Književne novine
ПЕСНИК ПН СВЕТ
Моћ је, и каткад окрене се фрак на вјешалици нафталинске таме, оправе пита: „Даме, зар сте саме2 Не би ли мало изишле на зрак
Судбина моја витешка је била и многима сам некад био драг,
а сад сам, ето, објешени враг
и мољац вреба вуну мојих жила.
На свакој ружи некад бијах трн, ва сваку женку прашума и јелен, а сад сам старац, запрашен и зелен, а бијах јак, и Као гавран црн.
Ордена препун, преважних термина п краљицу је пратио на пут министар моћан, надувен и жут, увучен у ме, приказу пингвина.
А на паркету ипак бијах бор
у сјају свијећа, да су женска срца у чежњу расла, која слатко грца ко бреза, када сања развигор,
Доживио сам сав мистериј плеса, валцера сјету, јужног танга жар и многом браку нанио сам квар проживио сам сав мартириј меса.
Послије тога окрену се лист Књиге живота, започела драма: око мене су паук, шишмиш, тама; прљаво небо није аметист.
На крају криза свију кабинета у ормару остао сам сам;
Партизански запис
О партизански пути у
ко стољећа дуги,
оштри ко бридови ножа:
свеједно
да л прах вас мећаве вије
ил сјенче зелена срца јунскога лишћа:
куд сте ме нанијели снова
на пртине црне гдје село. спаљено ћути
У великој туги2
Сјећаш ли се јахања смрти — у одсјеву ножа што махнито бије у црну засједу ноћи, и крвничког скока крозомућао оно. . ; сванућа док сикћу нушчане змије»
Јутрос, дјевојко мила, : клепке без звука у предвраћу леже.
А онда је гроза оплела јутро:
ни гаврана нема да се на лешеве згрћу, тек звук се лопате,
крампа ил мотике
чуо У миру осутом смрћу. Дјевојко,
чему се вереш кроз плетиво разматаш овоје маглег Јутрос
крупне пахуље оваца
грича,
не прше на
присоје бријега,
не шишти грмље од коза, а кал би на појило овце и гонила — не гони на поток:
крв клокоће јутрос низ грло јаруге, — да свиснеш од туге,
дјевојко мила!
О шта би,
да те и сада с пребијеле плахте погледну два ока оног дјечака%
Ко јутра онога
у матлу умотана,
У соби још топлој од људскога даха, и смрти, и крви, по страха.
О шта би,
да те још једном погледну
два ока шиљком ножа ископана»
Ал зашто ти дођу — кад не ћеш из мутне смрти, с дјетињег лога Дођу ти оне у бунило сна
ил такну живу зјеницу јаве,
Четрдесетогодишњица Сарајевског атентата
28 јуна о. г, навршава се четрдесет тодина од Сарајевског атентата.
Четрдесетогодишњицу Сарајевског а-
, _ тентата, у који је нештедимице уло-
( _ жила све своје позитивне и напредне
~ снаге цела једна наша револуционарна
омладинска генерација позната под и-
меном Млада Восна, прославиће Сара-
јево и цела Босна веома свечано. Већ
“ сад се врше увелико припреме за овај
датум. Организује их на широком о-
е снову Народни одбор града Сарајева,
, на челу са својим претседником Даном
! Олбином. Тај исти одбор отворио је
прошле године, захваљујући и напори-
ма многих политичких и културних
радника Сарајева Музеј Младе Босне
и. протагониста Сарајевског атентате
Гаврила Принципа и Недељка Чабриновића. У вези са прославом ове четрдесетотодишњице _ мовршене су већ знатне припреме, Нарочит радни одбор спрема Споменицу која ће дати подробан,
Ноћ у старетинарници
размишљах: Кому сада глас да дам на прагу овог новог, чудног свијета2
И продали ме. Знојио се бар
и у мени је знојио се примаш,
и често, често клео ко форингаш, а завишћу ме гледо конобар.
И купио ме. Продао. Сад красте прошлости дерем, себе бих ла дам На зрак бих, даме! Ја сам страшно сам јер овдје фрак још носе само ласте!“. Оправа модра, као сан ин лан, ИН А ЕНЊ зашуштјела је свилено у тмини; акцентом мало слична кринолини
рекла: „О све то, све је страшан сан –
јер мора проћи чађа, вражја лупа,
кат чекић бије, лупа наковањ; пролистат мора живот, срушен пањ о још ћемо ми, драги, плесат скупа!“
Зашуштјеле су, стале аплаудират оправе. када чуле су то све и почеле су одмах, веселе, у мраку фраку мило намигиват.
