Književne novine

ОСАМДЕСЕТПЕТ ГОДИНА ОД РОЂЕЊА МАКСИМА ГОРКОГ

· Пријатељство и фрагменти из преписке

. прихватити

Максима Горког и Ромена Ролана

РИЈАТЕЉСТВО Горког и Ролана за-

чело се у трагичним данима Свет

ског рата. И један и други спадали

су у мали број смелих, који су ди

гли глас против распиривања _ шовинистичке мржње и истеривања људи на кланице, И један и други били су презрени од званичне „отаџбине“, која их је огласила издајницима. Као доследни “ писци—хуманисти примили су на себе претешку дужност да у својој бурној епохи буду савест Човечанства, да се у његово име боре против његових заблуда држећи се принципа да није велик онај човек који је оличење свог времена и свог народа, већ онај који се бори против њихових предрасуда, МИ један и други су на драматичан начин одболовали Револуцију, коју су, иначе, желели и дозивали. Прошли су кроз кризу типичну за већину идеалиста и, хуманиста када се суоче са суровим призорима ужаса и смрти, стима свакидашњице, Њихова идејна Колебања су, уствари, лутања и тражења, сумње и надања великих и слободних духова (у епохи која је тражила _ свестране _ жртве), чија је самосвест достигла ту висину да се осећају морално одговорним за судбину народа и за дела своје генерације, Касније не могући да живе без вере и борбе — они ће наћи излаз из песимизма и оберучке ће моралне и идеолошке _ задатке напредних људи онога времена. Силну енергију су утрошили на борбу против снага реакције, нарочито _ против фашизма. Стекли су заједничке пријатеље и непријатеље, имали су сличне циљеве, сродне наде и снове, веровања и илузије. Само их је сваки на свој особени начин изражавао, Ролан — идеалист, неуморан и стрпљив у борби, човек од мере, коме је била туђа свака искључи вост и доктринарство; Горки такође идеалист, али страстан, човек од крајности, често груб и неодмерен у љубави и мржњи, У хвали и куђењу. Обојица. су од вере У срећну будућност Човечанства _ начинили „религију, од љубави према Човеку култ, Обојици је била намењена улога апостола новога света. Вршећи ту мисију, патили су пропу» штајући кроз себе несреће и боли своје епохе. И један и други нису раздвајали естетику од етике,

Зар је онда чудно што су та два човека — по култури, васпитању, пореклу и темпераменту веома различита — „осећала неодољиву потребу да се зближе, да измењују мисли и осећања» Ипак, њихово пријатељство има и своју необичност: оно је само духовно, идејно. Пријатељи су се срели први и задњи пут у животу 1985, после деветнаестогодишње измене писама, која — не ретко — личе на исповести, Па и тада нису могли непосредно разговарати, јер их је делио језик. Додуше, Горки је учио због Ролана француски, а Ролан због Горког руски. (Имали смо прилике да загледамо у свеске у које. је Ролан исписивао руску деклина» цију.) Али жеља да се поново сретну, да разговарају насамо није им се испунила. Гор. ки је умро 1986, не остваривши намеру да свог пријатеља проведе дуж Волге...

Преписка је трајала од 1916 до 1936 и садржи око 150 писама.) Већина писама још није угледала јавност. Тек понека Ролан и Горки су објављивали за свога живота, О оним најинтимнијим, најважнијим скоро се и не зна. Када она буду публикована, читав један, веома значајан, период из живота Горког биће осветљен друкнијом светлошћу, Јер, совјетски биографи Горкога трудили су се да његов живот прикажу у складу са инте“ ресима режимске политике и идеологије, да га што више упросте и шаблонизирају, стварајући од њега неку врсту „житија“ једног „социјалистичког свеца“, који треба да буде модел режимским писцима, па се његове кри“ зе, лутања, сумње и грешке скривају или се показују тек толико да би се дало место каснијем покајању, баш као оно у средње“ вековним житијима, која — како је познато — нису била слика стварног живота, већ израз потреба цркве и схватања која је она проповедала. Зато је оно што сео Горкоме пише у Совјетском Савезу умногоме фалсификат његовог бурног, неправолинијског живота, његовог бујног темперамента, _ коме су биле својствене крајности, колебања и погрешке == све У страсној и хуманој жудњи за истином, за афирмацијом Живота и Човека. Добри совјетски уџбеници обично стидљиво констатују да се Горки у Револу“ цији колебао, али је убрзо нашао прави пут. Међутим, колебање је било дубоко, дуго И драматично. Горкога је захватио талас песимизма, који је имао неслућене размере, који је ишао до негирања октобарског дела, Кад буду ускоро објављена писма Ролану, то ће постати очигледно, па ће претстава о пишче вим схватањима, духу и карактеру бити озбиљно коригована, Због тога преписка Горкога и Ролана за књижевног историчара претставља значајну документацију.

