Književne novine

УМЕТНИЧКИ ЖИВОТ.

Исповест једног режисера

(Наставак с прве стране)

довима „не само потребу за симболичким подцртавањем и појачавањем, не само потребу за неким нарочитим демонстрирањем текстовног смисла, него потребу за унутарњим транспарентним _ илуминирањем те: мељнога животног смисла драмске ситуације". У првој конфронтацији с тим Крлежиним _ текстовима није "било могуће обухватити их у њиховој пуној комплексности ни наћи за њих потпуно адекватан сценски жи“ вот. Многи симболички елементи тих текстова били су, каже Гавела, без потребе грубо материјализовани и зато угушени њихови поетски вале__ри, а могли би да живе пуним живостом у чистој музици текста. „Чини ми се (Гавела у чланку „Мирослав Крлежа и казалиште"), према мом данашњем искуству, да сам се у томе свом неуспјелом послу дао можда завести самим Крлежиним неповјерењем према снази властитога текста, а углавном увјерен сам, да нисам достатно упро у могућности чисто глумачке такстовне трансфигурације у смјеру дубљих перспектива, јер би, да сам тако чинио, многе наивне сценске парафразе биле отпале као сувишне. Нисам надаље у оно вријеме још био тако далеко у свом сценском искуству, да бих се био усудио многе описне елементе, употребљене од Крлеже у сврху да помоћу њих даде радњи неку лирску атмосферу, легитимно препустити заиста људској ријечи, Жао једином носноцу _ доживљајне боје говора — препустити је једно«ставно интонационој пратњи читача, лежфора, како сам то послије и учинио приликом своје инсценације „Пер Гинта“, У тој својој познатој инсценацији „Пер Гинта“, Гавела је читачу дао улогу „режисера" који је живом речи, говореним ре“ жисерским индикацијама, физичким радњама, гестом, „сугерирао" публици илузионистичке детаље с декора који је био конструктивно апстрактан, онако (тумачио је Гавела мени који сам „глумио“ тог „режисера") како то режисер сугерира глумцима на првој распоредној проби кад из практикабла, столова и столића ствара за глумце илузију најлетиших салона и пејзажа. Ту је читач морао да уђе у дело као жива инсценација, као чаробњак који ствара и 0светљава дугачке низове сцена које иначе, _краткоћом и епизодношћу, ометају и оптерећују ритам и живи ток драме каква је „Пер Гинт“, ТУ је читач, по Гавелином мишљењу, ушао у дело и као глас оног другог, могло би се рећи, објективног „ја" Пер Гинтовог, као глас који с висине „надгинтовске“ конструкције пада у простор сценски омеђеног доживљаја' Перовог, Гавела сматра да би ' интервенција таквог активног лектора у многим Крлежиним драмама била од значајног и интересантног ефекта који досад нисмо НИ наслућивали,

Крлежин глембајевски циклус ИНтересује. Гавелу нарочито интензивно, Он тврди да досад ниједан наш режисер, па ни он сам, није до краја открио ни оживео оног „подземног“ Крлежу који се крије испод окласично устаљених драмских редака" тих глембајевских текстова, исто онако како је у драмама првог периода већ антиципиран „глембајевски“ Крлежа. Идеје Гавелине У том правцу могле би бити цео један програм и перспектива коју он, пропонира својим наследницима и којима препоручује да „пронађу пут до потпунога сценског остварења Крлежина _ драмског опуса". Гавела сматра да досад ниједан наш глумац (ма да је било и релативно Уу-

| спелих креација) није остварио по пуни лик Леона Глембаја, да им је недостајала интонација за оно „те“ мељно и исходно — мутно је то све —...“, да ниједан режисер досад није изнео праве темељне односе глембајевских фигура и да је у свим досадашњим решењима превладавала „Леонова вањска декларативност о демонску _ доминантност фигуре старога Глембаја“, да гото-

во код свих наших инсценација превладава тон „дебатног полемичког "уверавања", типичног за Крлежин стил, на рачун „других сценско-психолошких слојева у Крлежиним фигурама... гдје та лица долазе у однос увјеравања, готово дебатирања

са собом самим... У „Леди“ би требало већ једном — карневалштину — пренијети с насловног листа у само сценско збивање... тако. у посљедњем чину сва глумачка лица почну помало попримати жалосне гримасе машкара пред коначним демаскирањем ..." И тако даље, како рекох, цео један програм. Треба желети да ова јединствена појава у нашем позоришном животу, ова необична и присна уметничка повезаност једног драмског аутора. и једног режисера који више од три деценије упорно тражи, адекватни сценски израз за драмско дело свог