И започео сабласни је плес капута празних, оправа и хлача без глава, ногу, руку н без трача уз нацерени самртнички «кријес. % Врискао хихот лажних, мртвих Муза, док зора пијетла не посла на кров —: далеко чу се његов пламен зов, гдје буди чете плавих, радних блуза!
ВЛАДИМИР КОВАЧИЋ
ША ЦЕСАРИЋ
а онда, онда '— мртва онако = као два зрна крвава леда
све слике у теби смрве,
сва свијетла у теби згасе |
па не знаш више,
дјевојко драта,
да л те Милују или те даве,
Ох, очи дјечака чисте и сјајне као два зрна с јутарња грозда.
ТРИГОР ВИТЕЗ
Сјећаш ли се мучке олује ко
— у одсјеву ножа — АНЦу
што махнито бије
у црну засједу ноћи.
и крвничког скока кроз мутно окно. сванућа
док сикћу пушчане змије»
О партизански пути.
ко стољећа дуги,
оштри ко бридови ножа:
свеједно
да л' прах вас мећаве вије
ил сјенче зелена срца јунскога лишћа; куд сте ме нанијели сноваг
А ја сам сањао села сунчана нова с кликтањем дјечјих игара:
куд сте ме нанијели снова,
ви партизански пути»
Сад свибањ, љупко, из широке душе
игру метуља у недоглед сије,
грли ме, љуби, драга и милује,
звони у зраку и пјесме ми вије;
небо се лашти у зрцалу сање —
и поток пјева, још пијан од крви,
ми мртвим селом сад прољеће шета;
ја слушам жалост због разнијетих гнијезда
у цвркуту ласта, у немиру лета.
ВЕСНА ПАРУН
А сунце сија врх гаришта кућа
и кује злато да очима крије
што нико Никад. још сакрио није,
ил вода шуми на окрајку луга
па сјај се неба бијелу и мијеша
с хиљаду боја, у накиту траве,
у круни што сва је драгуљ од јаве, и грозд, се дубоко из храстика смије.
Тек мјесец кад сине у зидине мртве, врх травњака тихо забугари туга: | да није из гроба то визија. жртве
што расте у спомен за стољећа дуга2
ВЛАДИМИР ПОПОВИЋ
историски документован преглед целокупног рада Младе Босне и свих њених револуционарних кружока, са потребним фотографијама, топографским цртежима, илустрацијама, итд. Издавачко предузеће „Свјетлост“ издаће, такође, неколико књита које се односе на Младу Босну. Већ су у штампи, досад сачувана, преписка чланова Младе Босне (редакција проф. Војислава Богићевића) и веома опширна „Библиографија Младе Босне“ коју је пуних 25 година радио један од активиста ове организације Никола Тришић. „Свјетлост“ намерава штампати о нетрдесетотодишњици „Успомене на Гаврила Принципа“ од · Крањчевића, једног од учесника у атентату који је заједно с Принципом лежво у тврђавској тамници у 'Терезиенштату (Терезину) у Чешкој, као и књигу повзије песника Младе Босне од којих је данав већи део мртав.
