Književne novine

po. :.

"O y WB

„e kae

WO KRECU |P Ia JANA

| pno, doduše, na

STRANA 2

BORISLAV MIHAJLOVIĆ: U vrtoglavoj sunčanici svojih metođol0ških raspravljanja naša današnja Književnost, i inače lakomislena, površna i zaboravna, zaboravila je đa prevariti sebe znači neprevariti druge. Gledam nešto danas Ove seoske mladiće, svijoš koračaju široko, u rTasko= rak, šeljački; radničko odelo nose samo za parađu, ili predveče za igranku, čuvaju ga za 0abore, inače toržestvuje gunjče i opanak, a široka, z»depasta šaka več radi sa motomim kranom, o zvezđama da i ne govorimo. Spomeni samo pred nekim od njih Jupitera, svetlosnu godinu, đa vidiš kako široko otvori usta i sluša. Užasno vole astronomiju. Direktno možeš da opipaš, čak i ovako izletničkom opservacijom kao što je naša, kako cveta fenomen — primitivan čovek zakucao, malo tvrđo i nezgravrata civilizacije, prvi put stao, još Rkaljiavom nogom, na prostirku kulture. I Zar nije nemoguća, gotovo komična situacija: Naša književnost umesto đa bar fiksira taj problem ...

DOBRICA ĆOSIĆ: Da ga kiksira, misliš.

MIHAJLOVIĆ: Pa i da ga kKkiksiumesto što se, uplašena svojim

ra iučerašnjim strahom „od »kiča« i »prominc]« — romantike, navezla na

tanku buru svoje čaše i penuša u bici oko fermi pomoću kojih će ona navodno, rrestati da bude primitivna, i obući se Do novoj, pametnijoj mođi.

De, đobro, znam i ja da je izgradnja jedne fabrike pre tehnološki problem, da je prednapregnuti beton stručna tema za tehnički fakultet, da ljudi sa gradilišta mogu biti sociološka i politička tema, a ne moraju biti literarna, ali đuh koji vlada tu, visok napon psiholoških emocija, taj hiljadoruki ratnički konglomerat svesti, polusvesti, i besvesti jedna je od najmoćnijih nijansi na boji naših dana. I ne samo to. Stotine psiholoških i materijalnih stanja našeg Vvremena apsoluino su ostala nezahva– ćena Mnjiževnim interesom i obradom. Ako izraz savremenost shvatimo u bukvalnom smislu (a ako doslovnost pojednostavljuje, onda to ovoga puta dobro čini), u tom slučaju mi uopšte nemamo savremene literature. Imamo od nje jedino verbal–ne intencije. Ko od naših književnika opisuje danas? Svi književni listovi i časopisi puni su reči o savremenosti u književnosti. a tematika im je liže ili dalje istoriska. Kad već neko zađe u naše dane, onda to, po pravilu, čini gledajući iz privatnog ugla OvO, možda, najmanje privatno vreme naše istorije. Ne mora. danas — tema:·biti gradilište, seoska radna zadruga, radnički savet itd. (msda ne vidim razloga zašto i oni, i baš oni, ne bi to bili), ali ko je progovorio kod nas u književnosti o današnjim radostima, očajanjima, ushićenjima, rastu i padđovima ljudi, psihološkim „stanjima, samoubistvima ako hoćete, ali današnjim, jednom rečju, ko je progovorio o ljudima koji žive i umiru u hiljadudevestočetrdesetšestoj ili pedešetprvoj? Za mene nema savremene literature kao celine dok u njoj nema aktuelne literature, dok ona nema dela koja su zabola svoje književne sonde u sokove naših dana — a gotovo da je indiferentno da li će to biti ostvareno razglobljenim postupkom istančanme psihologije. krutom linijom epske uprošćenosti, svesnom eliminacijom incidentarnog, pesničkom transpozicijom, svejedno čime. Nikada, ni u jednom trenutku — od Dositeja do juče — na-– ša književnost nije bila lišena savremene aktuelne tematike. Ali kako su analogije sa našom književnošću, izgleda,' devalvirane, moraću mada nerado, đa pribegnem dolrumentaciji pomoću dva tri pisca koj: su baš danas kod nas na modnom glasu ili u glasnoj modi: Marsel Prust je opisivao — sve jedno kako, svejedno čime ali svoje društvo. Gospođa Delovej Virdžinije Vulf je dama iz Visokog engleskog drutšva njenog vremebha,

OSKAR DAVIČO: Jedne od savremenosti... MIHAJLOVIĆ: A od koje su savremenosti nepostojeći junaci naše savremene literature? ... Umesto metodološke diskusije: Mođerno-konzerva-– tivno, — a ta diskusija je kod nas u krajnjoj liniji zastareo i prevaziđem formalistički spor, zar nije već jednom vreme da se istakne osnovni problem: ŠTA?

