitao je besmisleno, mađa je predosećao da su roditelji ovog deteta izginuli,
Tog trenutka mališan mu pokaza rukom na ruševinu kuće pred kojom su stajali:
— Tu! — reče dete i zasmeja se izbezumljeno.
Detinje lice neobično brzo je menjalo izraz. Čas je bilo tužno i utučeno, čas radosno.
Ruševine su bile puste, pokrivene žarom, ugljev-
ljem i pepelom.
Mutap, očajan, razmišljao je o tome kako bi mališanu pomogao. On ga povede za ruku, dok se dete ofmalo zatežući unazad i plačući.
Utom se, odozgo od Pozorišta, ukazaše dve ženske prilike, jedna visoka i krupna, temeljno građena, koja je koračala napred, a druga malo niža i sitnija, plave
kose i u beloj kecelji.
Mutap se obradova. Sađ će dete predati ovim ženama, a on će moći da produži za Torlak, mirne savesti. On uputi detetu dve-tri utešne reči, ali ih ono nije razumelo. Iz misli ga prenu poznat glas:
— Slobodane!
On podiže oči. Devojka plave kose potrča mu u
susret. Bila je to Vera.
— Kako si ulepljen? ona se začudi grleći ga oko
vrata, On je stajao ošamućen, a
Ona reče:
— Oči su ti pune blata, trepavice ulepljene! — Može biti! reče on značajno, nekim tuđim. glasom, otsutnim, koji Veru iznenadi. Delovao je sasvim
neprirodmo.
1) Godine 1915.
(Nastavak sa 7 strane)
rotinjske kućerke svoje, noše žita, ulja, ribe, vina, posuđa, svega. U planinama našim još uvijek kruže čitave bajke o ljepoti i imućstvu kotor= skoga grada. Moji ajedovi še nikad nijesu moli dovoljno napričati o svakakvim čudesima Motora, A donosili su na leđima, desetine i desetine kilometara daleko, vreće pune žita, teret težak i pretežak, naročito kad še pješice prevaljuje put kao onaj Uz okomite kotorske &etrane i po rupčagama i Vvrleti crnogorskoj! Ono, istina, bilo je i takvih koji su ovdje dolazili radi razonođe, Pokojni moj đedo Mišo, za mladih svojih dana, išao je od sela do Kotora — nekih sedamdeset kilometara — za nekim djevojkama, da bi tamo kupio zvonce za jarad: oslao je za priču. U očima Crnogoraca, Kotor je zadugo nosio obilježnja »lacmanstva«: provodnje, kocke, igrarija (čak i na konopcu!), i sve tako nekakvih — latinskih — mudrovanja i besposličenja. Da i ne spominjem ona ozloglašena Vrata od Šuranja, do čijeg se »poštenja« dotjerivalo! Sve to nije bilo tako mnogo daleko od istine. Jer, kad slava i moć opadnu, život pokazuje svoju drugu stranu: od gospara se đošlo i do »dešpara«, Dekadencija starog kotorskog življa, fizička i duhovna, bila je očita, Od nekada čuvenog bplem-
seljak u opancima sa
srce mu je lupalo. Protiv svoje volje, hteo je da izgleda kao pravi ratnik, tvrdo, oporo, vojnički postojano.
Mladen OLJAČA
• • “lap sc Javto... — Tvoje ruke su krvave! reče ona. — Da! on reče. Nosio sam mrtvoga druga... sa
bojišta. — Otkuda fi?
KNIIŽEVNE NOVINE
Zatim, kao da se preobražava, on upita nežnije:
— Prenosim ranjenike! reče ona sa ponosom i
krsta.
— Kuda? — Na Torlak.
danas u grad
Ona dočeka:
Torlak. On pođe.
pokaza mu rukav bele kecelje sa znakom Crvenog
On hteđe đa joj oda priznanje, ali reče suvo: — Moram da idem!
— Zar tako brzo? On se ironično osmehnu: — Nije ovo randevu!
