Književne novine
У
МА
умЕТНИЧКИ ЖИВОТ
Чудесни лов
или потпуност у незавршеном
5 Лондон, априла НАЈ који посматра уметнич( ) ко дело не само као проду: кат људске сензибилности, већ и као продукат размишљања о тој сензибилности, — што је несумњиво виши сту_ пањ ликовне контемплације, — он може открити да у сликарству није толико важно докле може да се и де, колико је важно кад треба да се стане. У овоме безмало апсурдном закључку, који може да се оправда једино као терминус техникус, лежи опасна раскрсница између човека и његовог дела, раскрсница на којој инспирација прелази у занат, идеја у анегдоту а дубина и искреност осећања у интелектуалистичку површност. Јер, открило се током времена (и током сликања), да људска потреба за исцрпљењем личности води у неугодно савршенство, које је, као и сва савршенства, безлично, трансцедентално и досадно. Оно што су стари,Грци саветовали у компромисноје пословици: „Све са мером“, Гете је одлучно поновио језиком модерног човека: „Продуктивно је само оно што није довољно“. Од тога па до закључка да је за слободу уметничког стварања опасна не затворена форма већ пасивност, био је само један Корак. Ми смо га данас већ одавно прошли
Негде на'путу од Грка до Гетеа, скоро у Гетеово време али много ближе Грцима, појавила се раскрсница која не само да је одвојила публику од учених познаваоца уметности, већ прети да на једну страну постави уметнике а на другу остале смртне. Ништа о свему томе није знао 1515 папа Леон Х када је од Рафаела наручио десет картона за таписерије којима је хтео да украси Сикстинску капелу за време свечаности им празника. Микеланђеловим Фрескама били су остављени обични дани, Божански Рафаело је завршио поруџбину за.тодину дана и картони су били послати у Брисел чувеном ткачу Питер ван Алсту. Микеланђело, мучен болешћу и сумња“. ма да ли лепота. иде трагом аристотелсовске, пробабилности, или садржи у. себи неку универзалну идеју, оставио је у то време једну скицу св. Јеронима у воску и једно незавршено „Полагање у гроб“, Миа
Стицајем околности, седам треоеталих Рафаелових картона и Микеланђелово „Полагање у гроб“, нашли су се, после неколико векова посебног живота, у једном истом граду, У два суседна музеја која раздвајају само три парка пуна зеленила и четири миље простора. Картони, које је 1628 купио у Ђенови за 300 фунти принц Чарлс, доцнији краљ Чарлс ћ, изложени су у највећој сали музеја Викторија и Алберт. „Полагање у троб“ се налази у Националном музеју, на Трафалгар скверу, трагично усамљено између слика Коређа, Бронцина, Понторма и Луке Сињорелија. Раскрсница је била пред нама.
Рафаело је увек нудио, и 'још увек нуди двоструко уживање: својим
"ољикама и својом личношћу. Бура, коју је он подигао за време свог кратког живота, још се није стишала. Овај џиновски креатор нежног лика и женских руку будио је само страсти: слепо обожавање или дубоку мржњу. Против себе је имао оне највеће; Микеланђело га је оптуживао за педантерију, Веласкез за сувишну симетрију, Мане за неукусно фарбање. Ну, он има више разлога да буде поносан на мржњу великих него на љубав малих. Микеланђело је са својих сикстинских скела често гледао на станце у суседном Ватикану; Веласкезов је Инокентије Х непосред ни потомак Јулија П, а Мане је управо на Рафаеловим фрескама учио Какве снаге израза и колико плодне независности има у, једном сконцентрисаном датом тону.
Овај чудесни магичар форме, ти: пичан ренесансни „кортегиано“, био је чист и сјајан као добро избрушен драги камен. Генијални људи су га мрзели јер су у њему узалуд тражили нешто несавршено, или, — тач-“ није речено, — нешто незавршено, нешто зашта би се закачиљла њихова плодна радозналост. Природа је излашна: она нам нуди да кренемо једним или другим лутем, често супрот"ним, и да са њеним средствима постигнемо своје сопствене циљеве. Рафаело није остављао другима ништа. Они који, су имали несрећу да се посвете сликарству у доба његове највеће славе, били су Као убоги Лазар пред трпезом богатог: њима су остајале само мрвице.
Ишао сам од картона до картона с осећањем да присуствујем завртетку једне велике драме. У тој огромној дворани од белог камена ни-
“
•
је било више ничега, ни слике ни скулптуре. Посетилац је био остављен да сазрева у самоћи. Руководиоци музеја знали су да је простор испу- | њен; да сем Рафаеловог генија ту не може више ништа да.стане. Само је у једном углу стајао црни концертни клавир.