DAVIČO: Mihajlović bi mogao da brani svoje zaključke i kad ne bi svodio literaturu na prozu, a savremenost na aktuelnost, Sužavajući hoti-,

mično i uslovno te pojmove, on se i

nehotice dotiče zloupotrebljavanih esštetskih pretpostavki koje kod nas nisu mogle da uzmu maba ni u doba njihove koniunkture., Danas je život ovđe praktično obračunao sa provincijalizmom premiranja pređ lokalnom bojom i ođuševljavanja ralicom etnografskih motiva. Otišlo se dalje od

folklora i na selu, gde šajak | opanak.

gube tle zajedno s birokratskom tašnom i mašnom. Pisati đanas o čoveku, znači pisati o stvarnosti ove revolucije jedinstvene od Ljubljane do Skoplja. No revolucija je proces i tog trenutka i sad, a njeni pređratni organizatori, njeni ratnici, kao i današnji njeni radnici, iako su Slični u osnovnom. javljaju se kao najrazličitiji tipovi heroja, pa mislim da je heroj sa svim svojim prividnim linearnostima, ali i priviđdnim meandrama nerazrešivih labirinata, ono što je od bitnog interesa»za našu književnost. I ne samo danas. Ali danas neminovnije no pre. Zato i stavljam ove prigovore Mihajlovićevim tezama o aktuelnosti. Jer aktuelnost u očiglednom otkazu lrod nekih savremenih pisaca nije načela

prevashodnu savremenost njihove poruke. Zašto?

Zato što se herojstvo savremenosti ne iscrpljuje okvirom dela, motivom koji je ponekad element isključivo spoljni i slučajni kao leti košulja. Savremenost je u trajnom ukusu života kod nas, u večno drugim nijansama preziranja smrti, u razmahu podviga, u ponosnom osećanju šebe kao ličnosti, ali i u unutrašnjem saznanju neraskidivosti veza sa zajednicom kojoj se pripada. Primer?

Krleža.

Onima koji đanas imaju tek dvađeset godina, njegovi motivi mogu izgledati neaktuelni. Ali ko je od naših pisaca bez obzira na teme, i bez obzira da li je reč o afirmaciji, sumnji ili poricanju intenzivnije rekao već 1920 vehementnost našeg „slobodoljublja, lucidnost jedne revoltirane emocije? Magistralno operišući gnevom, humorom, potsmehom, prezirom i nežnošću, on je skalpirao hiljadugođišnje laži, razbio grafite usporavajućih mitova i izrazio erupciju pravde u stvarnosti pre no što je ona postala stvarnost. Ako je po nekim braniocima pogođenih njegova vizija sveta u agoniji, bila nepravedna prema tim istoriskim osuđenicima ,ona je jedino takva mo rala da bude i takva bila nužna. »Deformacije« gledanja preko gajke jesu objektivni vidik onih koji će jurišati u ime progresa na ofpore u svetu i ta istinitost ne znači samo moralno opravđanje borca, nego i svakog napretka. Postoji neizbežna, fatalna srodnošt između stila jugoslovenske revolucije i Krležine vulkanske neodoljivosti. Klima njegove rečenice i kad je reč o borcima koji je nisu znali, javlja se kao njihova klima i održava se pod ovim podnebljem kao vera kolena koja i danas nose revoluciju.

Primer je i suviše evidentan? U redu. Pozvaću se na motivski sasvim istoriskog ,pa ipak savremenog Andrića.

