Književne novine

пЕ

сник и

"Голубица на крову

Они, који су били мучаљиви и досаде сити, они су гладили голубице и марит ће их дуго, и звали су их к себи да дођу с длана пити, и вољели су човјек и јато један друго.

Голубице на ме слијећу као на свој ходник Не предајем им писма но желим гласа словом. А њих су цијела јата кицошких и згодних, и често с јутра влада густа лупа кровом.

Оне од ручка побиру мрвице круха, Снвивају с птицама тропа утакмицу хаља. Једна хрли у стан с бијегом светог духа,

а друге се крзмајуу ући у вјери, да не ваља.

Голубице! голубице! уче ' нас љубит се!

И оне кротке потресају душу бићем кршна. Ох, те грибице, волим им губице, волим

, удубит се да мислим и да читам уз пратњу тих милина,

С тек њих милосно помажем шаком пуном, а оне су ненасите: и слатко птиче звијер је, и једна другу због мрве окрутно напада кљуном, а поврх крова лепрша, вић пахуља, изгубљено перје. ТИН УЈЕВИЋ

Стихови у тишини

Она се јави с тамом кад заноћа. У вечерници свако вече сија. У муку бдије, у лишћу ћарлија, А њена сестра зове се Самоћа.

Не лаже никад. Не осваја звуком, И благост има старе маме.

Ко добар друг је: огрли те руком ИМ пуним смисла говори ти муком. Или ти руку положи на раме.

Ако ти срце сија од ведрине,

Милином својом она је увећа.

Ако је тамно, терет с њега скине

И отвара му видик у дубине.

И каткад у њем затрепери срећа. ДОБРИША ЦЕСАРИЋ

Сањалац

Из ноћи у ноћ, воћем самоће. враћа стварима и нови све чишћи дан.

ноћ

А кад га млавити почне жута љепивост с руба неба дохвати блиставу звијезду

што мрамором ћутања

над срмом маслиника ко вјетроказ сја.

сил,

Запањен обећањем могућих испуњења откида цвијеће бескрајних трпљења и стада честих ријечи сврстава у оштрац пјесме. ' А својим немирењем и преображењем открива просторе врхова, лантерне — тицала далеких и често му улице постану тијесне.

МАРИН ФРАНИЧЕВИЋ

ртова,

Додир прељећа

Слушам звек челцка, А чујем зшеве и косове, Челик нема свога прољећа,

Гледам како искре лете, А видим кријеснице увече у пољу. Искре немају своје тихе вечери,

Гледам димњак над главом, А видим крошњат јаблан до неба, Димњак нема свога листања.

Дјетиње ми се срце родило у грудима И лупа Јако, јако, ГРИГОР ВИТЕЗ

ТУСТАВ КРЕЛЕЦО

пи

СВЕТ __

ТИН УЈЕВИЋ, родио се 5 јула 189 у Врговцу. Матурирао 1009 У Сплиту. 1915 посећује Лондон. Живео у Београду, Сарајеву, Загребу: разним далматинским местима (од којих највише у Сплиту). Сада живи већ. четрнаест тодина у Загребу.

1917 превео на франшуски Јамеза Крека „Пле омепеп“. 1919 редиговао у Загребу „Лелек себра“ (штампан делимично као „Лелек себра“, Београд, С. Б. Цвијановић, 1920 г. и као „Колајна“, исти издавач 1926), 1921 у Сарајеву две ситне брошуре: „Два главна богумила"; Танди и Толстој“ и „Недела малолетних“, 19832 у Загребу песме „Ојађено звоно“ (Матица Хрватска). 1982 у Никшићу „Ауто на корзоу“ (Слободма мисао). 1988 у Загребу „Људи за вратима гостионице“ (ДХК) и „Скалпел Каоса“ (Крешимир Граос), студије и чланци. 1950 стихови „Руковет“ (Загреб, Зора). Преводио с руског, шпанског, италијанског, немачког, енглеског и француског и разних других живих и мртвих језика (и наречја). Неки су му преводи изашли у два или чак и више издања.

ДОБРИША ЦЕСАРИЋ, Рођен 1902 у Славонској Пожеги, Књиге песама: Лирика (1981), Спасена свијетла (1938), Изабрани стихови (1942), Пјесме (1951). преводио лирику с немачког, руског и италијанског (Гете, пушкин, Хајне, Љермонтов, Рилке, Јесењин, и др.). У издању Матице хрватске ускоро излази књига у којој ће бити сабране готово све њетове песме,

ВЛАДИМИР КОВАЧИЋ. Рођен 1907 у Винковцима. Књиге песама: Отровано прољеће (1938), Цесте и јаблани (1952). Писао чланке и критике, највише о позоришту. Преводио с немачког (Хајне, Идзен, Келер, и др:.

