Književne novine

' e PL |

I Može li

H Pilanja postavljena u naslovu ovog članka izazvaće, već ma prvi pogled, ironičan osmeh mnogog čitaoca, Pa,

| ipak, mislim da mije neosnovano, ma: ~ kar i ovako informativno, zaustavii

dd.”

; |B "8.

se koji irenutak na njima iz dva razloša: najpre, zato što se tema o krizi drame sve češće sreta u pozorišnoj publicistici, a, posle, zato što su ta pitanja dobila središno mesto u jednom uglednom časopisu.

»Le Thćatre dans le Mondđe«, organ Međunarodnog pozorišnog ijnstituta (knj. I, broj III) konstatuje da su Keškoće s kojima se bore mladi dramSki pisci, na početku svoje karijere, ušle u vrlo oštru fazu. U Londonu, Njujorku i Parizu, piše redakcija čaSopisa, pozorišni direktori neće da mobilišu znalna materijalna sredstva, ni najbolje glumce i publiku, da bi svoje pozornice ustupili eksperimentisanju s mlađim drama*ičarima, počelnicima. A mladi dramski pisac, veli se, ne može da napreduje bez dodira s publikom i obično mu se preporučuje da jedan ili dva svoja komada vidi ma sceni, kako bi i sam mogao da se upozna sa svojim dramatičarskim slabostima. Onda, na koji način da se laj »cirkulus viciozus« prekine i pitanje eži? i

Redaktori česopisa obratili su se, prvo, Valteru Pričardu I%wu da nešto kaže o američkim univerzitetskim kursevima na kojima se dramatičari — početnici naoružavaju · osnovnim znanjima u građenju drame (»play-

| wyiting«). IIn je napisao traženi re-

Tera“, a redakcija ga je, zajedno s nekolikim pitanjima o problemu pDomoći mladom piscu, uputila najistaknutijim dramatičarima Sjedinjenih Američkih Država, Engleske, FPrancuSke i Nemačke.

Itn je u svom referatu ispričao istorijat ovih kurseva, koje je započeo još 1907 g. profesor Džordž Pirs Beker na. univerzielu ma Harvardu. Skepticima i onima koji su sarkastično tvrdili da se jedna ovakva umetnost ne može prodavati u školi Beker je, navodi Itn, odgovarao da nijedan profesor svome đaku ne može, istina je uliti dramaftičarski “alenat, kao ·ni slikarski ili muzički. Zato ni on ne očekuje da će svi njegovi sludenti postati dramski pisci, Ono što je on smalvao mogućnim o je da _ pokaže »piscu — učeniku« kako se jedan siže, do koga je đak došao svojim instinktom, preobrača u dramsko izražavanje. Beker je studentima osvetljavao »zakone« koji traže da se pozorišni komad razvija u logičnom redu, da svaka scena proističe iz onoga što se već desilo i da u publici budi želju za saznanjem onog što će se dalje zbiti. Uporedo s teoretskom nastavom, Beker je organizovao praktična vežbanja. Na konkretnom pretvaranju jednog narativnog teksta u dramski dijaloški oblik Beker je demonsiirirao kako novelist izlaže ono što se desilo, puštajući da mu se likovi rasturaju u prostoru i vremenu, dok dramski pisac pokazuje ono što se dešava, fabulu vremenski sažima, likove stalno drži pred očima iu svakom trenutku tačno zna gde su, zašto su ovde a ne na drugom mestu, kao Što zna zašlo će, kad i kako da ih dovede na scenu i odvede sa nje. Za ilustraciju »dramskih zakona« Beker se, razumljivo, služio analizama prizna“ih dramatičara. Kad su naučili teoretske osnove, učenici pišu male komade ili samo scene, o kojima, uz profesorovu pomoć, diskutuju. Druga faza ovih praktičnih vežbi je scenska realizacija tekstate u kojoj učenik proverava kako njegova zamisao ostvarena u drmaskom {eRs“u, deluje sa pozornice.

