Književne novine

пик

Изложба

СВОЈОМ | лепом из: _ ложбом графике Лојзе Спацал је побудио не мало интересовање код | стручњака п љубитеља ликовне уметности, и то са пуно права, То је први _ Тршћанин-Словенац који код нас излаже, а експонати су део опуса који по својој концепци- || ји „припада једној култури са којом смо ми, нарочито у Србији, имали врло мало додира, па су се и остварења наших уметника развијала ван њених струјања.

Спацалову — графику, | која је као техника била веран пратилац његових остварења У уљу, можемо _ прегледности | ради груписати у три: основне фазе кроз које пролази уметник у свом развоју. По завршеним студијама, које је похађао на уметничким 'акаде. мијама у Венецији и Милану, нашао се Спацал у струји једног италијанског огранка надреали- ; зма. Под утицајем лите- Уа ратуре, нарочито · поезије Масима Буонтемпелна, негују италијански сликари тзв. „магични реализам“, чи"ји су „претставници Де Кирико и нешто апстрактнији Карло Кара. Овом правцу припадају и Спацалова дела из године 1938—1943, а његов траг

сачуваће се у уметничком делу до данас. Мотиви његових уља и графике овога периода су пејзажи и мртве природе. То су објекти из свакодневног живота вазе, столице, барка, огледала, куће, петао, мачка, — такви какви су, без ликовне деформације или стилизације, елементи реалнога света, али укомпоновани у јелну преалну атмосферу, која делује неким посебним, нестварним, често наивним, лирским штимунгбм, | За време Другог "светског рата, Спацала апсорбује тзв. „ратна тематика“: логор, склоништа, стрељања, гробови; таоци, прехрана партизана... У овом периоду кога уметник назива у свом каталогу „социјалним _ реализмом“, у коме је као мотив доминантна Људска фигура, Спацал, тежећи да бојом сугерира трагичну атмосферу, прибегава: у свом ликовном изразу како теми

експресионизму. — Ма слободно прилазио, у обе ове фазе, она је — прво као илустрација расположења, а затим као доказ стања или догађаја — доминантан елеменат Спацаловог дела. У првом перноду, објекти нису ослобођени извесне симболике. Међутим, У периоду од 1948 год. „лирско-ап" страктном“ (како га уметник назива), . Спацал се ослобађа тематике. у смислу причања, а објекти узети из стварности, али упрошћено схваћени и линеарно остварени, често сведени на знак, постају елементи композиције као једне нове, уметничке транспоноване целине, Изложене графике су линорези !" дрворези, црно-бели и у боји. У пр-

вој и другој фази решавани су У ширим површинама црно — белог или интензивног колорита. Мотиви

које обрађују су врло богати: кроз прозор угледано „Напуштено острво“ или два чамца сугерирају атмосферу приморја, или низом кућица, белом улицом и степеништем бележе изглед крашких села, или су То пејзажи тршћанске околине коју уметник нарочито воли и обрађује низом својих“ „Предграђа“. Технички изванредно _ чисте, ове графике сугерирају један чудан, измаштан уметников мир,

Свакако су. најинтересантније и најличније графике последњег пе-

_ ИСПРАВКА

| . У прошлом броју нашег листа грешком је на првој страни, уз репро-

дукцију Нофретете, египатске краљи-.

це, наведено као место ископавања Тел ел Авив уместо Тел ел Амарна.

но у црно-белом или

и ленгер који.

ОВНА УМЕТНОСТ

ојза

ЛОЈЗЕ СПАЦАЛ: СЕОСКА ИДИЛА

риода. Уметник их решава линеарфиним бојеним односима. Елементи мотива ових графика имају два. извора: фолклор словеначке околине Трста — шаре са преслица и дрвених

свећњака, орнаменти с осликаног стакла — 'и велики индустриски Град — саобраћајни и светлосни, сигнали, рекламе, траверзе, жице

које се укрштају, трамвајске шине, точкови бицикла, уличне лампе, ле-

ствице, балкони ни затим прозори, прозори, много правоугаоних прозора... Овим елементима компону-

је Спацал као нитима, читаве повризине · свога необичног“ ткања и назива их: „Индустриска четврт“, „Неонска цивилизација“, „Град у огле-, далу“, „Луна парк“, „Вечерње мелодије“ итд. '

„Погрешно би било сматрати да је декоративност циљ ових површина које често асоцирају модерну тапнсерију. На овцу графикама врло рационално „слаганим“, на којима ништа није случајно, може да се прати — ако се само: мало удубимо — логичан развој појединог мотива који од елемента узетог са објекта по-

ипон

ДРАМАТИЗОВАН ПОЗНАТИ РОМАН ЈОЗЕФА РОТА

Немачки режисер Каспар Неер драматизовао је познати роман аустриског песника Јозефа Рота — „Марш Радецког“, Неерова драма ће се приказивати у западноберлинском позоришту на булевару Курфирстендам.

