Književne novine
СУСРЕТИ
КЕ
АНА поезија Т. С, Елпота
није само изражавала ра-
зочарање и јаловост оног
пернода који је у Енглеској
настао _ непосредно после Првог светског рата; она је уздигла "та осећања до трагичне. јачине и, превазишавши · ту фазу, постала глас духовне и моралне кризе целог западног света. Важност Елнотове млалалачке поезије састоји се у томе што је он био први песник на енглеском који је био потпуно свестан сложености те нове ситуације. Ако је енглеска поезија хтела да задржи свој интегритет, онда је требало признати чињеницу да је свет оне старе, безбедне, уважаване енглеске малограђанске културе неопозиво. мртав, и да је потребно да поезија изрази једну нову врсту осећајности која се рађала у условима потпуно различитим од оних из којих је поникла традиционална енглеска поезија.
Елиот је био у нарочито повољној ситуацији да се позабави тим проблемима. Он је био песник који је имао ту предност да сагледа Енглеску и Западну Европу онакве какве јесу, истовремено очима странца и домороца, зато што је био Американац, али Американан васпитаван на најбољим традицијама енглеске и европске културе. Као Хенри Џејмс, и он је један од великих америчких емиграната, Непосредно _ пред почетак Првог светског рата настанио се у Енглеској и примио британско држављанство 1927 године.
Елиот је детаљно проучавао француске песнике симболисте, нарочито Жила Лафорга, (Јијев Гатогеџе) и _ Тристана Корбијера, – (Таефап Сотбјеге), а исто тако и енглеске песнике метафизичаре са почетка ХУП века. У току првих година свога боравка у Лондону дружио се са групом званом „имажинисти“ на чијем се челу налазио један постарији амерички песник који је живео у Лондону, по имену Езра Паунд, (Ета Роџпд). Имажинисти су тежели да остваре сложене, бриљантне, језгровите џи сликовите ефекте у слободном стиху, и оштро су негодовали против оног разнеженог са-
ЛИРИКА У
Елиот
њарења и вербализма романтичне поезије.
Елиот је учио из свих ових извора. Од Лафорга и Корбијера и старих енглеских песника метафизичара научио је да користи онај отсечни, искидани ритам обичног говора и да постиже нагле прелазе са лирске лепоте на, иронични реализам. Од имажиниста је научио да ствара оштре сљиковите ефекте ји избегне непо-
„требно нагомилавање речи, Међутим,
он је и сам дошао до' нечега, без чега би иначе сва ова његова проучавања била узалудна. Стекао је тај наук загњуривши се у онај „деструктивни елемент“ — како га је то Џозеф Конрад, (Јозерћ Сопгаа) назвао у својој чувеној крилатици — у прљавштину, глупост, ружноћу ни „баналност живота савременог индустриског велеграда, Његова прва збирка песама „Прафрок и друга запажања“, објављена 1917, претставља значајну прекретницу у енглеској поезији, Елиот је овде писац који је потпуно одбацио традиционалну улогу песника да поучи или забави читаоце. Уместо тога он је усретсредио све своје снаге да изрази оно што он назива „досадом, страхотама и величином“ савременог живота на Западу, Ове песме дочаравају незаборавну _ слику живота великих савремених метропола — Лондона, Њујорка, Париза — пакла још страшнијег од оног који је опустошио бојна поља Западног фронта у Првом светском рату, јер је његова беда бездушна, гнусна и недраматична. Господин Прафрок је тип безначајног малог човека модерне велеградске цивилизације. Он је образован и осећајан, али нема енергије, нема стваралачких снага. Је ли он савремени Хамлет» Он нам одговара на то пи-
тање: „Не, ја нисам принц Хамлет, нити ми је то било суђено.“ На крају поеме он доживљава визију сирена које певају, али зна да то певање није намењено њему: тојест, он може да осети постојање лепоте у свету, али не може да је користи у стваралачке сврхе:
ПРЕВОДУ
ЛУИС ДЕ
ЕРВАНТЕС и Камоенс,
. отац кастиљанског, други
отац и творац португалског
језика, били су врло несрећни за свог животног трајања, и кад би се учинила паралела између њихових недаћа и патњи, не зна се, тко би од двојице испао већи страдалник.
Луис де Камоенсово рођење (1524 у Коимбри или Лизабонуг) донијело је смрт његовој мајци.