Ako su Krležine »deformacije« doprinele formiranju novih ljudi, i ako su izrazile prostore urbaniziranog čoveka, Andrić je doneo sudbinski kon= tinuilet i seljačku upornost nacije vekovima obuzete borbom za održanje na ovim istoriskim gudurama, na O-

„vim grudobranima čija je misija od-

brana sopstvene čovečnosti. Osporiti savremenost Andriću značilo bi lišiti revoluciju jedne njene komponente i dovesti sebe u položaj sa koga se ona ne može da sagleda, ni potpuno razume. Pišući o »ćupriji« na kojoj su nizami, janičari i šuckori vršili pogubljenja, Andrić je otkrivao osećanje smrti našeg davnog sveta, ali i svedočio o Banšici i Jajinoima, o kontinuitetu zversiva i kontinuitetu junaštva strpljivog, uverenog u pobedu. Književnost nije od juče i njenim nazonima ka uopštavanju i sažimanju u sliku cpire se i sređena prošlost, a ne samo prostorno rasturena i misaono haolična i nesažeta aktuelnost. To razume se nije razlog protiv nie. Ali ni za nju. Ja međutim, želim aktuelnu literaturu. Samo sam protiv kratkovidih apsolulizacija koje ukidaju kontinuitet, protiv toga da se ovaj đan samo zato što je ovaj, digne iznađ svih ostalih. I juče i prekjuče se s danima moglo činiti isto. I činilo i kad se nije imalo prava. Ali pisci znaju da i u jučerašnjim mofivima pulsira živa žila savremenosti. T da je u aktuelnim nema uvek, iako su ovi dani zapljuskivani krvotokom fraianja, bogatije no ijedni pre njih, ali ima i danas živih mrtvaca. U svakoj aktuelnosti trajno je samo ono što je goni napred. Što je savremeno, Ko bude obrađivao njene nedovršene molive, moraće da ih dovrši kao i onaj koji

zahvata u istoriske. otkrivajući u nji-

ma znake jednakosti sa sulrašniicom. Ona je faktor koji prevazilazi i aktuelnost, jer je čini: revolucionarno herojstvo. Opštejugoslovenski motiv, Ali kad je reč o ovom narodu, njegove aktuelne forme herojstva ne poriču one ranije. Ma koji rat ili mir za nas je uvek bio i ista pobeđa nađ istorijskom smrću. A koji rat nije bio i naš rat za taj mir? Savremenost je to naša i ona je. ako se može šta zahtevati od književnosti, jedini zahtev koji joj oprezno treba postavljati. MIHAJLOVIĆ: Ali zašto je ta naša savremenost jeđino istoriska?

DAVIČO: Zašto bi bila istoriska? U ovom elanu stvaralaštva pred nama, čini mi se, đa svi prepoznajemo Dprodužene juriše bombaša, hrabrost adaptiranu na »mirnodđopsku proizvod-

. nju«.

No neću se vračati na to, žurim du se opet ne složim s Mihajlovićem, koji je ranije stavio u sumnju potrebu diskusije, Mislim da one ne moraju biti formalističke tlapnje i kad se spori o formi. Zasad one jesu nešto mnogo gore. Čitajući neke od njih, dobija se utisak đa manje proverayaju vrednost 8švojih misli u borbi * mislima protivnika, a više »nosivost« šlobođe pisanja, opterećujući je Dritom balastima insinuacija i uvređa. Na stranu — misaona praznina koja s jednog ugla teniskog terena leti na đrugi. s prljavom gužvom hartije mesto lopte, uvek nađ otvorenom neknjiževnom mrežom.

Borba mišljenja je nužna, ali đefioilentnost misli ne nađokmađuje se ni surovošću, ni meukusom polemika u kojima se ponavljaju uvek iste po-

Peli smo se strminom da pogledamo Yezervoar ma gradili vor je brzo i neosetno skrenuo ka litevaturi. Ipak znali smo, ose ćali smo gde smo i tok misli se spontano kretao u krugu pitanja, damo wijednoj književnoj grupi, ni svojoj mi tuđoj, i oštro še razlikujemo u svojim shvatanjima, Ali mi nismo mi »četvorica u džipu«, Jedmo staovno smo došli da pogledamo ovu buduću sadašnjost prijateljKad smo završili razgovor, učinilo nam se da, možda, me bi bilo sasvim, I evo ga ovde onakvog kako smo ga rekonstruisali u sećanju,

savremene književnosti. Nas četvorica me bYipa

ski smo razgovarali ma kosoj strmini mad, gradilištem, neinteresantno da ga zapišemo i objavimo,