— Клавир! —
— Да, овде се сваке вечери приређују концерти, На програму је био, Брандембуршки концерт у Е-е дуру од Јохана Себастијана Баха. —
Оркестар је" већ свирао жада сам те вечери дошао у музеј. Дали су ми, сасвим случајно, место испред картона који је приказивао „Чудесни лов“, Ако је музичар из Ајзенаха иКада био у тој мери латетичан, ду“ бок и склон љубави према тајанству мисли, сликар из Урбина ми није никада изгледао тако чист и логичан, тако савршен мајстор геометриске форме, тако елегантан и неусиљен проповедник квантитативне анализе, тако јасан у ономе што тражи, и у ономе што је нашао. Баховска фуга, органски страна менталитету ренесансног човека, клизила је безболно преко таласа Генезаретског Језера, одбијала се о једре мишице будућих апостола, остављала без и трунке сумње или колебања Христов замишљени лик, Једна посебна светлост, сугестивна и, блага, титрала је по нежним сенкама измоделираних
М. Коларић
•
фигура, извирала из беспрекорне арабеске тела и разливала се дуж 9бојених површина. Звуци Бахозе музике били су исто тако упорзи и страсни као и потез Рафаелове четке, али су контрапункти били немоћни пред чврстином затворене · форме, пред јасноћом келористичких односа, пред идеалном лепотом компоноване површине. .
Али, зачудо, Бахова музика, немоћна пред спољном лепотом слике, имала је сликовитост једне унутарње лепоте. У. драматичном судару добра и зла, греха и савести, покајања и лудости, било је дубоких односа светлости и сенке, мелодије и тона, акдије и отпора, хладноће и црвеног усијања, црнила ноћи и бљештавих луча сунца, белих облака на плавом небу, потока који жубори кроз траву, цвећа које се њише на поветарцу, човека који упире сој поглед на вас. Па шта ако слика одбије да прими звучност музике, кад музика већ има пиктуралност слике! Зар је онда чудо што је сликарство тежило да, као и музика, издвоји из природе елементе лепога, чисте и суштинске, и да престане да ствара пасивно по
МИКЕЛАНЂЕЛО; СВ. ЈЕРОНИМ
| | КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ % ЧЕТВРТАК 10 ЈУН 1984
о РАФАБЕЛО: ПАПСКИ ГАРДИСТ
„природи, већ да постане креативно
-лагања у тробе . Што се
као сама прирђда. Ако заменимо звук са бојом а мелодију са линијом, нисмо заменили сликарство са музиком, већ слободу осећања и маште са прастарим жлишеима о чепроменљивој природи ствари, свет поезије са светом практичких назора о животу и људима. Где је уствари чудесни лов>
Не тражите од Микеланђеловог „Полагања у гроб“ потврду универзитетских професора да је овај „настрани _Фирентинац био опседнут искључиво нагим телом, У једном наступу интелектуалне кризе или сумње, он је измоделирао једнога светог Јеронима чија је нервоза и чудна нагост била као мисао обавијена кожом. Он ту није тражио ни мишиће ни кости, веђ срце и нерве. Његови су прсти били опседнути живом лепотом материје, лепотом пролазном али у исто време и вечном, јер се увек враћа и понавља са плолношћу једне истините егзистенције, Није ништа необично што сви мисле да је ту малу фигуру начинио Роден.
После овога сам имао сасвим друго мишљење о незавршености „Посадржаја тиче, сцена је приказана по свим прав: лима иконографије. Али откуда онда оно необично скраћење које не иде пб дијагонали слике, нити обогаћује драматику догађаја просторно или колористички – издиференцираним плановима! Једна млада жена у првом плану, можда Марта или Марија, дата је само у контури. Њено је тело само једна забелешка, једно тренутно сећање, скоров један нотни знак који треба да у једном одређеном инструменту пробуди једну одрђену мелодију. У њеном љупком, лебдећем покрету има необичне грације. Она делује као играчица која импровизира. Колористичка импровизација · следи психолошку. Смеђи тон преко њенога тела стапа се са црвеном партијом „лево по спвом мрљом десно, Све је остало откривено до сржи, | јединству и 0твореној форми. | :
На овој је слици Микеланђело додирнуо, — и оставио живо и свеже, — оно што су сликари с великим напорима тражили од Веласкеза до Брака и Кандинског: активну стваралачку лепоту. То није транспозиција из природе, па чак, — у логичком погледу, — ни транспозиција из маште. То је плаховита инспирација ухваћена у свом стваралачком порасту, у својој најчистијој пиктуралној функцији. у
Кад се говори о незавршености 0ве врсте, није необично ако ухватимо себе у напору да допунимо оно што недостаје слици, не увек свесни да допуњавамо себе оним што је на слици сасвим довољно. ·
ПРИПРЕМЕ 3А ИЗЛОЖБУ У ВЕНЕЦИЈИ
У Венецији се врше ужурбане припреме за двадесет и седму међународну изложбу, ликовних уметности, која ће се тамо одржати од 19 јуна до 17 октобра.