БРАНКО ГАВЕЛА

савременика драматурга, да ова Гавелина исповест о својим напорима, успесима и неоствареним слутњама буде, поводом четрдесете годишњи“ це тог животног подвига, предмет темељитије анализе која ће обогатити наша теориска и практичка искуства. ТОМИСЛАВ ТАНХОФЕР

ЦИКЛУС РОМАНА О БРИТАНЦИМА У ИНДИЈИ

Професионални британски _ војник Мон Мастерс објавио је недавно свој четврти роман — „Железнички чвор Бовани“. Кад буде написао још тридесет и један роман, Мастерс ће остварити своју грандиозну замисао о уметничкој хроници Британаца у индији. „Железнички чвор Бовани“ је повест о љубави, похоти, убиствима, заверама, насиљу и социјалним и националним ставовима у Индији. Радња се дешава 1946, кад је одлазак Британаца са Индиског Потконтинента био само питање дана. Роман је засићен страницама о штрајковима железничара, дизању возова у ваздух де монстрацијама присталица Индиског националног конгреса, и акцијама комуниста. Мастерс се родио у Калкути и провео највећи део живота У Индији, где је служио као официр додељен трупама Гурка. Године 1948, кад про“

фесионалним војницима британске националности У индији више није било опстанка, бон је отишао у Аме-

намеравајући да се издржава

ик:

о Али богатим Американцима на њиховим путовањима на Хималаје. ~

| , ИСТОРИСКИ „ПРИОРИТЕТИ“

Према писању једног доминиканског листа, Доминиканска Република, сме-

штена на острву у Карипском мору,

могла би полагати право на многе историске „приоритете“, бар уколико се тиче Западне хемисфере. У Чиудаду Трухиљу (где су Колумбови следбеници основали прво стално насеље у Америци) налази се први универзитет, прва болница, прва тврђава са пушкарницама, прва катедрала, прва ковница. Још увек стоје зидине дворца Дијега Колумбуса. чиудад Трухиљо је уједно и завичај спортова за становнике Западне Хемисфере.

МОЦАРТОВА „ФИГАРОВА ЖЕНИДБА« НА ТЕЛЕВИЗИЈИ

Моцартова опера „Фигарова женидба“ преношена је ових дана први пут преко телевизије. према једнодушној 0цени критике, овај подухват америчке радио и телевизиске корпорације нБЦ у потпуности је успео. Власници су целу оперу видели у два преноса од по час и по трајања. Притом, на њихово велико изненађење, извођење опере није било ниједном препозивима спикера на купови-

кинуто ву или употребу овог или оног артикла: опера је приказивана ван ко-

мерцијалне режије. Телевизиска опера од пре извеснот времена настоји да на свој репертоар

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ % ЧЕТВРТАК 27 МАЈ 1984

«. да ,

о РОБ

•. 'ИЈЕКА под Наполеоном, 3

јул 1813 године. Енглеска

флота бомбардује град, а

затим се Енглези искрца-

вају и пале бродове у лу„це, Пожар се преноси и на куће. Каролина Белинић, рођена Крањец, сама, на своју руку, одлази до ен"глеског адмирала, моли и овај наређује да се обустави даље уништавагње града, Три дана касније енгле„ска флота бомбардује Бакар. У Ријеку, коју су Французи напустили, улазе Аустријанци. Први који је узео пушку у руке да се бори против Француза био је Андрија Белннић, Каролинин муж. — Ова збивања обрадио је Драго Жерве сасвим слободно у свом комаду. Али док би разни драматичари разних времена овакав материјал искористили да напишу трагедију, херојску – трагикомедију, потресну драму или дирљиву мелодраму, Жерве је написао комедију као нехеројску варијацију на историску тему. Та – варијација има духа и комедија делује прилично оригинално, Мако потсећа на неке друге комедије, чија су збивања у оквиру историских – догађаја, разликује се ипак од њих, јер обрађује донекле другачије односе, Али та комедија нема ону снагу, која је потребна да би имали заиста рељефну слику једне у сваком погледу мале средине, подвојене разним сталешким, економским и политичким интересима, али опортунистички Ууједињене у часу опасности, коју собом доноси обрачун разних страних господара. Тој комедији треба редитељ и глумци да помогну те да, откривањем унутрашњих нијанса у самом тексту, дорекну оно што је она започела да говори. Влада Вукмировић, један из гарде младих редитеља Београдског драмског позоришта (по сценском искуству најмлађи), није пошао тим путем. Њега истина није задовољио текст онакав какав је, али богаћење дела није тражио у што пунијем, животнијем тумачењу ликова и њихових односа, већ у спољној гротесци и кари-

