Književne novine
NS
· GODINA V, BROJ 63
sp ef
' Bilo bi prirodno da naši arhitekti
~ projekčuju građevine u pejzažu sa "punim obzirom za celinu pejzaža —
da se bore protiv svih vrsta nerazui mevanja, za dobru arhitekturu, dobro
· postavljenu u prirodu. Nažalost, arhi_lekti su vrlo često teški krivci. Baš
: Ani katkad nemilosrdno načinju, re} staču ili čak ponekad i potpuno razbj_jaju naše pejzaže. Izgleda da je ona · vrsta arhitekture koja se danas kod nas naziva »modernomx« teško spojiva
sa. pejzažem, da se ,ako mogu tako da
· kažem, ne oseća dobro u pejzažu. Čo. vek se oseti lično povređenim kad vi-
:di kako ı koliko mođerna arhitektura,
kad je rđava, razbija karakter i celi~
„nu pejzaža. Sa koliko se samouvere· nosti ugnjezde grube i besmislene · forme u prirodi. Umesto arhitekture · koja oplemenjuje pejzaž i opleme:njuje se u pejzažu, danas prodire u prirodu uglavnom takva arhitekton.ska forma koja razara prirodnu celinu. U prirodnoj celini pejzaža sve je spontano, ali ništa nije slučajno ni i stihijno, na onaj brutalni način na koji može da se manifestuje stihijnost . čoveka. Međutim, vrlo često baš čo. Vek unosi u prirodu stihijnu i slučajnu formu.
Uniformisana »moderna« arhitektura, bez duha, gotovo ignoriše u potpbunosti pejzaž i one zahteve, onu lo= giku koju pejzaž neizbežno mora da nametne arhitekturi. Ovakva arhitek-
:- tura nastaje za stolovima projektant-
skih organizacija i projektanii vrlo često ne samo da nemaju nužnog osećanja odgovornosti, da ne haju mnogo za pejzaž, nego vrlo često nisu ni videli mesto gde njihove zgrade treba da se podignu. Mislim da bi bilo umesno da danas već određeno postavimo pitanje — kako da se odbrani·mo od ove arhitekture uniformisanih zahteva, arhitekture koja je ista za sve naše pejzaže, ista u raznovrsnim i po tradicijama bogatim regionima našs zemlje. Čovek ima utisak. ponekad da uvek · iznova sreće istu zgradu ili istu grupu zgrada. Isto tako mogli bismo već da se pitamo kako da se odbranimo od ovog bezličnog projektovanja, ko· je ustvari ukida osećanje odgovorno= sti, dopušta sve moguće prestupe. | Teško je, međutim, biti ravnodušan. Još smo iz detinjstva poneli neku nejasnu i jaku vezanost za lepotu naših predela, za njihove celine. Pejzaž kao "da kondezuje ponekad i sadašnjost i . prošlost. Naša je istorija tako još Uu'vek živa u ponekim pejzažima. Nau- čili smo čak da ponešto, kroz njih, sagledavamo i od naše budućnosti. Ono „što čini najveću vrednost naših pej-
_ zaža nije samo njihova slikovitost, već to pre svega ono što živi u njima,
rekao bih možda čak njihova bu m a-
na vrednost, vrednost koju ima-'
"ju za čoveka i koju im daje čovek. | Posma*rao sam toliko pula dinarske kuće u pejzažu, one superpohira~
ne geometriske forme, jed : : mimikrične, kuće koje su se pokrile
bojama i formama pejzaža '— pritaji- ·
„le su se u pejzažu. Cini mi se da čak i sama iskonska | l i tuce nosi nešto od sudbibe i istorije
"čoveka i njegove borbe za održanje.
Koliko pejzaž sa ovom arhitekturom, koja je tako sjajna u pejzažu, neraž-
„dvojiva, identična sa njim, kondežuje,
ljudskog; koliko je svaki pejzaž OČO*večen i onda kad se čovek u njemu -i neoseća neposredno.
