Književne novine

Тод. Г Бр. 20

3 Цена 20 дин.

БЕОГРАД, ЧЕТВРТАК 27 МАЈ 1954

Лист излази сваког четвртка

ШЕЗДЕСЕТДРУГИ РОЂЕНДАН ДРУГА ТИТА

Интиман запис

Најсретнији је човјек, који уђе у царство мита, у вјечни сјај легенде.

В. Назор

ЊЕГОВОЈ је соби велика

слика о једном боју и

страсном и захукталом, Ле-

дене заставе мрака, лепр-

шаве заставе слободе, свијестан отпор бораца и тужна дисциплина потплаћених. Зелени пејсаж сјеверне наше Хрватске и једно небо затворено и непријазно над пропланцима, Нисам ту слику никад видио из близа, скице знам само и фрагменте и сликара. Оно што ме од слике више узбуђивало било је одувијек питање и смионо и недокучиво. Како ту слику ОН доживљава» Што на њој тражи, открива, препознаје 2 Чега се сјећа, проналази, на којим _ појединостима _— зауставља2 Или се можда управо овдје након рада одмара. На ведрини овог пејсажа н на зеленилу ових обронака.

Завидио сам сликарима са којима је разговарао, глумцима које је примао, радним људима чију је руку стегао. Био је у машти нас младих присутан и онда кад се чинило да је удаљен зато што га мора од нас

што

раздвајају. За дугих путовања били,

смо до посљедњег његови најбрижнији сапутници.

· Знао је нас и ми смо знали Њега. Вјеровао је нама и ми смо Њему вјеровали. Ми нисмо знали за лојалност хладну и увредљиву, туђа нам је била покорност поданика. Ни

идоле нисмо градили, · ни друге у било чему опонашали. А ОН> Он је био учитељ. И даље» Слободан

међу слободнима.

Добар према добрим, "ма злим и великодушан према бим, Тито је за пас оличење хуманизма борбеног пи непоткупљивог. И отмјена једноставност и мужевна снага и благост очински ведра им спокојна. Као да легенду ослушкујемо, овај пут само за нас написану.

Без анкетних листића дозвао бих и сад неколико странаца. Стара једна Мађарица тражила четрдесет и четврте да види слику Титову, и онда ускликнула: „Као да га познајем одавно!“ Јапански књижевник Кио Комац рекао ми без претварања: „Он је тако привлачан и тако занимљив!“ А мали студент 13 Индокине: „Хтио бих да га видим. Једном само. Тек „здраво“ да му кажем“.

И то су странци. А наши» Војник један чију бих једноставност хтио

пише без фраза да се наСтарпца до

строг пресла- научити, _ лази у Титовом дому.

јучер неписмена пише му своје прво писмо, | Један војник који није пјесник,

у очекивању посјета Титовог пропјевао. Чека свог команданта и с2в узбуђен предвиђа:

Јутро ће сунчано бити ! Кад нашој приступиш чети И лик Твој благ и ведар

Ко вихор понијет ће срца... И глас пун среће људске

Далеко ће се чути...

И одмах затим стиховима својим,

непосредним: . ер Чета ће наша ко стјена — ко бедем

Чврсто. да стоји, ·

И Ти ћеш ступати напријед збратимљен с војском својом

И бит ћеш бескрајно наш — и ми бескрајно твоји!

Често мислим о ноћима које су само наше и зато тако слободне и зато тако безбрижне. А ноћи Његове2 Ноћи у послу ин размишљању пробдјевене. Ноћи кад. нема одмора и ноћи кад се свијетло не гаси.

Како Он то на све доспије и ка-,

ко је пажња Његова многострана. И милиционара за пожртвовност наградити, и. старом Пјеру. поклол направити и истакнутом писцу Рођендан _ честитати., ИМ пострадалим од непогоде помоћи и. кумства се новог прихватити, и пријатељске земље обићи и поздравити.

И тако из дана у дан. Из године у годину. Ми његови — и ОН наш. На заједничком путу им заједничким идеалом оплемењени. Срећа је његова и срећа наша, бриге његове бриге наше заједничке.