„Кад сам из мајчине сахране дошао
на свијет...“ (ХЛ канцона)
Он је затим врло кратко вријеме живио с оцем, који је, притиснут неимаштином, био присиљен да као прост војник крене за Индију, гдје је у Гом
први
ти умро. Дјетињство и један дио мла-
дости провео је Камоенс с маћехом све док га ујак, свећеник, није послао на универзитет у Коимбру. Ту се двадесетогодишњи младић заљубио до
"избезумљености у Катерину де Ата-
коју он у својим
иде, дворску даму, назива Натерси-
каснијим стиховима јом. Интервенцијом њезиних родитеља био је заточен у Сантарему, гдје се, изједан самоћом и безнађем укрцао у ратни брод, који је испловио у помоћ Сеути. У једном сукобу у Африци изгубио је десно око. Отада га стално прати биједа, а, како је био импулзивне природе, у једној свађи с племићима допадне затвора. Из њега се ископао једино под условом да крене у Индију. У „обећаној земљи“ због сатире вицекраљу бива поново утамничен и након тога протнан на Молуке. У Макау је живио спокојно врло кратко вријеме као чиновник насљедних добара, али опет паа у немилост, уноваче га и шаљу да рани Гоу. На путу доживљује бродолом (1560) на ушћу ријеке Меком, на обали Камбоџе. Тада спасава све своје имање, рукопис · епоса „Лузитанци“ (— држећи га над валом у лијевој руци, док је десном пливао), У Гом га је подкраљ, наводно ради дугова, опет бацио у тамницу, из које је изишао тек 1562. Након новог и мучног пола деценија на Истоку добио је помило-
КАМОЕНС
вање и дозволу слободног повратка у домовину. Тај пут, крштен глађу и патњама, трајао је пуне три године. Измрцварен, готово физички разорен, у Лизабону је 1572 издао, на крају, свој еп „Лузитанци“. Отада до смрти живио је од онога, што би му по лизабонским улицама, у сутону, упросио Антонио, његов вјерни слуга са Јаве. 10 јуна 1580 био је покопан без сандука, без простирке (плахте, чаршава како хоћете), јер се у његовој, биједом изглоданој кући, није могло наћи ништа што би сличило поњави, а његова земља била је већ освојена од Кастиљанаца. САО НАГ
Седам је година Јаков пастир био Лабану, оцу брђанке дивне Ракеле.
Не оцу, већ 1677 је служио дане цијеле,
И само њу је као награду хтио,
С даном у дан једини текли
су дани и сати:
Кад погледа је, сретњији је од свију; Најзад се отац њезин лукавства“ лат,
· Мјесто Ракеле дао му је Лију.
Видјевши тужни пастир, како је варком Обманут тако тастирицу своју изгубио, Као да је није заслужио дворбом жарком;
Седам година нових продужио је задатак, Рекавши: „Служит ћу даље, ако не буде био За љубав тако дугу живот тако кратак.“
ЛУИС ДЕ КАМОЕНС ~ ~ - (Превео Анте Цетинео)
НАПИСАО ЗА „КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ“
В. де С. ПИНТО
ПРОФЕСОР УНИВЕРЗИТЕТА У НОТИНГАМУ
»Чуо сам сирене како певају једна другој,
Не верујем да ће оне певати мени.
Живот у паклу је тема свих Елиотових песничких дела из раних година, али у његовој првој збирци он ту тему третира са извесном ироничном веселошћу и хумором. Друга збирка, објављена 1920, такође садржи знатну дозу духовитости м хумора, али има један дубљи смисао. Поема „Геронтнон“, по којој се и збирка зове, претставља Елиотово прво велико пророчко дело. То је Елнотов први покушај да примени у пракси онај идеал „традиције“ који образлаже у свом критичком есе-
ју „Традиција и индивидуадни таленат“, „уе роне тион“, тај мали старчић, није
личност као господин Прафрок;-он је безлични симбол који оличава живот Европе, старчић пун успомена за кога су се битка код Термопила и рат од 1914 — 1918 одиграли у истом временском раздобљу. Он је сада само „пометена глава на ветрометини“, Па ипак, присећа се последњег великог духовног буђења -— доласка Христовог, Ако се тако нешто поново деси, он предосећа да ће то бити и његов крај. Последњи стихови ове поеме пуни су трагичне величанствености, у којој има и ироничне комедије.