Bilo bi dobro da,postavimo pila„nje, da li se sme dopustiti neprom1i-
·šljeno, nesmišljeno, uništavanje njiho-
vih celina. Hoćemo li onu rđavu mo-
- dernu arhitekturu koja, nažalost, pre·ovlađuje kod naš, primiti onakvu ka_ „kva jeste, otvoriti joj put u naš pejoj naše peJzaže, podim ćudima bez mašte, nim dimenzijama bez liko je. međutim, taporazumu, u. terodnom arh predela, onom završenih i ustaljenih formi, samoniklom arhitekturom, xlO-, i ćemo da arhitekturu u našim pejzažima, arhitlekturu' " koja raste i živi na tlu, skoro. kao: 7?) biljka onda će ova prirodna, arhitekK-.
x zaž, prepustiti j „Vrgnuti se njen „ njenim nezgrap prave snage? Ko „kva arhitektura u nes „škoj disonanci sa pri "'hitekturom naši arhitekturom
gičnom i bogatom. Ako ho ~ odredimo jednu novu pravu
,
a ha.
· menti pejzaža, pri se, razdvajaju, bež . punctum«,
nostavne i,
lepola ove arhitek-
– tura biti riznica istinitih formi i du-
| Ova"arhitektura ponikla je sa tla j“ ~ 4 vezana,je za'tle i za pejzaž: hiljada, ma niti. Elementi arhitekture i.ele-. prožimaju se, sustižu. e »punctum contra } tako sjajno i začuđujuće, da čovek mora da, sevupita, koji" sU. ti - skriveni zakoni koje je ova, arhitek-, _ tura uspela đa ovabloti. Ona ingenio-
Bogdan BOGDANOVIĆ OI Da i. UVOD U JEDNU DISKU : O ARHITEK TURI I O. PEJZ.
zno pronađe ravnotežu, pravu ravno=
'težu između pejzaža i arhitekture, elemenata pejzaža i elemenata arhi- .
tekture, jednih prema drugima, onil korelativnih elemenata koji su nesumnjivo međusobno zavisni. Ova arhi-. tektura sjajno uravnoteži i poveže vidike pejzaža i volumene arhitekturey svetlost pejzaža i boje arhitekture, prirodu tla, koja preovlađuje u peJjzažu i materijal kojim se gradi. To je arhitektura u punom smislu reči nastala u pejžažu — čovek bi bio sklon
da pretpostavi da je nastala sa samim”
pejzažom, da je tu od iskoni — arhitektura u punom smislu reči nadahnuta pejzažem. m '
'Koliko mnogo za praktičnu kompoziciju u pejzažu, za sinhronizaciju
arhitekture u pejzažu može arhitekt
da nauči od ove arhitekture! Naučimo kako se mogu sjajno da odrede osnovne mase, zapremine arhitekture u prostoru, u prostranstvu, »pod kapom nebeskom«. Izgleda da pejzažu širokih, beskrajnih vidika odgova– ra arhitektonska forma reskih, otsečnih, jakih masa. Pejzažu nemirne topografije, kratkih iznenadnih „vizura, pejzažu koji na neki način obiluje iznenađenjima, odgovara, baš naprot!v nervna, više pokrenuta arhitektura potrebne su slobodnije i razuđene mase. Teško je danas naći savremenog arhitekta koji ume. svoju arhitekturu ovako da sažme u prostoru. Ova arhitektura, međutim, kao da je i sama produkcija vizuelnih i kolorištičnin odnosa u pejzažu. Ona nas uči kako da fosmu postavimo pod svetlost, može da nas nauči kako arhitektura »zvoni pod suncem«. Jaka, plaha sve-
· Arhitektura „karstnoga ilost, svetlost koja se, kao, naprimer,
u Dalmaciji, odbija od velikog karst- ”
nog zida planina, svetlost koja intenzifikuje do neverovatnog svaku boju, pa čak i svaki trag boje — rađa u ovoj arhitekturi mirne i pastelne boje, koje u plamenom kovitlacu svetlosti dolaze do svog punog, rekao bih skoro, belog usijanja. Naprotiv, pejzaž prigušene, difuzne svetlosti, izgleda da traži minucioznu igru materijala i boja, sa, ponekad. vrlo jakim kolorističnim akcentima.
