Književne novine
Остављена
ЈАРА РИБНИКАР
УКЛО се за њима, голо, с вре-
мена на време је – подизало
округло колено и дубље утискивало пету у земљу, Мало као да је и заврнуло ногу на исушеној калдрми улице. Гледала сам трагове тог непријатног звука, а оне, црне, старе, младе, мрке, озбиљне — са кратким упадицама бучне раздраганости =—— удаљавале су се од њега. Носиле су шарене сукње и тамне мараме са цветовима. Биле су лепе, ни оне старе, „Слатко је“, говорили су Љу ди и седели даље на ивици тротоара, и пред црквом. .
Узела сам га на руке. Кожа му је била топла, затегнута, – прљава, Уперило је у мене црне очи и померило густе увојке са чела. Имала сам чисту марамицу, велику, очеву. Њоме сам покушала да покријем детињи трбух и да на леђима завежем чвор. Марама је била кратка, па сам је придржавала на глатком телу да не склизне. Насмејало се. „Како дивно дете", рече младић.
Оне у шареним сукњама још су се "више одмакле, потрчала сам за њима. Дете је било тешко, погнула сам се и помислила да ће се овако, без мајке, изгубити као толики ма: чићи што лутају по нашем малом граду, Као пси бескућници који се вешто. провлаче кроз плотове, а ја с њима водим разговоре и тако их везујем узасе да ме прате до куће, па их после остављам да ме посматрају понизно, не усуђујући се да ми се потсмехну, да уједу гладним зубима моје сажаљење... Мислила сам: мојом ће се кривицом изгубити траг, тражиће га мајка на другом крају улице. Трчим. Стижем _ јато сукања, таласе марама, ноздрве ми је запахнуо мирис бонбона-љубичина, забацила сам главу да га се надишем, — а оне говоре: „Не може у аутобус".
Прилазим најмлађој, само је мало старија од мене, лице јој је од слонове кости, груди једва. испупчене. „Моје је“, каже она, а најстарија виче: „Неће га у аутобус“. И друге су жене прихватиле; „Неће га у 4утобус." Знам да са трга полазе кола. Треба да наиђу сваког тренутка, Спустила сам дете на земљу, игра се. мојом марамицом, сиса ивицу, гужва је и шири на сунцу
Варошица се потреса док аутобус не стане. Оне улећу у кола, гачу. Стојим и
чекам. Аутобус кркља, прети да ће се распасти пре него што крене с места. Дете нежно тапка прашину око својих ногу. Као облутак ужива
у плиткој топлини... Померио се, занста, оп одлази, а жене су у њему, црне, тихе, нату-
штене. Марамицу су му оставиле, миСлим... Човек пуши на клупи под липом док на прстима пролазим поред ње га. Идем кући.
„Дете, чије ли је... Као нисам никада видео..."
Не одговарам, журим, трг је иза мене.
Промичу плотови.
+ (из „Свеске о деци“)
36
да га
ВАИЋ: ИЛУСТРАЦИЈЕ ЗА
ФЕДОР КЊИГУ БОДЛЕРОВИХ ПЕСАМА „ЦВЈЕТОВИ ЗЛА“
У идућим бројевима
, „КЊИЖЕВНЕ новине“ огласе по уобичајеној тарифи. Моле се предузећа и установе да на време ангажују огласни простор у нашем листу,
ни
6
· доносиће
ДВА Д'Е»СУБ Ћ ПЕТГОДИНАРАД
Георг Грос или Мики М
а то би
К
· ње кубистичког рања или
блем постављен
Он се може поставити ке црте, и то не због пркоса или него напросто зато што начно, тражити сличности и нако тако откривати супротности, треба избјегавати.
