Književne novine
ЛИКОВНА УМЕТНОСТ Пена
Вараждин, тамно ткиво светлости _
(Уз изложбу Миленка Станчића)
„Свет у коме живи овај човек је свет онисг што „мере два жетра, цш то је најчудеснији, најусамљенији свет који тостоји.“ ТОМАС ВУЛФ, ГУЛИВЕР
ОЛИКО лица и визија има тај крупни, плећати човек што говори с нама суптилноосећајним сомнамбулним интензитетом, Као да је овај свет сувише самотан, и као да чезне за покровом таме. Можда уметник п осећа да је једино детињство дубоко окушано, и да га ужурбаност дана својим конвенцијама и понављањима _ одвраћа од првобитног доживљаја. Постоји један градски предео у сунчаној магли прошлости;
прелаз преко пруге, једна зграда, можда фабрика, пред њом вагон, друм који одлази белином. _Рампа подигнута; пут можда води преко
неког моста у обећану земљу,
„Нисам видео стране градове, сликарство. Само репродукције“, каже сликар. И онда: „Уствари, познајем само Вараждин и умем да сликам само своје место. Волео бих да видим свет, да бих знао у чему се он разликује од њега. Оно што сликам иначе, то су маштарије и расположења. Етиде у ову једну сврху...“
Вараждин, град прошлости, са збиркама лепог стилског намештаја, старим _ замком - музејом, именима патрициских породица, тихом смерношћу шимширског гробља и одлич= ном творницом џемова. Није то златни град, зачарано место. Провинција, загушљива, заборављена, не без патине барокне музикалности. Уметност је ту усамљена, пи некако се друкчије ту отварају бидермајерска врата; сликар Карас седи у свом атељеу сени као у акваријуму, уроњен У стаклено-зелено струјање своје самртне чежње. Тако га слика Станчић, и тако слика и овај град који је за њега постао симбол и прича о тамном времену. Има ли некога у том градићу ко схвата и осећа шта тражи млади уметникр Зашто он ослушкује звук Карасове разбијене лауте, загорчену тајну славе2 Попут силуете, утонуо у сумрак земље сновиђења, лежи Вараждин под зеленим месецом, као Вато-ово острво Китера; материјализован и привлачан као Рачићев. „Роп| Чез Аг!.“
Отац је био железничар, радник у Америци. Семафори оскудице и раног бола. Далеки пејзажи на сивим трачницама времена. Али Станчић стоји на сопственом тлу, он полази од живог бића. Са позадине ноћи и сна одвајају се људи и ступају У осветљење његовог хтења. Интимност породице; нежна жена која је крочила у оквир његовог живота постала је везаност и инспирација, Жена, сестра, дете — породица око стола, поред стола, између мрака и белине чаршава. У извесном смислу жанрслика, али монументализирана упрошћењем, одрицањем од анегдотског приповедања, наглашена театралним светлосним ефектима који се пробијају до душевности. Ништа спољашње-илустративно, човек и тредмет трансформисани, призвани из дубина унутрашњег доживљаја и обасјани меланхолијом пролазности,
Светлост и тама главни су елемен= ти његових композиција. Од њих сликар гради дух и волумен. Затворена тама обестварује облике, даје рефлектором акцентунраним _ фигу“
Богумилски
(Наставак са прве стране)
Од ових босанских скулптора познато нам је око стотињак имена, Богата орнаментика, на рафинираним слијепим аркадама повезује се у хармоничне низове, који нам се данас усред босанских шума и планина у својој гордој самоћи јављаЈу као свједоци једне трагедије тако крваве, те од ње осим ових монолита није остало ни слова ни крова, Ту и тамо по који прстен или печат и неколико сандука инквизиционог материјала у римској курији, до данас углавном необјављеног,
2