Jasno je da Itnov pneferat, mnogo razvijeniji od ovog sažetog prikaza, ne može da pruži pravu sliku Bekerovog metoda, koji, ovako ukratko prepričan svakako daje sa-

_ svim nepotpun utisak, ali se izvesna

impresija, mislim, može da dobije, Tek činjenica je da su, prema I“novim navodima, sa ovih kurseva otišli u pozorište ljudi koji su zauzeli istaknula mesta. Među njima, na primer, i

_ TFoznati dramatičar O'Nil.

Za skoro pedeset godina kursevi »playwriting« su se razvili i u*vrdili, 'Fosle Harvarda, na mnogim američkim univerzitetima. Itn je danas je-

____dan od šefova takve katedre.

Šta biva sa svršenim sluđentima ovih kurseva? Neki, veli It, imaju

izglede da postanu dramaličari i da | im komade igraju profesionalna po-

aju pisci scenayija

zorišta. Drugi DOS

ili reditelji u Holivudu, na radiju, ili

na televiziji. Najzad: »Učenje veštine pisanja drame služi kao izvršna priprema za profesiju pozorišnog rediteja«. | |

__Posle Itna đobili su u časopisu reč

___ dramski pisci. :. ___Bivši slušalac kursa »playwriting« _ Savremeni

američki dramatičar ATtur Miler, kaže da on vreme ĐrOVedeno na njemu ne smatra izgublje| nim. Kao mlađić, s čednim shvala| njem pozorišne umetnosti, čitao je

Miloš Bajić: Glava devojke

iako

Milan. ĐOKOVIĆ

komađe koji su doživeli veliki uspeh na Brodveju, a nisu imali ničeg zajedničkog sa onim što je on smatrao POzorištem; otuda je padao u neizdržljivo osećanje usamljenosti i kaog oslonac bio mu je potreban neko čije mišljenje može da ceni. Takav oSlonac' našao je u svome profesoru na kursu dramske kompozicije. A onda, prvi potsticaj i prvo osećanje sigurnosti pružili su mu njegovi školski drugovi kad je čitao Svoje početničko delo u učionici i osvedočio se da reči koje je on napisao i scene koje je on Đovezao zahvataju slušaoce, izazivaju im smeh i suze. Tako mu je, kaže, učionica bila prvo pozorište, Šta je »naučio«, teško je reći »jer komponovanje drame nije nikakva egzaktna nauka«. Ali ono što je, kaže, vredelo u školi to je staranje prosesorovo da jednu mladđalačku nadu, malo pomalo, pretvori u ubeđenje. Ta čvrstina mu Je pomogla da od 1938 kad je mapustio školu, nas“avi pišanje do 1945, kad mu je igrana prva premijera. I još nešto zanimljivo kaže Miler: »Danas u Americi pravi pisac stoji pred neverovatnom degradacijom vrednosti. Tome je uzrok »komercijalizovanje« svih umetnosti. Piseu je potrebno mnogo snage da ne izneveri svoj Ideal. Ova rasturena ostrva... (aluzija na kurseve »playwriting«) skoro su jedina mesta gde se još smatra da je čista vrednost jednog dela značajnija. od njegovog materijalnog uspeha«. Tako na ovo »učenje« gleda jedan pisac, jedini, uostalom, među svim učosnicima amkete koji je svoje mišljenje izložio 8š neposrednim islkussvom. (Zato mu je i dato prostorno najviše mesta).

Drugi dramatičari-su se izjašnjavali različito „najrazličitije. Od odlučnog, sarkastičnog »ne« do »da« u kojem zvuči osećanje vere. Pomenućču neka mišljenja, koja su karakteristična i kojima se obuhvataju i druga ,ovde nepomenuta.

Prvo pitanje: možemo li veštinu pisanja drame?

Rože Ferdinan: »Ako ima i jedan zanat dtoji se ne može naučiti, to je zanat dramskog pisca«,

Andre Rusen: »Ja mislim da jeđam originalan pisac sam malazi Svoj zanat, koji je više pisanje instinkta nego pravila«. ·

Arman Salakru: »Zašto bi se mogao učiti zanat u vajarstvu, veština slikanja, način kako se gradi kuća, palata katedrala, a da bude nemogućno »učiti« zana* dramskog pisca?« . |

Engleski pišci (Pristli Ratigem, Fraj,

naučiti

Mak Dugal) uglavnom su skeptični,

Nemci daju potvrdne odgovore.