Песник Јозеф Рот дине као емигрант у Паризу.

· вамо

је умро 1939 го- |

стојећег у стварности,“ постаје орнаменат коме је циљ да бележи ритам. Уметник Тежи у овом периоду свога: рада, да визуелне емоције претвори у ритам линија и површи на којима дели, укршта, пресеца или испуњава имагинарни простор, сугерирајући некада остварења која су по начину како их доживља“ аналогна музичким вредно“ стима. Очито је од Мондријана усвојио и Спацал праволиниски, арХитектонски принцип поделе про“ стора, али то не умањује оригинал ност и лепоту његових на, црној о снови белих „чипака“ или са ретким осећањем за. сиво, жуто, плаво и црно слаганим површинама бојених дрвореза, у

Док је за прве две фазе Спаца-_

ловог опуса била одлика један по» етизирани мир, — са нотом идиличности или трагике — за ову трећу је карактеристична динамика у којој уметник тражи да ритмове савременог живота, који се одвијају по индустриским центрима или великим градовима, изрази у концепцији апсолутне аутономије саме линије или линије и боје.

Треба ли још помињати да је ова графика на изванредној техничкој и изузетној занатској висини 7 Не-

колико _ међународних _— признања стављају Спацала у ред најбољих графичара.

Нама је ова изложба“ донела“ поред новине и пријатности упознавања –—- и обећање да ћемо још ове јесени видети у Београду Спацалова уља и његове колођисане дрвене скулптуре, а тиме имати задовољство да сагледамо цео овај занимљиви уметнички опус.

КАТАРИНА АМБРОЖИЋ

" Томислава ·

ЗЛОЖБА „Дјело Томислава Кризмана“, која је управо затворена у _ Умјетничком павиљону у Загребу, није занимљива само по томе што показује 50 _ година рада овог нашег графичара и сликара, него и зато јер показује Каква је била једна наша сликарска компонента на почетку ХХ стољећа, ' компонента која се код нас још довољно не познаје.

Кризман је био Бецићев сликарски друг, Обојица су залазили код Црнчића и Чикоша у први наш загребачки сликарски течај на Прилазу. Но, послије су кренули сваки својим путем. Бецић је кренуо куд и Рачић, а касније и Краљевић: у Минхен. Кризман је отишао у Беч, гдје је касније сусрео Мештровића и Кердића. О тој бечкој компоненти хрватске ликовне умјетности на почетку нашег стољећа знамо једино по далеким биљешкама из Краљевићева. дневника и ло Бецићевим сјећањима.

Ова изложба је прилика да, на основу неколико раније ријетко виђених Кризманових графика, видимо каква је та бечка компонента на дјелу. Макар је тих радова мало изложено, они ипак дају већи увид У проблем односа нашег сликарства и бечке сецесије, него би нам то могло пружити једноставно читање књига.

Бара или нашег Пилара и његових умјетничких противника, Кризман је изложио десетак својих литографија и бакрописа насталих између 1904 и 1913 године, За човјека који прати развој нашег сликарства ови су листови необично занимљиви. Не показују само како вриједно графичко искуство је примио млади Хрват у Унгеровом атељеу, Него ти листови показују како се Кризманов

ТОМИСЛАВ КРИЗМАН: МОШЋЕНИЧКА ДРАГА У ИСТРИ

ч шума бива сад тиша сад плавља,

у благогласја што жо гроздови катљу у сваки сат, на гозбу птица чије се појање ето јавља;

залутах нешто збуњен, тајно и насумце

у земљу где ветар с цветовима под руку иде обасјањ,

Ту се ни клетве ноћу не гнезде,

нил лакокрило јутро разапиње чадоре своје, нил' вече сањиво у реку лије сузе горке, затеког само звезде: у коси детета језде,

а' златне им се искре низ тутеве роје

и иду, иду најчудесније земљом поворке.

И само што биће од миља, стаде да трне, " заћута шатат што скакут'о је од листа до листа, река застаде кад звезде узбуркаше вирове црне, · ц неста детета што са завичајним се звездама безце сплело, ш неста руке што од исконџ неког води, неком блиста, цч неста птичета у тами док Сунцу се

звучно тело.

И само што сан ми преко поља прелете наших, а, жедан, сттедох да искапим све 'небесне чаше, да плодовима се слатко .натојим као буклмјалим, да за трпезом не видим ни Лазаре ни богаташе, небо тад сави шаторе, шума однекуд занеме, ускочи на кров ветар, ослушту; пчде време!