БОРИВОЈЕ ЈЕВТИЋ
"ВЛАДИМИР КОВАЧИЋ
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ “ ЧЕТВРТАК, 11 МАРТ 19894
МАРИН ФРАНИЧЕВИЋ
Ш
Непозната писма
рошлост
у СЕЋАЊУ
_ Ђ. Јакшића |
д укупно осамдесет и шест докумената о животу и ра+ ду Ђуре Јакшића, које је приредио, прокоментарисао и објавио у књизи „Преписка Ђуре Јакшића“ др Милан П. Костић (издање Издавачког предузећа „Просвета“, Београд, 1951), седамдесет и пет су текстови сачуваних орити+ налних писама овог нашег великог лиримара, приповедача, драмског писца и сликара. Према претпоставци др Костића требало би да лостоји још известан број Ђуриних писама, нарочито из година: 1854, кад је Ђура, по повратку са сликарских студија у Вечу (1850—52), без неког одређеног занимања, живео боемским животом у Банату, Бачкој и, понајвише, у Новом Саду. сликајући и помало пишући стихове; затим из године, 1859, кад је, после дате оставке на учитељски позив у селу Сумраковац, свестан својих квалитета и: огорчен због непрестаног запостављања, напустио ово запуштено, пуно заосталости и предрасуда српско село и, жељан културне средине, дошао у Београд да проведе неколико месеци код песника Јована Илића; године 1884 кад се налазио као наставник цртања у крагујевачкој гимназији; година 1873 и 1674 кад се, после дугих ишчекивања, захваљујући свесрдној помоћи својих пријатеља, најзад нашао у Београду, на послу коректора Државне штампарије. Такође није сачувано ниједно писмо из година пре 1862, из доба његове ране младости, која је, према причању његових савременика — родбине и пријатеља, била прилично бурна, као што је, уосталом, био и читав каснији Ђурин живот. Четири документа о којима је реч ' уствари су кратка писма која говоре о пословним односима Ђуриним са, онда познатим књижаром и из» давачем у Београду, Велимиром Валожићем и његовим сином Мило» шем. Нервозмим, но и поред тога лепим и читљивим рукописом, на+ бацано је на сваки од четири по» жутела и дотрајала листића са видним тратом протеклих осамдесетину година, по меколико редова који само потенцирају познату чињени+ цу о тешким условима живота и ра+ да једног даровитог писца у биро+ кратском, корумпираном чиновничком режиму обреновићевске Србије. Два писма еу из 1876, једно из 1877. док је четврто, у виду признанице на примљених „сто гроша чаршиских“, можда један од последњих докумената ове врсте, песник написао четири месеца пре своје смрти. Сва четири документа су => када се узме у обзир чињеница да Ђурина несразмерно мала зарада није могла да подмири ни најнеопходније потребе бројне породице и да писање, у онд време, није било никакво рентабилно занимање — познати, но уједно и потпуно разумљиви вапај за аконтацијама и позајмицама у новцу. Они су само још једна мала карика у низу докумената који, кроз Ђурин живот, илуструју читав друштвени поредак осамдесетих тодина прошлот века у ондашњој Србији и међусобне односе које је такав поредак условљавао.
Прво писмо гласи: Г. Валожићу! - .
Кво вам 40 ком. књига за Г. Каменка Јовановића, — А и овом приликом морам вас замолити да ми пошаљете шест динара зконто мојих кљита, '
8 Март 876 Ваш
Ђ. Јакшић
Књите о којима је реч' уствари су свеска Ђуриних приповедака која је те године изашла, Осим жтижара, који су се поред продаје књи, та обично бавили и излавачким радом, писци су — за данашње при» лике несхватљиво = и сами живо учествовали у непосредном расту“ рању својих дела, шаљући их својим познаницима с молбом да се потруде и да их у своме месту распродају. Пошто је од брзине продаје уствари зависила и исплата пишчевог хонорара, онда нам је, поред бних виших циљева који су потетицали пишчева настојања да му књи-
га што пре дође у руке читалаца,
разумљиво активно учешће писца у растурању сопствених дела. Тако, видимо из „Преписке“ да је Ђура ба:и од исте свеске приповедака коју помиње у овом писму послао известан број и својим познаницима %Ф. Рајићу у Ужице и Михајлу Марковићу у Крушевац. Али, како изтледа, та година (1876 — Срлскотурски рат) није била најподеснија за издавање, а још мање за продају кљига, у шта нас уверава Марковићев одтовор који је уследио ускоро по пријему књига: „Нажалост ја готово ништа продао нисам, пише му он. — Ником, ама савршено ником није до књита. А и ке би мотао мислити на нашој трани+ ци о књизи и ко би је купдвао, кал овамо варош није ништа друго, нето један велихжи логор“. Резултат предаје Ф. Рајића у Ужицу није био ништа повољнији.