Целокупна Елиотова поезија из првих година стваралаштва дошла је до свог пуног израза у његовом великом делу „Пуста земља", објављеном 1922. Песник ту покуша“ ва да оствари крајње тежак задатак, да створи поему великог обима на основу визије једног _беживотног света и друштва које је порекло или занемарило духовни живот, Стога је морао да створи мит који би на одговарајући начин изразио сав јад и ужасе једне такве визије. У то сврху користио се двема типично модерним наукама психологијом — и антропологијом, Основна замисао „Пусте земље" изражена је у сексуалној импотенцији, употребљене као симбол духовне бољке савременог света, Третирајући тај проблем, Елнот је био под утицајем Фројдових. дела која су у то време преведена на 'енглески. Елнот је'ивградио своју замисао на миту о биљном царству од кога је постао свет и који су много изучавали тадашњи енглески антрополози, нарочито Сер Џејмс Фрејзер, (5: Јатез Етахег) у своме делу „Атис, Адонис н Озирис", објављеном 1920, књизи коју је Елиот веома ценио. Део мита који је он одабрао да би га користио за своју поему, јесте легенда о Светом Гралу, том чудотворном пехару који се помиње у неким средњовековним романсама, и из кога је, како се верује, Христос пио вино на тајној вечери. Према неким – савременим ауторитетима ова легенда је уствари само хришћанска верзија прастарог мита по коме је свет постао од биљног царства, ритуала који је имао за циљ да уведе човека у изво-
"гре духовног. и телесног живота. Романсе о Гралу причају о. некој „Пустој земљи" којом влада
кљасти и импотентни Краљ кога ће ослободити импотенције, а његову | земљу неплодности, долазак витеза са чудотворним копљем п пехаром, (Свети, Грал). „За. Елиота је Пуста земља свет западне цивилизације, али се спасилац досада још није појавио, По структури, поема потсећа на. музичку симфонију, “а теме | ове симфониске поеме су низ сцена "које се сливају и претапају једна У другу Као снимци филмске камере, и које са свога гледишта тумачи безлични посматрач, Тпрезиас, слепи грчки пророк, (који је истодобно ит импотентни Краљ из легенде о Гралу). У целој поеми доминирају слике јаловости и неллодности, као и слике модерног велеграда. „Пуста земља" је пуна алузија на енглеску, француску, италијанску и немачку поезију, а Елиот без двоумљења убацује стихове и цитате из дела других песника у своје дело. Циљ му је да поеми дане само енглески већ.и европски тон, али не успева. потпуно да се ослободи учености којом преоптерећује своје дело.
Међутим, ови недостаци не умањују много огромни утисак дела као целине. У извесном смислу оно је фрагментарно и без континуитета, али изражава визију једног _фрагментарног света:у коме нема континуитета. Оно је као нека велика сликарска композиција разрушеног града где искидани облици срушених зграда треба, сви да допринесу једној 'органској. целини. То није, међутим, само“ визија разрушеног беживотног света: осећа се стварни напредак од безначајног и јаловог
друштва насликаног у ранијем _ поглављу до импресивног петог поглавља „Шта је гр М љавина казала“. Свет остаје, усахнуо и без стваралачких снага, али више то није свет без икаквог смисла, Грмљавина 'изговара _ речи које значе: Даватн, Саосећати, Обуздати“. То Природа саопштава човеку Вечити
Морални Закон, а човечанство западног света
осуђено је зато што није послушало тај Закон и зато што је оскрнавило тајне живота, _ Две друге поеме употпуњују · оно што би се могло назвати Елиотовим Инферном или силаском у пакао. То су „Џупљи људи“, визија људи са Запада, посматраних као „страшила“, или стара одела испуњена сламом, као оне фигуре које су енглеска деца обично правила на дан 5 новембра у знак сећања на успелу заверу ГаЈа Фока, пи „буеепеу Авопј5|ез",
пронични дијалог у коме Свини, оличење грубости и вулгарности са“ времене Америке, долази до закључка да је „живот смрт, а смрт живот'. То је коначна тачка до које је дошао Елнот у своме истраживању пакла. Он је пронашао излаз из те дилеме у својој обновљеној вери у хришћанство, Исто онако као што су сва његова ранија дела нашла коначни израз у „Пустој земљ и", тако су се и његове хришћанске позније песме све одразиле на низу утанчаних песама високог у-
»
Музика
метничког квалитета, названих „4 с.
тири квартета“, које су објав• љене између 1939 и 1942. Ако „Пуста земља" слика савремени свет каб пакао, „Четири квартета" приказују тај исти свет прожет божанском љубављу, оним „тренутком који је временски _ немирљив", који претставља небо. Од 1942 Елиот је све своје снаге посветио по етској драми.
Елиот је дао енглеској поезији ХХ века не само нове изражајне
могућности већ и нову искреност И свест о савременој ситуацији, Он је и сувише индивидуалан песник да би припадао некој школи, али је његов утицај био заиста веома велики, и данас вероватно нема нијед“ ног песника од значаја који пише на енглеском језику а.да није нашао потстрека у његовом делу и да одатле није извукао неку поуку од жи“ вотне важности.