FPerdinand Brukner: »Sasvim sigurno 80 može naučiti veština dramske kompozicije, ali talenat nije proizvod vaspitanja«. ,

Karl Cukmajer: »Kao i svaki dobar” zanat, zanat dramskog pisca se uči i usavršava praksom«,

Na drugo pitanje -— kako pomoći mladima? — dramski pisci odgovara~

RBAZGOMN

(Nastavak sa druge strane)

»objektivnost«. Na om tlu buja razočarenje s tropskom silmom i nije čudo Ššlo se ni poezija tog sveta ne može da odluči o njegova osmovna stanja,

I ne treba biti isuviše proniciv da bi se razumeo komplikovani odnos ljudi na komandnim „položajima u tim zemljama, Iako im odgovara pro pagiranje te opšte atomizirajuće antiideologije, sa očajno „mrzovoljnim razočaranjem kao rezultatom (jer usporava proces organizovanja ptroletarijata u svoju klasnu partiju tupeći pritom i kod organizovanih borbonu volju) odnegovana sebičnost upućuje čoveka na samog sebe jedino i smanjuje, zahvaljujući baš tim »baš me briga« rasploženjima i shva fanjima odbranbenu sposobnost nacije. Ali nije čudo što uviđaju i da će telo zajednice, probušeno kao sito, kanalima preko kojih deluje nepti-

jatelj, pretstavljati u odsudnom času”

toliko breša, toliko defetističkih »pour qui?« i »pour quoi?« i što ih to može i dna brine. Pokušaji koje s vremena na preme čine da se premosle klasna protivrečja nacionalnom jedinstvenom iđeologiiom, nisu imale uspeha nijednoj buržoaskoj zemlji. to je i shvalljivo. Erzac-idđeologije na bazi srednjevekovnih kohezioni}i metoda degeneriraju u klerofašizam ili Rkorporativizam, Kao Trezultat: još veća usamljenost, još dublje emigyiranje čoveka iz društva u sebe, još alijenacija. ai XI DoEbOjG li kod nas uzroci koji bi mogli da rcalno uslove lakva sta nja i opravdavaju literaturu čiji PO bili motiv? I pilam: pošto je o: vor negalivan kakva bi to JBT n bila koja bi morala da traži mo M u tuđoj sredini? I zar se Tai | postaviti da će se gledanjem pre o 10 ta moći iole valjano da PPZOJ CARI cije: koje se uvoze zajedno a kom, bar tako valjano kao | M čini u zemlji koja ih vrca i a Zašto osuđivati takvim NOSE O poeziju ove zemlje da uvek KPS drugima zaostaie i bude COVCRJ o

To nije sve zlo, Ima još jedan o s hojeg Treba pogledati na motiv og umčarenja poelskog najlona, Ugao Tek prijatelia. Pikaso je najzvu”nile i P_ ie savremenom slikarstvu, Ali Wislu čaino da je Pikaso kome, ON u rečeno, samo bogataši. mogu da ri ju slike (ne jedino zato što su

'JČLjUU

SC naučiti veština komponovanja drame?

ju, najčešće, da početnicima treba pružiti podršku.

Ali kako?

„Salakru bi želeo đa ono oduševljenje za pozorište koje je video na američkom univerzitetu u Jalu (I'nova katedra »playwriting«) sretne u Parizu: da vidi kako studenti glumci pred studentima inženjerima igraju komad s*udenta dramskog pisca.

Pristli: »Prvo delo trebalo bi... da dobije razložnu iritiku, Po potrebi, i od jednog komiteta subvencionisanih lektora. Sem toga, nova dela treba češće »probai«. Londonski direktori bi mogli da odobre male subvencije repertoarskim pozorištima u provinciji koja bi davala eksperimentalne pretstave. Takođe bi se mogli organizovati seminari«.