Прелиставајући ових дана Дневник Назоров нове сам потврде о доброти Титовој проналазио. На з3анимљив фрагменат тако наишао, па како га увјерљиво препричати знам, дословно га преписујем.

„Момци би хтјели заклати и појести голубове, што зимују на тавану, али Тито не ла. Када пођемо одавле (а то би могло и прекосутра бити) мора све, што смо овдје нашли, остати на своме мјесту; не смије“ се дирати ни у те плице...

А један се голуб престрашио, Нашао — бјежећи — пут у доњијхХол“ ник, и, уловљен, свршио У Гитовим рукама.

Гледам, је ли здрав и читав; глади 1 ном па отвара прозор и пушта га,

да одлети...

И то је Тито. Стратег и војско-

вођа. А голуба држи у. руци. И не.

само голуба. На „Галебу“ се овог пролећа и-о изгубљеном славују под

Јосип БРОЗ тито

љепотом

не

· како. Заповједник одреда, · га дла- -

памет ој

старао. _ Размишља о безбједности земље, а птице није заборавио.

И ту сам, чини ми се, при крају. Не говорим у овом тренутку о Ти-

ту војнику. Нека позванији прогово-

ре о Титу државнику. Нијеми пред једног – дјела поздрављамо, ведри, најбољег међу добрима. Тита пријатеља људи и живота. САША ВЕРЕШ

АНДРЕ ДОТ; РАД

Уз четрдесетогодишњицу у. метничког рада Бранка Гавеле

тиши а аи и

ликовни прИЛОЗИ У овом БРОЈУ: РЕПРОДУКЦИЈЕ СЛИКА АНДРЕ ЛОТА (УВ ЧЛАНАК НА ЧЕТВРТОЈ СТРАНИ „У АКАДЕМИЈИ А. ЛОТА ИЛУСТРАЦИЈЕ ЗА КРЛЕЖИНЕ пЕСМЕ „ПРОВИНЦИСКА ПОСТАЈАЧИ „КОЊИ ПРЕД КРЧМОМ“ ОД: М. СТАНЧИЋА (УЗ ЧЛАНАК „ДИЈАЛОГ 0 КРЛЕЖИ“, НА ЧЕТВРТОЈ СТРАНИ“) И РЕПРОДУКЦИЈА СЛИКЕ „ВЕЧЕ“ од ЗАГРЕБАЧКОГ СЛИКАРА М. СТАНЧИЋА, ЧИЈА ИЗЛОЖБА СЕ ОВИХ ДАНА ОТВАРА.

Исповест

једног

ТОМИСЛАВ ТАНХОФЕР р е ЖИ С е р а

РИ драмска дела Мирослава

Крлеже, "у ' режији. др.

Бранка Гавеле, приказана

су У последње време у Бе-

ограду: „Господа " Глембајеви“, у изведби словеначког ансамбла Народног гледалишча: из. Трста, и „Голгота“ и „У. логору“ у изведби Загребачког драмског казалишта. У Гавелиној режији биће ускоро, у Загребачком драмском — казалишту, приказано још једно, досад неизвођено, Крлежино драмско дело „Краљево". У оквиру прославе Крлежине 60-годишњице, у Народном _казалишту у Загребу, Гавела је поставио Крлежину „Леду“, а кратко време пре тога и „Вучјака“, у истом позоришту.