ролина Ријечка

драмском позоришту чак су учињене и неке измене у тексту да би се омогућила што ефектнија претстава баш по њеним спољним елементима. Вукмировић има смисла за карикатуру детаља, али још не осећа довољно ни функцију детаља у целини ни суштину коју целина треба да открије гледаоцу. У страху од мирне, хладне и мртве претставе заборавио је да претстава која је само формално жива и топла може деловати још хладније и празније. Својим карикирањем, особито неких личности и збивања, он је пре пружио појединим глумцима могућност за ефектне егзибиције, него што је дао могућност духу дела да дође до изражаја. Тако ријечки градоначелник _ Паоло Скарпа, по Жервеу „увек достојанствен, мудро кори стећи своју старост“, у интерпретацији Михајла Паскаљевића _ постао је живахни брбљивац, који није достојанствен ни једног јединог тренут-

ка. Антоније Пејић као капетан француске жандармерије вешто је упочетку комада карикирао његов

говор, а Предраг Лаковић на крају комада дао је не мање вешто, али још гротескније говор _ аустриског генерала. Михајло Викторовић придружио им се у вештини ове врсте и приказао енглеског контраадмирала као супер сенилну креатуру, само је остало несхватљиво откуда тај по изгледу и држању тотално излапели старац говори текст, који, по својој садржини, пре звучи духовито и пронично него сенилно. Таквим личностима, споља гротескним, а Унутра празним, дати су као контраст, али само, спољни, ЈЉудевит Адамић и адвокат Пиетро 1ерци. Борис Смоје и Миливоје Томић у тим улогама били су споља смирени, али и они нису могли да унутра

буду мање беживотни, јер су, по редитељевој слабо оправданој интенцији, показали наглашену _ тен-

денцију да не буду само актери већ и супериорни посматрачи збивања на сцени. Они чак понекад излазе из портала и седају у фотеље левом

РОЈЕ

Као и гледаоци, збивања и смеју им се, сметајући нам таквим ставом да се и ми насмејемо оном чему се они смеју — и самима њима. Бранко Ђорђевић, који је на претстави Каролине Ријечке дан пре званичне _ премијере прославио четрдесетогодишњицу уметничког рада, с лакоћом је у стилу претставе, али и с извесним унутрашњим _интензитетом приказао богатог трговца Белинића, који се опире да жртвује част младе жене за спас Ријеке, све док не сазна да ће у енглеском бомбардовању страдати и његов дућан и магацин, а тада сам пожурује Каролину да пође на брод и замоли енглеског адмирала да одустане од бомбардовања, па ма и по цену њене части. Како је такав поступак Белинића гротескнији од држања других личности комедије, које управо, по тексту, и нису гротескне, већ само мање или више комичне, то је Ђорђевић, тумачећи Белинића у стилу ове претставе, био и знатно више у складу са текстом који говори, него што су други глумци били у складу са својим текстом. Оливера Марковић, када јој је додељена улога Каролине, добила је могућност да, ако већ због стила претставе не може психолошки обогатити тај лик, барем при каже разнолике изразе свог несумњиво јаког глумачког темперамента. И она је ту могућност у доброј мери искористила, Ако при томе, због тенденције показивања — диапазона који можда и прелази границе. њених могућности (и мимичких ни гласовних), њени глумачки изрази и нису имали сви исту сценску вредност, они су били ипак довољно и разнолики и интересантни да привуку нашу пажњу, а особито у сцени када је лукави адвокат наговара да иде на брод код енглеског адмирала и у сцени са адмиралом, Штета је што је пучки карактер Каролине дат више спољним него унутрашњим средствима — и што је у другом чину не видимо, као у првобитном тексту комедије, у Белини-

катури. За претставу у Београдском десно испред портала, посматрају, ћевом салону у венецијанском сти-— и —— # лу, у коме је, када се удала ЗА стаСВЕ Т ВЕ сти „бе у ријег, богатог „мужа, "вероватно И осетила жељу да у времену наглих

успона појединаца и она сама „игра

поставља све озбиљнија дела, с чија извођења претстављају максимум уметничког напора и духа. Та настојања музичка критика поздравља као знак да ће телевизија коначно постати креативно средство у ширењу културе.

ПЕРЛ БАК НЕ ПИШЕ САМО БЕЛЕТРИСТИКУ

Ове јесени из штампе ће изићи једно дело списатељке Перл Бак које се разликује од њених досадашњих књига. То је свеска у којој ће бити сакупљени многи аутобиографски редови, аутентичне белешке и опсервације које је ова књижевница чинила у Кини, Јапану, Индији, Сједињеним Америчким Државама и другим земљама од пре Боксерског устанка 1900 тодине па наовамо. Књига ће 'носити наслов „Сећања из мојих неколико

светова“. М

АФЕРА СА СТРИПОВИМА УСД

демократски сенатор из државе тенеси Естес Кифовер оптужио је Америчко удружење за проучавање деџе да је обмањивало јавност изношењем лажних података о стриповима. Он је навео доказе из којих се види да су неки експерти упослени у Удружењу примали мито од издавача стрип-литературе.