'Koliko tek bogatstvo obrade i primene materijala možemo da otkrijemo kod ove arhitekture, koliko načina da se materijalom, kroz materijal, arhivektura veže za “le, da se postavi na tlu. čak da se izdiferencira do izvesne mere, ali ipak da ne izneveri sredinu i da se ne odrodi. Ponekad Je prosto čudno do koje mere ovakva'arhitelktura rođena .u pejzažu ne. može da bude drukčija do: uvek odlična. Nju ne treba uklapati u peizaž, sinhronizovati je sa pejzažom, ora ida ad} sa najboljom arhitekturom našeg, vremena — naprotiv, ona ič samo tle sama je pejzaž.
ıPred ovom izvornim, ~ autentičnim , vrednostima, njenom snagom, moramo:.da se upitamc i,da li bi.-možda,
bilo moguće" zamisliti. i jednu 'savre-
menu, u.ovom shkučdju zaista modernu
'athitekturu»koja"bi na svoj način bila
vezana za.tle, jednu, našu današnju
arhitekturu tla, arhitekturu , koja: bi., ' umela da.se podredi.logici i:celini na-
ših ·Bejzaža?/” qragrNc raji MMI N iSavremenij gradski arhjtekt ne·po-
| zhaje:i he ošeća dovoljno pejzaž. Pri: rodno je'da onaj koji,živi u. pejzažu.. seća i poznaje,
ustvari mnogo. bolje. o
sve njegove . karakteri!
" odlike· lokalnog klimata u neposred-
Rao.što seto: „ -Ostavljajući inače
arhitekturom, njenim ., plastičnim. “ ; ičajena. i, ušavršena
..u - pejzažu Teoriski
stike, sve one ,
BEOGRAD. 16 AVGUST 195) GOD —
nom, egzaktnom smislu
prenosnom; spiriau
Gradski arhitekt vi
što, pa samim tim. i neubedijivo tu-
kuje prirodnim: materijalima, mateni-
jalima koje nalaži-na”.licu. mesta, u
pejzažu. Trebalo bi mu.svakako mno-
“go više poznavanja, i osećanja materijala, a isto tako-malo više: slobode i
malo više imaginacije kad se odluči
da barata ovim maferijalom. Bar ono~
„liko. imaginacije „koliko imaju pone'ikad*tamošnji majstori. ı e Ustvari „primena lokalnih materija-
la najbolje vezuje arhitekturu za tle,
najbolje je: postavlja, određuje i šaži-
·ma u pejzažu. Danas treba da se bori · za znalačku.i,sistematsku · primenu
esmelo:neve-
“lokalnih materijala u arhitekturi... ·
vaj je način rada, izmedu ostalog, i 'ekonomičniji, dakle i neposredniji i jednostavniji — prirodniji. Primena lokalnih materijala, vešta. i raznovrsna, uticala bi i na lokalne majstore da usavršavaju njihovu dragocenu Veštinu, koja se .i' to sjaJmo, 1026 HODpO=sredno da primeni u savremenoj ar= hitekturi. Neposredna saradnja ovakvih lokalnih majstora, njihov, autentični, »folklor« koji bi, uneli u savremenu arhitekturu -u" pejzažu bio bi svakako dragocen; Za mene je ideja dobre, moderne arhitekture · sasvim spojiva sa primenomy:na licu mesta, izvorne .tehnike.,lokalnih majstora, koji i te kako mogu da pomognu ji da pouče savremenog arhitekta. i · Međutim, danas valja razmisliti ka| ko da zaštitimo i same ove, majstore od uticaja rđave gradske arhitekture. Ukus je njihov kao po pravilu sigurniji ukoliko su dalje, od: grada. Mo-
tla (Prastara crkvica Sv. Ivana na Lopudu
žda je to na neki način u prirodi stvari. Od građa oni učd savremenije *ehnike zidanja. Tehnike. koje su u stvani za njih mrtve i koje ne mogu da osete onako kao što osećaju švoj materijal. Sem toga, rđave navike ar-– hitekta i nezgrapne Torme moderne arhitekture prelaze nažalost i na njih. Oni postepeno gube svoj osnovni urođeni ukus za dobru arhitektonsku formu u nenarušenoj celovitoj prirodi. Danas,.dakle, nije samo problem kako da sprečimo rđavu gradsku arhitekturu da prodre u pejzaž, već je isto tako problem i to kako da še ova živa samonikla arhitektura 'očuva i za. Štiti. t
rakteristike naših, arhitektura, koje
“su tako raznovrsne, tako prebogate, ~
da zaštitimo i obezbedimo? Zar nije
moguće da sa izvešne regione tiaše zemlje zakonskim' putem prostudiramo .
