Književne novine

ПРОШЛОСТ У СЕЋ

ортрети

у РЕЋА по реду међу перманентним _ повременим изложбама које Народни музеј приређује у сали намењеној

за те сврхе, дошла је изложба пор~

трета иконописца и портретисте Павела Ђурковића, родом из Баје.

Ђурковић, који је још као дваде-

сетогодишњи младић добијао зама-

шне наруџбине, а последњих година

ХУШ века, када се ближио тридесе-

тој, имао већ завидну сликарску ре-

мутацију, не спада међу најкрулније личности српске уметности, нако је, изгледа, у своје време — „док бољег нема“, како каже један његов конкурент — уживао глас нашег најзначајнијег портретисте. Но ни да» нас, не само његова историска, него ни његова стваралачко-уметничка

Улога није за потцењивање. Услед

своје репутације постао је, 1801 г,,

У Будиму, „придворни живописец“

велике књегиње Ане Павловне, „Ерц-

херцогиње _ Палатинусовше“, – жене надвојводе Јосифа; пред њим су позирале –најкрупније фигуре ондашњег српског политичког и јавног живота, митрополит Стратимпровић,

Мушицки, Бук, Атанасије Стојковић,

фелдмаршал Дука; српски двор У

Крагујевцу обратио се њему за ди-

настичке портрете, најзад, његов

глас морао је стићи и до Русије, јер

1830 г. одлази у Одесу, где слика

своје последње ствари и умире,

Штури биографски подаци допуњу-

ју се, унеколико, закључцима који

се намећу из онога што је својом руком записао, Очигледно, бно је

човек убеђен у своју вредност, или

бар који се држи на високој цени, — до те мере да би понекад, сигнирајући свој рад, сам себе титулисао Господином Павелом Ђурковићем, На позив Кнеза Милоша. да се као његов лични сликар „на неопредељено време“ настани у Србији, он прво читавих месец и по дана због „опстојателства чрез дјела црквеног и дјела портретическог“ не налази времена за одговор, а онда, као да је главом Давид, уз учтивости и стилом који одговарају личности великог уметника који с муком може да пронађе слободне рокове у календару, извештава кнеза: „от данас определио сам: време, 26-го октомвра 1823 до априла 15-го за исполнити Ваше желаније“, По себи се разуме да је држао до титуле „академическог живописца“, нако је било злих језика који су тврдили да „у Бечу није био нити штудирао у Академији“ и да зато „грунт молераја не разуме“. Словесност је поштовао тако дубоко да је портретирао не само Вука, Мушицког и Стојковића, него п све карловачке лрофесоре, па чак ни себе није насликао с палетом, већ с књигом у руци, Из генерпције образованих Срба пред чијим су се очима одиграла оба устанка и у чијој је души поново свита ло од Косова изгубљено Царство, био је патриот дотле да се на многим својим радовима, кад је одустао од младићке таштине да податке о сликању бележи на латинском, потписивао као „Славено-Сербин“ или „славено-сербски _ художник“, чак „краснохудожник“,

У времену када су енциклопедисти освојили и срце Јосифа Н, када је класицизам захватио и удаљене провинције Ћесарије, кад је Мушицки прибирао торжествене звуке Хар~

