Književne novine
..
АЕ
пРОШ
ЛОСТ У СЕЋАЊУ
Сведо чанства
из ПРИЧАЊА
(Наставак са прве стране) ловином одсече главу. Узе му пиштоље и јаничарску пошу. Ми се сви скуписмо око. њих. Они други Турци, коњаници, вратише се у
Београд.
Ово вече заноћисмо 'у Кумодражи. . Карађорђе, видевши оне пиштоље у Гаврила, рече му:
— Гаврило, дај ми те пиштоље, а ево ти мојих и још два дуката прида! |
— На, рече Гаврило од онога часа,
Карађорђе извади своје пиштоље и два дуката, и даде их Гаврилу одмах.
"Сутрадан, надали смо се да ће Турци изићи да се побијемо, али њих нема, Онда ће рећи Карађорђе:
— Браћо, Турци не смеју да изиђу. Што би ми њих чекали, кад се нама тамо горе може каква штета догодити, него хајдемо!
_У Сибници
Мало час помелише се | Турци. Тројица иду натред, па очекну докле их остали „пристигну и онда опет пођу. Ми ре-
_ космо бирову да уђе у хан, У том се и Турци приближише, али још нису почели одјахивати кад Станоје опали; и други припуцаше. Један Турчин паде, други побегоше натраг. Таман они на брега а она заседа пред њих! Они се збунише, и скраше се под пут у једну казанџиницу, повезаше коње и ухватише бусије иза каца, и хоће да се бију.
„Ми их олколисмо са свих страна, те њих 7 ухватисмо живих, а други сви изгинуше, Њихове коње и сав плен поделисмо, а ново оде ло и:ћурак, што је Кучук-Алија био послао Сали-аги поклонисмо Карађорђу.
После овога посла, рећи: ће Карађорђе:
— Турци ће изићи из Београда на нас; они би и онда изишли, али нису били спремни. Зато да се ми налазимо овде око Космаја, да их дочекамо, како не би робља одвели,
Главаш и они други главари нађоше да је добро налазити се неко време око Космаја.
Вићентије из Кораћице рече:
— Хајдемо у Кораћицу; тамо има неколико спахиских говеда, да покољемо и поједемо чекајући Турке.
Дигнемс се те у Кораћицу. Вићентије посла те лотераше деветоро говеда, те покласмо и поделисмо, Месо испекосмо и вечерасмо.
Карађорђе, Станоје Главаш, и Прота Букозички легоше у хану да спавају, а ми — који по кућама, а који наложише ватру напољу да преноће, Иде снег како бог хоће, Док.тек дође човек и рече:
— Добар вечер!
— Бог ти помогао! одговорисмо ми,
— Где је Ђорђер пита он.
— У хану, слава.
— Ја сам рад да му нешто кажем, вели он. Онда ја брже одем и викнем;
— Брато, Брато! ћ Уста он н рече:
=— Шта је, Петре»
— Ево човека једног, који има нешто да ти каже.
— Шта је, брате, казуј, — рече Карађорђе одмах.
— Богме, ево Аганлије из Београда: он води до 600 Турака, а кренуо је и Посавску кнежевину, когод оружја може носити, Вечерас паде на конак у Дрлупу, у Јевића кућу!
Онда прота рече:
— Другојаче, браћо, не може бити, него да
_ ударимо још ноћас па — један за све а сви за једнога! Ако их ноћас не разбијемо, сви ћемо пропасти. б
Он то рече — не рече, а Карађорђе викну;
— Хајд!