1913 у Паризу,

ТРИГОР ВИТЕЗ, Рођен је 1911 У Косовцу у Славонији; У књижевности се јављао још прије рата (Савремени погледи, Преглед и др., али интензивније почиње радити после Ослобођења сарађујући у готово свим књижевним часописима и другим публикацијама. Посебно је издао•циклус пјесама из борбе Сан бораца у зору (Накладни завод Хрватске, 1948) и збирку Пјесме (Зора, 1950), Издао је књиге преведене поезије: Багрицки, Пјесма о Опанасу (Зора, 1950), Љермонтов, Књига поезије (Зора, 1951) и др. Књигу пјесама за дјецу изда-

је му ускоро загребачка Просвјета. ,

џ х

ВЛАДИМИР ПОПОВИЋ. Ро-

ђен 1910 у Задру. Књиге песа-~,

ма: Свијетло на пепелу (1951), Лирске минијатуре (1954), Писао књижевне приказе, чланке и прозу.

М. ФРАНИЧЕВИЋ. Рођен 1911 у Врисникњу на Хвару. Професор Више педагошке школе У Загребу и уредник „Репу-

блике“. Лирика: На путу за нови град (1987). Звијезда над

планином (1945 и 1946). Повра» так борца (1047, два издања), Дани (1950), Колобари осјећања (излази ове године у издању „Зоре“). |

поеме: (1950).

Чакавска поезија: На појих и путих (1939, с Пером Љубићем), Говорење Микуле Труднега (1945), Блишћави (излази ове године у издању Матице Хрватске).

Есеји и чланци: и проблеми (1848).

ВЕСНА ПАРУН. Рођена 1922 у Зларину, Похађа Филозофски факултет Свеучилишта у Загребу. Књиге песама: Зоре и вихори (1947), Пјесме (1948).

Градитељи живота

писци

БЕЛЕШКЕ О ПЕСНИЦИМА 77777 Изгубљени кораци |

ТУСТАВ КРКЛЉЕЦ. Рођен 1899 у Удбини, Лика, одрастао У Хрватском Загорју. Књите пе сама: Лирика (1919), Сребрна цеста (1921, 1928), Нове пјесме (1923), Љубав птица (1926), Излет у небо (1928), Сабрана дјела (1922), Сан под брезом (1940, 1941), дарови за безимену (1942), Тамница времена (1844), Изабране пјесме (1947), Три поеме (1949), Лирска петољетка (1951), Телеграфске басне (1953), Проза: Бескућници. Драма: Гробница. Преводио (највише лирику) са руског, чешкот, бугарског, немачког, словеначког (Пушкин, Блок, Безруч, Бабељ, Рилке, Хајне, Гете, Жупанчич, и др. Писао чланке и приказе, Писао и за децу. У последње време јавља се и под псеудонимом Мартин Липњак.

ВЈЕКОСЛАВ МАЈЕР. Рођен 1500 у Загребу. Књиге песама: Лирика (1924), Пјесме забринутог Европејца (1984), Свирач и свијет (1938), Изабране пјесме (1953). Романи; Пепиц у простору и времену, Живот пужа,

Дневник Оченашека. Покретао неколико часописа. Писао и фељтоне. Преводио и са немачког, х

ИРЕНА _ ВРКЉАН. Рођена 1930 у Београду. Студира филозофију у Загребу. Од године 1949 објавила песме у часописима: Извор, Кругови, Сведочанства, Република, Књижевност и Живот, и листовима Политици и нин-у. Нопок у Београду припремио за штампу књигу њених песама. Преводила са немачког и енглеског.

ото шолц. Рођен 1913 У Карловцу, Књиге песама: Лирика (1985), Мит извора Редусе (1937), Трећа књига пјесама (1940), Звуци и додири (1948), Ноћ (1960), Рањена птица (1854). Чланци и студије о Рилкеу. Преводио са немачког.

Под брезама, а нигдје ћуха. | Под звијездама, а ноћ је глуха.

Под барјацима неба модра — 4 на пола копља изнад одра, .

Под танким велом полусјена од снова и од успомена, у

Пол саговима свелих трава ' ; у свијетлу сна и заборава...

(О, сву ноћ неко залуд тражи влат косе златне попут ражи! ГУСТАВ КРКЛЕД.