ПАВЕЛ ЂУРКОВИЋ: . МЛАДИ ,СТАЈЕВИЋ

Павела | Фурковића

М. СТЕВАНОВИЋ

АњЊУ

фе Шипатовачке у Хорацијевој метрици, а Стратимировић украшавао карловачку Митрополитоко-патријаршиску библиотеку гравирама с Кориоланима, Андромахама, Корнељијом мајком Граха и сл. јасно је да се и наше сликарство пропињало на прсте да сагледа далеке Давидове форме и да сремске и бачке грађане, купце и игумане, који су почељи увелико да се портретирају, види у идеалним ливијама _ антике, о којој је Винклман утврдио да је копачна реч уметности. Том антикизирајућем модернизму, који је разголитио сву јалову беду рококоа, тој последњој речи уметности, прионуо је овом душом п Ђурковић, Академски образован или не, п без обзира да љи је с тачке гледтшта оних сликара који су држали до академских рецепата познавао „грунт молераја“, Ђурковић није био сликар без знања, а још мање сликар без духа и дара, нарочито не без оштрог посматрачког дара, _ Преко тридесет портрета које је Народни: музеј могао да прикупи ма овој изложби сведоче о његовој занимљивој, врло израженој личности мајсто“ ра примитивца, у основи, који је своју неистрошену сликарску сировост и чедност успео да сједини са

"већ декадентном финоћом позније

фазе једног стила, примљеног додуше из друге руке, да се од невештина, осредњости и сувоће провинциског живописца дигне до зрелости истинског портретисте, а на моменте и преко тога њ, што је најважније, да увек, и кад посрне као сликар и кад је најсрећније надахнут, остане занимљив, јер се н сам забавља моделом, његовим карактером, његовом сујетом или његовим истинским значајем,

Но без обзира на само сликарство ова је изложба драгоцена ни као један јак млаз светлости на. друштво и епоху. Оцеви пи деца, трговци који су, напунивши ћемере, припасали „сенаторске“ појасе, снахе са троструким нискама бисера, опасане траком, као Госпођа Рекамије, испод самих груди, без античког светњака, додуше, него с цветом „дан и ноћ“ за струком или листом калопера у руци, синови, високи забрађени белим марамама, са белим пругастим прслуцима и огромним реверима по моди 1тегоуађје, фишкали, нотароши с уштирканим жабонма и дугим, златним ланцима, супруге с тешким миразима, с чипкастим капицама, у тоалети свечаној као за Наполеоново крунисање, иако шивеном с нешто мање шика, рашчешљани дечак, у капутићу и пози као са Гојине слике, граничарски официр с љубичастим паролама и зеленим перјем на дворогом шеширу, доктори гетингеншки и лајпцишки, Вук, Стојковић, Мушицки, игумани јазачки и шишатовачки у високим грчким камилавмама, суви, префи-

ПАВЕЛ ЂУРКОВИЋ:

МИЛОШ ОБРЕНОВИЋ

њени, хладни митрополит Стратимировић у голубије-сивом атласу, са црвеним сегментом ћелепуша и колајном 1абегагјан еђ тег, Кнез Милош у ћурку од гримизне чохе, с огромним, свиленим турбаном, господар Јеврем и Томанија, Војводнина Србија и Кнежевина Србија, њен двор, Карловачка митрополија, књижевност, политика, купци, ви, јуристе, удаваче, цела једна класа и цело једно друштво расуто, пре сто педесет година, са обе стране Саве и Дунава, васкрсава и живи у

свом парадном оделу и већ утемељеном благостању као на окупу при неком фантастичном, неодређеном пријему.

Х холични,

богосло-

У земљи _ боје и_ снова

(Поводом мате Михе Малеха)

ОК листам по мапи као да чујем музику. Звуке уобличене још пре класичне хармоније. Или и после ње. Додир ритма и о блика пастирства и касне лепоте Матисових сагова. Можда ће палета словеначког. сликара да ннслирише музичарер Као што је графичар прошао Македонијом да би у пољима и долинама убрао дисонантне цветове · својих боја тако би и композитор могао овде“ да „нађе надахнуће у чуд“ ном и богатом мелосу, народа, Али само надахнуће, само полазну тачку, материју и извор. (Бела Барток савременим _интелектом транспонује фолклорне боје и звуке у ново осе ћање хармоније). Једном ће неки македонски сликар

| открити тајни језик сопствене народ : не уметности, Наговештај такве син-

тезе већ претстављају чудесно-меланлирско-мелодични цртежи Николе Мартиноског, Или је можда и близина опасностр Мора ли се жедан поћи на изворе да би се осетила њихова стваралачка свежина» Може бити да је управо дистанца, — кул> турна ситуација Словеније, — где пе сма и ношња народа живе још само периферно и у сећању, дала уметни» ку моћ открића, те је, као што то Зоран Кржишник каже у свом суптилном предговору, гледао очима „севернога брата »