Brukner predlaže da na nemačkoj jezičkoj teritoriji, koja ima više od Sto pozorišta, svako od tih pozorišta

iznese ma scenu »makar samo jedno

novo delo godišnje«. Cukmajer: »Konkursi su retko Dru-

žali neko olkriće koje već nebi bilo

poznato. Mogli bismo se zapitati da li subvencije velikim scenama me bi mogle biti dopunjene specijalnim doTtacijama za finansiranje ekseprimentalnih prešstava, o čijim se prihodima ne bi vodilo računa. Što se mene tiče, ja sam uvek branio ideju razreziva-

nja poreza na zarađu bioskopa, radija i televizije. Taj porez bi se mogao slivati u jedam fond mamenjenm osiguranju egzistencije eksperimentalnih Scena&....

Već i ova, delimično iznešena, mišljenja mogu, valjda, da pruže sliku o ankefli, koja se nastavlja. Očevidno je da na problem »nas*ave« dramske kompozicije pisci gledaju i različito i oprečno. (Zato se i ne može reči da će iskustvo američkih kurseva »playwriting« lako osvojiti Evropu). Ali kad je reč o pomoći njihovim drugovima koji tek počinju da pišu drame istaknuti dramatičari su, s malim disonancama, voljni da učine benevolen“ne sugestije.

Sve su to problemi i iskustva iz kapitalističkih sredina, u čijem komercijalizovanom pozorištu novac dobiven od gledalaca igra presudnu ulogu. Naš problem pomoći mlađom dramskom piscu je drukčiji, specifičan, Kod nas se ne postavlja toliko pitanje »prođe«, koliko pitanje povećane zagrejanosti pozorišta za „pronalaže-

nje-i afirmisanje mladih. novih-tale=-

nata. Otsustvo te zagrejanosti je karakteristično za neka velika pozorišta, još više za mala, u kojima se, najčešće ide utvenim stazama. Najzad ,i repertoari amaterskih društava, u svetlosti toga problema, mogu, i te kako, da irpe oštru kritiku, O tome bi verujem, vredelo i javno pro~

diskutovati.

pe) član jedne kominformovske partije, i nije slučajno „da to folerišu birokrali esesera, Šta više, Pikasovou članstvo se prilično glasno i gotovo svakodevno ističe u njihovoj partiskoj štampi i od njegovog se učešća na mirovnim „kongresima pravi politički kapital. To može izgledati neshvatliivo svakom kc'i istima zna, da su Rusi izbacili iz svojih muzeja čak i slike impresionista, ali zaboravlja da oni ne prestaju da misle na okupaWvropoa.. Dvostruk »sovjelsk1« kritenij na planu umetnosti, jedan za domaću upotrebu (malograđanski ograničen, zaglupljujući i plakatski usmeren na jednodimenzionalnu egzaltaciju režima), drugi za inostranu (sračunat da ga preparira, razmekša, hladnim ratom i u umetnosti, forsiranjem, između ostalog onih »avangardističkih« koncepcija koje produbljuju postojeću razočaranost i usamljenost i u krajnjoj liniji demobilišu.) Neka mi se oprosti što prvi put u životu, govorim o pitanjima poezije isključivo s plana dejstva. Za slvaraoca on može biti i wolevan"an, Ali obziri koji gone nosioce kulturne DOlitike zapada da prilično smušeno pro 1tivstavlja tvz. »dekadentnoj« ume{nosti (koja im donekle služi unutrašnjim potrebama) čas katoličku, čas druge pokušaje konzervativnog izražavanja društvenog čoveka, za inostrane agitpropoviske otseke IMsesesera ne pretlstavljaju nikakve probleme. Njihova je linija jasna: podudijrati svaki pravac koji poprinosi smanjenju odbranbene moći zemalja zapada.

Ponavljam ogolio sam i uprosštio umetničku problematiku na jedan njen vid, na vid poliličke koristi. Ali u situaciji koja je naša, treba uvek držati otvorene sve četvore oči i ne dozvoliti da nam se pompijerski ždanovizam, isleren ma anrkapiju, sad prerušen u očajnički formalizam, ne ušunja kroz »fortočke«. Literatura razačarenja i bez obzira na ljuta ahtikominformovska raspoloženja svojih tereMu budućeg njihove volje.

Ja ne spadam u one koji precenjuju dejstvo umetnosti, ali ne mogu sporili da i ona doprinoši nešto Opštoj klimi u zemlji, raspoloženjima. I da, u našim uslovima, „može i da pogrešno, pa prematome i štetno, Osmišljuje .generalizacijama po tuđem ukusu. Da se ramumemo.

prozone

agresora, I prokiv .