luistine o »konzervativizmu« ili »modernizmu«. Teoretski su to u svetu (pa

i kod nas) adaktirani problemi još pre

· skoro pola veka i oni su nepotrebni i

realnosti i delima koja mogu logično da u njoj egzistiraju. U pustoši naše esejistike tek tu i tamo — #Yponeki džbun, koji pretstavlja napor da se prodre u smisao, problem i viziju sveta koju umetnik pruža ljudima. Nedostaju ozbiljne analize stvaralaštva pisaca čiji je opus završen, akamoli onih u toku. To je praznina koja mori i čitaoce i pisce i većinu polemičara u »lerlaufu«. Možda ne bi bilo rđavo kad bi bar prozaisti i pesnici pokušali da je popune, vodeći neku vrstu brodske knjige dela koja pišu i tako sami pomogli čitaocima da s razumevanjem prime ponuđeni dar. Ustvari pitanje realizma nije problem piscu, jer je svaki od njih istinoljubiv u prirodđnoj želji da izrazi što maksimalnije stvarnost. Problem je samo kako doći do tih maksimalnih intenziteta, problem je metoda, problem je adabptira– nja i menjanja svih postojećih dosad metođa prema ovoj stvarnosti koja još takva nigde nikad nije postojala.

Jer živi čovek nije nikad apstraktan čovek. Njegove osobine, istoriske ili ne ,njegov lemperament, vrline njegove svesti, njene kosše i ogranci, vrhovi i njegovi dometi preko vrhova, njegova fizička svojstva i efikasnošt, unutrašnja punoća koja ga čini manje ili više neprodornim na spoljne slučajnosti, manja ili veća sklonost fiksacijama, sposobnost da se vine do morala kao strasti itd, i još dalje od toga dalje, sve to rečeno, i ono nerečeno što razlikuje čoveka od čoveka ili ih zajedno određuje i čini srodnim u nacionalnim. klasnim i drugim sudbinski kompaktnim aglomeracijama, ne javljaju se nigde na svetu u odnosima što daju ukus životu koji ispijamo. Književnost uvek humanistička, u krajnjem, implicira čoveka koji nije samo sadržaj ideje o čoveku nego i forma u kojoj se on javlja u čovečanstvu. Prema tome i ova realnost, diskutujući o svojim formama može da doprinese nienom pronalasku i ti će pronalasci nužno biti srodni, ali i različiti od ostalih u ostalom svetu. Inače književna poruka ove sredine neće bifi naš doprinos nama i drugima.

ĆOSIĆ: Jiterarma bublicistika (mislim pod tim na ono što se piše o poeziji i prozi) ne sme se negirati ni istoriski ni sa stanovišta potrebe razvitka naše društvene misli. Oduzimati joj pravo da govori kako...

MIHAJLOVIĆ:... To znači priznavali joj preče pravo da govori ŠTA.

ĆOSIĆ: Naprotiv, to samo znači lišiti je i prava da govori ŠTA. Jer, nekoliko posleratnih godina naša literarna publicistika poslavljala je samo pitanje teme, dakle, ŠTA. Mada mislim, strogo uzev, da je pitanie šta i kako imanentno talentu. Ali, književnost nije solo instrumenat. Književnost je orkestar kao što je i čovek orkestar. Ako postoji zabluda o važnosti funkcije u tom orkestru, onda je ona najverovatnije u kritičarevom Ubeđenju da on treba da bude i da je dirigent orkestra, Dirigent je neophodnost i mogućnost, neophodnost kao imperativ socijalnog bića piščevog, ne, kao imperativ cele ličnosti, a mogućnost je dar, snaga i još nekoliko glagola. Samo kada smo već na prostoru uloge naše literarne publicistike (termin je proizvolian i bez namere da joj oduzme stavralačke kvalitete), onda mislim da bi naša kritika i esejistika, pored ostalog, morala konstruktivnije da leči defektan ukus, da se bori protiv inercije primitivističkog „ukusa, radio — sevdđaliskog ukusa, čijem su razvijanju podjednako doprineli pripoveđači, pesnici i kritičari. Znam, reći čete: taj isti zadatak imaju i pripoveđači, romansijeri i pesnici. Tačno.