— Pa gde si sad?
— U prvoj bojnoj liniji! odgovori on neodređeno, misleći da tako čuva vojne tajne.
Devojka je već bila pomalo uvređena.
— Kakav je to mališan? upita žena koja je stajala pored Vere, ne razumevajući mnogo od razgovora.
— Ratno siroče! reče Mutap saosećajno. Kontuzovan. Ostavljam ga vama. Moram da požurim na
— Doviđenja, Vera!
— Gde ću te naći? upita devojka.
— Traži me po bojištu! otseče maturant zamičući za ugao jedne trospratnice.
— Ko je to? upita žena devojku.
— Jedan dečko! reče Vera sa tugom u glasu. Gledala je za Slobodanom. Tako je hladan, služben, grub
i izveštačen u držanju prema njoj. Otkuda dođoše
te magle promene? Suze su joj navirale, ali se ona trudila da ih zaustavi.
— Ovo dete je ranjeno! reče žena i obrisa krv sa mališanova čela. Vera je čula njene reči, ali nije odgovorila. Slobodan je bio »zaista nemoguć«, ona po-
misli. Otkuda to? Ona se seti kako je izgledao: bled,
uprskan blatom i prašinom, krvavih ruku, sa puškom o ramenu, sa fišeklijama o opasaču, oduran, namrgođen, kao da je »na levu nogu ustao«.
— Čiji si ti? upita žena mališana.
me ovo pitanje.
po kolenima
On je ćutao. Očigledno nije bio u stanju da razu-
— Jadno dete! reče žena.
— Odvešćemo ga u previjalište! dočeka Vera.
Zatim njih troje krenuše krajem ulice...
Kad je od Pozorišta pošao ka Terazijama, znati= željan ali malaksao, Slobodan Mutap naiđe na niz najčudnijih prizora. Jedna granata kao ogromna krtica zarjila se u drvene kocke kojima je popločana Ulica kralja Milana, i ostala tako crna, dugačka pun metar — nije prsnula. On zaobiđe ovaj krtičnjak kao provaliju. Dve prodavnice na Terazijama, zdrobljene, smomljenih zidova, slupanih izloga, bez krova dogorevaju. Električne lampe, razmrskane, razbacane po trotoaru. Telefonske žice polegle po drvenim kocka-
ma ulice, zgužvane, isprekidane. Jeđan stub visok i
ogaravljen naherio se preko ulice, a jedan mrtvac, iskasapljen, leži pored ruševine, raširenih ruku, za-
bačene glave. I kao da je zabonavio da rat još mije
prestao, i da smrt nije prestala da uzima živote, Mutap rađoznalo pođe ulicom, mada mrtvace nikad nije voleo da gleda. Među fim ruševinama punim jezive i hladne tišine, Mutap najeđanput začu neki glas, ženski glas, koji je pevao, Možda mu še to samo pričinilo? Halucinacije, premorenost, tela? Ne. Žena peva. Užasno
odjekuje taj tanki glasić nad ovim ruševinama u kojima smrt caruje, Žena peva, a ne vidi se, Gde je? Negde u podrumu ili na spratu meke zgrade? MutapD
obamznlost đuha i smešno i neprirodmo
je stajao otvorenih usta, raširenih zenica. Ovo je,
dakle, rat, ovaj pakao u kome ljudi gube pamet! Najednom se žena ukaza iza jednog zida koji je goreo,
raščupane kose, opaljena, bleda, uprskana malterom.
Ona prestade da peva i poče da zove nekog Dušana.
Ponavljala je njegovo.ime sa beskrajnim očajanjem
u glasu. Njene oči mutne i užasnute, nemoćno su zurile u ruševine. Svet oko sebe žena nije opažala. Bila je sama u svom bolu, uništena zauvek, bez svesti o opasnostima, Ovaj prizor Mutapa prenerazi. Ali jedna granata doleti utom, grunu, diže u vazduh oblak bele prašine, i kad se maturant digao sa ze-
mlje — žene više nije bilo pred njim...
heroj.