Slobodan Bogojevit Iz ciklusa »Jama«

Slobodan Gavrilović

Ono čime je naročito obeležena Bogojevićeva izložba (u galeriji UL,US-a na Terazijama) bio je ciklus slika po poemi »Jama«, Strahole i zločine rata slikali su još Brojgel i Boš kod Nizozemaca u XVI veku, Žak Kalo u XVII i Delakroa u XIX veku kod Francuza i Goja u XVIII iXIX veku kod Španaca, I njihovo delo je zaista bilo optužba koja je izazivala revolt, Strahote su slikali i memački ekspresionisti posle Prvog svetskog rata. Ali dok pomemnuiti slikari klasici u mnevol. tu pomešancm sa suzama, kao da su uzvikivali: »Šta To radite sa čovekom!«, dolle nemački ekspresionisti kao da su govomili: »Šta to radite sa mmom! pogleđajće ljudi kalo sam ja duhovno unakažen!« I da bi to ubedljivije pokazali omji se nemilosvdno seciraju, karikiraju i m blato bacaju zadnje tragove opšteljudskih wuzvišenih osećanja made, ljubavi, budužeg iriumfa, wulokom smisla Iborbe i žrtvovanja. To je preterano, nedigti nito, mepodmnosivo bezobzirna elewpreslonistička analiza, TBikspresionistimaindividualistima mije bilo važno šta se radi sa čovekom mego to »šta se radi« sa mnom«, I taj individualizam je bio prikriven samo mpatetičnošću i fteatralnošću mzvika. Samo zbog patetičnosti toga (a me sadržaja) ti njihovi »uzvici« u umelnmosri bili su mupoređivanmi sa omim iskomskim, davnim i arhajskim mitovima o patnji čoveka, u žrtvovanju, o Prometelju itd. Modemi slikari u Francuskoj, kao Berner Bife, isto su o, I on kao da ma wwvojim slikama wwvikuje: »Šta učiniste od čoveRna, pa je ovako jadan«, a pri tome me misli ma čove-

ka uopšte (ma kalto pafetično bila iZ-

govorena: a reč), neso ma sele | sanro na sebe, Njegovo slikarstvo nema ni najmanje saučašća, ni na) je epske širine, humanosti i objeklivne istine — ono je samo i samo izraz, lični izraz. Taj izraz je u stanju da izazove senzaciju, jezu Dba i fizičku odvrafnost, kao što i zdravi moderni slikari optimisli svojim čistim bojama nisu hteli da izazivaju nikakve emocije, niti da »propovedaju bilo kakav moral«, nego samo da izazivaju senzacije,

OVDE

Konkretna očajanja, bolovi zamori koji se javljaju tu i famo kod nas, mahom na nesavladanim i još dej< stvujućim oblicima prošlosti, ireba sagledati realno, i kao istoriski uslovljene i kao osuđenme isforiskim razvojem. Iznositi ih, čak i u· apsolutigiranim formama, ali kao kritiku onog šlo još nije dobro ili što još dugo to neća biti, može samo da koristi naporima socijalističkog preobražaja zemlje i ljudi u njoj. No tu se javlja problem — kako? Camasov »Stranac« kazuje kako ne treba. Sudbina čoveka afektivno stranog drušivu, revoltizanog protiv njega, realna ljudska sudbina u klimi zapadnog sveta, ovde je toliko tuđa osećanjima ljudi, koji, i kad rebeliraju ne prestaju da žive s društvom, povezani s njim u jedno I idu dotle da ni ličnu osudu u ime zajednice za svoje lične greške ne mogu da ne prihvate i ne priznaju bar jednim delom sebe, Je li lo primitivnije od individualizma dovedenog do apsurda? Ne verujem da jeste, ali i da jeste — to smo mi, a umetnost i ne pretenduje na drugo do da to »mi« izrazi. A. to »mi«, to

