Književne novine
ФРА ЛИКОВНА
АНДРЕ ЛОТ
(Наставак с четврте стране)
је врло талентована. Она старија, наочарима, прилично је позната шведска сликарка; човек што меша боје је Американац, Њујорчанин, мислим да нема талента“. „Али“ — значајно је слегао раменима — „од талената се не живи. Они служе за задовољство и славу...“
"Лот је стајао на средини просторије као тучана статуа ломаћег бога. Поглед му је пратио ход сказаљке на ручном часовнику. Онда је оним својим громким гласом без поговора разбио тишину у парампарчад: „Господо, мислим да је доста... Погледаћемо шта сте урадили“. Окренуо се према моделу, необично лепој плавој девојци која је још увек, као успавана Венера, дремала на високом постољу прекривеном зеленом чојом. „Хвала вам, госпођице...“ Преко девојчиних рамена пребацио је бели сликарски мантил и помагао јој да се спусти низ три несигурна степеника. „То је прави модел“ обратио се ученицима, показујући руком према паравану иза кога се девојка облачила. Управо у том часу, преко њених високо испружених белих руку, склизнуло је парче црне свиле,
— Дакле, хајдемо..,
— Ви мислите да је ова жена — експлодирао је иза леђа постаријег црвенокосог човека. Тих звиждук јасно је изразио његово негодовање. — Прија-
естро налази да
са
тељу, па то је неко бесполно божанство,.. Нико није помишљао да се на-
смеје. Црвенокоси сликар гледао је у Лота очајним погледом основца: „Данас нисам расположен, маестро. Никако нисам био расположен...“
— Ваше расположење мора да је убиствено, јер се не огледа само у атмосфери слике... Не само да сте радили без надахнућа, ту нема најосновнијег занатства. О, мадмоазел, мадмоазел — вапио је према паравану, Овде сте сасвим унесрећени.
Девојка је гипким и сигурним кораком изишла иза заклона. Обучена у сиви костим с тешком плавом пунђом на потиљку, изгледала је још привлачнија. — Нећу да гледам даље ову бруку, сваки разговор је излишан. Молим да ме идући пут разуверите. Данас сумњам у вас, не мислим да је потребно да то кријем...
Лот се окренуо и обратио свима: „У оваквим случајевима не треба очајавати. То је најбесплодније осећање. "Треба се довити на неки начин. Инспирација се не налази увек у срцу.. Понекад је треба потражити и у мозгу, драги моји..,“
— Ви сувише обожавате Пикасоа. мала — зауставио се крај збуњене девојке. — Шта ту све нема... Мало Ван Тога, музике, импресионизма, не баш из прве руке... У вашим годинама никакво чудо.. Гледаћемо да то мало смиримо. Дајте ми кист и палету... Повлачио је лако, ту и тамо, неколико линија, две три сенке... Онда се измакао. — Тако... Спиритуелност нека остане, само без болећивости и детињарија. — Потапшао је девојку по мршавим раменима: „Само храбро, ићи ће, са уа, са уа...“
Дошла је на ред жена педесетих година у црвеном џемперу и с дебелим наочарима. Изгледала је необично мирна и сигурна у оно што је направила. Цртеж није лош... Средњи део трупа вам је најбољи. Само — боје су немогуће,. — Уклонио се да би слика
БИБЛИОГРАФИЈА
Изишао је из штампе књижевнонаучни зборник „Хрватско коло“.
Уредили: Густав Крклец, Никола Павић, Јакша Павлић и Драгутин Тадијановић. Издала „Матица, хрватска“,
Загреб 1953, латиницом, стр. 414, цена 2
Жан Расин: Федра, превео Милан Дединац, предговор Марка Ристића, издање „Просвете“, Београд, 1954 -т. стр. 156, 250 дин. :
Богомил Храбак:, Бој на Карановцу, издање „Просвете“,
Београд, 1954 г. стр. 44,25 дин. Милосав Бојић:. Посавски партизани, издање „Просвете“, " Београд, 1954 г. стр. 242, 145 дин.
Карлос Булозан:: Смијех мога оца, превео др Милош Бракус, издање „Народне просвјете“, Са-
рајево, 1954 г., стр. 151, цена 7
Франце Бевк: Црна браЋа, предговор Бошка Новаковића, издање' „Свјетлосл“ Сарајево, 1954 г. стр. 81, 130 дин.
Никола Дисопра: ви на раскршћима, издање новинског ' издавачког подузећа „Слободна Далмација“ Сплит, 1958, стр. 207, цена 2 ' 3
"Млада литература" часопис за литерарна и културна питања, број 3, Скопље, март 1954.