Брже се дигнемо сви и кренемо преко Космаја. Иде снег, милостиви боже, ока отворити не да. Хајде, хајде преко Космаја те у Рогачу, а већ и зора. Овде старешине уђоше у Катићеву кућу, а ми около чувамо и ту неко наложи мало ватрице, а неко и не наложи — тек сви посписмо. /
Опсада Београда
У оним шанчевима, које сам напред казао, проведу војводе целу зиму. Уочи Васкрса оду они кућама да проведу празник, а Турци ушпијуне, па ударе на реснички шанац ноћу уочи Васкрса и лагано се украду у сами шанац. Стражар, кад опази, повиче, дитне се врева и заметне бој. Чује то Чарапић одозго из Раковице и одмах притрчи,
ПЈЕТРА (ЗАБЕЛЕЖИО МИЛАН Ђ. МИЛИЋЕВИЋ)
Чарапић одмах о том јави Господару у Тополу. 7
Господар, кад то чу, одмах викну на нас (његове момке) те сви за њим пешке у Ресмик! Ту он вика, псова н резили све старешине што су тако немарно чували шанац.
Ту бесмо неколико дана, докле нам од куће не доведоше коње и донеше преобуке. После тога нас господар крете све на Камаљ на Врачару и ту се улогорисмо.
Увече се на Камаљу улогорисмо, а ујутро рано ударише Турци свом силом на нас. Ту је била жестока битка и три дана се настављала. Ми смо били у тврду шанцу и зато, богу хвала „нисмо више од 30—40 људи изгубили, Турци пак своје мртве дижу и носе, те и не знам колико је њих погинуло.
Четврти дан заповеди Господар те сва војска изиђе на Врачар, на јендек — Лауданов шанац. Милоје Петровић Трнавац Уулогори се с бећарима од Саве, Баром, до под брдо.
Одатле до Докторове куле стаде Нахија Београдска; старешине су јој кнез Сима Марковић из Борка и Јанко Катић из Рогаче.
Одатле Нахија Крагујевачка, а старешине су јој кнез Марко из Орашца и кнез Ђука из Јагњила.
Господар се смести баш до пута београдског, где је сад Споменик,
Од Господара даље сместе се Васа Чарапић с Грочанском Нахијом уз Врачар јендеком. С њим је биои кнез Вићентије из Кораћице.
До Нахије Грочанске стаде Нахија Смедеревска, коју је водио Вујица Вулићевић.
До Смедеревске стаде Нахија Пожаревачка до Екмеклука. Њом је заповедао петар Добрњац.
Све ово би урађено онај дан и ноћ до ујутру.
Чим се сунце роди, ударише из трада Турци свом својом силом. Наша се војска одупре јуначки. Пешаци су били унутра, а коњици напољу. Био је бој не може бити жешћи, Тако траја до 4 сата после подне, па онда Турци одаше на одморак; а на одморак одемо и ми.
Ерлије су удариле изнад пиваре, ниже садашње касарне, на кнез Симу и на Карађорђеве људе, а изнад касарне је ударио Гушанац Алија и Демо, вођ крџалија.
Ту смо људи доста изгубили, али коња много више,
Сутрадан изиђоше Турци те се опет бисмо, После боја, они одоше у град, а ми у шанац. После тога, цело лето до пред дубоку јесен, сваки други или трећи дан излазише Тур-
Устанак се шири
Овде се војска поодмори. Господар узе Миленка и још војске, те одосмо У село Извор. Ту је био неки Илија Барјактаровић, трговац. С овим се човеком разговори Карађорђе о том шта мисли Параћинска Нахија, јер је она Пашалук Лесковачки а није Београдски. Илија каже:
— Ја и моји људи једва чекамо да ти дођеш, па хоћемо сви с тобом!
— Е, па добро, одговори Карађорђе, ти скупи људе, нека су готови и нека понесу секире и мотике, јер знам да оружја немате.
— Хоћу, Господару, рече Илија.
Карађорђе се одавде врати у Иванковац, па сву војску крете к Параћину, У путу рече мени да одем у Извор Илији и ако је што људи скупио, да одмах иде к Параћину. Одем. Илија скупио око 200 људи, те сви брже одемо к Параћину.
лико година на студијама у Паризу.
поља“, „Нове песме“.
