Književne novine

УМЕТНИЧКИ ЖИВОТ БЕОГРАДА

Трупа Жанин Шара пе

5 Народ себи

ЖИВОЈИН ЗДРАВКОВИЋ

| што је једна каши. чица чаја са колачизваним „мадлен“ повратила Пруста у далеки предео прошлости, тако је фотографија Београда на насловној страни неког старог часописа У излогу једне радње изазвала недавно у мени неразја+шњиво и велико узбуђење, Навикли смо да у Београду

сретамо на сваком кораку чуд-'

ну архитектонску ритмику. Поред палате — страћара. Разни односи, брзина линија, Фантастични акорди, чудни конгломерати архитектонског звука у једној истој улици. Инструментација покаткад немогућа, Доксати и ренесансни балкони, гајде и клавир, џез и соната у исто време.

уха

Прдпутовао сам више земаља последњих година. Видео сам доста градова. Париз, можда најлешти град света, с његовим величанственим пано-

рамама, грандиозним перспективама и урбанистичким решењима. Атину, Рим, Беч,

Праг, Будимпешту, Штокхолм, Копенхаген, Брисл, Лондон и друге. Све ове градове стварала је Европа У доба своје највеће славе и триумфа. Размишљам о нашем претку који је изабрао ову раскрсницу света, ову ветрометину, коју ни најмања олуја не може да мимоиђе. За Београд историја казује да је стар преко 2000 година, да је у својој бурној прошлости 40 пута био разорен. То је историја коју сви знамо и све њене последице осеЋћамо. Али она нам служи и као опомена у нашим настојањима, опомена да видимо та смо до данас учинили и шта нам претстоји још да урадимо, како би наш главни "град као културни и политички центар, постао достојан наших напора и тежњи. Са оваквим мислима нашао сам се на Тргу Републике, МИ као

— тите човек. многе ствари каје.

„га окружују престане да запажа тако сам и ја давно заборавио стварни изглед овог нехармоничног трга празних плацева и са зградама које су му окренуле леђа. Иза споменика Кнезу Михаилу уздисже се зграда некада шуте хипотекарне банке — данас музеја крцатог предметима пронађеним искључиво на Балкану, преисториским келтским, "римским, грчким, илирским и словенским, а у његовим витринама леже такође драгоцене фигуре и посуде из Винче, из Константиновог Ниша и нашег средњег века. Колико смо се радовали одлуци да се ова зграда адаптира за музеј, јер смо знали да је Београд један од врло ретких градова у Европи који нема музеја. Али радост је била испреплетана стрепњом: да ли је то решењег Неће ли овако привремено решење одложити у недоглед питање да Београд до_ бије музејску зграду, која ће, У склопу осталих културних институција, претстављати спо меник нашег доба7 на дохвату руке од музеја стоји зграда Народног позоришта. Опера. Зидана у доба мале кнежевине Србије, са Београдом од једва 35.000 становника, ова зграда је далеко од тога да и донекле задовољи потребе данашњет полу_ милионског Београда. Рушена више пута, оправљана и преправљана, она претставља да_ нас по својој форми и спољном изгледу пре ругло, једну вулгарну дисонанцу у ионако дисонантном акорду овога трга. Па ипак, Београд се ра· пидно развија у велики и, У _ европском смислу, модеран " ррад. Он сваким даном то по_ стаје. Модерне палате замениле су уџерице. Велики блокови јавних и станбених зграда, водовод, канализација,

електрично осветљење. Елек· трични трамваји већ претстављају скоро анахронизам

према тролејбусу са најмодернијом _ линијом и конфором. Ако би направили анализу шта је све само после ослобођења урађено скоро бисмо могли да будемо задовољни.

ЕЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ % ЧЕТВРТАК, 21 ЈАНУАР 1984

Поред јавних и станбених зграда, монументални стадион ЈНА, најлепши споменик о-

ве врсте који је подигнут у нашој земљи, а по својој лепоти премашује и мноте у иностранству. Али, шта смо на другим странама учинили% Без праве

оперске зграде, концертне дворане, уметничког павиљона, без иједног идеалног по-

зоришта, наша култура нема услова за прави просперитет, А тде су нам уметничке школе и академијег Разбацане по разним тескобним просторијама не само да немају услова за нормалан рад, већ претстављају препреке за развој оних који треба сутра да постану носиоци наше уметности. Овакве грађевине не само да би претстављале расадник наше културе, већ би по свом изгледу биле и украс нашег града. Све манифестације људске, материјалне и духовне културе с отејај су њеног политичког им економског развоја. Примитивно друштво има и примитивне манифестације духовне културе.

Зауставимо се на сали Коларчевог универзитета. Ова

концертна дворана претставља велики проблем наше музичке културе. Проблем, који осећају сви од уметника-извођача, публике до последњег разводника. И требало би једном већ рећи, јасно и гласно, да од ове куће, ове сале, зависи читав концертни живот Београда. Концертна дворана без фоаје-а „без правог подијума за оркестар и хор, без оргуља, без соба за уметнике, са столицама које шкрипе, у којима се човек осећа као да је на издржавању казне. Без интимне атмосфере, правих зидова и немогућег осветљења, са разводницима у чудним блузама, пре делује на салу за бокс, пинг-понг или биоскоп, чему врло честом слуски Као задужбина 663 дотација, руковођена само комерцијалним мотивом, она се даје ономе „ко пре стигне“ и „ко боље плати“. 'Концертна политика њу не интересује, јер никог не интересују ни њене финансије. Оваква и у оваквом стању, она постаје пре кочница него место где би требало да се развија целокупни музички живот и музичка култура уопште, Релативно мали број места и велики режиски трошкови онемогућавају реализацију гостовања прворазредних светских уметника, као и великих уметничких ансамбла из иностранства. Према прорачуну компетентних организатора, гостовање једног прворазредног уметника као што су Мењухин, Хајфец и сл. са хонораром од 2.000 долара по концерту. значило с" би практично, под претпоставком да ова дворана буде распродата, подићи цене улазница од 600 до 1.200 динара, па да тек онда такав уметник буде исплатив. А каква је ситуација домаћих уметника који само за салу и друге режиске трошкове морају да плате 30.000 динара7

По себи се разуме да за ову ситуацију није криво руководство ове куће, које се бори са великим финансиским тешкоћама и није у стању да води једну праву културну политику,

и

Сетих се једног од организатора наших · концерата У Београду, „Без праве концертне дворане, са таквим конфором и бројем места која ће уз нормалне цене моћи. да прими и покрије трошкове најбољих уметника и ансамбла из земље и иностранства, нема правог и планског концертног живота“. па

Значи треба приступити што пре, одмах, подизању такве концертне дворане која ће постати жариште преко којег ће се преносити и деловати музичком културом на најшире слојеве. Ово треба да омогући не само познатим уметницима, нето и музичком _ подмлатку развој и контакт са публиком.

Зидајмо такву дворану која ће истовремено бити м једна репрезентативна грађевина, можда споменик нашег доба. По свом спољњем и унутрашњем изгледу она треба да репрезентује све наше напоре на уздизању култура и уметности. Оваква зграда омогућила би низу наших уметника да изведу најсложенија дела од трајне вредности у. племенитом материјалу, као, што су мозаици, фреске, пластика и вајарска дела. Она истовреме-

но треба да буде снабдевена

мнотобројним модерним уређајима које диктирају захтеви акустике и конфора. Као најважнији елеменат њеног уређаја треба да буду и велике оргуље и такав подијум који ће поред симфониског оркестра моћи да прими највећи хор. Ово би омогућило реализовање највећих музичких манифестација које до данас наша публика није имала прилике да чује. Са довољним бројем места (од 2000—2500), ова дворана би омогућила да се, с једне стране, без тешкоћа исплаћују највећи светски уметници, чији су хонорари веома високи, а с друге да наша концертна публика до« Ђе лакше до улазница, које ће у том случају постати јевтиније. То значи, популарисање музике преко најквалитетнијих и највећих уметника, ширење музичке културе и њено право и ефикасно дејство. зидање ове дворане зато што је скупа значи практично одустати од ове идеје, одрећи се ње за недогледно време и тако зауставити или бар успорити развој музичког живота у Београду и нашој земљи. Није потребно да се целокупна сума одмах унесе у буџет и да се овај споменик, овај ДОМ УМЕТНОСТИ форсирано подиже.