Почнимо с Георгом Гросом, јатно, старији. лико једноставна и
за разумијевање како личности,
Георг Грос
Маус, само што је Грос из велеграда начинио Е т алтамирску шпиљу за открића свог ликовног бизјеовске једноставности, али нема ли то Гаје дуо језика, док је Волт Дизни _ покушао „фантази- | све ипак неке везе (с коријенима гросовског . еК
п рационализма > јих је Крле
јом“ да из ално. Георг Грос, во _ традиционалним Бодлер тако лијепо преводивом, напр. („Соуа саџсћетат рјеа Фез сопиз“), осјећао је велеград као
отрован и сам носталгијама јурњаве, сивила у џепу кр испод плинских свје-
канала, са књигом психоанализе скиценбуха, он је лутао
гиљака, кроз страшне, велеградске којима је тако језиво писао Мопасан), сусрећући безизлазну ругобу, а вјеројатно и траже»
ћи је. Вели се за њега да црта откривао на зидовима товима и зидовима, а тиме оне разголићене примитивности,
ге и радости свега
АД бисмо само могли,
удобно, пристати уз тезу да је питање наслеђеног и нејасног у савременој умјетности само питање генезе форме, пита-
Корбизјеовског утилитаризма, онда би про-
био битно уједностављен. као питање супротности,
а обрадити у настојању да се открију заједнич-
су можда бројније. Копаралеле значи једа њих не
који је, вјероВећ сама прва констатација, тоочита, толико повната, да је већ и отрцана, даје основно сазнање потребно
тако и дјела: је велеграђанин. Али то је и Мики
небодерских низина побјегне у иреоптерећен традицијама, запра„нејасностима“, ј назвао ријечју за нас неали тако евидентном У случају Гоје
је математику својих јавних захода, плооткривао душу све животињског сензуализма, проституције, проституције без ту: што носе у својој потевије-
ЕЛУ
Гросове улице или
било врло стова средњег вијека, н вима, циклуси _ Гросови пурифицивански театер сјена. Ев
ника не може утицати умјетности.
у наслову,
парадокса,
ком, крећући се њеним
је и он, као и Грос,
никакав средњи вијек се
То је лик без подтекста, психологијом америчког помало шематичан п вјесне пословности. Мо-
склоног апстракцији.
са добром практичном стандардног грађанина, конструпран на бази из
које је
сћозез 11
рак-рану, и крај
хотеле (0
нији и Грос у Европи ставни су дио тежњ
ничке поворке И вашари, иста лица, иста динамика.
није ли иста динамика као и се састоји опет од цртежа, низа цртежа» то је нека Алтамира, или можда Судан и Полицезија, који су се покренули на платну као
Мики је графика, можда орнамент, апстрактни облик који се покренуо пред нашим очима да љивом, живећи У извјесној мјери њеном логи-
линији музике изнад врхова небодера: он је ритам џеза и привидно неспутана фантазија. Иако резултанта великог града,
ки'репић. Он је без традиција, досјетка разума
жда тај балет конструкција има нешто од кор
е једне умјетности за ап» Само што је први
А В
средњевјековне покор“
иста комплексност, Тисуће графичких лиизови цртежа на плотох цртежа из велеграда, код Микија, који Па п
Јаентуелно спретнија техна квалитет и карактер у основи чак Донста, учини глазбу вид-
ритмом. Мики лебди на
пизирана.
не вјеша за његов тан-
нална
Коначно и Грос је данас амерички грађанин и надреалист, а надреализам једини умјетнички правац који, пошто га је Еропа углавном преболовала, _ Америка развија и наставља, Да ли је позван и да сарађује на филму. Он је правио цртеже за Љљубавни сан Грегори Пека и Игрид Бергман у филму „Кућа др Едвардса“.
Ипак, не треба се заваравати; у крајњој лии Мики у Америци са-
ра с оне на музику
бјежао у пот-
тако је. ванску лутку за казалиште сјена. Како је и она богата, духовита и раскошна према овоме стандардном типу, 1 Војо одређена за графичко и У извјесној мјери кинематографско гледање, а и у извјесној мјери ти-
На крају Мики је шаљивџија, Тил Ојленшпигел, Петрица Керемпух новога намећу се сви његови надостаци, површности, конструкција и безосјећајност, сентименталност и каритативност, коју испољава, више шкоде него користе . у ни „Кервави персти в дробу“ из кожа гениално родио галжењачки Ху“ е Керемпуха, а гдје сова и огледа“ ло, симболи аутопортретског понирања. у вла» стито ругло Тил но губити ријечи на поредбе., Џесистичка фигу“ стране Океана,
мор Петриц
Међутим, погледајмо им ја“
нако је и она по својој намјени
неколико _ европских | поређења.
свијета, Али у самој поредбм празнине и његова нациојер му
које носе у себи
Ојленшпигела2 Ту је нескром-
како би се она кретала
Рихарда Штрауса „Враголије Тил
Ојленшпигела“ > И још једно. нимног Француза објављен, а то и није важно) који је упоредио Волт Дизнија с Ла Фонтеном. упамтио посве точно, само софистичку поредбу на којој је базирао величину Дизнија у односу на Ла Фонтена. „Ла Фонтен је претварао људе у . док Волт Дизни претвара животиње У Али какви су то људи у претворио свој зоолошки врта Ткосу Мики,
Сјећам се чланка неког ано(не знам више гдје је био
Од свега, ја сам
животиње, људе“.