Вјетро-
Одговорни уредник Танасије Младенов
ГМЕНТИ
У МЕТНОС
т
"У академији Андре Лота _
била што прегледнија: — „Боје морају да међусобно опште, сликари... Овде, хладно и себично ћуте. Ја вам дозвољавам да будете неукусни, али то нека има стила, тим колористичким
нешто да постигнете.
Нешто доцније, док су ученици радили „мртву природу“ Лот је пијуцкао своје пиво, ко зна већ коју флашу, и одмарао се, удобно заваљен у дотрајалу фотељу.
— Ја сам се много више бавио сликарством, проучавао га и откривао другима његове законе и тајне, но што сам сам сликао... '
Читав низ великих имена изишло је из његове прецизне и строге школе, строге у смислу озбиљног рада. Колико је само наших сликара оплеменило код Лота своју вештину.
— Писао сам много и предавао,. То је било везано с путовањима, губитком времена, и разумљиво, са стицајем искуства. Веома је познат Лотов уџбеник „О фигури“, затим слична студија „О пејзажу“. Књиге „Срце и дух сликарства“, „Од палете до писаћег стола“, и многе друге, доживеле су неколико издања и преведене на разне језике,
— Што се колориста тиче, нарочито сам ценио Бонара и Матиса: Жорж Брак ми је био идеал као интелектуалац. Са Браком сам радио двадесет и пет година као асистент,,, -
Између деветсто десете и четрнаесте, Лот је био кубиста. Данас слика сасвим модерно и веома оригинално. Он не подражава природу, већ је на основу виђених објеката ствара.
нескладом хоћете
нека се осећа да баш.
Пред његовим сликама, изложеним у Музеју модерне уметности, Жан Касу је, отприлике, ово рекао:
„Лот се налази негде између кубизма и апстрактног сликарства. Он -посматра природу и тражи најкарактеристичније делове које извлачи у орнаменту, „Овај акт је рађен без моделирања У свега два тона, оранж и зеленкастом сенком. Он је мајстор, у постизању ефеката најједноставнијим средствима. Али, ево, погледајте ову друту слику, — то је познија. Готово социјалистички реализам.. Мислим да са годинама постаје све конкретнији,.. Има у томе много истине. Кад нешто постане сасвим јасно, може се исказати и веома“ просто..." !
Радо бих желела да нешто чујем о савременом француском сликарств из уста оваквог стручњака. :
— да сте сликар могли би о томе да ћаскамо — каже Андре Лот. Али публициста... То одмах добија званичан карактер и гони ме да се сувише замарам доносећи судове. Боље разговарајмо необавезно...
Дитао се и прошетао између штафелаја. на постољу је сад лежала гитара, зеленкасто-плав бокал, лимун им чаша. Померио је мало дршку гитаре, а њен други део био је у сенци.
— Овде би могли додати мало плавог да се потсетимо на раздаљину, и онда, зар не осећате да треба — затворити слику. — Глас му је био још увек неуморан, енергија непосустала,
Затворих без шума проста дрвена врата и спустих се низ степенице које су тшкрипале. Напољу је било свеже и сунчано подне. Нескладне куће у пасажу биле су сада скоро привлач-
не, Жена што је месила резанце давно је завршила свој посао. Преко стола, малопре прекривеног тестом, пре бачен је наранџаст чаршав са плаво-
"извезеним букетићима. Одавде се лепо
види сликарска радионица. На белом зиду пише великим словима: „Акаде-
мија Андре Лота“. На излазу из пасажа, у малој мем-
-љивој просторији, неки посредник је
изложио двадесетак слика, „имам и једног Утрила“ — нудио је странцу У златним цвикерима слику сумњиве аутентичности.
Крај самог коловоза, ослоњен о електрични стуб, јеврејски дечак куждраве косе свирао је на усној хармоници отегнуту мелодију. На десној бутини, тачно испод руба кратких панталона, било је утиснуто слово и број. Париз је пун сличних успомена. Огроман и без расних предрасуда, у данима недавног рата, пружио је уточиште бегунцима са свих ветрометина, буром шибаног старог континента. Многи од њих остали су овде, лако уврежени у захвално тле, упркос дебелим наслагама бетона. Јер идеја људске слободе у граду Јулске револуције ужива високу цену. Још кад би економски могла да се учини сасвим реалном.
Када се метро зауставио на изласку авеније Клебер, Трг Етоал горео је у огњу сунчевог заласка. Сред радости живота који се около таласао, Триумфална капија, потресни симбол отаџбине, опомињала је на захвалност, потсећала да су сва околна лепота и животна радост веома скупо плаћени.
НАДА МАРИНКОВИЋ
МУ ЗИЧК и.