%

И зар не би могла наша велика предузећа из Београда и ван њега да се појаве као мецене и својим прилозима убрзају подизање ове установе, толико важне за просперитет музичке уметности7

„Нарад собе“ (Народ себи), утесло исписано. на порталу Народног дивадла у Мрагу казуг је како је народ. сопственим прилозима подигао до темеља изгорелу зграду свога позоришта. И као што изванредна грађевина позне — ренесансе Народног дивадла, својом лепотом и монументалношћу, претставља споменик једнога доба и људских настојања тога доба, тако би и наша концертна дворана, на сличан начин створена, претстављала споменик нашег времена и наших настојања да култура, а са њом и музичка уметност као њен саставни део, постане наша неопходна _ потреба, део нашег живота и рада.

ПАВЛЕ СТЕФАНОВИЋ ;

ЕКОЛИКО младих људи, мушкараца и жена, претставника плесне

уметности у данашњем животу Париза, гостовали су ових дана у Београду, као посебна балетска трупа, овенчана већ извесном славом онаквог ефемерног признања гледалаца и стручне критике какво проносиоце – највременскије — од свих временских уметности прати једино до кобног прага " наступајуће старости, до првих знакова смањене еластичности мускула, ако не и само до првог озбиљнијег уганућа зглоба ноге или руке. Они су имали четири уговорене вечери и једну придодату поподневну приредбу на смени Народног позоришта, и на свим тим претставама лепоте покрета изванредно еластичног људског тела њихов успех пред дупке пуном двораном био је велик и потпун. Можда је још прерано говорити о синтетичном постигнућу, о дијалектичком укидању противречности плеса као уметности, ношене једном великом унутарњом творачком тезом и једном исто толико нужном, креативном антитезом, Свакако, зрење и рашћење људског смисла за уметност уопште, за уметност игре напосе, води том коначном разрешењу вековног спора (који није изум ничије теоретичарске, гриблерске ћуди) и, ако се његове с контуре (контуре тог разрешења) и у чему моту назрети, онда је то, несумњиво, у елементима игре који наговештавају, поништење пан томимске, немушто-драмске њене дескриптивности (паралелно надолажењу негације фигуралности у ликовним уметностима) али бар исто толико и у уздизању техничкоформалистичке перфекције комбиновања пет основних позиција и њима условљених мувмана на ступањ систематизације свих могућих кретњи тела (па и оних типичних за карактерни плес), на ступањ једног тако савршеног језика телесних кретњи да у њему ни нога ни рука неће више дејствовати на гледаочеву свест као удови људског тела већ као материјално средство исказивања и самих најапстрактнијих, најопштијих законитости човека, друштва, живота, природе, света. Свестан сам техничке вредности класичног система игре (оног који је идеолошко-естетски претеча ових суптилних марижана, Сергије Лифар назвао „академским“, што ће рећи заснованим на" традицији, на непрекидном даљем откривању могућности мењања и допуњавања изражајно-техничке базе „академског плеса), но оно што ме је, упркос те свесности, спречавало да доживим истинско дивљење пред игром шест чланова ове изврсне париске балетне трупе то је управо чињеница да је њихова уметност само ретко, само на махове допуштала оку које гледа људско тело да заборави на људско тело које види, да макар у тренутку гледања заборави присуство телесног волумена као уметничког оруђа, као уметничке сирове грађе, која се радњом, сређеним системом покрета у сукцесији и симултаности, тотално отреса своје аутентичности и тотално преображава у изражајни језик осећања и

ЖАНИН ШАРА

мисли, све до апстрактности, све до уметношћу ухватљивих истина и законитости.