Не знађах на што циља мрак, ни што ће то бекство ствари, не дошаљу ма нико кад трестало је појање птица,

ал" пружих срце једном, а другом — шаку суза пуну,

ч док је огањ срца тламтео ми око лица ,

а сузе капима стлитале у круну ступих на завичајну гору: о, да лљ

се тамо сада зариг

ОБНЕВИДЕЛА ПТИЦА

Залутах у пределе где већ одавно ликоваше Сунце

„студира,

5 ~ ;

чњећ 5

6 ац а ла Ретроспективна_ изложба.

ризмана |

бечки цртеж, композиција, једном ријечју: цјелокупан однос према визуелном умјетничком феномену, разликује тих година од односа КОЈИ има ју наши минхенци, Рачић, Краљевић . и Бецић, У дане док Рачић мучно цртајући _ угљеном код Ажбеа старице, а код Хабермана у-. љем сликајући старце, Кризман У литографији лаког цртежа и још лакше боје импровизира „Јесен, симболизирану женом с жутим лишћем У. наручју. Као што је У Краљевићу било добре слутње да заувијек 34мијени Беч Минхеном, тако је У Кризману било доброг критицизма, да повремено замијени своју сецеске. ју графиком никлом из непосредног додира с природом. Зато није чудо да се нашао бакрописом „На Дунаву" из 1907 године на терену Рачићевог ријечног пејсажа, а „1910 године „Портретом дјевојчице" у близини Краљевића, који је сликао малу, Ивану с лутком, Ти листови, а нарочито онај аутопортрет из 1909 годи не, најкомплетније показују Кризманов графички профил. Аутопортрет не одаје само човјека који се. одијева у црно и бијело, меко копчајући самт, него одаје и графичара, који је тих година постао вриједна копча

хрватског бијелог и црног графичког

умијећа. Послије Зашеових литографија, Чикошевих монотипа, бакрописа Кикереца, Кршњавога, Рачкога и Црнчића, а прије Краљевићеве паришке графике, Кризман је, дакле, У првом десетљећу нашег стољећа, био једна од ријетких, вриједних графич-

ких појава. | : Као што су негативни паришки елементи ушли у многе графичке

листове Краљевића, тако су, нуждом развоја, поједини негативни елементи бечке сецесије ушли у ове вриједне Кризманове почетке, Под стабла, која је он раније умио обрадити солидношћу _ аутентичнога графичара, полагано су се увукле мјесто фигура приказе. Нека плава тражена атмосфера замијенила је природну гра+ фичку подлогу. И био би Кризман потпуно изгубљен за нас, нестао би у декоративној игри сецеснонистичке вањштине, да се није тргнуо. Постао је наш графички путописац. Пропутовао је, како локазују изложени ба“ крописи, готово цијелу нашу земљу цртајући, или у бакар, у лрво и на камен преносећи архитектонске спо• менике наше прошлости и живот су“ времених улица.

Како је сликао графичар Кризмат то најбоље показује једна од њего" вих ријетких сачуваних уљених слика, „Дјечак с фрулом", сигнирана с 1911 годином, Тај мали картон, и“ наче веома оштећен, једини је. сликарски пандан раном _ Кризмановом графичком опусу. Уља и темпере које Кризман годинама слика, можда још више него изложена графика између 1904 пи 1913 године, траже своје вриједне почетке, .

МАТКО ПЕИЋ

Тад све је опет друго, друкче било: шатат 770 језа прође, а мач се „Сунца ' 4

у реку зари. Сад њоме ллови мртвих звезда пуно крило, и ветар с цвећем склизњу са врхунца;

шумом се прошета, све прозрач птица што, обневидела, сруши се

нија и тплавља, сред славља.

Не знађах више да љ да се придружим тада, .

=— шта све су хтела да изусте нема. уста!

куд да се склони длан што срце

крваво носи, |

шта да се збори кад раскљлата се небо на чивици града, како појања да дочекају се, слатка густа; — тогнутом мач Сунца ч руку к'о травку покоси.

Ал грозд се растрсну од слаткога зрења, цветови око себе завртеше круг сеновит, румен;

дођоше златна 'и зазидана тешка а земља поче грумен да слаже н

бдења, а грумен, |

гозба ускомеша — тад крик јединствен стаде да' пркоси:

„То он на длану жрваво своје срце носи!“

Што се тад земља третаде цела2 Носи ли мрењу онај што од суза

је плете,

тригне ли главу, због срца на длану смете, суза у грлу застане л' му невесела, ан трође ли земљу, прође ли стазе и“ богазе, зар да му срце, крваво срце не погазе7

Не знам, ал не зна нико шта Сунце на мач све наниже; ње знам, ал не зна ни дете што све бива плавље;

не знам, ал ни опчињени што славе славље; не знам, ал па тишина с гроздовима што је ближе, —

не знамо што тоју, поју стално у хору:

„Наг и слећ, крваво срце на завичајну носи гору!“

(1943)

ДЕСИМИР БЛАГОЈЕВИЋ

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Х ЧЕТВРТАК 10 ЈУН 1954

“У Џ

;