Но И "ВО Т
•
Концертне маргиналије
РЕБАЛО би да годишњи концерт хора и оркестра Музичке академије – претставља културни догађај једва упоредивог значаја. Када колектив сутрашњих професионалаца музичке. културе иступа, зна се да ту неће седети виртуози инструменталистичке праксе ни феноменални репрезентанти вокалне вештине, али се од њих очекује више него м од кога, темељно познавање стила, зналачко разумевање ни показивање историске вредности творевина прошлости, жива музичка уметност као својеврсни, тонски-сликовити вид исказивања мисли, осећања и људских стремљења, бар из оквира једне од оних
~
једва десетак (широко уопштено схваћених) тема којима су се све уметности, откад постоје, Ма крај-
њој инстанци једино и бавиле (тема људске тежње ка слободи, тема љубави, пријатељства, страха од пролазности и смрти, тема борбе за ослобођење личности од клонућа, погружености и предавања — судбини, тема сумње, наде, вере, неумитне безизлазности и сл.). Оркестар академије није тако свирао дивну свиту Персела за позоришни коман „Абделазар“, нити тако певао „Стабат
матер“ Баховог савременика Емануела Асторге. Само се велелепно људски, дубоки _Бахов „Магнифи-
кат“, за сола, хор и оркестар могао одупрети 'ненадахнутом, без мало срамежљивом отаљавању обавезног посла академичара, Да ли само њихов диригент или још ко на високој школи за музику заслужује пуну покуду што младим студентима није убедљиво објашњено чиме и како је
стара музика — савремена, жива, покретна снага духа, осећања, моралаг — Религиозна музика; цркве-
ни, новозаветни текст у њој — каква глупа, збуњујућа тешкоћа за недијалектичаре, усред земље која изграђује социјализам! Шта је, дакле, по среди То, да нико није био надлежан, позван, „задужен“ да открави, просветли и ослободи младе духове студената по питању религиозног Баха данас, овде. А требало је рећи, опширно изложити: да је Бахов „Магнификат“ велика песма људског ума, отпора стегама времена, велика химна вечним законима света, природе, стварности, апологија законитости природе и торди гест стихијно револуционарног уметника (сваки је истински уметник револуционаран, поборник промене и напретка, борац за даљи ступањ свести). Ипак, неке су епизоде ваљале: млади Костовић је певао кроз обоу, тенор Симоновић је разумео „душу“ својих фраза, а и хор је, макар само на махове, кликтао. „Све остало је — ћутање!“ (Шекспир: Хамлет) (9У—54). (П) Пијаниста огромне техничке моћи, Клаудио Арау, Чилеанац, концертирао је у Београду, 10 маја. Он се поигравао проблемима клавирске реализације, За њега нема тешкоће мануелног остварења оног што је у нотама записано. 'Свирао
је Моцартов рондо Р-диг, Бетовенову сонату „Апасионату“ и Брамсове варијације с фугом, на Хендлову тему. Али, Арау се прославио као виртуоз клавира и он је убеђен да је клавирска музика ту због клавира а не клавир због те музике. Он је ненадмашан мајстор бојења, тембрирања, колорисања звука. Он се, зато, ради умилне, чулне замамности добро тембрираног звука, а-
ПАВЛЕ СТЕФАНОВИЋ
кробатски свемоћно играо и са Бетовеном и са Брамсом, _ Међутим, добро скривена пукотина у том таквом савршенству, провлачи се. управо по граничној линији између њега и Бетовена: он је суптилан, мек, галантан и рафинован а Бетовен је (баш у „Апаснонати“) сти: хијно еруптиван, _ лавина мужевне свесности, борац за истину, гонилац фарисеја из храма.
У свим тачкама програма било је више сењор Клаудта неко свираних аутора, м то је сасвим нормално и природно када је свирач толико мо-
ћан им технички перфектан, За Клаудија Арауа нема препреке да кроз ауторов текст исказује своју личност. Он своју личност има. И, пошто нема сметње да је прикаже, ми је јасно видимо: она није ни брамсовска, ни бетовенска, Тек кад је засвирао Гранадоса, ствар нам је постала сасвим јасна: Арау је виртуоз (што није за потцењивање), који приводи класичаре властима дионизијске чулности, женственог сладострашћа и колористички сензибилног пијанства. Као у заробљеничким логторима, композитори, носиоци маскулиног начела, обучени су овде У женске костиме, онако мушки тврди и мишићави, разголићени су у непристојне тоалете, и само су челични жилави замаси Бетовенових тонских шара још опомињали да је било друштвених преврата, револуција и побуне поробљених у свету а да афектирано-препотентна прича о недоживљеним (свешћу недоживљеним) крвавим сударима друштвених класа мора остати забавна звечка У монденским _ салонима п буржоазно расплињеним концертним дворанама, пред чулницима и сваковрсним сладострасницима, пред уживачима о-
АНДРЕ ЛОТ: ПРИЈАТЕЉИЦЕ
урину ић, Београд, Француска 7 ф Издаје Удружење књижевника Србије
. ..: 4. “~ “
ТЛАВНИ УРЕДНИЦИ
Танасије Младеновић и Ђуза · Радовић
РЕДАКЦИСКИ КОЛЕГИЈУМ.