Требало је, рекао бих, да израсте, из самих трансформационих сила игре, слика живота као нужност настајања, развитка и пропадања као неухватљиви дах оног апсолутног у кретању, у свеопштем настајању, развитку им нестајању, дах и одблесак (конкретни, специфично појавни, телесним покретом остварени одблесак) и самог оног кретања које је изван сваког живота, које је величанствено-равнодушно _ својим постојањем према сваком нашем узбуђеном и заиста неравнодушном схватању самог тог свеопштег кретања, саме његове суштине.

Држати ногу или руку, као реч спремну на стих, као тон одапет на лет у мелодију, као линију на површинии опремљену потенцијалном снагом да се извије у облик — то је чаролија _ стваралачке делатности ове неколицине младих људи и жена, чаролија заиста сасвим довољна да живот учини у тренутку гледања њихове игре бољим, лепшим и савршенијим, но недовољна да се усели у њега, не као сећање на лепу и глатко реализовану уметничку игру, већ као трансформисана, преображена и нова вредност његове свесности, његови очеличености, његове готовости на подвите који нису игра.

Само у неким тренуцима, само на махове, приближавала се њихова буквално инкарнирана замисао оној митској, орфејској луцидности уметничке радње која се не задовољава да себе показује зато да би била ма и једнодушно изгласана као лепота, већ управо зато да би сама собом, својим бићем као лепотом остваривала своју вазда сненану жељу за. преображавањем самог живота, Та чудесна магновења _ тоталног самопотврђивања људског бића као свесности и воље, магновења на прагу оне луцидне снаге непосредног појимања света коју је, рецимо, Јохан Себастијан Бах преображавао у стваралачку акцију композитора пишући странице своје оргуљске пасакаље у С-молу, били су на најбољем путу да остваре млади француски уметници игре — на самом почетку свог „Кончерта“ («на музику Григовог клавирског концерта, плесно обрађеног само у своја два прва става). Жанин Шара и Петер ват Дајк, наступајући, изгубили су своје персоналне идентитете. Они нису ни мушкарац ни жена ни загрљај, већ су нека достојанствена пасивна хидра још невиђених мора, петокрака медуза људског сневања, контемплативни полип фантасматоричне визије: она, хоризонтално урасла са разбацаним екстремитетима у његов вертикални стуб тела, он -— као основица даљих покрета, који ће се распламсати до осамостаљивања па и разилажења делова овог звездастог почетног јединства. Схвативши људско тело као један еластични централни масив са четири још еластичнија пипка и једном немуштом маљицом (главом) на кратком покретљивом дршку (врату), уметници су, У овој двојној игри, заиста инвентивно стартовали у правцу динамичке употребе тог комбинаторички силно употребљивог масива. Није се ту, у крајњој уметничкој инстанцији радило о телима, већ о узајамно делујућим чиниоцима бесконачне сложености света, у свакој његовој посебној «онкретизацији. Шта тек да се каже о скоковима ван Дајка, носиоцима оне вечне илузије о слободном лету кроз простор, са варком о успорености покрета коју дочарава унутарњи ритам саме воље за акцијом! Или. други пример. Древни митски Херакле (Жан Бернар Лемоан) подухвата се једног од дванаест задатака, на које та приморава служење Еуристеју: да микенској Артемиди принесе живу, ухваћену кошуту (у кошуту претворену девицу Тајгету). Његов једногодишњи лов и кошутино постепено пристајање на одрицање од слободне шуме, на добровољно, лирески-опојно- еуфонично-свесно потчињавање замамним замкама херојевог врбовања — дубока је и трагична _ историја о податности

људског бића чарима опасне и| не, Уз помоћ сценографа Стојана ће-

милосрдне снаге јачега, какав је према крхкој коштути био

распусно моћни Херакле, слу-| мац Милан Срдоч као пијани Крста

та Еуристејев. жанин Шара

(кошута) играла је ову вечну | вају да је племић, те

алегорику о законима под-

влашћивања и сложеним усло- | горопадној жени, налази на узвише- !

вима добровољне готовости на

робовање — са мудрошћу пре-| позоришта, који кроз целу претставу

ображеном у уситњене слике покретних акција два телесна бића.