За комесара француског павиљона мон Коња. Израелска влада је известила да ће Израел такође учествовати и то у павиљону који је саградио 1952 године. За комесара холандске секције наименован је сликар Јан ван
Хејл. Холандски павиљон, који је недавно преуредио архитекта Риествилд, претстављаће један од најва-
жнијих атракција на изложби Ове године Финска ће се појавити после
. прекида од тридесет година, а Венецу-
ела по први пут, и то у сопственом
_ павиљону,
У оквиру венецијанске изложбе бића приређена и једна изложба декоративних уметности, На њој ће бити приказани, између _ осјалог, мозаици, уметнички обрађено стакло, керамика и емајлирани и лакирани предмети копа су израдиле венецијанске занатлије. !
на бијеналу одређен је професор: Реј- |
Маша књижевност_ | У "најновијој историји светске | литературе |
АО што сам израз „светска
| књижевност“ потиче од највећег немачког песни-
ка, тако су и његови сународници учинили врло
много, у неким областима чак и највише, за познавање и приказивање онога што се под тим појмом“ разуме. Још пре више од сто го“
дина (1848-49) Јован Шер је издао своју „Галерију светске књижевно сти“ а то је уствари врло обимна и за оно доба врло добра. антологија свих народа на свету. Нешто доцни"је, овај исти Шер је издао и историју светске литературе коју је Код Нас превео Стојан Новаковић („Општа _ историја књижевности", Бгд. 1872-73, у три књиге). После тога следила су слична дела о светској књижевности, такође на немачком, од Харта, Карпелеса, Лајкснера, Баумгартнера, Хаузера, Бусеа и других, у којима је дотични писац обрадио све (или бар најглавније) књижевности. света. Поред тога, Немци су организовали овај посао и на, широј и бољој основи, и то на тај начин што су признати специјалисти обрадили поједине напионалне књижевности. Тако је, _ настао Валцелов „Напдарисћ = Чег већа" у којем је „српско-хрватску литературу“ обрадио Г. Геземан. Даље, тако је настала — још пре Валцелова' Приручника — колекција немачког издавача Амеланга (Лајпциг), мада је она ограничена на књижевности Истока како у самом њеном наслову стоји, Као што је познато, ту су обрађене и поједине словенске литературе од истакнутих
Фрехим Бајрактаревић
слависта, а старије јужнословенске од. М. Мурка. Како Амелангов тако и Валцелов подухват су почивали на чврстим ни добрим темељима, али су њихова нздања за многе читаоце била сувише опширна и прескупа, а разуме се недостајао им је — уколико је то уопште могуће — и један општи заједнички став и једнако мерило за све књижевности. у питању'). Е
Најновија немачка „Историја светске књижевности" од Ервина Латса“) — мада он то изрично не каже нити уопште игде наводи своје горе поменуте претходнике — као да хоће да избегне том недостатку, приказујући на својих 800 страна најбоља книжевна достигнућа целог света са једног вишег и уједначеног става и мерећи (бар углавном) сву“ да истим мерилом. Треба одмах нстаћи да Латсово дело није скуп поједуначно — обрађених националних књижевности у једној књизи _ као например што је случај у Хаузера и неких других писаца; по Латсову схватању, у светску књижевност
ног значаја по својој вредности и оргиналности те као такво заслужује признање целога света. . Зато ретко која глава у овом делу (има их свега 24) носи елементе чисто националног обележја (као, рецимо, _ „Руска књижевност 19 века“) него већином оне обрађују поједине културно-историске сфере (Предња Азија, Хелада, Рим, Почеци хришћанства, Ислам, Азиски Југ и Исток, Западне књижевности _средњега века) или велике, спохалне покрете и струје (Ренесанса, Хуманизам, Реформација, Барок, Класицизам, Романтизам, Реализам. Натурализам, Обнова поезије у Француској и Енглеској) или најзад, читаве временске периоде (Књижевност на прекретници 19 и 20 века, Књижевност садашњице). Како се већ по овоме види, Латс настоји да не само поједине писце него и читаве националне литературе подведе под неки шири, супернацио“ нални, бпштији појам, покрет или појаву, те да што више уопшти и синтетизира.