(Превела Вера Илић)
%Ж
поезије
Т. С. ЕЛИОТ
ТОКУ њенога развоја форму поезије одређује било утицај неке савремене литературе на страном јези-
ку, било прилике које чине да нам је један период наше прошлости _ симпатичнији од неког
другог, било, најзад, вредности које васпитање нарочито истиче. Али има један закон природе, моћнији од свих тих променљивих струја, од свих тих утицаја споља или из прошлости: тај закон захтева да се поезија Никад сувише не удаљава од нашег свакидашњег говора. Служила се она метричким или силабичвим стихом, белим или римованим стихом, слободним или класичним стихом, поезија не сме себи дозволити да изгуби контакт са променљивим говором заједничког људског општења.
Може изгледати. чудно да намеравајући да говорим о „музици“ поезије, стављам такав акценат на разговор. . Али желео бих да вас најпре. потсетим да музика поезије не постоји независно од значења стиха. Или бисмо пак могли имати поезију велике лепоте која би била лишена смисла: никад нисам наишао на поезију те врсте. Привидни изузеци показују само разлику У степену у односу смисла према музици: час нас музика лесме узбуђује — ни ми примамо значење не бавећи се њиме даље; час поклањамо сву пажњу смислу песме а музици допуштамо да нас гане не
"обазирући се на њу.
Да се значење песме може отети покушају парафразирања знамо; то је позната ствар. Мање је 64: нално приметити да то значење може превазићи намеру аутора и удаљити се од свога извора. Један од најмрачнијих модерних песника био је француски писац Стефан Маларме за кога Французи кажу да се служи тако особеним језиком да га само странци разумеју. Роџер Фрај и његов пријатељ Шарл Морон објавили су енглески превод његових песама попраћен глосама. Кад сазнам да је одраз слике са таванице на глаткој површини стола, или преливање пене у чаши пива надахнуло _ Малармеа да напише тако тешку песму, помислим да то тумачење може бити коректно у погледу генезе песме, али да нам оно не одаје значење песме. Ако нас је нека песма узбудила, то је стога што она за нас означава неку важна ствар; ако нас није. узбудила, то је онда стога што је песма, као поезија, лишена значења. Може нас ошамутити рецитовање неке песме на једном страном језику чију ни једну реч не разумемо, али ако за-
тим сазнамо да је та песма труђа• ње и нема никаквог смисла, _сма• трамо да смо били жртве једне илу= зије; оно што смо ми.сматрали песмом било је просто опонашање инструменталне музике. Ако се, као што знамо, само један део значења може _парафразирати, то је стога што песник обрађује границе све= сти изван којих недостају речи, иако значење постоји. Једна песма може, за сваког читаоца, значити различите ствари, а сва се та зна чења могу разликовати од онога које сам аутор мисли да је дао своме делу. Тако, например, песник ће мислити да је забележио неко интимно искуство које се не односи ни на шта спољње; међутим, чита лац ће у песми открити израз неке спште ситуације, као и неког личног искуства које му је својствено, Тумачење читаоца не мора се сла-= тати са тумачењем аутора, и притом не мора бити мање вредно, може се чак догодити да буде боље, Дешава се да у песми има много више значења но што је аутор слутио, И најзад, нису ли можда та многобројна тумачења само делимичне формулације једне те иста ствари — пошто двосмислености пе» сме потичу од чињенице да је песма богатија а не сиромашнија од обичнога говора,
Тако, док тежи да нам саопшти оно што нам ритмови прозе не би умели пренети, поезија остаје говор једног лица које се обраћа другоме; то такође важи за певану песму јер је певање само други начин гово-
Егзактним законима не можемо подвргнути присну блискост пое» зије и разговора. Свака је револу“ ција у поезији способна да доведе до враћања општем говору а поне+ ка да себе огласи као само враћање, То је та револуција коју је Ворд“ сворт прокламовао у својим предговорима ми имао је право. Али ту исту револуцију извршили су једно сто“ леће раније Олдхем, Валер, Денхем и Драјден и требало је да се оства• ри за нешто више од једног столећа касније. Присталице сваке од ТИХ револуција дају новом поетском идиому одређен правац, глачају га, усавршавају га; у међувремену говорни језик наставља да се развија. и поезија излази из моде. Можда не можемо замислити до које је ме“ ре Драјденов говор изгледао при родан његовим најосетљивијим сач временицима2 Ниједна поезија наравно, није строго идентична са свакидањим говором песника и његове околине, али је потребно да она на-
(Наставак на трећој страни)
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Х ЧЕТВРТАК 27 МАЈ 1954