MIHAJLOVIĆ: Ta transmisiona funkcija »literarne bpublicistike« | da prenosi književnoj publici poruku umetnosti šta i kako Ireba čitati ima i drugi smer. Da dostavi književnim stvaraocima poruku čitalaca. Poruku dobrih čitalaca, onih koji znaju šta je književnost, U ovom slučaju ta poruka. neće glasiti kako, već šta

eeeveeeeebacevoReedee Pade 6ehpa eee eee 9 PE

:yKy

Đorđe Bošan: IZ SENTE

KNJIŽEVNE NOVINE

tt.

UČESTVUJU: PAVLOVIĆ, MIHAJLOVIĆ, ĆOSIĆ, DAVIČD . o

RAZGOVORI

štu. Dole bod, nogama ležali su »Kablovi«

treba pisati. A ti čitaoci danas su već odmakli od mladđalačkih, poletarskih zabluda osećanja, koje upropašćeno i naivno izgleda odprilike ovako: kad je Pjer ili Žana, onđa je njegov Žživol zanimljiv, a ako je Petar ili Jovanka, o njima može da se čita tek kroz romantični veo bar stogodđišnje prošlosti. Ubeđen sam da onim „drugim transmisionim smerom taj Petar i Jovanka poručuju da oni žive danas i ovde.

Savremenost je za mene, a 1 za dobrog čitaoca Petra i Jovanku, ono što je sa svojim vremenom, ili u njemu, ili malo ispred njega, a ono što je iza, ispod ili pored njega io ne može da buđe, čak i kad bi uspelo da reši sve svoje kako — probleme.

ĆOSIĆ: Savremenost u literaturi nije za mene kategorija vremenskih, kalendarskih pojmova i odnosa. Čini mi se da, osobito u našoj nerazvijenoj literaturi, svaka tema ima ušlova dđa bude literarno savremeho ostvare na i na taj način savremena, ako še posmatra, uzima i realizuje sa stanovišta savremenog čoveka, naravno talentovanog. MIHAJLOVIĆ: To što ti predlažeš i braniš, bila bi, koliko znam prva savremena literatura sastavljena isključivo iz istoriskih romana i pripoveda– ka, Mogućnost da kalendarski neadekvatna tema bude savremena, podrazumeva se i u istoj onoj meri u kojoj je isključeno da jedna savremena književnost buđe potpuno lišena kalenđarski adekvatnih tema. Ja baš na ovom drugom insistiram, mada, razume se, znam za notorne primedbe koje bi se tu dale staviti da ne postoji savremena i nesavremena lileralura, no jeđino dobra ili loša, i znam za onu lemu o jedinstvu sadržine i forme.

MIODRAG PAVLOVIĆ: — Slažem se sa Mihajlovićem u pogledu činjenice da je naša literatura deficitna u pogleđu kalendarski savremene proze. Međutim za mene je to, isto tako, opšta, nolorma činjenica, a nisam Sšiguran da se podvlačenjem tog nedostatka može pomoći da se taj problem uspešno likvidira. Naprotiv, vrlo relko sam nalazio pokušaje da neko objasni otkuda poliče taj nedostatak, koje su njegove psihološke i društvene osnove.

Uporedo s tim pada mi na pamet okolnost da je i bilo književnih dela sa najnovijom tematikom (posleratncm), ali ta su dela po pravilu bila najslabija u celoj književnoj produkciji. iNje li odgovor na oba pitanja sličan ili srodan?

DAVIČO: Odgovor na prvo pitanje dat je postavljanjem drugog. Upitati se zašto je ta literatura tako slaba, znači podrazumevati da je slaba. Ali treba odgovoriti otkuda ta slabost, kad znamo da su akluelne motive Obrađivali i pisci kojima niko ne spori darovitost.

ĆOSIĆ: Ja ću o tome govoriti kasnije: PAVLOVIĆ Jedan od razloga mislim da je to, što se još uvek izvanrednom snagom kao hitnija nameće proznom piscu tematika narodnooslobodilačkog rata, da ona u stvari {ek sada definitivno sazreva u svesti ljudi i pisaca i potiskuje čovekovu preokupaciju dnevnim švakidašnjim motivima, koji možđa irenutno izgledaju manje bogatim, i manje zanimljivim.