Денатурализација, ·укинуће сваке пластичне намере, редуцирање на плоху, боју и "музику, одрицање, једноставиост — ту је врлина ове графике. Штедљивост облика и изражајност боје — сродна“ фовистима прожимају јединство архаичног и новог, Истина, нису сви цртежи једнаке

вредности. Што више бледи непосре-

МИХА. МАЛЕШ: ДЕВОЈКЕ ИЗ ДЕБРА

РАНКО МАРИНКОВИЋ

МИХА МАЛЕШ: ДЕВОЈКА ИЗ ЂЕВЂЕЛИЈЕ

дно бележење, на лицу места фиксиг рана скица, што је она јаче филтри“ рала фантазијом, то убедљивије делују листови.

Модерна галерија у ЈБубљани пре

узела је са овим издањем (Државне

заложбе Словеније) леп и драгоцен задатак. Монотипије у боји, литограт фије, литогравуре и дрворези, штамзани У Људској правици са клише» има Словенског порочевалца, претстављају наванредно богаћење наше репродукционе графике. ЊЕ

Можда се посматрач мора дубље уживети да би сазидо посебну 0со-• бену вредност ових листова. То су грациозне ритмичке форме чија је једноставност скоро опет луксуз, Не из спарне атмосфере стаклене баште једне. касне цивилизације, из жарке снаге колективне уметности народа извиру ти савремени акорди, разло“ жени и опет сажимани, транспоновани субјективним језиком ствараоца, А можда у арханчном спеву панске двојнице ледди н призвук далеке античке културе.

О. БИХАЉИ-МЕРИН

(0 чему пише „Литературна газета“

повлачење Константина Симонова е положаја главног „уредника _ сргана Савеза совјетских писаца »„Литературна газета“ није ни најмање утицало на садржину, стил и облик тога листа, Садашњи глазни уредник Борис Рјуриков у свему иде стопама свога третходника, као и оних ранијих руково+ дилаца „Литературне газете“, о чему сведочи, например, њен број од 22 де+ цембра, прошле. године, Теј,. број, хоји не чини никакав изузетак, доноси следеће текстове:

На првој страни — уводник „За у чвршћење мира међу народима“, текст изјаве совјетске владе поводом говора претседника Ајзенхауера о атомском оружју и кратку белешку поводом 150-тодишњице смрти естонског књи» жевника Рајнхолда-Крајцвалда.

Друга страна садржи саопштење о постављању петорице потпретседника совјетске владе, два саопштења о додељивању „међународних стаљинских награда за учвршћење мира“, чланак о једном од лауреата те награде Хо варду Фасту, писмо америчког амбасадора у Москви Чарлса Болена упу= ћено Молотову (с изводом од Ајзенхауеровог говора) и кратке изјаве директора два совјетска издавачка предузећа о плановима за 1954 годину.

Две трећине простора треће стране заузимају чланци, изјаве и дописи поводом саопштења Тужиоштва СССР-а о завршетку истраге против Берије, док преостали простор отпада на приказ другог тома „Историје Москве“, малу белешку о вечерима књижевника са Дона и библиографију. ,

Четврта страна посвећена је искључиво спољнополитичким темама и има везе с књижевношћу само утолико што доноси огласе о примању претплате на два совјетска алманаха.