Dobrovoljac se prepade i iz sve snage potrča ul:com prema Tašmajdanu.
Na Torlak je stigao oko deset časova pre podne. Isrpljen i klonuo, sada se upinjao da izgleda kao
Stari general Mihailo Živković, gologlav, obrijan
do temena, zagrli maturanta i poljubi ga kao otac
ganu:to.
doneo:
sina. Dve krupne suze zablistaše u uglovima njegovih očiju. Ovo su bile prve vesti sa Dorćola, — Mislili smo da ste sahranjeni!
reče general
Zatim, pošto je pročitao pismo koje je Slobodan
— Ovo je herojstvo...
Uskoro je Mutap krenuo natrag. Sa jednim parčetom hleba u ruci i sa obećanjem da će branioci Dunavškog Keja verovatno dobiti malu pomoć, samo
ako istraju barem još nekoliko časova. (Odlomak iz jedne hronike)
KOTORSKI NOKTURNO
stva, osvajači su aobijali odane sluge i špijune. Nešto je i Ljubiša o tome pisao. Dotrajali izdamcj toga provlačili su &e do naših dana, Odvojivši se od puka, kotorski gospari su sasjekli granu na kojoj su stojali, otupivši potpuno za životne probleme i narodne interese. Oni su še nerado kretali po gradu, u kome su poštepemo hvatali maha »geaci« i »bezbožnici«, a i kad bi izišli na uličice i Rivu, njihov pogled se nije, nikad voljno, okretao ka brđima. Prema njima, kao i prema ljuđima iz njih, imali su gotovo anomalnu mržnju. Njihov. hod po gradskom pločniku bio je tako &por, starački nemoćan, beživotan; prema vremenu koje ih je gazilo i pregazilo djelovali su kao sablasti, Izblijeđen i zgužvan — taj svijet otišao je u nepovrat. Nigdje mi to tako vidno nije izbilo pred oči kao u ovom gradu arevnog sjaja i gospodstva, U njemu se, kažu, još od renesansnog vremena, zadržao, kao najveća alkrakcija godine: maskenbal. Oltsjaj minulih vremena prostruji za.jedno veče, I javi se, znam, još jednom, na svečanostima tripundanskim, kad »Mali admiral« objavi »slavje«, i povede se
_____—– 4 –———+“~” 4 4Y. ]{–:1I—w—VIVsVsI IbIbIZFEJYOC—— ——- — — e: ardeljeva 31, telefon 25183. Broj čekovnog računa 102•9082020, Poš, fah redakcije i administracije 629, Rukopisi se ne vraćaju,
graciozno kolo i Bokeške mormanice. Ima u tome, bar za mene, i nečega odveć tužnog.
Noću sam prošao Rivom. Na šetališlu je bilo puno svijeta, naročito mlađeg. Priliv snage s brđa, iz zaleđa, podmladđio je grad, unio polet i radost. Osjetio sam se najednom daleko zadovoljniji.
Mjesec, pun i bujan, klizio je preko planina, One eu, u noći ovoj aprilskoj, ličile džinovskoj dekoraciji kakvih antičkih tragedija. Pestingrad i brijeg svetog Ivana upravo #u freperili na mjesečini, dok je more tihano šumonilo uz obale, Ispod same površine, kroz prozračnu .vodu, svitkale su neke ribice kao da su bile čime zapaljene,
Noć u Kotoru puna je tajanstva.