ришна дела „Хауниљо Валкарсел“
ЈОКИЋА,
Антонио Маћадо
ОДИО се у Севиљи 1875 год. Филозофски факултет са докторатом завршио је у Мадриду. Био је професор француског језика и књижевности. Провео је неко-
Тлавна су му дела збирке песама: „Самоће“, „„Самоће, галерије и друге песме“, „Кастиљанска
_ Са својим братом Мануелом написао је позо(трагедија); БУЉУБАШЕ
ци, и бисмо се сваки пут: један дан ударе на Милоја, други дан на Екмеклук, где мисле да ће се овајдити, ади се нимало не помогоше.
У јесен заповеди Господар те свака нахија донесе вашине, да се удари на јуриш; а говорило се да ће то бити грађа за колибе. Све је то било готово до св. Андреје 30 новембра 1806, Но ми вашина нисмо ни носили.
Господар се је У свом савету с верним старешинама договорио како ће се ударити на Београд.
Уочи св, Андреје 29 новембра добијемо заповест да смо сваки у свом логору. У 10 сахата ноћи пођемо на варош.
Поред Саве удари Конда с бећарима.
Од Варош-капије до над савски брег кнез Сима и Марко Катић с Београдском Нахијом.
Од Ташмајдана одовуд Чарапић, Вуле Коларац и ја (Петар Јокић). Ми смо ударили између Стамбол-капије и Видин-капије с Нахијом Грочанском, са Смедеревцима, Јасеничанима и свитом Карађорђевом,
Од Видин-капије до Дунава ишли су Вујица и Добрњац са Смедеревском и Пожаревачком Нахијом.
Наређено је било и заповеђено да се у 10 сахата почнемо лагано прикрадати и ускакати У шанац турски који је био свуд око вароши, |
Васа Чарапић, ја и Вуле с нашим људима дођемо ниже Стамбол-капије скоро под шанац, Док се у један мах осу пушка на Сави, па онда редом од све војске, Турци се узверише, попалише на шанцу машале, па нас онда као на дану виде како приступамо, Почеше нас тући картечом и пушкама, Урла се то, боже мој, виче се, пуца пушка — небо се пролама! Пред нама су биле неке рупчаге. Ми смо скакали из руле у рупу теглећи све ближе к шанцу. Чарапић је био баш уз мене и све је измицао први. Кад год хоће у коју рупу напред да скочи, он се окрене назад те викне момцима да иду за њим. На један Мах он не скочи него паде у једну рупу и проговори:
— Е, изеде ме пас, закон му његов!
И одиста га олово бејаше ударило у лопаДа4у над стражњицом па избило на мали трух. на друге крајеве
Господар већ ухватио место у виноградима и шанац се копа. Кад му ја доведох Илијине људе, он ми рече да их разделим старешинама: ком 10 а ком 15, те да копају шанчеве,
Ја то и учиним.
Господар, мртав пао од умора, дође и седе Код топова, Ми стојимо сви око њега. Док он рече:
— Ала, којекуде, да је једна чаша ракије!
— Има, Господару, одговори сеиз и одмах извади из бисага чутурицу и погачу и даде му.
Гослодар се напи, па пружи нама редом да се напијемо, Међутим он крижа ону погачу и нама сваком пружа по кришчицу. Ми чутурицу натежемо, али, опажајући да је у њој мало ракије, затискујемо језиком грло, те ракија и не гутамо, само да се нађе за њега. Месец сија кроз поцепане облаке. Параћин пак, доле испод нас, као да се запалио, Све живо ври у њему. Пашин конак се сав светли од многих свећа, Свирају свирале, бију бубњи и'чини се необично весеље, |
„Аделфас“ (комедија), „Хуан де Мањара“ (драма), „Лола је отишла на море“ (комедија). Сва та дела написана су у стиху.
Потресно искрене, пуне прелива и нијанса, песме Антониа Маћада са песмама двојице друтих великих Андалужана Хуан Рамона Хименеса и Гарсије Лорке, највиши су домет савремене штанске лирике.