Ово, овако богато и обимно, Гавелино бављење Крлежиним драмским опусом није, зацело, случајно. Гавелина режисерска делатност уско је, дубоко и чврсто везана за тај опус и, како се ове године навршава четрдесет година од прве Гавелине режије, ово интензивно 'удубљивање у свет Крлежиних драмских визија које су и пре више од три деценије биле његове најснажније и најкреативније режисерске инспирације. ши његова изузетно висока уметничка афирмација,. ово упорно, жилаво и борбено експериментирање и, тражење нових“ сценских решења за дела аутора који као да још увек није коначно и у потпуности _ сценски. откривен,. (ма да данас скоро у целој земљи нема ниједне једине позорнише која га није примила и усвојила), овај, код нас неуобичајен, напор да се савремено драмско дело једног нашег аутора схвати и практички., оствари као основни смисао и задатак националног позоришта уопште и легитимација _ уметничке и друштвене оправданости _ сопствене – егзистенције, има, могло би се рећи, _„јубиларни" карактер и, још и више, карактер обрачуна са самим собом и самокритичког осврта на своју прошлост и створено дело. Нажалост, Гавела је више волео да се његов уметнички кредо чита и рефлектира с његовог _ завршног режисерског дела него да о себи п свом поступку говори или пише. Његово литерарно дело није обимно као његов режисерски рад, а његов научни рад, дело ИЗ области теорије стваралаштва _ „Глума и казалиште, естетска анализа", чека већ годинама у рукопису -да буде штампано.

глумачког ·

(Недавно је објавио књигу „Хрватско глумиште“). Узлржљивост И шкртост (која је за жаљење) штампаних изјава и анализа свога рада

си својих режисерских остварења ро-

зултат су, како сам изјављује, извесне скепсе и сумње у неку „вишу“ вредност позоришта као специфичног вида уметничког _ доживљаја једног литерарног дела. „Има у том мом суздржљивом ставу много темељне скепсе п према себи самом као редатељу, а и према цијелом казалишном комплексу, има у том нека дубока сумња, може ли се Уопће но у оптималним приликама пренијети у казалишни језик све оно фино ткиво дојмова, што се у нама зачиње преплетати кад дубље заронимо у структуру којега драмског литерарног дјела.“ Утолико је Гавелина самокритика и његова режисерска исповест потреснија и значајнија. Стојећи тако на удару хаотичног пљуска идеја и контраидеја првог маштања при конципирању претставе, као у неком фокусу који гори, Гавела тврди да је увек имао песавладиво осећање страшне Уусамљености и изгубљености, неке извесности да помоћи нема нпоткуд споља и да, зато, његово одбијање. да' формултше рађање, раст и сазревање процеса режисерских замисли у себи није било знак неке препотенције него свест да. истински уметничко драмско дело једва да се може у потпуности укалупити У оквире позорнице, у форме „глуме“ и свих осталих позоришних изражајних средстава. Гавелина лична проблематика, условљена можда и његовим „несретним _ натурелом“ (његов израз), уклапа се у општа питања наше савремене позоришне културе и актуелне позоришне праксе која се налази у фази бучног превирања. Од прве режије, Шилерове „Месинске _ веренице", 1914 год. у Загребу, Гавела је 0+ стварно. големи број драмских оперских режија, од Загреба, Београда и Љубљане до Брна, Прага и Милана, он је развио голему позоришну, режисерску и педагошку делатност која траје беспрекидно пуних четрдесет година, али Крлежин драмски опус он носи, чини се, У себи као велику енигму која још нема коначног решења, Као питање без одговора, као бол, као патњу, Први позоришни сусрет Крлеже и Гавеле била је Крлежина „Галиција", 1920 год. Претстава је била за“ брањена на дан преми“ јере, на дан објављива= ња „Обзнане“. Год. 1922 Гавела је монтирао „Гол• готу“, 1923 – „Вучјака“, касније. „Микеланђела Буонаротија“ и „Адама и Еву“; после, у Београду, ЈЂубљани, Осије» ку, _ Марибору, __Брну, Прагу и Трсту, режирао је Крлежине драме глембајевеког циклуса, Сав тај огромни рад, наоко завршен, за Гавелу је остао до данас режисерски _ проблем — коме треба приступити увек изнова и тражити увек нова решења. Гавела сматра, између осталог, да је Крлежа био сувише строг према себи кад је, према сопственој и3јави, квантитативни појам драмске радње У својим делима из првог, предглембајевског периода, заменно квалитатив= НИМ, „ибзеновски“ кон= кретним, _ нагомилавање вањских збивања „пси= холошком _ објективаци-= јом субјеката који на сцени доживљавају себе и своју — судбину“. Гавела види у Крлежиним првим драмским ра(Наставак на “ страни)