. Stravčina. su brda iznađ njega, I onaj
divovski obruč bedema. Sat sa Tornja muhllo ječi. Noćas ni sna nijesam usnio: svunoć mi se či da romori nešto oko mene, i da stalmo slušam potmuli bat vojske u prolazu, maršu nekom teškom, neprekidnom, Od čega li-se to Kotor branio? Mora on
da. Živi... O Mihailo RAŽNATOVIL
BROJ 61
ZAPIS O DOSTOIEVSKOM
(Nastavak sa treće strane)
ramazovi«•), godine izgnanstva a naročito ponovnog boravka u Petrogradu (1860-1865), osnovne su i presudne. Raznočinac kao društveni faktor, njegova opsjednutlost iđejom »slobode i boga« kao socijalnog i metafizičkog postulata, glavna je tema svih tih romana. Istražujući dubine ličnosti silnim psihološkim poniranjem Dostojevski je okrutom analizom razgolitio čovjeka kao biće, osvjetlio nemilosrdno i najtamnije i najsakrivenije kutiće njegove duše, a ujedno dao i izvanrednu opću sliku svoje epohe i društva.
Da li je u ime velike »ideje«, u ime buduće sreće i slobode »sve dopušleno«, pa čak i ubojstvo bližnjega, makar to bila zla, štetna, gadna stara lihvarica — pitanje je koje muči glavnog junaka romana »Zločin i kazna« Raskoljnikova. Ustanovivši da je velikoj. jakoj ličnosti, Napoleonu i sličnima, »sve dopušteno«, Raskolinikov smatra sebe takvom velikom, izuzet-
· nom ličnošću, i ubija staru »štetnu«
lihvaricu, ali ne klone — kako mnogi građanski kritičari Dostojevskog misle — pod moralnim teretom svoga zločina, već pod pritiskom spoznaje da se ništa veliko, ništa naročito značajno nije desilo što je on ubio lihvarku. Osjećanje poraženosti nad nišiavilom toga događaja, izvjesnost da on nije nikakav Napoleon, »jer kud bi se Na.. poleon podvukao babi pod krevet«, poražava Raskoljnikova i dovodi ga do foga da se pređaje vlastima. ISšpitujuči granice svoje vlastite prirode, ljudske prirode uopće, Raskoljnikov ne ubija samo »babu« već i samoga sebe kao ličnost, Ostvarivanje apsolutne slobode činom, pa i u ime najvećih i najplemenitijih ideja, dovodi do gubitka same slobode. Onaj koji je nečim opsjednut nije već samim fime slobodan. Rob ne može ostvariti slobode, teza je Dostojevskog — jer inače sloboda prelazi u samovolju. koja ne zna ni za kakva ograničenja.
Korektiv ideji slobode kao apsoluta je ideja boga. Međutim, postojanje zla niječe postojanje boga. Čitavg stvaralaštvo Dostojevskog, od »Zločina i kazne« dalje, predstavlja rvanje s iđejom boga, istovpemeno dokazivanje i njegova postojanja i njegova nepostojanja. I nije paradoksalno ako se kaže da je ovaj kršćanin i mistik napisao najbogohulnije, najateističkije stranice koje su ikada u književnosti napisane (»Veliki inkvizitor«).
Dostojevski je pisac almosfere. On stavlja svoje ličnosti pod pritisak izuzetnih prilika i prelomnih doživljaja i onda ih amalizira i raščlanjuje. One su stalno u napetom slanju, u Ssagor= jevanju, šilmo zaokupljene samim sobom, opsjednute idejama, strastima, razdračžljive, bolesno osje!ljive. gorde, histerične, hipohondrične, „Bolesna, neuravnoležena stanja ljudske duše nitko nije opisao tako iznijansirano i detaljno kao on, i mnoga njegova otkrića u području psihijatrije, i psihopatologije prethodila su olkrićima učenjaka.
Dostojevski je ujedno pisac velikog grada, psihe čovjeka stisnutog u zidove, u kamen, bačena na asfalt, osuđena da živi u najamnim kućerinamzı, po podrumima i mansardama dok se fmušta i tma ostalih ljudi vrzu oko njega. Pa ipak, u toj neprestanoj buci, vrevi 1 kretaniu, čovjek je osamljen, prepušten sebi, svojim strastima i morama. Ne nalazeći oduška silini svojih strasti i opsesija, ličnosti Dostojevskog često zapaljuju i nabijaju atmosferom bure, koja bjesni u njima, cijelu svoju okolinu. Unutrašnje stanje čovjekovo „iako pritajeno i sakriveno, djeluje na ostale, koji dolaze u bliži dodir s njima. Dostojevski je realist podsvijesnog u čovjeku, oni koji okružuju ·njegove junake nalaze se pod uticajem njihova intenzivnog života. Postupci tih junaka često su prividno potpuno besmisleni, ali pomoću njih se manifestiraju njihove tajne, sakrivene misli i primisli, njihov skriveni i njihov pravi lik.