. zaštitu lokalnih _mačina, trebe lokalnih,'mater
mu slobodu? Zar, „ničkih, ne bismo m „neku vrstu estetski naprimer. u pojedihi: cifičnu i, prolinjenu: | nih.materijala..u obra :; potisnuti, nčuku i tiv! bu betona, Belen je'izvanreda lektonski materijalu ruka!
30 Posebno je:p ottebe.b pe mioglo 'bb4đa;zamisli. da, uz izvanrednu? veštinu .i
ap deluje "dabro u pejzažu. Među“ihi, · još uvek,se,može. “izvešnu skepsu,' '
VoryM
ı s
748
Zar nije. moguće ove regionalne ka-,.
0 mjuć paži · skrupule. arhitekta, bčtonska.građevi“
zadržati. bravo ina, ||, ı
CENA 15·DINARA
seaeseva agesu BopoopopnneDOD06000PO0PBGVOGS500GDODObOeDeOPaBOpPB9000DBOBO0DO0D0000900000000%0R8DEBOO0000D0000DeOOV ODO.
eoBeeekobeeeePOE
. Ljudi iz našeg sela, kad iz rata dođu na »urlab«, iskupe se ponekad na tratini iznad Milakova gumna, "pa u šali i smijehu bacaju se potrbuške po zemlji i stalno še izmjenjuju: jedan liježe i odiže se drugi mu komanduje, onda onaj prvi uspravi se na noge i preuzme komandu, a ovaj drugi počne da pada i ustaje, To radimo i mi, djeca, samo ja više od svih padam i odižem se, a ostali mi, u jedan glas, komanduju.
— Nider! Auf!
— Nider! Aut!
Dočekujem se na ruke, ali ponekad klonem i nosem poljubim izgaženu zemlju, a oko mene se kikot ' ospe., Tek kad sasvim iznemognem, drugi me zamijeni, ali mi tada ne daju da sa ostalima komandujem onom koji stupi na moje mjesto, nego me otjeraju iz SVOE društva kao da sam šugav ili mi dozvole da samo ćutke gledam šta se radi.
·Sitan sam i žgoljav kao nijedno dijete, pa mogu da. rade sa mnom. što im je volja. A potužiti se nemam kome, jer oca su mi žandari vezali i otjerali "sa prekoračenog urlaba u rat, na Galiciju, a i majku odvedoše s njim, valjda u zatvor, zato što je One Večeri, na njivi iznad kuće, sakrila oca u snoplje, vje:rujućči da ga oni, žandari,· neće pronaći. Ni u kući ja svojoj nijesam, nego kod ovog starog Oste i njegove Ilinke, a oni su, opet, više u selu, na svom poslu, nego kod kuće.
A njihov je posao — kupanje mrtvaca. Time su se njih dvoje bavili i ranije, dok im Je jedinac Rađen bio živ, a kad se Rađen odmetnu od kuće i proljetos, liceni na Uskrs, osvanu mrtav u Vilića jaruzi, s njedrima punim nekakvih zelenkastih gljiva, sva njihova briga samo na mrtve' prijeđe.