ту Целу преписку — или тачније: онолико колико је сачувана У Ролановој заоставштини и у архиви града Невера (где се налази 46 писама Горког, која је Ролан, слутећи бурна времена, поверио архиви на чување) — преписао сам приликом боравка У Фрранцуској 1952/8.

са гадо-.

Доносимо, најпре, У преводу, једно писмо које је Горки послао Ролану из Берлина, пошто је — делом због болести, а још више због душевне кризе — напустио Совјетски Савез, Ролан га је забележио у 32 свесци свог интимног дневника, који још није објављен. Било је то време када је многе интелектуалце гушио песимизам. „Ветар обесхрабрења дува на најбоље свих земаља — пише Ролан у дневнику. За осам дана сам примио три болна писма: од Рене Шикела, од Георга Ф. Николаја џи од Горког. Горки — коме сам писао у Финску откада сам чуо да је веома болестан стигао у ту земљу — одговара ми из Берлина (25 новембра 1921):

„Мој драги Ромен Ролан, хвала вам на вашем добром писму. Ваш рукопис ме потсећа на арабеске, а под отменим линијама осећам топле откуцаје вашег срца (дивно — примедба Роланова). Да, болестан сам — то је остатак ту“ беркулозе плућа; али, у мојим годинама то није опасно. Много је гора замореност душе.

Несумњиво. ви сте у праву: одвратно блато, које су ми 'просули на главу: људи очигледно неспособни за један бољи посао, нимало ме не узнемирује: живот ме одвећ добро изглачао да би се то блато залепило за мене.

Али осећам се уморним: гледао сам ми преживео у Русији, за последњих седам _ година, превише жалосних драма, утолико жаласнијих уколико нису биле изазване моћном логиком осећања и воље, већ отупелим и хладним разумом фанатика и подлаца.

Мучно је такође гледати мрачну _ будност птица-грабљивица и звери, које — посматрајући грчеве смртно исцрпене Русије — чекају

само повољан тренутак када ће, потпуно ситурне, моћи да се баце на њу и да јој ископају жљуновима очи и раскидају њено, глађу изморено, тело.

Знам; за ваше срце је такође узнемирујуће и болно мислити на будућност Француске, као за моје када се суочи са будућношћу Русије; али, не чини ли вам се да су патње ове две земље само индивидуалне драме у општој и дубокој трагедији читаве породице европских народа Та мисао ме највише мори,

Ја непоколебљиво верујем у лепу будућност човечанства, али ме болно мучи пораст количине патњи којима људи морају да плате лепоту својих надања.

Можда је ово резултат умора; ипак, боли ме то јако. Морам то да вам кажем, мада нисам навикао да се жалим на бол.

Ускоро одлазим да се лечим на Шварцвалд у бању Сен Блазиме. Снажно вам стежем руку, драги Ролан, и желим вам од свега срца све најбоље

Максим Горки“.

Ово писмо је једно од многих — по ду ху и расположењима сличних — писама из раздобља између“ 1917—1924. Био је то један од најцрњих пернода у животу Горкога, када се он, весник Револуције, згрануо пред њеним суровјм ликом и окренуо јој леђа. (О дру, ге стране, мучна осећања су га обузимала при помисли · на руску емиграцију и евронску реакцију, У таквом времену, у тако песимистичким расположењима, у очајној усамљености, када је своје јучерашње другове о: сећао као туђине, имати једног пријатеља широког по разумевању, друга у патњи = какав је био Ромен Ролан, била је драгоцена утеха. Роланова топла пажња огледа се У овом кратком писму из 1918, поводом педесетпрвог рођендана Максима Горког. Заиста, само човек Роланова духа могао се, у олуји рата и револуција, када је и сам имао своје невоље, сетити тако „безначајне“, тако „конвенционалне _ ситнице“ каошто је честитка за рођендан,

= | (Вод) Вила Олга тате. 8 марта

„Драги пријатељу, не знам тачан датум вашег рођендана; али знам да је у овом месецу п — по свој прилици — у ове дане. Хтео бих да вам ово писмо однесе моје срдачне мисли

Ви сте рођени под знамењем умирања, зи+ ме и рађања пролећа, у дане еквиноција. А та подударност доста је симболична за ваш живот, који се уткао у сумрак старог и у зору новога света међу олујама.

Ђили сте једна врста великог лука између два света, прошлости и будућности, а то сте такође и између Русије и Запада. Ја поздрав-

љам лук. Он наткриљује пут. Они који ће доћи после нас видеће га још дуго пошто га прођу.

А ја, који сам имао срећу да живим У исто доба и да делим, издалека, ваше сумње и ваше наде, ја вам сада желим ведро вече на вашем

Вилнев

РОМЕН РОЛАН И МАКСИМ ГОРКИ

орању — велики трудбениче — који сте уранили пре сванућа.