Uz one, koji se bore sa svojom idejom, druga velika grupa junaka Dostojevskog su oni, koji se bore sa svojim strastima: sirašću painje, žrtvovanja, ponižavanja (mazohisti), uživanja u patnji i mučenja majmilijih i najdražih, mučenja uopće (sadisti), pijanstva i sladostrašća. Često puta je jedna ličnost razdvojena na dvije osnovne strasti, i ona se u njima raspinje. Uopće u prikazivanju dvojstva, trojstva i rastrojavanja čovjekova Dostojevsški je nenadmašiv majstor.
TI u prikazivanju slađostrasnika njemu nema premca. Razvrat za njega nije biološkog, već metafizičkog podrijetla. Dostojevski je neobičnom u-
mjetničkom snagom prikazao njegovu .
stihijnost, njegovo raslojavanje čovjeka u nebiće. Takav je Svidrigajlov. (iz »Zločina i kazne«), Stavrogin (iz »Bijesova«), Veresajev (iz »Mladića«), stari Karamazov-otac (iz »Braće Karamazova«) — svi su oni Opsjednuti razvratom, ludi su od razuzdanosti, u njima ima nečega nečovječenog, raspadnutog. Rogožin (iz »Idiota«) i Mića Karamazov, iako su »bludni kukci«, Imaju još uvijek mnogo ljudskoga ,toploga, plemenitoga.
Suvremenici nisu u Dostojevskom vidjeli velikog umjetnika, a i njegove ljudske kvalitete dovodili su u pltanje. Tako je, na primjer, poslije njegove smrti dugogodišnji prijatelj i suradnik Dostojevskog Sirahov pisao
· o Lavu Tolstoju:“)
»Ja ne mogu cijeniti Dostojevskog,
ni kao dobra čovjeka ni kao sretna
čovjeka. On je bio zao, zavidan, po-
kvaren i proveo je život u takvom če-
meru koji bi ga učinio žalosnin i
smiješnim da nije u isto vrijeme bio 4) Pismo je objavljeno god, 1930.
toliko zao i toliko imtčligentam. Privlačile su ga prljavštine i gadosti i time se hvalio (slijedi navod o infamnosti prema nekoj malodđobnici ,koja ia kolala o Dostojevskom) . ·. . S ta= žvom prirodom, on je bio odan najbljutavijoj sentimentalnosti, uzvišenim sanjarenjima i ljudskim podlostima. To bijaše uistinu zao i nesrelan čovjek . . .«
Tolstoj je odgovorio Strahovu između ostalog i OVO: ·
»Vi ste bili žrtva pretjeranog hva=ljenja ovog čovjeka, kao sveca i proroka, koji je umro u najoštrijoj fazl unutrašnje prepirke dobra i Zla Turgnjev će nadživjeti Dostojevskog. . . «
Turgenjev je godinu dana kasnje pisao Saltikovu-Ščedrinu (6. X. 1882):
»U francuskoj} književnosti postoji figura koja mu mnogo nalikuje: odveć dobro poznati marquis đe Sade... T ako pomislimo. da su svi ruški vladike služili službu božju za našeg de Sada i držali dosadne propovijedi o univerzalnoj ljubavi OVvVOg prijatelja prema ljudskom rodu. . . Kamo to idemo?«
Kao umjelniku „Dostojevskom _su prigovarali da njegove ličnosti nisu živa bića već ideje o njima, da je njihova realnost čisto etička, da su svi ti »apostoli zla« personificirane misli samoga pisca. Nadalje ,da njegova djela nemaju cjelovitosti, da su dekomponirana, razvučena, da mu je stil žurnalistički, da nema opisa Pprirode, da mu je dekor vrlo oskudan, da se ponavlja u raznim varijantama, da ima puno melodramatskog.