S druge strane, konfor i konformizam mislim da se polako potvrđuju kao navika izvesnog broja naših pisaca. Pada mi na pamet i treće objašnjenje, koje može da izgleda smešno, ali za koje bih pristao da še zalažem, Mislim da se među našim književnicima oseća praznina jednog broja generacija koje bi sada trebalo da budu u punoj snazi. Stariji književnici koji vode glavnu reč na sceni zauzeti su proveravanjem i osveiljavanjem prošlosti i to.se donekle od njih i zahteva. Mladi su nedorasli prozi, srednje generacije nema, a njoj je uglavnom upućen ovaj prekor.

MIHAJLOVIĆ: Pavlovićeva objaŠnjenja mi se čine sva tačna, ali periferiska. Meni izgleda da je centralno bilo ovo: nasukali smo se bili na

ebe..... agkeeonegeeveBBeRe gee eee eee

SuvetozaYeba. Razgo-

“e

plitak sprud zablude o tipičnom, zablude koja je bila plašt za svaku Optužbu i izgovor za svaku konvencionalnost — fu najveću nevolju u literaturi, Iz toga su hikle dve neverice, dva opreza. Prvi iskren ili pseudoiskren: o čemu freba ili o čemu ne treba pisati, i drugi špekulantski: o čemu se sme i o čemu se ne sme pisati. Do nedavno je savremenoj temi naš pisac prilazio ili kao konjunkturalnoj i Onda je naravno lakirao, invalidirao što kaže Davičo, siromašio i sušio, ili je sa ozbiljnijom. umetničkom savešću. a sa nedovoljnom hrabrošću bežao od nje kao od tabu-teme. Zbog toga mi te literature nemamo, ili kad je imamo, imamo je onakvu kakvu imamo. Tipično, shvaćeno kao površan presek spoljnih oznaka, pri tom često izromantizirano, izforsirano, iztorzirano, vodilo je u prazninu i kliše; izuzetno se smatralo književno i društveno neđozvoljenim. Ta dva zla rodili su prazninu. Ako je išta na dnevnom ređu naše literature nasušno, onda je to potreba da se Savremeni život čvrsto, smelo i istinito zahvati u celoj bujnoj pojavi njegove šimultanosti, Problem je u izvanredno visokoj meri — etički, i jedino etički rešiv.

ĆOSIĆ: Vaša mišljenja su tačna uz napomenu problema »ljubavna podlost«, koji je pre godinu-dve dana istakao Davičo i još jednog, verujem, presudnijeg momenta. Iako je termin »ljubavna podlost« poeiski isforsiran, samodopadljiv, suštinski je iačan, ipak za mene »ljubavna podlost« je uslovno opravdanje. Jer, za mene nije moguće živeti u eposi jugoslovenske Revolucije, a demobilisati se socijalno humanistički, i nije moguće pisati a ne misliti i o korisnosti svoje literature cilju komunizma. Namera da se proizvede određeno dejstvo na čitaoce, na ljuđe, nije ni vrlina ni mana: oba elementa sadržana šu u životnoj funkciji pisca. Lišiti se njih moguće je samo — ne štampati. Ali po mom mišljenju tek od ove konvencionalne i podrazumljive istine počinje problem. I u osnovi naše političke misli i akcije vlada princip: istina o revoluciji ne šteti revoluciji. Teškoće i sumnje nastaju ne na problemu primitivistički i ždanovistički shvaćehe leorije o tipičnom. i netipičnom. Politički. gledano ne· znam ni jednu. temu naše savremenosti koja bi bila »zabranjena«, ·»nezgodna«, · »tabu-tema«. Ali kako je naša savremenost suštinski nov fenomen istorije, kako je ona vrlo radikalna i u promenama psihičke strukture našeg čoveka, kako je revolucija otkrila i neprekidno otkriva sve nove i nove prostore čoveka jugoslovenske savremenosti, kako se kod nas događa generalna izmena i u strastima, i u prostoru psihičkih vibracija i varijacija na one osnovne i večne dominante čovekove ličnosti, pisac pred tim činjenicama stoji zamišljen, neodlučan i skeptičan u svoju snagu, moć analize i tačnost svojih saznanja. Dakle, mišljenja sam da problem savremene teme u našoj književnosti nije u svojoj biti problem političkog oportuniteta, osećanja manje važnosli i zanimljivošti za umetničku transpoziciju od, recimo, teme iz rata, no, to je pre 8vega Dproblem piščeve moći da vidi i literarno sazna ne »lipične« no bitne osobine i elemente i tih promena u ovom brzom procesu. Ovim nikako ne plediram za distancu od teme i događaja kao uslova za veliku i značajnu umetničku realizaciju. Distanca od događaja kao uslov za veliko delo može biti i ne= duhovito izmišljena kategorija. za izvinjenje nemoći, pomanjkanja talenta i »ljubavne podlosti«. Suvišno je da ovu tezu potkrepljujem. primerima iz istorije književnosti.