И грлим вас братски Ромен Ролан",

1922 изашла су у Француском преводу „Сећања“ М. Горког. Када их је прочитао, Ролан је био одушевљен, особито оним дивним успоменама о Толстоју. Роланово усхићење делили су многи на Западу. Жид је „Сећања“ сматрао најлепшом књигом њиховог аутора, Цвајг их је такође волео. У једном писму Ролан је Горкоме изразио усхићење поводом те књиге, Из одговора видећемо како је Горки примио похвале — свог пријатеља, како се критички односио према себи и свом делу; сазнаћемо за којим је идеалом — тако супротним његовој природи — уздисао (и не само он!). Наћи ћемо ту и неколико редака о Цвајгу, који је био пријатељ' и Ролана и Горкога. Најзад, ту је и једно предосећање немачке трагедије, моралног пада немачке интелигенције, која од 1922 дозива „јаку власт“, спремна да се упрегне

„у њен јарам. Ово писмо се због скромности

и строгости према себи свидело Ролану и он га је објавио у часопису Еџгоре – поводом смрти Максима Горког.

Кгећиге 1. Визваџ, С1тегвја] 6 новембра 1922

„Мој драги пријатељу, дубоко сам дирнут вашим похвалама поводом моје књиге, али ми се чини да је ваша оцена била недовољно строга и да је ваша симпатија према мени као човеку ублажила вашу критику према мени као аутору. Ја лично мислим да та књига није успела, да је хаотична, лишена унутарње хармоније; читајући је, човек осећа да се аутор журио да што брже исприповеда своје утиске и ца је — стога — то учинио са извесном немарношћу, остављајући ствари упола довршене, без дужног поштовања стила и не продирући У суштину чињеница. Усто, у француском тексту има мноштво омашки, проузрокованих неуредношћу рукописа — много ми је криво због тога! Ја знам веома добро све своје мане, највећа међу њима је та наглост, та хитња да испринам све што сам видео, све што знам и што ме мучи. У овом случају мислим да је веома тачан парадокс: „Много знати често је штетно за човека“. Ја сам преоптерећен стварним импресијама, патим од хипертрофије сазнавања ствари, одвећ лако се очаравам њиховим спољашњим својствима, а то чини да сам више приповедач, него истраживач тајни људске ду“ ше и загонетки живота. Антропоцентрист у односу на човека, а антропоморфист у сликама природе, ипак не успевам да са довољно снате и уверљивости изразим своје истинско „ја“, прикривено под бременом личних импресија. Једном речи, ако би требало да напишем критику о Горкоме, она би била најпакоснија и најнемилосрднија. Верујте ми, ово вам кажем без икаква пренемагања. Ја нисам обожавалац Горкога, а ако хоћете да знате мој идеал писца — он је дрзак, нимало скроман: писати као Флобер. — Да.

Управо сам примио једно дивно пвајгово писмо; врло пријатељски он ме наговара да напустим Немачку, што и сам мислим да учиним намеравајући да се настаним У Карлсбаду. Какав диван човек мора да је тај Цвајг! Недавно сам прочитао једну од његових новела; „Уличица на месечини“; она има исти сиже као и моја повест о Љубави, а написана — је лепим стилом, који се осећа чак и у преводу.

Живот овде постаје одиста веома „мучан. Држава „ВиИгвет“-а се распада, а не примећује се ништа што би могло зауставити то распадање. „ВиИгвет-и су обузети искључиво жудњом за доларима, а идеја о једној социјалистичкој држави непоправљиво је компромитована у 9чима радничких маса, — Интелигенција живи у беди и, У већини, окреће се према Баварској. Јако је чудновата овдашња интелигенција, колико ја о том могу да судим; њена политичка конзервативност изгледа ми исто тако ругобна као и њен толико болесни национализам. — 'Ту скоро је говорио један овдашњи филозоф; он је рекао да је једина идеална влада У Немачкој била она из 1848 када је У парламенту било 150 професора. — Укратко, овде све класе теже за било каквом влашћу, само да она буде довољно јака, и тиме поричу принципе својих политичких писаца, који су тврдили да су Немци носиоци мушког, актив“ ног елемента, док су Словени, међутим, израз женског и пасивног. — Да, мучно је посматрати све то! .