»nad-ja« u svakom »ja«, javlja se u *

masi primera poezije mladih tako iz= vitopereno, tako strano ne zbog forme, automaftizama i iracionalne slikovitosti, nego zbog svega što implicitnog nosi u sebi s težnjom da se i ovoj stvarnosti nametne pnazočarenje Kao pogled na svet kao »filozofija«,

Čudi me da Bihalji donoseći fragmente svog razgovora s mladim: pešnikom prelazi preko konsekvenca tako shvaćenog razočarenja, zadovoljavajući se da dobroćudno, poviršno i utešno (kome?) izjavi da se cilj zove kao što se zvao, Jer nije logično da se cilj može zvati kao šlo se zOvVe Ol časa kad smo se razočarali u svaki autoritet. Konačno, i cilj se manifestuje kao autoritet svakome ko mu teži. Jugosloveni delima dokazuju da ga hoće. Prema tome poezija razočaranja ne pretstavlja ni kritiku puta kojim se ide, ni kritičke prigovore cilju. Ta poezija i ne pretstavlja nje= Bovo „osvajanje nego poricanje,

A lo — neka izvine svi koji bi to hteli ili ne htejući činili ili ne čineći mislili da hoće, i

Branićemo se od zla,

I neka mi niko ne potegne u ovom slučaju ono iz Anti-Duringa, ono me~

sto o zlu kao formi u kojoj se javlja.

svaka nova ideja, »Ideje« s kojima se

Žarko VIDOVIĆ

IZLOŽBE

veoma prijalne senzacije, čak fizički prijatne — kao da se čovek odmara u fotelji i gleda u jasnu veselu, vedTu, plavu daljinu sa kakve terase, A to je upravo ta sensation colorće lozinka modernog slikarstva koje se odriče da apeluje na bilo šta drugo u čoveku sem na oči.

Ciklus slika »Jama« deluje kao neki neartikulisani, ali jeziv krik. Od njih čovek može da se strese, zatim da se okrene i pod nekim feškim utiskom napusti izložbenu dvoranu. Kad

· bi bila ispevana fakva pesma, ona bi unela paniku među ljuđe slabih živaca, Ta sablasno plavo-sšiva boja, kao boja noći po kojoj šetaju aveti (ili kao boja plavog osvetljenja sa po zornice po kojoj šetaju senke) i crvema boja krvi iz očnih duplja tih senki sa mrtvački obrijanim glavama

. — to deluje kao krik koji čoveka uznemiri i razbija mu san. Besumnje, Bogojević je užasnut sudbinom i fi zičkom mukom žrtava (po tome on nije isto što i Bife), Ali slike su i rezultat lične psihološke i nervne nape= losti jedne ili nekolio noći, napetosti koja nije našla pravi izraz. Zato to i jest neartikulisan krik koji — mnejasan — ne govori ništa objektivno, ništa o čoveku, sem o onome koji je taj krik izbacio. Može se unpitati kako to »neartikulisani«? — Onako kako je neartikulisana muzika koja je lišena i melodije i harmonije i dinamike i tako svedena na sami ritam. Neartikulisan kao što je i moderno nadrealističko ~ ekspresionističko slikarstvo Bifea i»Mlađih«, krajnje pojednostavljeno i sintetično, lišeno svih ostalih elemenata slikarstva bez Kkojih nema one duboke harmonije, lišeno i crteža i klasične kompozicije. A te harmonije mora biti kao što je jma u prirodi i pri najvećim katostrofama. "Pu harmoniju, to jedinstvo ako suprotnih elemenata — možda najđublii zakon umelnosti — mođdemo po-. jednostavljeno i jednostrano slikarstvo je izgubilo,

Neumesno je postavljati bilo kakve zahteve modđernom slikarstvu, ili bilo kome slikaru, pa i MBogojeviću, On ima znanja, ukusa, zna šta se sve može postići bojom i kadar je da sa mekoliko kolorističkih akcenata izbegne monotoniju čak i na slici koja je obojena jednom jedinom bojom, i da tako minimalnim sredstvima ipak razbije monotoniju površine i postigne dekorativni efekt. Sve su fo dekorativne invencije svojstvene mođernom slikarstvu, sve je to i kulturno i profimjeno, ali s tim slikarstvom se ne izlazi iz,najužih okvira i problema u rare