У вези с тим, Латсово књижевно мерило је врло високо: много иначе познатих и у својој, националној средини прослављених књижевника нису уопште ушли у његову књигу, шта више, каткада су и читаве литературе из Ње искључене, Већ код
1у Што се овде не помињу историје и антологије светске књижевности на другим језицима него само на немачком то је зато што се овде говори о најновијем немачком делу из ове "области, а не стога што би оне писцу ових редова биле непознате или неприступачне. ; Ц
2) Сезсћјсћђе Чег ге ћегаћиг — пе
Сезатидатје ци уоп ЖгуУП Таз|ћ. Мипсћеп (1053),
Тр бегавигул вел -
спада оно што је од општег, класич- »
КЊИГЕ ГОВОРЕ
,
оних источних књижевности које су са својим признатим уделом „ушле победоносно у супернационално свет ско царство поезије које је у Европи основано око 1800 године" (стр.
160), писац је доследно употребио врло строго мерило. Од арапске Је поменуо само оригиналне предислам-
соке песме, (тзв, „муаллаке“), Коран, неке филозофе (Газалија, _Авицену и Авероеса), Хариријеве макаме и Хиљаду и једну ноћ; од персиске само Заратустру, Фирдусија, Хајама, Румија, Са'дија, Хафиза и Џамија, "затим „Папагајеву књигу“ и још понешто што је — највише Гетеовом заслугом доиста продрло У светску. литературу; на“ сличан „начин је обрађена индиска књижевност тако да после. опште познатих
и често превођених дела писац прескаче све мање важно и одмах пре лази на Р. Тхакура (Тавоге). :
Латсово строго мерило пада. у очи: | још више "код европских књижевности: од Шпнанана. су поближе. обрађени само Сервантес, Лопе де Вега и Калдерон де ла Барка, и то овај последњи Као „највећи светски песник барока" (стр, 361); од Холанбана заправо само њихов највећи песник Вонпдел који је својом мистеријом- (драмом) „Луцифер" утицао вероватно и на Милтонову концеппију Сотоне у „Изгубљеном рају • Онда, француско песништво није обрађено као пелина ни у појединим већим периодима него на неких два“ десет растурених места (сравни регистар, стр. 807). Живот и рад Ж. Ж. Русоа приказан је па почетку главе „Пионири модерног субјекти. витета" која обухвата и Б. де СенПјера, Шенијеа, Макферсона, Бернза, Сведенборга и друге, а завршава Фридрихом Великим и Евалдом Клајстом. '
Од словенских литература пољска, чешка и руска још су сразмерно добро прошле, наравно опет у строгим границама које је писац себи лоставио, Обрадивши у поглављу о Романтици“ поближе три њена главна пољска претставника _ (Мицкјевича, Словацког и Красинеког), он ипак вели да је пољска књижевност остала на рубу светске и без већег утицаја, прво због свога језика а друго што је у стиху; као доказ да прозна дела лакше нађу себи пут он наводи Сјенкјевичев „Омо уад" који нема "праве књижевне вредности, иако је његов писац добио Нобелову награду. — Да је руска: књижевност 19 века добила посебну главу (стр. 670-693) речено је већ горе. — Доцније, у претпоследњој глави, Латс се опет навраћа. на Пољаке и карак“ терише укратко Вл. Рејмонта_ као писца „Сељака", 'одликованог Нобеловом наградом (1924), и В. РоличЛидера као песника, а онда прелази на. Чехе, боље речено говори „нешто поближе само о Врхлицком, Бжезини и Сови, .
Одмах иза овог писац надовезује“ опо што наге овом приликом највише занима. Констатујући (стр. 740) да је европска Вомаптика и на Балкану изазвала нови књижевни полет, он каже да су се често с успехом вршнли покушаји ослањања на уметничке форме великих европских нација, а да је оживљавана и сопствена прошлост, У садашње доба, вели, роман као интернационалан књижевни род стекао је популарност, нарочито код слојева с уским образовањем који су првенствено оријентисани према Француској; необични, готово као полуисточњачки _ осећани предмети које балкански писци приказују на романтичан начин са често рафинираном психолошком анализом, обезбеђују мкаткада велики број читалаца и издања. Ипак, наставља .Латс, та продукција не може се због тога бројити у светску литературу „У тачном значењу те речи, и тако само једна збирка далеко старијег песничког стварања задржава све до данас ранг битнога и оригиналнога прилога општој литератури, Реч је, објашњава писац, о кратким епским, каткад и лирским песмама Србо--Хрвата које је Вук Стефановић обја“ вио године 1814/15. Овде Латс потсећа на то да је већ 1775 г. Гете „из, морлачкога" превео „Жалосну песму о племенитој Асанагиници", и то на
_ основу једне већ постојеће немачке
верзије, наменивши је за Хердерове „Народне песме". Гете је осећао нај“ „већу симпатију за Вукову антологију којом су се такође В. фон Хумболт и Јаков Грим с уважавањем одушевљавали. Немачка јавност се. путем превода упознала с овом ризницом 'старе, народске поезије, и од тада
= „(Наставак на шестој страни)