Zatim udari u narod i ova trbušna boleština i smrt krenu od kuće do kuće, kao pop kad vodicu sveti, pa starac i baba i ne stižu da svakog pokojnika na onaj svijet oprana i čista pošalju. Ponekad se uve-
če i ne vrate kuči, pa ja sam prenoćim': na. slami kod ·
furune, pokriven ponjavom i preko glave, da vještica ne bi iz tame na čelo mi pala i krv. posisala. Oste kupa muškarce, Ilinka žene, ali uvijek se muko. gledaju, kao da. jedno drugom kruh iz ruku · otimaju, Nađu li se uveče trijezni u kući, oni ćute kao da usta. nemaju, ali malo je večeri kad iz njih „rakija ne udara i kad oni s mirom odu na spavanje. Oste bi *o još i, mogao, ali Ilinka bi se ucrvljala kad se: o njega ne bi očešala. i — Toliki narod ti okupa, a jesi li se ikad zapivo ko će tebe okupati? — Meni ni živom kupanje ne treba, a mrtvom · pogotovu. A fi se i sad gizdiš i držiš do sebe, pa vidi
” kako će s tobom biti,
— Rano je meni da na "o mislim.
Pa bi ućutala i onda se kao dosjetila:
0 — Ja -ću njega okupati! Kantu vrele vode, pa pljus s jedne s“rane, pljus s druge — nazdravlje, stari!
. — Vo imja stvore pogani!
Ne prestajući da se krsi, Oste bi usred takvog razgovora skočio s klupe na kojoj je, uvrh kuće, obično sjedio, pa r-.o u kukuruzanu, gdje e ljeti spavan. "Tu je lakše vrućinu podn9sio, jer zidovi kukuruzane napravljeni su od razmaknutih hrastovih letVica kroz koje ga noćnik-svježinom zapljuskuje. Osim toga, on je u kukuruzani već u zoru mogao da čuje s koje strane sela jauk i kuknjava dolaze, pa bi se zarana opremio i olperjao za svojim poslom.
Za njim, na vra:ma kukuruzane, ostajao je zaključan katanac, jer Oste je unutra, u burencetu pokrivenom četvrtastom krpom od kostrijeti, držao rakiju koju je iz sela u flašama donosio. Uveče, kad salijeva. rakiju u burence, pozivao je mene da se nađem kraj njega i uvek me isto pitao:
| — Čuješ li kako miriši? Ko je izmisli, porod, mu se posvetio!
U jednoj flaši ostavio bi rakije i, onako u mraku, počeo pili, držeći mene na krilu. Pio je i pušio na lulu dugo ćuteći, a onda bi progovotio, i to uvijek s onima koje je toga dana okupao i na groblje ispratio, Obraćao im se po imenu i svakog posebno učio kako će se pred Bogom braniti i pravdati svoje ovozemaljske grijehe i prestupljenija. |
— 'Ti, brate Ilija, reci za tuču u Klancu da je ono sitnica bila spram ovoga što se na Galiciji i Tirolu danas radi Nek se Stari malo više odozgo nagne i „ovo pogleda, neće mu škoditi... A ti, kume Lazo, što si mnogo psov'o i skid'o svece s nebesa, pitaj Starog kako je njemu bilo kad je jedinca sina izgubio. Još je njegov sin poslije tri đana na nebo uskrm', a tvoj, bome, u zemlji ostade, k'o i moj... rek'o bi" i tebi nešto, brate Gvozdene, ali tvojoj naravi ne koristi ništa govoriti. Ti ćeš se sa svima gore odma” posvađati, znam ja tebe. b i
Zrikavci pjevuše oko. kukuruzane, kroz letvice nas gleda mjesec, a Osti jezik 'zapinje i lula zalađu'je. Podigne flašu i mućne 'je, ali ne nagne, nego nastavi: ' , ; i
— Zamalo, Nikola, da tebe, zaboravim: jest da si
· tuđe tele znao ovnoć da uvedeš u svoju štalu, ali neo)'pred Slarim da se pokunjiš i zamucaš k'o najkrivac, jer ni Stari nije sve pametno radio. Dounce”i vodu Wtvorio — to treba i travki „Što će" njemu. ove boleštine što satiru
jemu zatim bilo? Pa što je on ovu ašto Ona" 'oda| po zemlji?e•Zar ona · a šuri!Nijesam ja. krče, nego čovjek, ej, Ni| a;!čuješi li ·ti mene? , 0 |
pt „Aatim, bi!'sevu mene zagledao:
M O Spava til se,. a? 'Leži'' noćas sa mnom, biće ti „ljepše. n
d ego: tamo-u kući, s onom zvizguljom.