"je ORog slada u lome jae-smi„saoy. ohrabrenie i radost života uopšte, pa i našeg života. Tu uravnoteženost i klasični sklad svih slikarskih elememata, taj bliži kontakt sa čove„kom, on je tražio u onom portlretu žene (sa skrštenim rukama) i u mrtvoj prirodi izloženoj do nje (dvema slikama iz njegove ranije faze) ali Ba nije tražio ni dovoljno svesno ni dovoljno uporno koliko to slikar čini kad za tim oseća potrebu.

ao OT ODEM

tu bavim u krajnjoj su konsekvenci prastare.' Ne braniti se, ni ovde ne bi pretstavljalo nešto sasvim novo, ali zlo bi svakako bilo jedno od onih zala u kojima se bar kod nas još nikađ nije javio ni progres, ni sloboda,

Čudno je zaista da Bihalji ne reagira na sve te moguće dvosmislenosti. Ne vidi li ih? Ili šta?

No onome koji poznaje Bihaljija neće biti teško da se doseti da su nijjegove namere subjektivno i pre bile najbolje. Živeći u mnmaivmim iluzijama da svi treba da se volimo i da se svi već volimo, on stavlja pod nebo socijalizma i raspoloženja koja i ne Kriju da su mu suprotna, Misli li da su izgubila svoju antisocijalističku žaokau time što su se »izgubile« u prostransivu s ostalim? Ili je i to neka njegova pedagoška »književna« »politika«? U tom bi slučaju frebalo jasno reći: ona je loša i kao politika maženja mlađih samo zato što su mladi — i kao ma– nevar da se blagohotnošću prema poetskim kriumčarima u ćorsokaku, doprinese mjihovom moralnopoetskom preobražaju — na bolje,

Bobu treba reći bob. I tako dalje. U ovim prilikama ta Bihaljieva dobronamerna staranja ostaće bez rezultata, Ne što borba za svakog čoveka ne

| bi i danas, kao i pre nata, preistavlja"a humanistički princip koji je svima nama uvehl mačio više no talctički ma-

| nevar. I danas se treba boriti za sva'og čoveka, pogolovo svakog pisca. . Ali ne jednakim sredstvima i načinom prema svakom od njih. Ako i

| treba ponekad preći preko ličnog konzervativizma pisca čije jie delo objiektivno istinito, konkretno, humanisti-

„\Čko, pa prema tome |, progresivno u najširem značenju niukom. slučaju ne treba preći preko regresivnih tender cija književnih proizvođa, umotanih 4 Tevolucionarne krpe i velove, Tre. ba i fu skidati zarove, Time će se izbeći, zabuna, uvredljiva u svakom slučaju za sve, a možda i pomoći Dpiscu da pojmi ono što ne shvafa ili se pravi da ne razume. Pomoći, da završi ispania žmurke sa sobom i na=ma, Prerasli smo to đoba,

Biću najsrećniji ako sam ovim razgovorom iole pomogao pesnićima koji su zbog ratnih neđaća ostali nedovoljno pripremljeni za poziv, pesnicima koji su u neznanju izabrali na oko lakši put uvoza i krijumčarenja, put koji ne vođi nijednoj umetnosti. Ona je stalan, nemilosrđan napor,

I biću još srećniji ako sam ih ubedio da treba da se konačno opredele. Za napor prisutnosti, za umetnost,

Oskar DAVIČO

POBROE

rvvčssevenepevuveeopBBB epa eee eee. eee Bee B9 Bee Be WeB e uHBEHH?B]šž. ovevsvevevoobeeev eee Bee9 869996 989