које је Волт Дизни МиБелка и Даба» Још једном:
сти они страхотни типови које видимо на листовима његових циклуса, Био је то логичан пут у друштвени понор велеграда, сигуран излаз из апстракције било које врсте. Али откривајући у том друштвеном талогу великих _ градова Њемачке примитивног, управо прапримитивног, дивилизованог дивљака, барбара, подложног једино инстинкту он је после интелектуално _ зашао у апстракције. Он је поистовјетио свог човјека с човјеком средњег, раубритерског вијека, приписујући му све оне комплексе смрти, отровног блудничења, болести и потевјесне страве, тако истакнуте на средовјечним дрворезима или дјеломично тако суптилно опјеване у лирици Рилкеа, напр. Као оне слабокрвне средовјечне дјевице, уских рамена, блиједих објешених грудију, испупчених, болесних трбуха пуних гњијуће сензуалности, ту стоје велеградске блуднице физиолошки и психички исте. Умјесто средовјечних разбојника-витезова стоје велеграђани у фраку или с апашким шалом око врата, све-
страктним. свјесно, инстинктивно и негаторско, а други У
немогуће и конструпирано. И тако није парадокс помирење тих двију крајности: код куће, на зиду или као књигу У библиотеци, европски или амерички грађанин држи црни Гросов песимизам, а спас од њега тражи на екрану У смјелим подвизима америчког пургера Микија. Јер су Мики, Мини, Хорације и Даба спретно изабрани типови серијских Јенкија. Ако нас инспирира њихова динамика онда нам смета и отсуство поезије и спромаштина облика. Немогуће је испоредити Гросову графичку умјетност с цртањем свог јунака ХХ стољећа. Мики, У“ скоро након своје појаве, већ толико технички стандардизиран, скоро као неки столац тко би знао које америчке компаније, који ћете наћи и у њујоршком небодеру и можда У некој КОлиби Индијане, а да се нитко неће осјетити понуканим да му на било који начин удари личну, своју ноту; да га истргне из језиве, милијунске серије.
ни, Паја, Хорације, то су пургери, слој људи тичан.
Али, примјетиће неко по други пута је
стављено једно значајно лице. Тако је! стављена је Дон Кихотска појава Шиље, . Тко је он2 Још једном пјесник коме се сми= је просјечност, јер гледајући звијезде пада у бунар. По. дефиницији. Волт Дизнија Шиља«је наиван и доброћудан, можда чак н „глуп“, али и против воље његовог ствараоца, он је пое= тични принц облака, сањар, који носећи међу серијске животе поезију, туче се с вјетрењачама, бива грохотом исмијан и тешко шибан животом. А што мисле о њему Микија-људињ, који се смију његовим сузама, показује чиње= ница „да је управо из магарца начињен он, пје« сник „зетађјабје ап ршипсе дез пџавез“.
И док се пургери смију триумфирајући у свом нагону да понизе Пјесника, сјетимо се поновно Ла Фонтена и његове басне „Ба сјаја еб Ја Коштме“ и размислимо да ли је имао им
прилично _ант ипа»
изо= Изо-
једно. говоримо о заједничком ДУХУ кроз облике тих остварења: то је распет између блудничења зивисан статичношћу, а други стрган до лудила.
ПИ И
Не губећи се у вањским споредностима, који провејава један свијет и смрти, један интендинамиком ра- кретан.
нешто што живи.
Између страха и глади
ЕДАН књижевни састанак, одрЈ жан крајем октобра прошле године у просторијама _париских „Прев“-а, часописа Конгреса за слободу културе, омогућује нам да бацимо ма и летимичан поглед на стање данашње шпанске књижевности, о којој иначе, због недостатка веза, више нагађамо него знамо. А то стање карактерише, по речима шпанског емигрантског писца Артура Барее, референта на поменутоме састанку, немање основних _ услова за стваралачки рад, Јер, каже Барга, писац у најмању руку мора имати две ствари: минимум личне слободе, и шта да једе. Над шпанским писцем, међутим, надноси се, ако жи“ ви у својој отаџбини — страх, а ако је из ње одбегао онда — глад. Каквим је шиканацијама изложено књижевно стваралаштво у Франко“ вој Шпанији, о томе сведочи „Скина једне књижарске политике“, поверљива брошура једног познатог шпанског издавача, кога Бареа цитира. „У првом реду — пише издавач — ту је Национални институт шпанске књиге; постоји Национални. синдикат за хартију, штампу и ликовне уметности; _ постоји Хиспанистички савет; постоји Министарство унутрашњих послова, Министарство просвете, потсекретаријат народног просвећивања; — и издавач не само да мора свим тим контролним органима приказати сваки рукопис који МУ стигне и сваку штампану ствар коју жели да пусти у промет, већ мо-
ра да добије још и специјалну дозволу за продају, и на сваки пакет од по сто или дванаест примерака лечат којим се дозвољава. оптицај. То уосталом не спречава власти да се, ако нађу за сходно, домогну књиге код књижара, у стоваришту И под типографским пресама, па да униште пошто су је биле дозволиле“.