O Legdemo zajedno i zadugo, ne možemo da zaspi: mo. OQste'ječi i krklja»kao da se guši, a meni se čini 'da Se»neko: šunja” oko“ kukuruzane, čak bih rekao da
; U "disanje čujem.»To može biti samo onaj bradati „Mate"za/'kdBa" kažu da hvata po selu djecu, trpa ih. yu svoju. t6rbu
roJu.l 'odnosi nekud syojim ludim putevima. eće"menaxOste dati;'ja mjemu uveče donosim iz kuće, vahio: a 'kdkuluzanu, žetavicuU da zapali lulu, a. da; :: Dai Marko/me”" obije katanac na ovim vratima, ” damu. rakiju ne“popije, - |
| |. — Pedo, jesi li ti' jači od Mate?
| — :Koga: Mate? (tt: "| — Onog,"bradatog. | iv LU cĆ
| 5 M M 'M4AMAJA M |
Vie
Milivoje
RL TT TT TT TT TITO OT TTT OI III III OI IIIIIIIIIIIIIIIII] seoovoseRebeePe99“eBPBP9 POO
Gojko BANOVIĆ
(stine novolje
Oca i sina: — nečastiva! Sebi ruke,
00000000800000000000000000%000000P0860090000090000099600080000000 0 0000 9000 000000 Oe Vogo 0000 Be ago eBa 0988 03V,
Nikolajević: SA PLAŽE
e
— Spavaj!
Zažmurim, ali ništa od sna: vidim Matu kako je skinuo svoju staru dugačku torbu i liraži mene oko kukuruzane.
— A šta on nosi u svojoj torbi? — pitam šapatom
Ostu. | — Sto mu svijet udijelt: malo ječma, koje jaje,
k'o i ostali prosjaci. Spavaj, kad *i kažem!
Stežem očne kapke, ali — uzalud.
— A đe Mate spava?
— Ćuti!
Sjutradan, starac opet odlazi u selo, a ja među djecu. i
— Nider! Auf!
— Nide!! Auf!
Ljeto je odmicalo i ja sve češće spavao sa Ostom u kukuruzani. Volio me stari, a i ja njega, utoliko više što Ilinka nije ni mene trpila. Pruži mi uveče komadić kukuruzna hljeba, donesena iz sela, a ona bradavica ispod lijevog joj uva pokrene se i pogled zelenih očiju ne silazi s onog što mi ona daje.
— Uzmi, i mati ti je tuđe voljela!
Primim hljeb i žurno izlazim iz kuće da bih ga pred zaključanom kukuruzanom, šćućuren uz ogradu, više izmrvio nego pojeo, i plačem prigušeno, da me Tlinka ne bi čula. Ako trijezan stigne iz sela, Oste me sasluša i samo hukne nekoliko puta, a ako je već pijan, on odmah počne da viče i pesnicom da udara u les“vice iznad onog burenceta.
— Nećeš me šuriti. nemoj misliti! Prije ćeš ti od svog jeda i zloće otegnuti papke, nego ja!"
Zatim bi potegao rakije iz flaše i kroz nos, tiho, otpjevao: .
Mutna Una, mutna Una, podigla se buna.
Pa opet:
— Nijesam ja krmče da ti mene šuriš!
Jedne večeri, dok je on tako naizmjenice lupao i pjevao, Ilinka preko običaja ispade iz kuće i stvori se pred kukuruzanom. Pokuša da otvori vrata, ali videći da su iznutra zaključana, pođe duž kukuruzane i stade pravo prema nama dvojici,
— Zaveži! Žandare ću dovesti da ti sude! — za? sikta ona kroz letvice, . — A ja ću tebi zeleni kader! — dunu Oste na nju.