рама симболичну позадину. Можда је овај проседе кадкад сродан вештачком светлу и дубоким сенкама Жоржа де ла Тура, Колористички склад и топлина валера још су сроднији оствареној материји и зрачној снази Јан Вермера ван Делфта. Али никаква аналогија уназад не може да дефинише визију овог младог сликара. Прихватање наслеђа даје му штрину и сигурност, али оно што уметник уочава и на шта указује виђено је очима наше епохе. Ако усрдност и интензитет светла и ноћи потсећају на де ла Тура, а топли отејај и фина изнијансираност на Вермера, то су облици и сан овог сликара бли жи духу кубизма, (Ни од кога позај мљени, али рођени на истом ваздуху. Можда је контрапункт светло-тамног код Станчића понекад и превише ефектан. Можда није сваки сантиметар на тим платнима до краја прорађен и колористички решен. Можда се строгост његове композиције понекипут приближава шематском. Ипак, мање забрињује та недовршеност од оне преране довршености, сигурно“ сти, својеврсне изпрађености, _ Због ње сам у недоумици: Куда даље се још може ићи овим путем> Изгледа као да само још број таквих радова може нарасти. Међутим, управо варијације и експерименти оне друге, паралелне развојне линије показују да уметник у себи носи дубок и плодан немир. Слика недељног поподнева у Вараждину, с магарцем који грли снашу, — пусти, прашњави мамурлук у три сата после подне. И једино плодови на белом столњаку трепере за сутрашњи дан. „Преобразбе и угођаји“ зову се ове монотипије, цртежи и слике. Снови од волумена, крпа и предива потсвести, Пластична телесност и црева као жице напете на инструменту, изнад тога, изронећи из непознатог, руке с маском уместо главе. Полазна
МИЛЕНКО СТАНЧИЋ: СВ. ФЛОРИ-
ЈАН (ИЗЛОЖБА М. СТАНЧИЋА,
МЛАДОГ | ЗАГРЕБАЧКОГ СЛИКАРА,
ОТВОРЕНА ЈЕ У ГАЛЕРИЈИ УЛУС-А 1 ЈУНА ОВЕ ГОДИНЕ)
%
тачка је увек доживљај који се затим удаљује, повлачи, и постаје аутоматоки текст, сабласт душе, потсећање на авети Јеронима Боса и Гојине „Суењосе“; еротска фасцинација, свирепост и узнемирење,
И ове екскурзије у пределе Хоана Мироа и Салвадора Далија, које настају истовремено с класичним композицијама, увек изнова воде натраг у живот. Онај који је створио ове слике стоји на чврстом тлу. Матица свих његових будућих фантастичних путовања вратиће га опет у Вараждин, Јер он сам, Станчић, је Вараждин, и увек је то био. А место је само куљиса пред којом се састају живот и уметност.
0. БИХАЉИ-МЕРИН
ИО ЈЕ то мој последњи посет њему, више непоновљено виђење с Владимпром Бецићем. Лежао је у тишини болничке собе, окружен пажњом лекара и занет сновима 0 још једном враћању у тајновити живот уметности, Тада, он се радовао бојама пролећа и сликању на отвореном, Заборављајући на све што је у данима болести проживео, жељно је чекао час када ће опет примити сликарску палету у своје бледо-прозирне и већ помало непослушне руке, Хтео је, тако је интезивно желео, да се врати на врела својих најдражих мотива, да дорекне оно што
Л ИГРИ кА У
“Бе РА В_ ОД. У
ЖАК ПРЕВЕР
Ј[ћ петотјалт
Владимир | Бецић
ЖАК ПРЕВЕР
(СЕДАН ОД НАЈНОВИЈИХ СНИМАКА)
мраморови
За стећке око. Требиња, Попова
ЖАК ПРЕВЕР (рођен 1900 данас је један од малобројних француских модерних песника који су успели да буДУ популарни. Баш у време када су француски критичари говорили да више није могућа појава — „популарног песника“ у Француској, наметнуо се „Преверов случај“.
Његова је поезија врло лака и при+ступачна, насупрот другим модернистима; а он је то и по форми, наизглед небрижљив према синтакси и према прозодији. Превер, који је „преболео“ надреализам још некако одмах после Првог светског рата, сачувао је од њега презир према некадањем традиционалном реторском стилу. Зато се има утисак да он не пише, већ товори, јер он има више дикције но стила. Многе његове песме писане су нарочито за гласно читање. Он не тражи ретке слике и речи да би њима изразио своја осећања, он товори обичвим речима, тек колико да се ослобо-
ди онога што та мучи. Он пише као да говори у ходу, са наглим и неочекиваним паузама и узвицима, Код њега је елоквенција удружена са народном _ лингвистиком, Особеност његове поезије је у томе што прелази с једне слике на другу, с једног предмета на други: његова поема је пре „монтажа“ или „кинематографски декупаж“. Он исеца главне моменте и ређа их једне поред друтих, а износи само оне најважније. Нису га назвали случајно „преображатељем“. његов свет је обичан свет — али понет замахом који преображава. Тако ради и са речима. Од најпрозаичнијих речи он прави симболе и њима често даје чудну снагу.