Ото Бихаљи Мерин, Велибор
Глигорић, Радомир Константи-
звић, Душан Матић и Ристо Тошовић
х УРЕДНИШТВО ФРранцуска 7, тел. 21-000
АДМИНИСТРАЦИЈА Теразије 27, пошт. фах 133
х
Претплата за годину 1954 Дин. 900. поједини примерак Дин. 20, Број чековног рачуна 102—7Т—208
х Лист излази сваког четвртка РУКОПИСИ СЕ НЕ ВРАЋАЈУ
за др га ИРЦИ ЕР И ТРИ МА РВ
појних дрога, које и тонске комбинације умеју производити, особито када су стилски изображене као особена, својеврсна грађа (ма она чак била и непогодна) за остваривање таквих, банкетских друштвених доживљаја и узбуђења. Било је у и сторији света и флагелантске екстазе и секташких оргија безумно занешених верника, који су појали побожне песме и голи се парили у ужареним шталама-храмовима, слаљујући екстатично своја „грешна“, насладама обливана телеса. Концертна дворана _ која трепти у делириуму слављења Арауове уметности само је последњи, далеки, ублажени (срећом дегенерисани) изданак ових древно-хришћанских, екстатично- самоубилачких скупова.
1) Концерт Београдских мадригалиста! Миран и скроман новински оглас, као да је у питању извођачки колектив који одавна постоји и чија је делатност позната, а не хорски ансамбл који је пре кратког времена основан, који први пут јавно иступа „чији већ сам назив говори о озбиљности, финоћи им високој културној вредности задатка којег се тај ансамбл мора подухватити да би из вокалне музике од пре четири века оживео ону танану нит људске истинитости ЈЕ аутентичног сведочанства душевне, и осећајне стварности ренесансног света, која још увек има снагу да трепери живим животом, можда под патином крхког, старог злата једне већ угашене светлости, можда у меланхоличном нимбусу наших евокација лепота толиких културно-историских споменика бујности, поноса, горде самосвесности доба које је кипело од снаге, инвентивности. и смелости потхвата сваке врсте. Траг негда живе душе тог доба јесте и мадригал, световна полифона песма, галантна разонода патрицијских скупова, одраз (људско осмишљење) природе. у свести првих лучоноша — грађанске културе, ноншалантни хумор, испо= вест покајника, ламентација над изгубљеним и чежња за недохваћеним. Једва да данас можемо и наслутити каква се револуција музичког језика ин израза одиграла у мирној линеарности мелодиског ткања много које од ових песама, какво је поприште прелаза музичког језика У нов квалитет био тај лирски музички облик, тај расцветани сечентистички мадригал. У њему се рађало начело примарног третирања интервалских односа (консонанце и дисонанце) између симултано наступајућих тонова двеју, трију и више мелодија, у њему је клијао принцим хармоније, принцип вертикалног тонског стуба, акордике, сазвучавања и, отуда, нужног занемаривања мелодиске самосталности свих гласова осим доминирајућег, горњег, Све до великог Баха то ново начело хомофоног стила претстављаће пуну антитезу у дијалектичкој супротности између _ средњевековне _ полифоније и монодије, ла зато данас, када је увелико остварен принцип синтезе обеју противних снага музичког језика, мадригал носи свежину младости, самог детињства савременог музичког система изражавања, У чему и јесте неодољива драж данашње културне ретроспекције на еру мадригала.
За извођење, мадригал је данас исто толико тврди орах вокалног музицирања колико и лака, клавирска соната Моцарта у инструменталној зони. Београдски мадригалисти још нису постигли стапање гласова јед-
,
не групе у јединствени тонски ко-
лоритни хибрид, још увек се, код њих, чује боја и квалитет гласа појединца. Но они имају у Милану Бајшанском _ хоровођу сасвим ванредне високе музикалности, магнетског рефлекса на сваки покрет интонације, на сваку нијансу динамике. Све сами школовани, рутинирани певачи и хоровођа најфинијих квалитета — то је база за уметничка остварења која имају културну МИсију на оплемењивању слуха и духа, код нас.
ка Ф Штампа „Политика“, Цетињска. 1,