Страст

Он је ријека, з ја сам море.

Његов је немир наглост вода

које распасују траву. Ја их слушам · како хуче у тијесном кориту

пробијајућ се кроз дубоки кањон

снагом од које сустаје моја благост.

Ја сам нестрпљиво море, Он је ријека. . Његове лађе нису моје лађе.

Његове птице нису моје птице.

Али његовим лађама ја сам сидриште гдје је допуштено сјести уз ватру

и смијешити се једној причи

због које се заборавља самилост. Његовим птицама ја сем клисура

која их скрива у своје стијене мислећи да их отимље оцеану.

Он је приспјела ријека. Ја сам море, М Моје обале постају његове обале. ; Моје олује постају његово узглавље. 2: Моја бескрајност постаје његов мир.

ВЕСНА ПАРУН_

Две песме

о и

Балада о 1

Можда постоји разлог за ово дрвеће,“

што тако обично расте у небо

са својим памћењем од сокова и сунца, можда имају разлог

малени шљунак у грлу потока

и спаљени облаци покопани од вјетра, можда ће једанпут зауставити се одраз смрти у отвореном оку воде,

и престати једно опоро питање

утиснуто у покрету сата»

Можда је шутљивост ријечи

и престара да разумије

безимен разлог једног раста,

или УМора сјеверне шуме,

можда у том злослутном миру смоле постоји неки повријеђен понос и туга, као што све поспане урне

носе свој сан од почетка ноћи,

и ресе сањивим присуством

један сталан упит у крви лишћа.

Можда је крик само тишина, .

која се враћа устрајношћу своје вјечности, обећању постојаних година,

можда у горком гласу борова

живи језгро најслађих трава,

што брањено драгом преваром

носи своје повјерење поновним биљкама, један страх и схваћање,

које чува стабла и преплануле пустиње

од једне смрти тише од снијега»

Можда ће у средишту једног цвијета нетко пронаћи властити свој лик

и неизмјеран разлог својег тијела претворити у радост која разумије овај малени додир туге у вјекова,

ВЈЕКОСЛАВ

. у Ј 4

' ИРЕНА ВРКЉАН

ЈАБУКО мог дјетињства... птицо уздаха,

Љето мирисно... Мека, млада водо... Рањена душо избезумљене љубави...

стварима

П Докле ова мукла снага,

Требало би пробудити усвуле ствари, докле срце издржати може»

што живе у сјенци вапнених језера, и њихово бестјелесно трајање окружено крпама од зрака и земље отворити према племенитом мору. Требало би ублажити

окрутан понос живих облика,

као ледене звукове о мрене слуха ' » Као стални сат о једно сунце,

п ствари присутне својим оомјехом:

том маленом радости пред. стољећима, принјети на поклон заустављеном пролазнику. Требало би додирнути њихову шутљивост

и постати лаган као близина

између крви и жила,

као нит пресвучена свијетлом,

п препустит се попут пјене

том трајном гласу камења,

што урезује своје плахо дисање

у наше месо џи дане,

(О, чујте, људи, ову тугу шутње, овај бездан замрле ми пјесме,

Стогласне ме сузе саломиле, ја не знам да ли душу имам,.

ДАНУ шапћем, нека свијетло гаси, ноћ преклињем, нека увијек траје,

љубави моја... Изгубљена душо неречена... Тужна глазбо напуклог ми гласа..,

На длану носим своје мртво срце. Будни снови однијели ми душу. У

Али оно, што се у мрак: уткива, оне тамне нити, што трепере на вјетру..

У | Та је шумор јабланових крила, Требало би пробудити уснуле стварц, мртва птица, моја млада пјесма... тај сан који окружује живот,

и везати га за своје срце. ИРЕНА ВРКЉАН

Данте

Непроходна прашумо живота, кроз тебе се пробијам и стењем, Можда само мислим да се пењем, да пода мном одмиче грозота,

Очи моје... Звијезде исплакане,.. ' ото шолц

Плачем, смијем се у исти Мах.

На час станем п уставим дах. Магла се над провалијом вуче.

Одврнем се и наставим пут.

Сваки „часа „трње запне скут.

Ах, гдје је још врх мој, питам вруће, ВЈЕКОСЛАВ МАЈЕР

Посрћем и ладам међу стијењем, Змија мн се око ногу мота, Одринем је с чврстим увјерењем, да ће ипак побиједит доброта.

ото шолц

ВЛАДИМИР ПОПОВИЋ.

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ х ЧЕТВРТАК, 11 МАРТ 1954 : :

, |

ци