DAVIČO: Sinoć smo prisustvovalj dekadnom proglašenju udarnih brigada i dodeljivanju zastavice. Parole, oduševljenje — neosporno jednođimen= zionalni, mada... Mada smo čuli dobacivanja i šale, uočili jetkosti i zebnje kudikamo rastrzanije, a razlika između uglađenog govora komandanta nagrađene brigade i strasnih, ključajućih reči njenog najboljeg omladinca ukazivala je na angažovanost celog čoveka i tu, na radilištu. I ukazivala na činjenicu da se složema simuhltanost ljudskih protivurečja tu ne smara ni agenfturom, ni štetočinstvom i da mikom mne pada na pamet da ih sabija u šlauh »lozunga« pretvorenih u batine, za koje je još Dostojevski upozoravajući govorio da imaju »dva kraja«. Pritom je došlo do izraza da i ova seoska omladina u ozbiljnoj, raznolikoj radnoj borbi za prvenstvo čak i simboličnu zastavim prima bez primitivne divinizacije, s humorom koji ipak ne smanjuje radni učinak.

Ali jutros sam ma jednoj brigadnoj Ronferenciji čuo kako su, posle pitanja komandanta da li »drugovi hoće da u sledećoj dekađi dađu sve od sebe kako bi izvojevali zastavicu«, zlasovi mlađića prilično neubedljivo istisnuli iz sebe očekivano: »Hoćemo«. Na šta je komandant zaključio: „Ako nećete, ne morate«. Tada je ne mičući se & mesta jedam emladinac oromrsio škrgućući: »Ko je taj koji neće? Da ga vidim, zakoljem i pojelem kao jabuku.« E

Kasnije sam mu prišao i on mi je objasnio da nije on nikakav Mrvolok i da te njegove reči treba shvatiti u prenesenom značenju, ali da je komandant glup alo misli da je sve u

predati zemlji što

' meso mu je zagnojeno,

BROJ 64

ŠTU

glasnom vikanju: »hoćemo« ili »ne-

ćemo«. ž ić«e, objašnjavao mi je,

»Važno je«, ] Obe oVaJ 6bjekt radi jačanja standarda i dizanja snage, Zato smo, bogami i došli«.

Reč standard doprla je i do OSE ljanke koja je maišla s kotaricom it nog čivormog grožđa. Vajka se na BU šu | drugove koji joj još nisu isplatili njivu. »Onu najbolju s6u mi uzeli da metnu fabriku na nju, da nam, kažu, bude standard. 1I neka nam bude, ali i njivu treba platiti. Tri godine kako su mi je uzeli, pa mislim, ako još nema stanđarda, da je bar dinara.« Seljanki je čelrdeseta, a omlađincu -— šesnaest godina, reći razred gimnazije. Pre neki dan dobio je od lekara šest dana poštede (ispod oguljenih dlanova PDrištinuto belo, i muč-= no zajapureno). Ali on je pocepao Ceduljicu i otišao na rad. Za 48 sekunde odgurao je natovareni VagOnet »Raviojla« ma udaljenost od 60 metara, istovario kamen, vratio se na tovarište i prva lopata tucanika zveknula je o limeno koritasto dno njegove »vile«. U tom mzitmu on radi sedam sati. Posle rađa posećuje bibliotekarski Mrs, predvojničku obuku, politička i dmuga mpredavanja. Ponekad baca zavidljiv pogled na drugove koji u tim slobodnim časovima igraju odbojke, ali ne zna da mu je pogled tad zavidljiv. No sinoć je otišao među prvima s književnog večera. Neiniferes? Bio je umoran, kaže i dođaje da nije odmah legao. Samo, čitalo mu se nešto drugo. Isto književnost, ubeđuje me, ali neće da mi rekne koju je to knjigu pretpostavio prozi i sfihovima koje su mu autori recibovali. Svakako ga je lektira koju je preipostavio više