Маћадо се целог свог плодног живота борио за прогрес своје земље. Од првог дана прађанског рата ставио се у службу мароду и остао му веран до краја. Са остацима републиканске војске прешао је у Француску. Иако су га Франкове радио-станице непрестано позивале да се врати, велики песник и човек Антонио Маћадо претпоставио је 5 животу и ропству. Умро је од глади и туге ва својом Црном земљом У концентрационом логору 16 јануара 1939 године.
АНТОНИО МАЋАДО
те ту исту ноћ одјуре Турке натраг У Београд, увере нивании еавиаиинниниин ери Ви радиш аниваацрдливи вина
КЊИЖЕВНЕ
|п тетопат.
јован Поповић
га
пет рвања
ЂОРЂЕ АНДРЕЈЕВИЋ-КУН; ЈОВАН ПОПОВИЋ
Две године је већ прошло откако је Јован Поповић заклопио своје уморне и изболоване очи (13 фебруара 1952 г.). Као да је јуче било кад смо се последњи пут видели, а, опет, живот нам је и у том релативно кратком року донео толике и „толике лромене и догађаје и немилосрдно наставио да струји својим утврђеним н неутврђеним, предвидљивим и непредвидљивим токовима. И као да је, у извесном смислу, прашина заборава почела полагано да пада на име и пичност Умног и доброг човека, песника и револуционара. Покаткад само, пријатељи се у разговору с тугом сете имена и дела његовог, помену га у овој или оној прилици, углавном кад негде нешто не иде како треба, кад нешто треба средити, довести у склад у овом нашем периоду прилично замршених односа, прилично замршених (естетских и других) схватања или, тачније, несхватања. И то је скоро све.
Понекад сам себи кажем: „Нема те, Јоване“, и чини ми се да је у тој баналној реченици прилично много садржано, А поне-: кад, опет, осетим због тога.праву грижу савести. Јер: зар га је мало, не само за књижевност (и можда најмање за књижевност), било за животар Зар се могло, више, и да ли је за један просечан људски живот уолште могуће више, жртвовати од личног и свог за оно што називамо заједничким и општим2 Поново сам ових дана читао његове песме, које су ипак, ипак исповести и о његовом животу, а онда и болно-искрено ' интонирани поговор о њима, поговор који, још. једном, показује колико се срећа и трагика додирују. Ако се на Јована. гледало помало као на аскету, као на човека који је револуцију и револуционарне задатке скоро аскетски схватао и примао, онда у томе треба видети само императив једног времена у којем је живела, радила и борила се читава једна (или чак и неколико) генерација. Али је Јован и у томе, већ и по природи свог карактера и дубоке оданости и љубави за ствар заједничких идеала, предњачио у свему.
Од периода часописа „Стожер“, када је као његов уредник свима нама, н млађима и старијима који смо се бавили литературом и политиком (не зна се чиме више, јер је све тада уствари било једно), изгледао као прави, не само симболични, стожер читаве тадашње прогресивне интелигенције, — отада па све до периода „Књижевних новина“ после рата, и све до самртне постеље, Јован · Поповић је био и остао фигура која зрачи у нашој култури.
Овај нежни и тихи човек и борац, који је своју личност увек стављао у други план, поседовао је снажну веру. И та вера је давала и његовој личности посебну боју и светлост. Могао си је распознати међу хиљадама других: по честитости, упорности и доследности, А то није било мало ни за писца ни за револуционара, Тек у том и таквом Јединству он се као личност и потврђивао и потврдио, заувек, т М
О
Д У
Поље
Вече издшце као мало огњиште које се гаси.
Горе на бреговима остају трагови жеравице.
То сломљено дрво покрај прашњавог тута, мамнм сузе.
.
Две гране на рањеном стаблу ш то један црни, сасушенм ласт на свакој,
Плачеш7 Међу златастим јаблани ма, Тамо далеко, сенка. љубави чека Те. -
"> АНТОНИО МАЋАДО
(Превео Миодраг Љ. Гардић)
~
НОВИНЕ Х ЧЕТВРТАК, 11 ФЕБРУАР 1954