GE O. U

veeeheveveeveeeBPEPEUPPe

\l 8

i M lea . Miloš Bajić

A onda dolazi loži loša Bajića koji bi se — po najuspelijim njegovim radovima mogao okarakterisati sa tri reči js Bodlerove pesme: i istoimene Malisove slike: Luxe, calme,. voluptić — 7vedrima, tišina, milina. Kao blago melodijja koja razgamuje, kao svež povetarac posle teške almosfere podzemiljja. Kad kažem o, onda marožito mislim na »Alkt«e (br. 32) i »Devojku« (br. 31). »Alkte je mrko obojena silueta „žene slikane s profila; ona kleči i, gotovo sedeći na petama, prignula je glavu a trup je povučen paralelno sa bedrima, Mađa je to samo silueta, homogeno obojena, bez valerske diferencijacije, ipak je sa malo belih ucrtanih linija postignut utisak bogate i raskošne plastičnosti, A te linije su upravo sredstva vedre antičke keramičke dekomacije. Liniji praizvomnu slikarstva ucrtamoj u čisto i homogeno obojenu površinu kao na antičkim vazama, vratio se prvi Matis da bi se što slobodnije mogao odati alkkvarelski prozirnim čistim i vedrim bojama. I to nastojanje Matisa Bajić je shvatio. »Devojka« je isto tako antički vedra, valerima neopterećena, laka i lirski fina,

Sve je to, istina, u domenu senzacije, kao i Bogojevićevo slikarstvo, ali senzacije veoma ugodne. Uostalom [i antička keramička dekoracija je u

5a iempera Mi-

Miloš Bajić: Devojke

tome domenu, kao i đobar deo mođer= nog slikarstva. Punoća i dubina doživljaja nije iserpena samim dekorom, nego je nastajala tek u životu. Punkcija vaze je poštovana kao tšo je poštovana i funkcija tkanine koja treba da plastičnost živog Tela pokriva ističući njegovu lepotlu i njemu služeći, a ne da ga skriva suvišnim i bledim reprođdukcijama formi na sebi. Zato je dekor i ostajao u domenu senzacije, takoreći povlačio se da bi što više važnosti pridao onome što je dekorisano, đa privuče pažnju ma telo, na sobu ili na vazu u kojoj je voda, vino, maslinovo ili mirisno ulje ono od čega su mnogi Grci živeli, gostili se, frgovali i bogatili,

No kod Bajića ima nešto više od dekorafivističke težnje za briljatnom lakoćom i elegancijom, brzinom i Sintetičnošću izražavanja, Zato njegova lirika ipak nije Matisovska, nego je naivnija, sirovija, temperameninija i po tome bliža nama. »Ležeći alt« (postavljen raskošno kao Rembrantova »Danaja«), obojen je bojama Goje i Španije, dat je lako, sveden je

na vrlo malo plastičnih Hhealiteta, ali ;

tako bitnih, da je aluzija potpuno jasna i nedvosmislena kao da je siže do kraja opisan. Takvi su i »Julro u Nemili«, »Pecač« i dr. Po tome Se vidi da je kod Bajića duboko usađena zdrava težnja za realizmom koji od slike čini celinu dovoljnu samoj &ebi (tako da ona nije čist dekor), Privlači

ga i renmesansno dočaravamje bogatih '

plastičnih formi i vidi se da ga ni stu diozno valersko slikarstvo ne bi sputalo u zamahu i iskrenom doživljava“ nju i izrazu. »Veslač« (br, 14) i »Muški akte (br. 392), pokazuju da pređ modernim slikarstvom nije nestalo. ljubavi za zamah renesansne kompo-

zicije, kao što i dva altta (krokija, br,

24 i 26) pokazuju da nije nestalo mi žeđi za punim životom. |

Optimizam, vedrina objektivnoj lepoti nisu potisnuti. ni najgušćim spletom debelih crih

linija kojima je Ruo izražavao svoj —

pesimizam i hrišćansku rezignaciju, a. koje naprotiv kod bolje podvlače

njima okruženih površina, Talve

»ruoovsike« slike se, dalkle me razliku- : > »Glave devojke« iz dečji lepih čistih crta lica a žehstveno pu- fi

ju od oje

nih oblika.

Slobodan Bogojević j |S.

Na izložbi Predraga Milošavljevića ~

u Beogradu maja 1951 bila je izložena” i tušem napisana kao neka ı (407 prozi koja se mogla shvatiti i kao moto te izložbe: : Mi :S0.N03

»Sa sećanjem na pariske bašte Do-

Sle duge kiše na cme fasade, na be- ~. ~

le prozore, na mansarđe i bele dimnjake, na parisku d Drođavce

i živa težnja

“.

jika: ia

bi!

Bajića često još lepotu i plastičnost

či o! 7"