ostčašćivala. Jer taj je mladi heroj

rada sav od s*rasti i slrasnih fiksacija, On »histeroidno« ne oseća umor koji bi »normalan« čovek normalno osetio i on zaista u izvesnom uobičajenom smislu „normmalnosti kao · srednje žalosne prosečnosti — i nije normalan. A ipak on je normalan na planu drugog jednog ideala čovečnosti; čovečnosii neskeptične, tempirane na dejstvu, Na radilištu on ne deluje kao izuzetak. Tu je čovek drukčiji od ljudi na koje nas je navikla izvesna književnost i sopstvena sebična lenjost (neherojstvo je takođe navika).

Vratio sam se još jednom predveče +

ovom omladincu koji mi se učinio manje nedvosmislen no što je izgledao. Premladđ je za samokritičnost, ne i za relativnosti. Počeli smo da govorimo o njegovoj brigadi. »Dabome«, odgovorio mi je, »ima i kod nas neostrašćemih«.

— Još ne znaju- sebe! objašnjava mi. »A sve je u ftome!« .:

— Ne razumem! kažem.

On me gleda nekim pogledom . krupna, ogromna čoveka, a lice mu majjušno, dečačko kao i telo.

— Zastavica nije isto što i devojka. Ali ako se zaljubiš u nju, isto kao što se čovek zaljubi u jednu iz SVOE razreda, onda ništa drugo ne postoji.

— O čemu govoriš? Devojci ili zastavici? —Glavno je zaljubiti se. A može se zaljubiti i u rad isto kao i u devojku. To kažem, Jer čim se zaljubiš — tačka. Prestaješ da misliš na sebe i da li ti rad škodi i tome slično. Oni što se čuvaju — uvek nazebu. A oni !:oji misle na povećanje učinka i svaki čas ne cede košuli — ti nikad. Ja im to govorim.

— Kojima?

— Onima bez strasti, nezaljubljenim u posao koji rade, koji uvek odlažu svoj život za sutra. Ali kod njih reči bez primera ne vrede mnogo. Pa ni primer... Onda ih ponekad pustim da me premaše.

Šesnaest godina.

— Namerno?

Kao da se nasmešio. Šesnaest godina. — Nego. Posle im se osladi. Pre- · mašenje. I gotovi su: ribe na uđici premašenih normi,

— A odistinski stižu li te?

On lako nabira čelo i gleda preko

” mene.

— Jedan! kaže polako. — Ali ne uvek kad on hoće. Iako je star, njemu je sad devetnaest godina i snažan — brdo od čoveka — Ipak, kad dam sve, sasvim sve od sebe, onda uvek ne može. Juče sam ga tlukao za skoro dva vagoneta.

Treći razred gimnazije! Kad završi če“vrti, otićiće u učiteljsku ško= lu. Slušam ga:

— Sve je u tome: vaspitamje, Najveći uspeh se postiže kad ti postaneš sam svoj vaspitač.

— Svoje ODB

— Ono u tebi treba da zna šta hoće, i kad to zna onda je to isto što i ti celom snagom hoćeš i onda ni teškoće ne zafrkavaju i %voje je tad

—sve što smisliš,

Komplikovano? I ta komplikovanost ima svoje lukavo objašnjemje, ali samo beznadno naivno mogu još „verovati da herojstvo nije pronic1Vo, i proračunato.

U razgovor s 25-godišnjim seljakom, ocem {roje dece, mladićem širolih, krečom poprskanih jagodica i niska čela, glatka kao belutak, navodi nesumnjivo na te i ne samo na te zaključke. On mi priča da su u nje= Bovoj četi većina muslimani. A on je »ono što se kaže — pravoslavac«.

— Zašto »ono što se kaže?«

— Član sam, druže. Pa mislim, kad muslimani koji su članovi jedu sa, što se kaže, pravoslavnog kazana švinjetinu, što ne bih i ja — s muslimanskog? Komunistima je svejedno šta jedu, a primer je drobilica #3 zaostalost. Te ti ja na četnoj konferenciji to i reknem.

— To za drobilicu?

(Naštavak na ošmoj sirani)