Објавио је више збирки песама, од којих прва носи назив „Породичне успомене или Амнђео-чувар робијаша“ (930). Од најновијих послератних збир ки најважније су МУ: „Речи“ и „Чар Лондона“,
жж ж
ПО
Цео свет га добро зна
ЕМА
На Вашару крпа у Сукњиној уличац,
ч“ у Псећем сокамчету
3бог његове таласаве браде зову га чича Темза Итак никад није вид'о море
тлљовио је само улицом Бисера ч Руже
улицом Јагњета п Пастирским сокаком
И сваког јутра у парку Петра Пана тај стари џентлмен доручкује са једном птицом својим
Слажем се с тобом Птицо
пријатељем
% њој прича о своме животу Птица не разуње ништа али слуша га врло учтиво
каже стари центљлмен осмехујући се
ш ја исто тако нисам живео да разумем
ч ја исто тако ништа нисам разумео од свога животс Кад ме је оставио самоме себи
био сам још врло мали
Узаљуд сам се држао његових сукања само једна крпа остала ми је у рукама
Поља и Билећа мислили су Хернеси Ашбот да су настали под упливом романике, која је могла да се појави као мода времена каква је владала између Задра и Дубровника на. источној морској обали, али ти „тумбани и обелисци“ са слијепим романским луковима, већ самим тим фактом што су наглавце постављени и као такви јединствени, доказују нам само то, да су ти артисти имали и смионости да је манифестују на свој индивидуалан и оригиналан начин. МИРОСЛАВ КРДЕЖА
Дуго сам је чувао за успомену на детињство Доцније сам је продао за залогај жлеба
Видиш птицо
и ја исто тако никад ништа нисам разумео од свога живота ала упркос свему утркос њему упркос мени
он је ипак донекле био весео тај мој живот
ч никад нисам био сасвим сироче
Зато
ускоро можда жад га будем остављао
бићу још то мало тужан,
ЖАК ПРЕВЕР
(Из збирке „Чар Лондона“, превео Н. Трајковић)
у
је у њему још остало сирово и ната“ ложено кроз године, можда још од оних младеначких тренутака када је, опчаран величином _ живота, до“ живео своје прве уметничке сусре= те... .
Шта је данас остало, од тога сна2
Испратили смо га на Мирогој, мртвог за лепоту маја, н пролећа које, ето, за њега није имало довољ= но животног даха, И као што то у“ век бива, ти последњи, трагични а“ корди човековог века изазвали су У нама, неприметно им тужно, оне тако познате реминисценције... о пређе» ном путу, о дому и пријатељима, Ф школовању и раду. Сетили смо са његове Славоније, детињства у Брог ду (родно се 1886 године), гимнази“ је у Осијеку и студија права у Загребу, када је, упоредо с тиме, учио и у приватној сликарској школи. Зач тим његове прве сликарске фазе, У времену боравка у Минхену и Париз зу (1905 — 1910), сусрета с Рачи ћем п Краљевићем, нашег импреси“ онизма и почетка нове, модерне ер у повести хрватског сликарства, Се• тили смо се Бецићеве „еуклидовске фазе" (како је назвао Крлежа), У којој се форма готово скулпторски третира, па српске фазе (1912-1918), када је уметник радио Као наставе ник цртања у Београду ни Битољу, а касније и као илустратор и сликар• репортер париске ревије – „Илистра« сион“, И најзад, дозвали смо у сећа“ ње и последње две фазе Бецићевог
испуњено,
рада: ону када је на малом имању у Блажују, код Сарајева, створиф нека своја најбоља дела, и загре-
бачку која почиње 1923 године, а која је трајала до његове смрти, (У Загребу је био професор на Ака» демији ликовних уметности).
Развој хрватског сликарства у по“ следњих пет деценија, од првих рач дова Емануела Видовића, до зрелих остварења уметника из данашње средње генерације — Отона Глихе, Славка Шохаја, Антуна Мотике, и других — забележио је низ значајних имена, од којих су имена Јо• сипа Рачића, Мирослава Краљеви ћа и Владимира Бецића свакако најистакнутија, Све до пре неколика дана Бецић је био једини живи члан ове познате „минхенске тројице", која је хрватско сликарство афирми-
сала у европским размерама. Сви који се буду критичарски срели с његовим обимним делом — а до-
сад су о Бецићевим пејзажима, пор“
третима, мртвим природама, актови“.
ма и великим декорацијама (најпо= Хвалније) писали. Крлежа, Батушић, Бабић, и толики други — – мораће признати да имају пред собом једну, ретку надареност, снажан – темперамент и мајсторско знање, И човека који је, у својим пејзажима, осетио опојни мирис земље, њену – сирову, набујалу снагу.
. Мада је још много хтео (веровао је у то да ће најбоље још направити), мада је, неоспорно, могао још дати, његов је уметнички опус 3а0кружен и пун. Преко пет стотина дела — то је драгоцено благо којим је не мало обогаћена наша ност, Због свега тога и због ванредног значаја уметниковог, Бецићево место у историји хрватског сликар“ ства неће бити тешко одредити.
СТЕВО ОСТОЈИЋ
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ % ЧЕТВРТАК 3 ЈУН 1954
умет“.