Пишите ми што пре, мој драги пријатељу, и допустите ми да вам срдачно стегнем руку

, М, Горки“,

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Х ЧЕТВРТАК, 1 АПРИЛ

СУСРЕТИ

последње лисмо написао је Горки _ Ролану са Крима, где је лежао тешко болестан, Две мисли су мучиле умирућег Горког: незавршени „Клим Самгин“ и све очигледнија опасност од фашизма. До задњег часа Горки пише свој роман и ради на буђењу и органи зовању напредних, антифашистички оријен“ тисаних интелектуалаца. Болестан се догова• ра с Малроом. Киван је на оне који не уви• ђају величину опасности и потребу једин• ства, ЈЊути се на Велса, оптужује британске капиталисте... Сувише је био окупиран непосредношћу фашистичке опасности, сувише занесен, сувише је дисциплиновао мисао, 0пасад душу, да би могао окренути критички поглед на процес који је тињао у утроби његове домовине, процес који је проузроковао њену најжалоснију трагедију: да она, која се крваво рађала у име слободе и за слободу, постане највећи роб. У оно време Горки и Ролан, као скоро сви напредни људи, схватали су одбрану Совјетског Савеза као частан задатак, као одбрану прогресивног Човечанства од сила мрака. Тако је диктирао ондашњи однос снага. Био је то им» ператив историје. а | ј

Али У овом писму је најинтересантније како је Горки примио чињеницу да му је до»

шао самртни час, 23 марта 1936

„Драти мој пријатељу Ролан, јуче сам про читао ваш — као увек мушки и мудар — чланак који сте штампали У Мепагеф од 6 марта. Како је добро што совјетски људи читају ва ше чланке и како је лепо што ви пишете пи“ сма грађанима и друговима У Савез. Све вас више воле и све више цене,..

Био је код мене Малро. Човек, очигледно, уман, даровит. Договорили смо се о неким практичним замислима које треба да послуже ствари уједињавања европске интелигенције за борбу против фашизма. Познајете ли се са Малроом личног Чини ми се да би, У „интересу наше заједничке ствари, било можда корисно ако бисте поразговарали с њиме. „

Ја боравим на Криму, где већ цвета бадем, а јужно пролеће се жури да се још једном похвали својом снагом.

Много радим, а ништа не успевам да ура» дим, ђаволски се умарам и — на концу свих пријатности животарења — данас сам имао 0-+ билно искашљавање крви. То — разуме се није опасно, али је ипак, као и увек, врло непријатно, а непријатно је нарочито стога што ме они који ме окружују гледају престрављеним очима, док ме неки опет теше: не бој се! А ја се бојим само једнога: да се срце не зау-“ стави пре него што успем да завршим роман. Уопште, никада и ничега се нисам бојао и мислим да је смешно плашити се ма чега после 68 година живота. у

Љути ме егоизам и лицемерство „аристократске расе“, која настањује острва иза Ламанша, љути ме и побуђује у мени ружна осећања према њој. Изгледа да она предаје Француску пљачки и рушењу немачких фашиста. ај орвдолељни ћуран Велс мудро ћути, а могао би унеколико постидети своје земљаке. Али, на ту тему могуће је дуго говорити да је боље

не упуштати се, јер „во многоглаголаним мест спасенил“. Будите ми здрави, мој драги пријатељу, снажно вам стежем руку.

М, Горки“,

На вест о смрти Горког Ролан је у свој интимни _ дневник _ забележио __ речи _ из којих избија бол за преминулим пријатељем: „Не, ја нисам познавао дубину моје љубави према Горком! Она ми се открила смрћу пријатељевом. И наша узајамна љубав трагично је обасјана, Осећам, са оштрим болом, да сам живео у ишчекивању да га поново видим идуће године, Сигуран сам да је и Горки мене очекивао. Час нашег растанка, концем јула 1935, на московској станици, означавао је почетак истинског ступања у наше интимно пријатељство... Учио сам руски да бих могао разговарати с њиме насамо. Имали смо толико ствари да поверимо једно другом! Јер он је био веома усамљен, тај драги Горки, а срце му је било препуно жалости и нежности, које није могао одати онима који су га окруживали. Он би то учинио за мене и ја за њега, А ето, све је свршено занавек...

Не успевам да се утешим, Помисао на изгубљеног пријатеља, његова жива 'слика, на махове, изненада ми се јавља, не да ми мира и мучи ме“,

У овим редовима је једна за нас зна чајна мисао; Ролан је свестан колико је Гор• ки био усамљен, колико је ствари прећутао, мада му је од повратка у СССР писао оду“ шевљена писма о процвату Савеза Совјета, Верујемо да су и та одушевљена, једнобојва писма, била искрена. Горки је био један од многих који су гајили илузије о СССР-у. Али да је Горки много шта видео, а није мегао рећи — и у то не сумњамо, То прећуткивање, то затварање срца и очију, то гу“ шење сумњи и слепо веровање — трагедија је целог једног руског револуционарног поколења, једне епохе у историји радничког покрета. Горки је само њен специфични израз. ;

Драган Недељковић

МАКС ЕРНСТ; ТРАЦИОЗНЕ

1954

| Реч , о : Једно од последњих, чини нам се баш |

Па