— Žandare! — Zeleni kader! Ućutavši, Ilinka još malo kućnim vratima, a Oste nastavi: Mutna Una, mutna Una, podigla se buna.
postaja i —., zalupi
Znao sam tu pjesmu od ranije i pjevao sam je sa djecom po sokaku, ali kad god bi nas moja mati čula, prilazila je ogradi i prstom nam prijetila: »Cutite, čuće vas žandari!« Jer to je bila pjesma one Vvojske što je utekla iz rata, napravila sebi bajte po šumama, pa caru Karlu poručuje da će mu Beč zapaliti, a njega i njegovu Zitu vezati i na lancu VO• diti po svoj Bosni ı ravnome Srijemu.
— Ćuti, đedo, žandari će te čuti! — ponavljam Osti majčine riječi, i pripijam se Uz njegovo koljeno. A on me miluje po ošišanoj glavi i rakijavim dahom duva mi u lice:
— Čuj, dragosti moja: ja se više nikoga ne bojim, Naša vlada dolazi, ja je već svojim okom Vidim, a +i Ćeš. njezinu pogaču jesti i vodu piti dok te bude. Sa srećom, dragosti moja!
Kad je trijezan bio, stari o toj vladi nije BOVOrio, niti je onu pjesmu o mutnoj Uni pjevao. Samo tako, kad se posmćući vraća iz Sela ili tu, u kukuvuzani, prigrli flašu, on se otapao i junačio, spreman na sve. Jednom, u sumrak, dogega nisput, ispe se na prijelaz i bubnu se pesnicom u prsi:
— Bvo mene, evo zelenog kadera! Cara ne priznajem, do ženske pameti nimalo ne držim.
Utom, iza kokošinjca, iskrsnu Ilinka mašući okratkim komadom drveta kojim sam se ja bacao za ko- . košima Do avliji.
— Ko si ti? Koga ti ne priznaješ? — izbeči ona. oči na Ostu.
Starac hljede da natraške skoči, na put, ali se omače tako da mu noge ostaše s one strane prijelaza, a gornji dio tijela prevjesi se ovamo preko ograde. Šubara mu spade s glave i bijeli, uvijek · oprani prsti ukstiše se iznad golog poiljka. Leđa su mu bila zaštićena torbom u kojoj je donosio flaše s rakijom. — Ko si i? Koga ti ne priznajes? — zašišta opet ona držeći ono drvo iznad gole i sijede Ostine glave. — Iljo, svoji smo mi! Nemoj! — molio je on, ona-” ko presamićen preko ograde, s rukama na potiljku.
Mičući onom bradavicom, što je vazda bio znak njezinog bijesa, ona ipak ne udari Ostu, nego Ono drvo turi pod pazuho, sagnu se i izvuče iz Ostine torbe dvije flaše začepljene smotuljcima zelenog lišća, pa preko avlije otpiri u kuću. Starac podiže šubaru, uspravi se i glavom mi pokaza da krenem za njim, u kukuruzanu.
— Viđe li ti ovo, dragosti moja? Ne smjedđde kuja ni da me barne — zna ona da bi joj zeleni kader glave došo, k'o što će i caru Karlu doći.
Mutna Una, mutna Una, podigla“ se buna.
Toga ljeta, Oste je zelenim kaderom prijetio Ilinki; Pane Kusonjić — onom apotekaru što mu je ženi, mjesto lijeka protiv žigova u krstima, dao nekakvu vodu koja toliko nadima i bruka jadnu Danicu da ona nikud iz kuće ne smije; a stari Teodor Bucalo — svojoj krmači i snaji Mariji.
Odgurliče Teodorova krmača u nečiju baštu ili kukuruze, gdje sikira ima pravo da joj sudi, pa Teodor iziđe gore kod onog jablana više svoje kuće i satra se vabeći i kunući:
— Tpr-tpr-tpr, dabogda se na ražnju zelenog ka-
dera pekla!
Teodor je udovac, a ni s djecom nije srećan: od tri udate kćeri nijedna ne mari za njega, stariji sin poginuo davno kod crkve, u tuči oko nekakve cure, a ovaj mlađi ima sušicu, pa samo kašljuca oko kuće i sklanja se s puta žemi Mariji, koja toliko mahnita i viče po avliji da se i ovamo, da Ostine kuće, sve
(Nastavak na 2 strani)
gegen eee vee eee GBOB ee ee 99969 999999 eegee aepene ea R9ROO.
.