прећи
пр Љета мума А,
Града лан ЛЕ Феу ЛОРА Ах
Четрдесет књига је, као што видимо, Ђура, преко Велимира Валожића, послао Каменку Јовановићу, јавном раднику из Панчева. Какви су били резултати његових настојања није нам познато, али се мо же претпоставити да је Каменко Јовановићл управо те године имао и других, важнијих брига, јер је, У вези са парницом против Милетића, био оптужен и затворен,
друго писмо, написано нервозним рукописом на листићу хартије, гласи:
Т. Валожићу. Пошљите ми дванајс динара селим се, па ми требају, а ми ћђемо се ових дана прерачунати Данас ми и ПТ свезка улази У штампу.
30 Април 876 Ваш Ђ. Јакшић
Напомињући да ће се „ових дана прерамунати“, Ђура уствари мисли на дефинитивни обрачун примљених аконтација и позајмица и преостале суме коју треба да добије од Валожића од продатих књига својих приповедака. Познато је да су 1876—78 у Београду изашле четири свеске Ђуриних приповедака, те се тако може протумачити она Ђурина напомена о улажењу П1 свеске у штампу. “
Књижару 'оронулог шездесетотодишњака Велимира Валожића, још за време њетовог живота, преузели су његови синови, тако да је треће писмо, писано годину дана касније, било упућено једном од Велимирових синова, Милошу. Оно гласи;
Т. Мил, Валожићу, у Месту Драги Милоше!
Лепо те молим још 4 дин, да ми позајмиш, а ових дана зацело ћеш добити авизу. џ
Учини ми јер сам у највећој неприлици.
9 Авг. 87 твој Ђ. Јакшић
то се тиче „авизе“ о којој Ђура говори употребљавајући је као неку врсту залоге, она се уствари односи на налоге за исплату које је издавао Арсо Пајевић, најпознатији и најпоштенији издавач и штампар у Новом Саду, велики поштовалац Ђурин, добар пријатељ м ревностан издавач његових дела. Да не би чекао на обрачун свога хонорара за ствари које су у Новом Саду штампане или продаване, Ђура је, по овлашћењу Арсе Пајевића, а ма терет Арсиног пословнот рачуна код Валожића, подизао извесне новчане. суме од Валожићеве књижаре, Арсо Пајевић је, конкретно у овом случају, требало да пошаље авизу Валожићу за примљену Ђурину приповетку „Рањеник“, која је штампана у календару „Орао“ за 1878 годину, Као што видимо из „Преписке“, обећање Ћурино упућено Милошу Валожићу: ,...а ових дана зацело ћеш добити авизу.. “ ускоро је подржано Арсиним пи+ емом Ђури, у коме га моли да пожури са „Рањеником“ и уједно му саопштава да ће Валожићу јавити да му, чим доврши приповетку, исплати четири преостала дуката.
Четврти докуменат, писан у виду признанице, унеколико је, изко не временски а оно логични, наставак горњих излагања, Он гласи;
признаница.
Како сам од т. Валожића при-
мио за р(ачун; на овом месту хар-
тија писма је исцепана) Арсе па-
јевића сто гроша чаршиских. Београд Ђ. Јакшић 22 Јуна 878
Тодине 1368 кнез Михајло Обреновић ковао је свој новац од метала у вредности од 1,5 и 10 пара, а 1878 Србија приступа латинској новчаној унији м тиме се пара изједначује са Француским сантимом, односно 100 пара чини основну новчану јединицу — динар. Па ипак је, као "што видимо из Ђурине признанице, био још увек у оптицају стари турски повац, Једна нова динарска палра вредела је два пута више од старе, или' како је народ називао, „чаршиске" паре. Двадесет пара динарских чинило је један динарски тропћ, а пет динарских гроша један динар. Према томе, сто чаршиских троша, колико је Ћура према горњој признаници примио од Валожића, уствари су били вредност педесет динарских гроша или десет „динара.
Да је ова признаница последњи докумечат ове врсте, не може се ређи, али је извесно да их за чети-+ ри преостала месеца живота нашег великог песника, бар колико се види из оригиналних сачуваних докумената, чије било много. Међутим. поред оног једног јединог, оч бјављеног у »„Преписци“ и ова четири која смо ми цитирали, пре њих и у времену њиховог писања, извесно је да је било још доста Ћуриних пословних тисама м призмапица књижори Валожић,
М. ТРИПКОВИЋ_
ФАКСИМИЛ ЈЕДНОГ ПИСМА ЂУРЕ ЈАКШИЋА