Кифовер тврди да је Удружење за проучавање „деце, основано 1888. године, својим нетачним судовима о дејству стрипова са криминалном садржином на малолетнике уствари вештачки умањило значај опасности од такве „литературе“,

ка ПАРИСКА СЛИКАРСКА ПЕТОРКА ИСТРАЖУЈЕ „СВЕТОВЕ НОВИХ МОГУЋНОСТИ“

Платна Жан-Пол Риопела, Матјеа, Вјере да Силве, Зао Ву Кија и Дифура, пет уметника „које део париске критике оцењује као највиталније У ликовним уметностима наших дана, изазвала су живо интересовање посетилаца талерије „Пјер“, где су изложена. Нарочито се указује на драматичност Мајеових слика, на којима је пастуозном калиграфијом по глатким површинама постигнута игра контраста и фигуре и простора, и да Силвине упрошћене равне плохе, преко којих су складно размештени дводимензионални елементи. Ове новине, кажу поједини критичари, „нису за плашљивце“, и биће „дубок доживљај за оне који захтевају да уметност стално итуражује светове нових могућности“у златних пагода“.

НОВЕ ИСКОПИНЕ У МИКЕНИ

Последње ископине у античкој Микени дају нов материјал за проучавање старе микенске културе која почиње 1700 година пре наше ере, у доба када је на Пелопонезу основана једна јака држава са престоницом у Микени.

Последњи ископани гроб по богатству предмета који су у њему нађени може да се упореди са краљевским гробницама које је открио у Микени знаменити археолог Шлиман, У овом тробу пронађена су два женска скелета и мноштво веома лепих ваза. Нарочито је леп кристални врч у облику пловке. Нађени су и други предмети од злата, драгог камена и ћилибара. у“

„ПАГОДА СВЕТСКОГ МИРА“

Мноштво будистичких храмова изграђених у Бурми још у древна времена с донело је Бурми име „Земља Ове традиције освежене су недавно једним новим уметничким делом — пагодом која је, уз непосредну подршку у Такин нНуа, подигнута у близини градића Јегу, а коју је сам народ прозвао „Каба еј“ или „Пагодом светског мира“. Ова грађевина сазидана је према строгим начелима античког бурманског неимарства, и достиже висину од преко стотину стопа. У ризници пагоде смештена је велика скулптура Буде изливена од преко пола тоне сребра и отприлике толико бакарне легуре. Поред ове, постоји још двадесет осам

мањих позлаћених скулптура оснивача бурманске владајуће религије.

Ко

М. БАСАРАБИЋ: ДЕВОЈЧИЦА

улогу", већ је налазимо како у дво“ ришту разастире опрани веш!»

Претстава је текла углавном оперетски живо, у стилизованом деко“ ру Нине Шишове, са шареним костимима Данке Павловић-Митровић и бучном музиком Војислава Симића. Зажелили смо да је била мање жива У том смислу, јер текст није писан за такву интерпретацију, те она не буди очекивану веселост и раздраганост. _ Зажелили смо им да нестану оне две фотеље испред портала и два стуба на степенастим постољима иза портала, који стоје цело време на сцени: и када се радња догађа код градоначелника, и код Белинића, и у бродској кабини енглеског адмирала! Зажелели смо и да се Адамић и Терци врате сасвим у радњу где им је место, а нама да оставе: да посматрамо. Зажелили -смо и да је претстава у целини мање карикатура, а више оно што она карикира. Вероватно би тада боље видели колико је Драго Жерве. успео да реши осетљиви проблем скидања херојских ореола са ликова, које већ само време претвара у легенду, Овако заједно са ореолима нестало је и скоро: све остало. Видели смо да Каролина није била Јудита, и да Белинић није био храбри устаник против Француза, и да. Ријечани нису били јунаци у оно време када је | Ријека прешла из Наполеонових рус ку у руке аустриског Франца, али нисмо видели да су они сви заједно били ипак живи људи, као и фран“ цуски, енглески и аустриски војници, којима су се наизменично. клањали у свом опортунизму. Уместо живих људи видели смо само њихове гротескне сенке, али не тамне и неме, већ оперетски шарене и буч= не. Претстава у гротескном стилу је пријатна ствар, када је текст заиста пригодан за такву интерпретацију; А када није, тада се лако догађа да она пуни, очи пи ушта У нама ипак звони — празнина.

СТАНИСЛАВ БАЈИЋ