КО се морамо оправдавати због својих опажања, која проистичу из радозна-

лости, онда морам одмах овдје на

почетку изјавити да сам у питању

Клауденса био само пажљиви слушалац. Опажања је вршио мој пријатељ, бивши капетан дуге пловидбе, кога су у талијанским лукама звали КОЛОНЕЛО, јер је био висок и крупан, па су мислили Наполетанци и Ђеновежани да би му од прилике одговарао тај чин.,. Али и он, капетан, вјеројатно је давао маха својој морнарској фантазији кад је причао о Клауденсу, јер је напросто немогуће да би живот (коме уосталом дугујемо поштовање због недужних лукавстава, којима се извлачимо из неприлика) могао до те мјере усавршити човјека у његовим својствима, како је био савршен Клауденс. |

Кад је ријеч о савршенству, варају се они који упорно тврде да оно не постоји, а постају неподношљиви кад за своју тврдњу траже до: казе у искуству. Дакако да не постоји савршенство тврдоглавог и досадног свеца, који по сваку цијену хоће да пати, да трпи поннжења и муке свакојаке, а онамо једина је сврха његове биографије да на свакој страници све чано гњави читаоца својим мукама пи дема гошки хода кроз причу у просијачким прњама да би се допао,

А не допада се он никоме, него можда једино изванредно осјетљивим богомољкама, које се ватрено заљубљују у мученике из неке чудне потребе.

Хоћу рећи да се права честитост крије бри-

С1аџдепг

Напомена о савршенству

жније и од саме подлости. Она је у неку руку

н на сметњу честиту човјеку. Има тако поште.

њака, којима је честитост напросто исписана по лицу, као натпис уклесан у чисти, бијели мрамор, па мрштио се такав добричина и кривотворио своју физиономију не знам каквим пакосним гримасама, а све да би навукао рђу свом златном карактеру н набио грбу својој равној личности, да би напросто затајно своју врлину, она га свеједно неумољиво реси, сакривао се он иза не знам како интересантне узбудљиве маске из базара људске злобе, Он ће чак у хињеном бијесу навлаш извршити и какав груби и недостојан чин да би се повјеровало у његову неваљалост, но ништа му то, дакако, не помаже, јер ће смјеста, по својој доорој природи, која је јача од њега, учинити стотину добрих дијела, те ће се одмах сватко досјетити у чему је ствар. А ствар је заправо У чудној тврдоглавости да неће да показује своју честитост, па макар га то и саме части стајало. Хоће да се говори о њему да је подлац и ништарија, да је лицемјер и Тартиф; чак хоће да некако и упозори људе да Му не насједају, јер се он претвара и лаже... Али мука је његова у'томе (а ту и почиње његово

право мучендштво), што нитко неће да тако говори о њему, јер напротив нитко ни не вје« рује да би он био подлац и ништарија, лице» мјер и Тартиф.

Тако добричина, с благом срџбом оправданог незадовољства, полако окреће леђа људима, повлачи се у осаму и чини добро више за свој рачун... То, јест, не за рачун, боже сачувај, него за своје властито, чисто чак еванђеоско задовољство: да не зна љевица шта ради десница. Честитост његова постаје на тај начин неко особењаштво, пека интимна пасија и потајна страст, као неочитована дјечачка љу-, бав, која се носи Тако врлина наступа под маском, као нека загонетна особа, чија су дјела чудна н необја• шњива, као она изненадна спасења утопље» ницима, која се, због необјашњивости узрока, сматрају прстом Провидности. Та нас доброчинства непрестано потичу да им тражимо дуоље и скривеније мотиве, што: им често врло озонљно угрожава углед, те их чак доводи и У мученичку ситуацију да буду проглашена чинима лицемјерја. Али у мучеништву ни јест највиша цијена сваке врлине. У томе је уједно и њезино савршенство.

Кристијан Клауденс био је висок, мршав и шутљив човјек, и то му је давало онај изглед солидне озбиљности, коју сватко цијени. Он је одлазио сваке недјеље на велику пјевану мису у главну жупну цркву, а исповједао се и причешћивао једампут годишње, о Ускрсу, али то је радио без оне горљиве и пркосне побожности, која је често израз ситних и па-

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ % ЧЕТВРТАК, 4 ФЕБРУАР 1954

с болном срећом у души.