Tokom vremena pokazalo se da su
sve fe zamjerke koliko površne toliko“
i netočne, Dostojevski je zapravo razbio okvire dotadašnjeg romana, kojega su glavni predstavnici u Rusiji bili veleposjednici. On uvodi u literaturu veliki građ i njegove stanovnike. U isto vrijeme revolucionira formu prilagođujući je zahuktanom, ubrzanom tempu i sadržaju svojih dela.
Danas, naročite na Zapadu,) smatraju Dostojevskog fvorcem novog modernog romana, prije svega majstorom fehnike, jednim od najvećih reformatora forme.f)
»lako su njegove Knjige obilne stranicama, ipak je prikazana radnja većinom kratka, a fabula jednostavna. Obično on treba tri sveska da prikaže događaje, koji su se zbili u tri dana, pa čak “u nekoliko sati.. Ta koncentracija u vremenu i prostoru karkteristična je za tehniku Dostojev-= skog« — piše Ortega i Gaset u »Razmišljanjima o romanu« «i nastavlja:
»I jer mi nikada ne posjedujemo tajnu našega bližnjega, jer se on stal= no izmiče našoj ideji o njemu, zato što je on nezavisan od nas, mi ga doživljujemo kao nešto realno, stvarno, našoj predodžbi iranscedentno, Ovo nas dovodi do jedne neočekiva= nosti: da se naime »realizam« Dostojevskoga — nazivamo ga tako zbog jednostavnosti — ne sastoji u ispričanim stvarima i činjenicama, nego u načinu kako ih je prikazao. Ne. u pogledu sadržaja, već u pogledu forme Dostojevski je realist.«
On varira držanje svojih ličnosti od faze do faze i pokazuje ih s raznih strana, tako da se one pred našim očima preobražuju i postepeno ZaoOkružuju u cjelinu. Kod Dostojevskoga nema stiliziranja karaktera, oni &u u protuslovljima kao i u stvarnom Životu. Sam je čitalac zapravo prisiljen da — krzmajući i korigirajući sebe, stalno u strahu da ne pogriješi: stvori konačni profil ovih stvorenja u stalnoj mijeni.
Ovakvim i drugim umješnostima zahvaljuje Dostojevski neprocjenjivu prednost da njegove knjige — i uspjele i manje uspjele — ne izgledaju nikad lažne i konvencionalne, Čitalac se nikađ ne spotiče na kulise, od počšetka je uromio u jednu potpunu kvazi-stvarnost. Jer roman zahtijeva — za razliku od ostalih poetskih vrsta — da ga kod čitanja! ne osjećamo kao roman...«
5) Trebalo je đa prođe gotovo čefrđeset godina od smrti Dostojevskoga, pa da sa na Zapadu »otkriju«. Njegov je utjevaj kulminirao naročito u Njemačkoj i Francuskoj u vremenu između dva rata. Međutim, divljenje prema njemu i danas je veoma veliko, pa se može reći da su kod mnogih značajnih suvremenih pisaca Vvidljivi tragovi njegova utjecaja; tako kod Žida (»Vatikanski podrumi«), Kale, od suvremenih H. Hesea, Gijua, Foknera, Leonida Leonova, Sartra, Kamua, Grahama Grina.
0) Žid, Hese i Zvajg napisali su studije
o Dostojevskom. Novak SIMIĆ
macsebnsaooooeorassaopopooso ee etoeoseeosoooveošsg6vag
Ljubica
OJ IJ III II IL III III III IIIIIIIIIIIIIIIIII IO 2 uk
Sokić: PARIZ
UREDNICI
MILAN BOGDANOVIĆ SKRNDRR KITLBENOVIĆ
MOO,