Захваљујући том монструозном цензорском апарату, у коме подједнако учествује и држава и црква, многа вредна дела талентованих писаца — којих у Шпанији има — не могу да угледају дневног – светла. Тако Џио Бароја, данас ваљда најзначајнији писац Шпаније (који живи повучен, у скоро потпуној изолованости од света), не може да изда у својој земљи две друге књиге своје трилогије о грађанском рату, чији се први део појавио пре три или четири године; Хосе Цела, који је међутим франкист, учесник у. грађанском рату на страни фашизма и данас високи функционер, морао је своју најновију књигу и ба 20) гпећа“ („Кошница“, о којој се и код нас већ писало), издати у Аргентини зато што она неким _реалистичким детаљима исувише много говори о стварности у Шпанији. Но ово су још релативно срећни појединци већина шпанских књижевника се и не усуђује да покуша протурити слободоумније дело, из страха од репресалија, које се, наравно, не 0граничавају на забрану цензуре, па
Али, можда имају право онњ, казати да Мики није појединачни цртеж и дата не треба као таквог гледати. Њега треба гледати
који ће сада
Он је жив и покао нешто ново,
тону у ћутање и неплодно компромисно литерарно животарење.
Но поред тих, да тако кажемо: стварних тешкоћа, шпанска књижевност трпи од још једне, не мање погубне, — од своје раздвојености. Демократски шпански писци наше епохе, као например Унамуно, не смеју се ни спомињати у Франковом царству, 2 терор је и физички отстранио велик број живих _ писаца, међу којима и тако значајне као што су Салвадор де Мадариага, Хосе Гаос, Америко Кастро и Хуан Рамон Хименез, То је читава плејада активних стваралаца који, место да црпе сокове из родног тла и место Да 0пет, са своје стране, обогаћују културни живот своје земље, нису са тим животом повезани, сем својом мржњом. И зато, тврди Бареа, Шпанија, и она с једне и она с друге стране границе, нема свог савременог романа.
„Јер — каже он — да би роман сазрео, потребно је прво да његов аутор буде господар себе, а у другом реду да има храбрости да ствара, што претпоставља један минимум личних услова, који нам данас недостају: њима не сме да господари срџба ни мржња.“
У чланку „Да ли је могућ разговор између двеју Шпанија“ – од Жоржа Пилмана, који „Прев' објављује у истом (34) броју у коме региструје Бареин реферат, наговештава се извесна обострана тежња зближавању _ писаца са двеју страна фронта. Јер, с једне стране, писци-емигранти после петнаест година живота ван земље већ трагично схватају јаловост свога делова-
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 36
да ли имаде право Мики — мрав или Шиља цврчак, или, можда, постављати као супротности2
цврчка и мрава не треба
ВЛАДИМИР ПОГАЧИЋ
ња, које мора да се ограничава на туђину и туђу културу; С друге стране, интелектуалци Шпаније, па изгледа чак и званични кругови, увиђају да је губитак најеминентни= јих снага књижевног живота исувише скупа цена политичког чистун-= ства. У том смислу треба тумачити изводе које доноси Пилман из једе ног чланка Хосе Луја Арангурена, где се поред осталог каже: „Ме Шпанци — а заједно са свима оста“ лима и ми. интелектуалци — били смо подељени... Шпанија је про дужила своју историју, а емигранти су проводили живот у склоништима која им је понудио њихов нови по» ложај. Када смо, говорећи политич-= ки, указивали на њих, рекли смо да су они престали да буду Шпанци, Међутим смо знали да је та тврдња на плану који није политички, била нетачна... Није ли апсурдно да из> међу њих и нас буду пресечене. све јавне везе» Што се нас тиче, зар нам је интелектуални живот тако богат да може, без озбиљне штете, да одбија допринос емиграната» А што се тиче њих, зар не би њихова љубав према Шпанији, чак и њихоч ва критика над данашњом Шпани= јом, добили у тачности и оштрини када би боље познавали њено да» нашње интелектуално биће2“
Но, Арангурен не говори чиме би, у крајњој линији, таква веза у фор“ ми измене мишљења могла да ре“ зултира. М не може то да каже, Шпанској књижевности недостаје слобода. А њу не могу да извоју“ ју дискусије, ни сама добра воља,
4. ТИШМА
ЧЕТВРТАК, 21 ЈАНУАР 1954
ћ