Најзад, и прелепи трепет руку младе Немице, Мари Фрис, у Шопеновој Балади светлуцао је, као пролећним лахором лелујави лист младе брезе, у спиритуализованим, сублимираним тренуцима · игре париских уметника. У свему осталом они су били изврсни протатонисти благих реновација традиционално — господ ств спектакла високе 6балетске вештине,

|

РАДЕ МАРКОВИЋ КАО ПЕТРУЧИО У „УКРОЋЕНОЈ ГОРОПАДИ“ у

ПРЕМИЈЕРЕ

Укроћена горопад

ОСТАВКА Шекспира за млади; амбициозни колектив Београд“

ског драмског позоришта значи,

пре свега, поновно отступање од

оног савременог репертоара којим је. постигао своје највеће успехе (особито „Смрт трговачког путника“ и „Стаклена менажерија“). Он тражи успехе и у ширем репертоару, али, по свему. судећи, нема изгледа да ће их у ње+ му наћи у истој мери, као у оном ужем, њему ближем. Највећа позитив-. ност тога позоришта јесте и остаје његова стваралачка веза са модерном драмом. Мора се признати, ипак, том колективу да када и узима неки себи мање одговарајући задатак, храбро тражи и тада интерпретационе — могућности за нешто специфично своје, бар у поређењу са осталим београд-= ским позориштима. у Редитељ Предраг Динуловић постављајући „Укроћену горопад“ нашао се, пре свега, пред питањем како тумачити однос мушкарца и жене по стављен у центар те младалачке Шек» спирове комедије. Ако би пришао тек= сту само са формалне стране и узео У обзир само оно што он на први погтлед говори, тако би нам открио да у њему, поред ренесансне раздраганости, постоје и знатне наслаге патријархалних схватања о потреби владе муикарца и покорности жене. Али такво тумачење данас било би депласирано.

Откривајући у тексту, пак, иза фор малне Катаринине покорности, на крач ју комедије, стварну залогу с" љубави која везује два јака, независна и У суштини равноправна бића (јер стварно Петручо и Катарина то и јесу), редитељ би нашао нама блиско тумачење, али и велику тешкоћу његовог ја сног сценског оформљења. Динуловић је, како нам његова претстава пока+

зује, изабрао трећу могућност: _формално пуно. покоравање „укроћене“ жене, као. лукаво средство _ њеног

стварног, коначног тријумфа. Та кон цепција с вечне Еве није много прихватљива од оне патријархалне, али даје богате могућности једне ведре, допадљиве и јасне интерпретације, Динуловић као редитељ и Оливера Марковић као Катарина успели су, заиста, да је и донесу јасно, особито У завршној сцени када Катарина даје поуку другим женама о потреби женског покоравања, а при томе се лука+ во смешка, гуркајући се са женама, те бацајући заједно са њима подругљиве погледе на мужеве, који не 6 схватају у чему је ствар и примају . њене речи дословно. у "

Решивши с тако, Уз одговарајућа Ј скраћења текста, прилично лако идејну страну претставе и не давши јој никакво дубље тумачење, Динуловић јој је посветио већу пажњу као спектаклу. И ту је показао доста вешти

лића поставио је. сцену тако да се сналажљиви, сочно-карикатурални глуЛисац, лице из пролога, кога увера: му поручени тлумци играју комедију о укроћеној,

њу сличном балкону јелисаветанског

наизменично претставља разна места радње, Положај Крсте Лисца на том месту нагони глумце да се, у почетку, окрећу више њему него публици у по- | зоришту. При томе још играју стилом који делује пре као пародија глуме, него као глума и сасвим одговара гледаоцу „племенитом“ Крсти Лисцу. Али када одушевљени Крста Лисац силази степеницама на позорницу, посматрајући и даље игру, ближи се | рампи и преко ње, кроз десну, бочну “ 7 ложу нестаје испред наших очију, у- Бр поредо се глумци који Лисцу играју мој „Укроћену горопад“ постепено сасвим у

(Наставак на 8 страни — 1 стубац)